Testament 394n14

1

SADRŽAJ

Uvod........................................................................................................................... 3 1. Pojam zaveštanja....................................................................................................4 1.1. Istorijat zaveštanja...........................................................................................4 1.2. Pravna priroda zaveštanja................................................................................5 2. Sadržina zaveštanja (testamenta)..........................................................................6 2.1. Supstitucije.......................................................................................................7 2.2. Ograničenja pri postavljanju naslednika uslovom i rokom................................8 3. Oblici zaveštanja....................................................................................................8 4. Oblici zaveštanja u Jugoslovenskom pravu.............................................................9 5. Svedoci u testamentarnom pravu........................................................................13 6. Opozivanje zaveštanja..........................................................................................14 7. Ništavost zaveštanja.............................................................................................14 Zaključak.................................................................................................................. 16

2

Uvod Nasleđivanje je prenos duhovnih i materijalnih osobina i vrednosti sa predaka na potomke, vremenska veza međuzavisnosti svih generacija, lanac kontinuiteteta. Odatle, nasleđe ne predstavlja samo pravni pojam, već naprotiv, javlja se i u mnogim drugim naukama, kako prirodnim, tako i u društvenim (sociologija, istorija, biologija, psihologija...). U istoriji prava, nasleđivanje se dugo nije moglo odvojiti od biološke i religijske osnove. Tako, na primer, u Rimskom pravu, bilo je istaknuto da naslednik neosporno ima ista prava i obaveze kao i umrli. To ukazuje na drevna shvatanja o naslednom pravu. Takođe, Rimljani su govorili da je velika nesreća umreti bez testamenta. Danas, tradicionalna shvatanja, ustupila su mesto savremenijim, gde nasleđivanje ima imovinski karakter, i najčešće se označava kao prelaženje imovine sa umrlog na druga lica, kao i ustupanje prava i zaostavštine, tj. stvari i prava umrlog na njegove naslednike. Ipak, i u savremenim pravima je usvojena rimska praksa testamentiranog nasleđivanja. U nauci se pretpostavke za nasleđivanje označavaju kao pravne činjenice na osnovu kojih nastupa nasleđivanje, ili kao osnovni uslov za nasleđivanje. Mnogi autori navode tri osnovne pretpostavke za nasleđivanje: smrt ostavioca, postojanje naslednika i osnov pozivanja na nasleđe. Ipak, najbitnije pretpostavke za nasleđivanje su postojanje zaostavštine i smrt ostavioca (delacija), iz kojih proizilaze neki osnovi na nasleđe: ugovor o nasleđivanju, zaveštanje (testament) ili, pak, zakon (u nekim starim pravima – običaj). Iz navedenog sledi da je postojanje zaostavštine jedan od bitnih uslova za nastajanje naslednopravnog odnosa, jer ako umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud nema o čemu da raspravlja, pa se postupak obustavlja. U svim našim zakonima, dopuštena su samo dva osnova, kao preduslov za pozivanje na nasleđe, a to su zakon i zaveštanje, odnosno testament. Do zakonskog nasleđivanja dolazi ako nema testamenta, ili je on ništav, ako zaveštanjem , odnosno testamentom nije obuhvaćena celokupna imovina (zaostavština) i ako zaveštajni naslednik ne može ili neće da se primi nasleđa. Prema našim zakonima o nasleđivanju, moguće je da naslednik u istom slučaju, nasleđuje delimično po testamentu a delimično kao zakonski naslednik (naravno, to se odnosi na različite delove zaostavštine). Ugovor o nasleđivanju, bar za sada, nije dopušten u Srbiji. U državama angloameričkog pravnog sistema, primenjuje se testamentirano nasleđivanje, tako da se i zakonsko nasleđivanje bazira na tastamentiranom. U evropskokontinentalnom sistemu prava, nasuprot, pravilo je zakonsko nasleđivanje. Najčešće činjenice na kojima se zasniva zakonski red nasleđivanja jesu srodstvo (krvno i građansko) i bračna veza. U xx veku, u pojedinim pravima, javile su se i neke druge činjenice, kao na primer zajednica života, izdržavanje, vanbračna veza i drugo. Tako se, iz svega gore navedenog, može zaključiti da nasledno pravo ima dva osnovna značenja: objektivno i subjektivno. U objektivnom smislu se podrazumevaju sva pravila i propisa koji uređuju nasleđivanje, a pod subjektivnim se podrazumeva konkretno ovlašćenje određenog lica da na osnovu objektivnog naslednog prava stekne pravo na nasleđivanje zaostavštinu ostavioca. 3

1. Pojam zaveštanja Zaveštanje (testament, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik jednostrane, strogo lične izjave volje za to sposobnog lica, kojom ono određuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i , eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrću. Drugim rečima, pravilo je da zaveštanjem zaveštalac uređuje raspodelu imovine za slučaj svoje smrti, ali pored toga zaveštalac može da unese i neke neimovinske odredbe, a izuzetno takve odredbe mogu činiti i isključivu sadržinu testamenta. Na primer: priznanje vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načna sahrane i drugo. Testament u pravnom, tj naslednopravnom smislu reči treba razlikovati od tzv. umetničkih, političkih ili književnih testamenata. I u naslednopravnom smislu reč zaveštanje, odnosno testament ima više značenja. U formalnom smislu, zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednog efekta, tj. bilo čega sto može činiti sadržinu testamenta, data u zakonom utvrđenom obliku za testament. 1 Izjava volje, koja nema nikakve veze sa onim sto može biti sadržina testamenta ne može se smatrati testamentom ni u formalnom smislu. Npr. izjava volje koja se tiče političke situacije, naučnog ili umetničkog shvatanja ili mišljenja, sama po sebi, bez obzira na zadovoljenje forme, ne može se smatrati testamentom ni u formalnom smislu. Što se tiče ovog, formalnog smisla, zaveštalac može imati više testamenata, i u tom slučaju oni će se međusobno dopunjavati, ali i isključivati. U materijalnom smislu, zaveštalac može imati samo jedan testament. Naime, zaveštalac može ostaviti više testamenata u formalnom smislu, ali sud mora, uzimajući sve okolnosti u razmatranje, ustanoviti šta je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedinstvena i jedna, i to je ono što testament čini materijalnim.2

1.1. Istorijat zaveštanja Da bi testament mogao da se pojavi, bilo je potrebno da se u društvu afirmiše individua i njena volja. To, naravno nije bilo moguće u uslovima primitivnog razvoja društva. Drevna prava, izgleda da nisu uspela da dođu do toga da subjekat svojom voljom postavi sebi naslednika.Taj odlučujući korak je načinilo rimsko pravo. Testament se kod Rimljana pojavio najverovatnije u periodu VII-VI v.pne., u vreme raspada zajedničke i nastanka privatne svojine. Međutim, volja pojedinca morala je biti izrečena pred narodnom skupštinom, i o tome se u početku glasalo. Taj prvi testament bio je, dakle, usmeni i javni. Sledeći oblik testamenta nastao je oko 70.god pne. gde su se kao najvažniji elementi forme javili pečati i potpisi svedoka, čime se objavilo da će se svako pismo koje sadrži postavljanje naslednika, sa eventualnim drugim odredbama, smatrati 1

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

2

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

4

testamentom ako sadrži potpis zaveštaoca i sedmoro svedoka. Ostavilac je svoju poslednju volju mogao da izjavi i u jednom od javnih oblika testamenta, odnosno pred sudom, ili koji se deponovao u carskoj kancelariji. Postojali su i testamenti u posebnim prilikama sa nešto ublaženom formom, tj. bio je punovažan i u slučaju kada svedoci nisu bili prisutni, ili u obliku pisma roditelja svojoj deci. Konačno, sredinom V veka, prihvaćen je i svojeručni testament, forma koja se i danas koristi u većini savremenih prava.

1.2. Pravna priroda zaveštanja Pod pravnom prirodom zaveštanja podrazumevamo njegove osobine kao pravnog posla. S toga, podela testamenta je načinjena u odnosu na vrstu pravnog posla. a) Pravni poslovi među živima nastaju za života stranaka, dok pravni poslovi u slučaju smrti nastaju takođe za života stranaka, ali za razliku onih među živima, pravno dejstvo počinju da proizvode tek sa smrću određenog lica.Dakle, smrt određenog lica je bitan uslov za otpočinjanje pravnih dejstava, odnosno odsustvo smrti pravni posao čini nevažećim. Da bi testament proizveo bilo kakvo pravno dejstvo, neophodan uslov za to je smrt njegovog tvorca. To dalje znači da lica u testamentu određena za naslednike nemaju nikakva prava sve dok je zaveštalac u životu. b) Dobročini su oni pravni poslovi kod kojih jedna strana dobija korist a da za to ne daje nikakvu protivnaknadu. 3 Testamentirano raspolaganje je uvek dobročino, pa i u onim slučajevima kada sadrži određene terete i naloge (npr. da naslednik isplati određenu sumu novca nekom licu, da da određenu stvar iz zaostavštine i sl.). Dakle, čak i onda kada je zaveštajni naslednik opterećen nekom obavezom, radi se o dobročinom raspolaganju ostavioca, jer je to neka vrsta preraspodele koristi iz ostaviočeve imovine. Otuda se i određene pravne posledice koje prate dobročine pravne poslove odnose i na testament: neophodna je određena forma za njegov nastanak, šire su mogućnosti za poništenje (motiv ulazi u kauzu), posebna pravila tumačenja i dr.4

c) Jednostrani pravni poslovi nastaju i proizvode pravna dejstva izjavom samo jedne volje. Nasuprot njima stoje dvostrani pravni poslovi kod kojih pravno dejstvo nastaje saglasnošću volje obe strane(ugovori na primer). Testament nastaje kada ga lice sa aktivnom testamentiranom sposobnošću načini u zakonom propisanom obliku, a proizvodi pravno dejstvo tek posle smrti zaveštaoca. Jednostranost kao jedna od bitnih osobina testamenta izražena je vrlo strogo:uticaj volje drugog lica vodi njegovoj ništavosti. To u stvari znači da zaoštavčeva volja mora biti oslobođena svake prinude, pretnje, prevare ili zablude. Čak i kada mane volje potiču od trećih lica, one vode ništavosti testamenta. Ovakve mogućnosti za poništavanje testamenta posledica su 3

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

4

Antić O. : NASLEDNO PRAVO, Beograd, 1999.

5

ne samo njegove jednostranosti, već i njegovog mesta među dobročinima. Jednostranost kao posebna odlika testamenta posebno je pooštrena u velikom broju prava, pa samim tim i u našem. d) Formalni pravni poslovi su oni koji podrazumevaju da volja koja čini sadržinu pravnog posla, bude izražena u određenom obliku (formi). Ispunjenje testamentarne forme, tačno propisane zakonom, bitan je sastojak pravnog posla. I obrnuto, nikakvo odstupanje od zakona predviđene forme testamenta nije dopušteno, već naprotiv, formalni propusti uvek otvaraju mogućnost za poništenje testamenta. S obzirom na ovakvo pooštrene zahteve u pogledu forme, u nauci se testament označava kao strogo formalni pravni akt.

2. Sadržina zaveštanja (testamenta) Testament može sadržati odredbe koje su po svojoj prirodi veoma raznovrsne : one koje se odnose na imovinska raspolaganja, one koje se tiču sprovođenja poslednje volje i razne druge odredbe neimovinskog karaktera. S obzirom na to, u teoriji je izvršena podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i na onu koja obuhvata tzv. ostale odredbe. U materijalnu sadržinu takođe spada i veliki broj raznovrsnih odredbi, ali za nju je karakteristično to što se uvek, neposredno ili posredno, odnosi na imovinsko raspolaganje zaveštaoca. Materijalna sadržina testamenta je u pitanju kod: postavljanja naslednika, određivanja naslednih delova, određivanja uslova, rokova, isključenja iz nasleđa, i dr. Formalna sadržina zaveštanja odnosi se na slučaj postavljanja izvršioca testamenta, ili određivanja tzv. konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u testamentu. Konačno, sadržina zaveštanja može biti i neimovinske prirode-tzv. ostale odredbe : priznavanje vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načina sahrane. Kao što je poznato u rimskom pravu, postavljanje naslednika je bio glavni i suštinski element sadržine zaveštanja, element bez koga testament ne proizvodi pravno dejstvo. U savremenim pravima, odredba o postavljanju univerzalnog naslednika, nije neophodna za punovažnost zaveštanja5. Ipak, on

ima veliki praktični značaj – naslednik stupa u sva prava čiji je titular bio ostavilac, na njemu je obaveza da namiri osataviočeve dugove, da ispuni određene naloge... Naslednik se najčesce postavlja neposredno: imenom i prezimenom, a često se uz ime i prezime stavlja i dodatak koji označava odnos između zaveštaoca i naslednika. Određivanje naslednika moze biti i posredno, i to na dva načina. Prvi način posrednog određivanja naslednika sastoji se u tome sto zaveštalac u testamentu navede podatke na osnovu kojih se može utvrditi identitet naslednika. Npr., zaveštalac odredi da će njegov naslednik biti ono od njegove dece koje ostane na selu i bavi se zemljoradnjom, ili navede da ce ¼ nasledstva dobiti njegov sekretar, ili da ce 1/10 zaostavštine dobiti šahovski klub koji pobedi na turniru te godine, i drugo. To znači da naslednik može postati i lice koje u trenutku sačinjavanja zaveštanja nije moglo da se individualizuje Drugi nacin 5

.

Antić – Balinovac: KOMENTAR ZAKONA O NASLEĐIVANJU, Beograd, 1996

6

posrednog određivanja naslednika se odnosi na njegovu individualizaciju, i tu se javlja situacija da zaveštalac ostavlja jednom licu određena prava i koristi iz zaostavštine. Dakle, naslednik moze da bude određen na razne načine, neposredno ili posredno, ali je bitno da to bude učinjeno tako da se tumačenjem može utvrditi ko je to lice i kakva je vrsta sukcesije u pitanju. Naslednik moze naslediti celokupnu zaostavštinu, ili samo jedam njen deo, sto se najčesce određuje razlomkom. Razume se, univerzalni sukcesor (naslednik) ne mora biti samo jedno lice, vec naprotiv, u testamentu zaveštalac ih moze postaviti vise, i to na različite načine. Trenutkom smrti ostavioca, postavljeni naslednik stiče zaostavštinu. Od smrti ostavioca, pa sve do smrti naslednika, sva nasleđena prava i obaveze će se nalaziti u njegovoj imovini. Međutim, i od tog pravila postoje izuzeci. Naime, moguće je zameniti naslednika, postaviti uslove, rokove, kao i naloge. Zamena naslednika ima više oblika, i sadrži manje ili veće sličnosti kao kod sukcesivnog nasleđivanja.

2.1. Supstitucije

Zamena naslednika se može sastojati u tome što se u zaveštanju postavljenom nasledniku, za slučaj da on ne može ili neće da se primi nasleđa određuje zamenik (jedan ili više), ili je mogućno da testator postavi naslednika svom nasledniku. Ove dve vrste supstitucije – obična i fideikomisarna – mogu se javiti u različitim oblicima. Odredba u zaveštanju u kojem se jedno lice postavlja za naslednika, ali se istovremeno određuje da će u slučaju da to lice ne postane naslednik, naslednik biti drugo lice, naziva se obična (prosta) zamena naslednika. Na isti način je moguće odrediti i zamenika jednom nasledniku. Ova supstitucija je bila dozvoljena i u rimskom pravu, a prihvaćena je i u svim drugim pravima. U našem pravu se određuje da zaveštalac može testamentom odrediti lice kome će pripasti nasledstvo ako određeni naslednik umre pre njega, ili se odrekne nasleđa, ili bude nedostojan da ga nasledi. Postavljeni naslednik u običnoj supstituciji se naziva institut, a njegov zamenik je supstitut. Odnos između instituta i supstituta je zasnovan na isključivosti, tj. ako institut postane naslednik, to je definitivno – supstitut je tada isključen, i obrnuto. Institut i supstitut, drugim rečima, ne mogu biti naslednici u isto vreme, niti mogu biti to jedan za drugim. Supstitut može biti postavljen kako zaveštajno, tako i zakonski. Pored obične zamene naslednika, čiji je cilj da u onim slučajevima kada zaveštajni naslednik iz nekog razloga ne nasledi, ipak dođe do zavečtajnog nasleđivanja tako čto će drugo lice postati naslednik, postoji i supstitucija koja predstavlja postavljanje naslednika nasledniku, čiji je cilj očuvanje zaostavštine za dalje potomke u jednoj porodici. 6 Za razliku od obične zamene, gde postoje

samo institut i supstitut, fideikomisarna supstitucija se javlja u dva oblika : fideikomisarna u užem smislu i pupilarna supstitucija. Fideikomisarna supstitucija u užem smislu je oblik zamene 6

.

Antić – Balinovac: KOMENTAR ZAKONA O NASLEĐIVANJU, Beograd, 1996

7

naslednika kod koga se u testamentu prvo određuje jedan naslednik, a zatim, kada se ispune uslovi koje je zaveštalac predvideo, da to lice prestane biti naslednik (npr. usled smrti ili preudaje za naslednika se određuje drugo lice). Porodicni fideikomis je najčešće susretan u feudalizmu.U rimskom pravu, oni nisu imali pravno dejstvo, sve do prelaska iz starog u novi vek. U našem pravu je određeno da zaveštalac ne može odrediti naslednika svom nasledniku. Klauzula u testamentu kojom zaveštalac za naslednika imenuje svoje maloletno dete, s tim da će naslednik postati drugo lice u slučaju smrti deteta pre sticanja aktivne testamentarne sposobnosti, naziva se pupilarna supstitucija. I ova vrsta se upotrebljavala u rimskom pravu, ali ovakav vid supstitucije nije dopušten u savremenom pravu. Testament koji bi sadržao bilo kakav oblik pupilarne supstitucije, bio bi u celini, ili delimično ništav.

2.2. Ograničenja pri postavljanju naslednika uslovom i rokom Uslov je odredba u pravnom poslu kojom se nastanak ili dejstvo pravnog posla čini zavisnim od neke neizvesne činjenice. Bez obzira da li će uslov koji je naveden u testamentu ostvaren ili ne, sam testament, pod pretpostavkom da je nastao kao punovažan akt, proizvodi izvesna pravna dejstva. Uslovi su u zaveštanju najčešće izričito postavljeni, npr. *pod uslovom*, ili *duzan je da..*, i slično. 7 Lice određeno za naslednika mora , pre svega, da ispuni navedene zahteve. Prema našim propisima, sud je dužan da konstatuje da li je i koliko, pravo naslednika odloženo zbog neispunjenja uslova i u čiju korist. Sud će takođe, za vreme čekanja uslova odrediti privremene mere za obezbeđenje dela zaostavštine. Ispunjenjem uslova, neizvesnost otpada, uslovno postavljeni naslednik postaje definitivan. Kod raskidnog uslova, njegovim ispunjenjem naslednik prestaje biti u tom svojstvu. Rok ili termin je određeni protok vremena koji je vezan za nastanak ili prestanak nekog prava. Sve sto važi za uslov, važi i za rok, osim ako se zaveštalac nije prevario u računanju vremena, kao što je slučaj kod nemogućeg uslova.

3. Oblici zaveštanja Jedna od bitnih osobina osobina zaveštanja jeste da je to strogo formalni pravni posao. Zakoni o nasleđivanju određuju da je punovažan samo onaj testament koji je sačinjen u obliku utvrđenom u zakonu i pod uslovima predviđenim zakonom. Drugim rečima, zaveštanje koje ne

7

.

Antić – Balinovac: KOMENTAR ZAKONA O NASLEĐIVANJU, Beograd, 1996

8

ispunjava odgovarajuće formalne zahteve, biće pogođen sankcijama ništavosti. Oblici zaveštanja, odnosno forme testamenta dele se po različitim kriterijumima, tako da postoji više podela.

a) PISMENI I USMENI OBLICI Naši zakoni o nasleđivanju dele zaveštanja na ona sačinjena u pismenom obliku, s jedne, i ona u usmenom obliku, s druge strane. Uređujući usmeni testament, zakoni navode da je jedan od uslova za njegovu punovažnost nemogućnost sačinjavanja pismenog testamenta. Iz zakonske formulacije proizilazi da je samo izuzetni testament u usmenom obliku, dok su svi ostali u pismenom. b) PRIVATNI I JAVNI OBLICI Za sačinjavanje zaveštanja u javnoj formi neophodno je učešće određenog javnog organa, organa koji na osnovu odgovarajućih javnopravnih propisa vrši određenu vlast (sudija, konzularni predstavnik, vojni starešina...). Nasuprot tome, pri sačinjavanju privatnog testamenta ne učestvuju lica koja su nosioci javnih funkcija. c) REDOVNI, VANREDNI I IZUZETNI OBLICI Redovni testamenti se mogu sačinjavati uvek, u svako doba i u svim prilikama. Oni važe neograničeno, a zahtevi za formu su brojni i strogi. Vanredni testamenti se preduzimaju samo u određenim okolnostima i shodno tome važe određeno vreme. Formalni zahtevi su u osnovi isti kao i kod redovnih oblika testamenta. Izuzetni testamenti se mogu sačinjavati samo u izuzetnim prilikama, i to kada nije mogućno korišćenje nekog drugog oblika. Oni traju neograničeno, a zahtevi u pogledu forme, su za razliku od prethodna dva oblika, pojednostavljeni.

4. Oblici zaveštanja u Jugoslovenskom pravu Naše pravo poznaje veliki broj formi u kojima može biti izjavljena poslednja volja: svojeručni, odnosno olografski testament; pismeni testament pred svedocima, odnosno alografski testament; sudski testament; konzularni testament; vojnički, odnosno vojni testament; testament na brodu, odnosno brodski testament; međunarodni testament, i usmeni odnosno izuzetni testament.

a) SVOJERUČNO ZAVEŠTANJE (OLOGRAFSKI TESTAMENT) Zaveštalac može svoju poslednju volju izraziti tako što će je svojom rukom napisati i potpisati. Za njegovu punovažnost nije nužno da bude naznačeno mesto i datum sastavljanja, ali je korisno 9

da to bude učinjeno. Za olografski testament, dakle, bitno je samo to da od početka do kraja bude napisan i potpisan od strane ostavioca. Pošto, naime, olografski testament nema svedoka, u nedostatku datuma nije moguče utvrditi da li je zaveštalac u vreme njegovog sačinjavanja imao aktivnu testamentarnu sposobnost, pa se stoga u nauci često ističu argumenti u prilog obaveznosti datuma kod ovog oblika zaveštanja. 8 Pored toga, ukoliko postoji viđe testamenata, odsustvo datuma po pravilu

onemogućava utvrđivanje punovažnosti testamenta u materijalnom smislu. Konačno, označenje datuma na olografskom testamentu čini jasnu granicu između nacrta testamenta i stvarne, poslednje volje ostavioca. Forma olografskog testamenta je jednostavna i pristupačna. Ona omogućava najveću moguću privatnost; ne samo sadržina, već i postojanje takvog zaveštanja može ostati tajna, što u izvesnim slučajevima može biti od važnosti za testatora. Pristupačnost ove forme, pored nesumnjivih prednosti ima i izvesnih mana. Moguće je, naročito kod mlađih lica izvršiti nedopušten uticaj, u smislu mane volje, što bi bilo veoma teško dokazati. Olografski testament mora biti sačinjen zaveštaocevim rukopisom. Dakle nije bitno na kom jeziku će sadržina testamenta biti napisana, bitno je da to ne bude učinjeno nekim mehaničkim sredstvom koje bi bilo posrednik između ostaviočeve ruke i materijala na kome je testament sačinjen, npr. pisaćom mašinom, na računaru, uz pomoć šablona i slično. Zaveštaočev potpis se sastoji, po pravilu, od njegovog imena i prezimena, i biće punovažan ukoliko je učinjen na način na koji se zaveštalac redovno potpisivao. Bez uticaja na punovažnost testamenta je činjenica ako je treće lice pridržavalo ruku zaveštaoca prilikom potpisivanja.

b) PISMENO ZAVEŠTANJE TESTAMENT)

PRED

SVEDOCIMA

(ALOGRAFSKI

Alografski testament je redovni, pismeni i privatni oblik zaveštanja, koje se sačinjava na taj način što će zaveštalac unaperd sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je sačinjeno pismo pročitao i da je to njegova poslednja volja. Radi većeg stepena sigurnosti, posebno imajući u vidu da ovaj oblik testamenta testatoru sačinjava drugo lice, novi Zakon o nasleđivanju Srbije posebno ističe potrebu provere sadržine testamenta od strane testatora. Zaveštalac mora biti pismen, jer mora biti u mogućnosti da proveri da li je njegova poslednja volja verno uneta u sastavljeno pismo. Zaveštalac iz tih razloga mora imati i očuvano čulo vida. On može da svoj testament da sačini i sam, npr. da ga iskuca na pisaćoj mašini (ne sopstvenim rukopisom, jer će se tada raditi o olografskom testamentu). Ovaj testament po pravilu sastavlja drugo lice, i to najčešće advokat. Lice koje sastavlja tekst alografskog testamenta vrši jedan, takoreći mehanički posao, tako da to ne mora biti lice koje je nepristrasno, pa otuda to može uraditi i ostaviočev srodnik, naslednik, maloletno ili poslovno nesposobno lice. Zaveštalac se bezuslovno mora potpisati i nikakav razlog ne može opravdati ukoliko to nije učinjeno. 9 Alografski

testament, biće punovažan i kada je sačinjen od više listova, i ako nije potpisan svaki od njih, već 8

Antić O. : NASLEDNO PRAVO, Beograd, 1999.

9

Antić O. : NASLEDNO PRAVO, Beograd, 1999.

10

je potpis stavljen samo na kraju. Oba svedoka moraju biti istovremeno prisutna u trenutku kada zaveštalac izjavljuje da je pismo pročitao i da je to njegova poslednja volja, kao i u trenutku kada se potpisuje. Drugačija je situacija kada zaveštalac sam sačini testament nekim mehaničkim sredstvom zato što npr. ne želi da se sazna sadržina testamenta, pa nečim prekrije tekst pružajući ga na potpis testamentarnim svedocima. U ovakvom slučaju zaveštalac mora izričito izjaviti da je to njegov testament. Slično olografskom testamentu, ni kod alografskog nije od značaja na kom je materijalu sastavljen. Ipak, treba uvek voditi računa o okolnostima zbog mogućih pitanja da li je testament ozbiljno izjavljen ili da li je zaveštalac bio sposoban za rasuđivanje u trenutku sastavljanja testamenta, tako da je poželjno da to bude učinjeno na hartiji ili nekom surogatu hartije. Datum i mesto sastavljanja testamenta su poželjni, ali ne i nužni elementi tako da njihovo odsustvo ili netačno unošenje ne utiču na punovažnost testamenta.

c) SUDSKO ZAVEŠTANJE Sudski testament je veoma značajan oblik zaveštanja, ne samo zato što je to najčešća forma javnog testamenta, već zato što je to model čija pravila važe i kod drugih javnih testamenata: konzularnog, vojnog, brodskog. Testament sastavlja isključivo sudija, po usmenom kazivanju samog zaveštaoca. To znači da zaveštalac ne može doneti gotov testament u sud i tražiti od sudije da ga overi. Sudija najpre mora utvrditi identitet zaveštaoca, putem lične karte, saslušanjem jednog ili dva svedoka o identitetu zaveštaoca ili treći način utvrđivanje identiteta jeste ako sudija lično poznaje zaveštaoca. Pored ove radnje sudija prethodno mora utvrditi da li je zaveštalac sposoban za sastavljanje testamenta. Ako ta sposobnost postoji, utvrđuje se slobodna i ozbiljna volja za sačinjavanje testamenta. Pre sastavljanja testamenta, sudija je dužan da zaveštaocu objasni smisao i posledice takvog postupka, kao i da pazi da sadržina testamenta bude u okviru zakonskih propisa. Ukoliko zaveštalac insistira na nečemu protivno zakonu, sudija će posle upozorenja rešenjem odbiti sačinjavanje sudskog zaveštanja. Na to rešenje zaveštalac ima pravo žalbe. Kao i kod prethodna dva slučaja bitno je da ostavilac ima očuvano čulo vida (ili u slučaju slepila, mora prisustvovati tumač, što je isti slučaj sa gluvonemim osobama), da je pismen i da razume jezik na kome se sprovodi postupak. Ako se zapisnik sastoji iz više listova, svi listovi moraju biti zapečaćeni sudskim pečatom, moraju biti potpisani, a na kraju treba zabeležiti od koliko listova se sastoji testament. Po završetku sastavljanja testamenta, zaveštalac može dati sudu i izjavu o čuvanju testamenta, npr. želi da svoj testament čuva u sudu.

d) KONZULARNO ZAVEŠTANJE Konzularno zaveštanje je oblik zaveštanja koji načem državljaninu u inostranstvu, sačinjava konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik naše zemlje koji vrši konzularne poslove. Ovaj oblik testamenta može da koristi jugoslovenski državljanin koji se nađe u inostranstvu, bez obzira na razloge i dužinu boravka, odnosno bez obzira da li ima prebivalište, da li se školuje u inostranstvu, da li je zaposlen u inostranstvu ili je na turističkom putovanju. To znači da je 11

konzularni predstavnik dužan da prihvati sastavljanje testamenta ukoliko se to od njega zatraži. Konzularni testament se sastavlja u potpunosti po pravilima za sastavljanje sudskog zaveštanja. Prema našim propisima, konzularni predstavnik je ovlašćen da sačini još jedan javni testamentmeđunarodni testament.

e) MEĐUNARODNI TESTAMENT Međunarodni testament je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja. Ovlašćena lica za sastavljanje ovog testamenta su sudija opštinskog suda i konzularni predstavnik. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pismenom oblika, napisan rukom, napisan na bilo kom jeziku, ili na bilo koji drugi način. Zaveštalac može svoju volju izjaviti usmeno pred javnim organima, koji će je potom preneti u pismeni oblik. Zaveštalac potpisuje zaveštanje u prisustvu svedoka i javnih organa. U pogledu izjave čuvanja, svih sposobnosti testatora, stavljanja potpisa i broja strana testamenta odredbe su iste kao kod sudskog oblika zaveštanja.

f) BRODSKO ZAVEŠTANJE Brodsko zaveštanje je pismeni, javni ivanredni oblik testamenta, kojeg zaveštaocu na brodu sačinjava zapovednik broda po svim pravilima koja važe za sastavljanje sudskog testamenta. Ovaj oblik zaveštanja je vanredan, jer se sačinjava u vanrednim okolnostima. Ovaj oblik se može koristiti kada zaveštalac izgubi vezu sa kopnom pa ne može koristiti ni jedan drugi javni oblik. Naravno, ukoliko je pismen, on na brodu može sačiniti olografski ili algrafski testament. Od javnih može sačiniti samo brodski ili međunarodni. Kako je brodski testament vanredni oblik testamenta njegova punovažnost je vremenski ograničena. Po povratku zaveštaoca na kopno, testament gubi svoju važnost u roku od 30 dana.

g) VOJNO ZAVEŠTANJE Vojni oblik zaveštanja je pismeni, javni i vanredni testament, koji za vreme rata ili mobilizacije moze sačiniti komandir ili neki od starešina čete, a po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog zaveštanja. Pošto je u pitanju vanredni oblik zaveštanja vojni testament ima ograničeno značenje. Za prestanak njegove punovažnosti bitne su dve okolnosti: ako je reč o ratu punovažnost se gubi u roku od 60 dana od prestanka rata, a ako je u pitanju demobilizacija onda je taj rok 30 dana.

h) USMENO ZAVEŠTANJE Usmeno zaveštanje je izuzetni i privatni oblik zaveštanja. Volja se izjavljuje usmeno pred tri istovremeno prisutna svedoka. Ovaj oblik testamenta se upotrebljava u „izuzetnim prilikama“ kada nije mogućno sastaviti testament u drugom obliku (npr. zemljotresi, požari, poplave, nesreće i sve druge teške 12

10

Svedoci moraju biti punoletni, moraju posedovati i poslovnu sposobnost, a kod delimično poslovno sposobnih osoba sud odlučuje o njihovoj podobnosti. Za razliku od drugih testamenata svedoci ne moraju biti pismeni ali moraju imati očuvano čulo sluha i razumeti jezik. Naše pravo dopušta upotrebu ovog testamenta u izuzetnim prilikama, ali kada one prestanu da budu izuzetne, testament se mora sačiniti u pismenom obliku. Zbog toga sva prava ograničavaju važnost usmenog testamenta određenim vremenom (od 14 dana do 6 meseci). U našem pravu taj rok iznosi 30 dana od prestanka izuzetnih prilika. katastrofe). Prisustvo svedoka je veoma bitan element za punovažnost ovakvog testamenta.

5. Svedoci u testamentarnom pravu Svedoci u nasem pravu se javljaju u višestrukoj ulozi: pre nego sto se počne sa sastavljanjem testamenta, potrebno je utvrditi identitetzavestaoca, a to se cini preko tzv. svedoka identiteta; za punovažnost najvećeg broja formi zaveštanja je neophodno i učešće testamentarnih svedoka; prilikom proglašenja zaveštanja je potrebno prisustvo određenog broja svedoka. Bezobzira u kom se svojstvu javljaju svedoci (svedoci identiteta, zaveštajni svedoci ili svedoci proglašenja testamenta), za njih uvek važe određena pravila koja se moraju ispoštovati. Ta pravila uređuju mesto, položaj i ulogu svedoka, i odnose se na čitav niz pitanja: ko može biti svedok, da li se on može javiti u jednoj ili u više uloga, da li testamentarni svedoci mogu u određenim slučajevima da odgovaraju za štetu koju trpe naslednici, i drugo. Svedoci identiteta zaveštaoca se javljaju kod pojedinih formi zaveštanja i to pre njihovog sačinjavanja. Naime, kod javnog oblika testamenta (sudskog, međunarodnog, konzularnog, brodskog i vojnog testamenta), službeno lice je pre sastavljanja testamenta dužno da utvrdi identitet zaveštaoca. Svedoci nisu neophodni samo u jednom slučaju, odnosno kada sudija ili konzularni predstavnik lično poznaje zaveštaoca. Ukoliko zaveštalac poseduje neku javnu ispravu sa fotografijom, dovoljan je samo jedan svedok identiteta. Pošto oni nisu ni u kakvoj vezi sa sadržinom zaveštanja, svedoci identiteta ne moraju biti pismeni. 11 Međutim, oni moraju biti punoletni,

a postavlja se i pitanje da li moraju imati punu poslovnu sposobnost. Svedok identiteta može da se javi i u svojstvu zaveštajnog svedoka, ali u tom slučaju mora ispuniti posebne zahteve koje važe za zaveštajne svedoke. Kod najvćeg broja testamentarnih formi je neophodno da učestvuju posebne vrste svedoka. Radi se o testamentarnim svedocima, ili tzv. zaveštajnim svedocima. Prema našim propisima, testamentarni svedoci se ne javljaju samo kod jedne vrste testamenta, i to kod olografskog . Testamentarni svedoci su uvek uslov punovažnosti kod alografakog, međunarodnog i usmenog testamenta. Podobnost svedoka je jedan od uslova za punovažnost zaveštanja. Nepodobnost može biti apsolutna i relativna. Apsolutna nepodobnost znači da izvesna lica ne mogu biti testamentarni svedoci bezobzira na vrstu I karakter odnosa prema zaveštaocu. Oni, dakle, ne mogu biti svedoci nezavisno od toga ko je testator u konkretnom 10

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

11

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

13

slučaju. Apsolutna nepodobnost se odnosi na nepunoletna lica, lica koja nemaju poslovnu sposobnost, ili kod pojedinih vrsta testamenata, npr. poznavanje jezika, dobro čulo vida i sluha, i slično. Relativna nepodobnost ima za cilj da očuva jednu od bitnih osobina testamenta – njegovu jednostranost. Misli se na otklanjanjenedopuštenog uticaja na taveštaočevu slobodnu volju.Takođe, ova vrsta nepodobnosti treba da onemogući da svedoci postanu lica koja bi to svojstvo zloupotrebila. Tako npr., svedoci u našem pravu ne mogu biti potomci zaveštaoca, bračni drugovi ili bilo koji srodnici.

6. Opozivanje zaveštanja Jedna od bitnijih osobina zaveštanja je opozivost. Opozivanje testamenta znači oduzimanje važnosti jednom punovažnom zaveštanju od strane samog zaveštaoca. Testament se može uvek opozvati, sve dok zaveštalac ima aktivnu testamentarnu sposobnost. Opozivanje može biti formalno i neformalno. Formalno opozivanje znači da se testament može opozvati u istoj formi (npr. olografski testament se opoziva u formi olografskog testamenta), ili u nekoj drugoj formi. Formalno opozivanje može biti izrično ili prećutno. Izrično je kada testator sastavi određenu odredbu kojom opoziva raniji ili sve svoje testamente. Prećutno opozivanje postoji kada zaveštalac sačini najmanje dva testamenta gde se oni razlikuju po sadržini. U takvoj situaciji važi pravilo da kasniji testament ukida raniji, u meri u kojoj se razlikuje njihova sadržina. Neformalno opozivanje može biti izrično i prećutno. Izrično je u slučaju kada testator uništi testament u nameri da ga opozove. Uništavanje se vrši cepanjem, spaljivanjem, precrtavanjem ili pisanjem preko testamenta „poništeno“. Prećutno neformalno opozivanje, s druge strane, obuhvata prenos određene imovine ili stvari, ili njihovo uništavanje. U takvim slučajevima se uzima da je zaveštalac opozvao testament. Opozivanje u svakom slučaju može biti u celini ili delimično.

7. Ništavost zaveštanja Pravno dejstvo može proizvoditi samo punovažan testament. Dakle, onaj testament koji je saćinjen protivno zakonu i moralu, kod koga nije poštovana forma, kada zaveštalac nije imao testamentarnu sposobnost, ili gde postoje mane u volji, biće pogođen sankcijom ništavosti. Ništavost može biti apsolutna i relativna. Ukoliko je zaveštanje sačinjeno protivno zakonu, moralu ili običajima, radi se o apsolutnoj ništavosti. Takođe, ništavo je i zaveštanje koje je sačinilo lice bez testamentarne sposobnosti, kao i falsifikovano zaveštanje. Simulovana i fiktivna zaveštanja, kao i ona kod kojih forma nije ispoštovana, tako da se na prvi pogled zaključuje da nije reč o testamentu, takođe su ništavi. Naravno, ništavost pojedinih odredbi ne utiče na ceo testament, ukoliko on može opstati bez njih ili ako te odredbe nisu bile odlučujuće za sačinjavanje tog testamenta. 12 U našem pravu je izričito 12

Cvetković M. : LIŠENJE MOGUĆNOSTI NASLEĐIVANJA, Beograd, 1956.

14

određena ništavost sledećih odredbi u testamentu: odredba kojom zaveštalac određuje naslednika svome nasledniku; odredba kojom zaveštalac zabranjuje svom nasledniku da otuđi stvar ili pravo koje mu je ostavio; odredba kojom se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva; odredba u javnim testamentima kojom se nešto ostavlja licu ovlašćenom za sačinjavanje testamenta; odredbe u alografskim i javnim zaveštanjima kojom se nešto ostavlja svedocima; odredba o usmenom zaveštanju kojom se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima i njihovim srodnicima. Ništavo zaveštanje se smatra da nikada nije ni postojalo. Lice koje je dobilo korist na osnovu ništavog zaveštanja smatraće se fiktivnim naslednikom. Drugim rečima, ukoliko je on znao za ništavost, vratiće sve što je primio, a ako je bio savestan, vratiće samo ono što je imao u trenutku saznanja za ništavost. Na ništavost sud može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Za razliku apsolutne, relativna ništavost, odnosno rušljivost pogađa pojedinačne interese, odnosno na rušljivost se može pozvati samo pravno zainteresovano lice i to u roku od godinu dana od saznanja za razlog rušljivosti, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja i to prema savesnom licu. Prema nesavesnom licu, poništaj zaveštanja se može tražiti u roku od 20 godina od dana proglašenja zaveštanja. Relativna ništavost tiče se pre svega mana volje. Prinuda, prevara i zabluda tradicionalno zauzimaju prvo mestu među razlozima rušljivosti. U slučaju postojanja fizičke prinude, testament nije ni nastao. Treba voditi računa o tome da će zaveštanje biti ništavo i kada mane potiču od trećih lica, kao i u slučaju postojanja zablude o motivu. Testament je strogo formalni pravni posao, tako da povreda forme predstavlja razlog rušljivosti. Konačno, razlog rušljivosti postoji i u slučaju nepostojanja aktivne testamentarne sposobnosti. To se odnosi i na lica mlađa od 15 godina ili na lici koja su navršila 15 godina, ali koja su nesposobna za rasuđivanje i koja su lišena poslovne sposobnosti.

15

Zaključak U naslednom pravu testament ima više značenja: u formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji (poslednja volja ostavioca). Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje je uredio u prethodnim verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti; u materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono što će biti sprovedeno u pravnom životu. Testament u materijalnom smislu predstavlja vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr. testament bude uništen, on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji; u objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju volju, odn. objekt na kome je napisan testament (npr. parče papira). Pod pravnom prirodom testamenta podrazumevaju se njegove osobine kao pravnog posla: 1. pravni posao mortis causa (za slučaj smrti) - je posao koji se preduzima za života, ali

njegova pravna dejstva otpočinju tek smrću određenog lica (u ovom slučaju ostavioca); 2. dobročin (lukrativni) pravni posao - je onaj posao kod kojeg jedna strana dobija korist, a

da za to ne daje nikakvu (ili daje izuzetno nesrazmernu) protivnaknadu; 3. jednostran pravni posao - nastaje i proizvodi pravna dejstva izjavom samo jedne volje; 4. strogo lični pravni posao - je onaj kod koga je isključeno svako zastupanje. Zaveštalac

mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom, da iskaže sadržinu svog testamenta. Jedini način da drugo lice učestvuje u procesu nastanka testamenta je taj da daje savete koje se tiču forme, a nikako sadržine, jer će u suprotnom slučaju testament biti ponšiten; 5. formalni pravni posao - je onaj za čiju se punovažnost zahteva da bude sastavljen u naročitoj formi koju propisuje zakon (tzv. forma ad solemnitatem). Naš zakon dozvoljava više formi testamenta; 6. jednostrano opoziv pravni posao - obzirom na to da je testament jednostrani, strogo lični i dobročin posao, proizlazi ovlašćenje zaveštaoca da u svakom trenutku opozove tu svoju poslednju volju. Jedino ograničenje koje se njemu postavlja je to da on mora testament da opozove u nekoj od zakonom određenih formi za sastavljanje testamenta. On ne mora da testament opoziva baš u onoj formi u kojoj ga je sastavio! Testament može sadržati veoma veliki broj različitih odredbi, tako da je, u teoriji, izvršena podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i tzv. ostale odredbe. U materijalnu sadržinu spada sve ono što se odnosi na imovinsko raspolaganje ostavioca: postavljanje naslednika i legatara, određivanje naslednih delova, isključenja iz nasleđa, osnivanje zadužbina, fondova, itd; Formalna sadržina se odnosi na pitanje postavljanja izvršioca testamenta, ili odrđivanja tzv. konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u testamentu; Ostale odredbe su vrlo heterogena kategorija i mogu se definisati kao sve one odredbe koje ne spadaju u prethodne dve grupe. One mogu biti neimovinske : određivanje mesta i načina sahrane, 16

davanje preporuke organu starateljstva povodom nekog lica..., kao i imovinske prirode: oproštaj duga, priznanje duga, itd. Kako je testament jedan od važnijih pravnih instituta svakog poretka, država propisuje uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se poslednja volja uopšte mogla uzeti u razmatranje. Ti uslovi su sledeći: subjektivni uslov - jeste sposobnost za rasuđivanje, odn. sposobnost lica da shvati pravne (i sve druge) posledice svoje izjave volje; objektivi uslov - jeste određena starosna granica sa čijim je navršenjem moguće sastavljati punovažan testament. To je tzv. aktivna testamentarna sposobnost (testamentio factio activa) i ona se u našem pravu stiče sa navršenih 15 godina; animus testandi, odnosno namera za sačinjavanje testamenta - jeste pravno relevantna volja nekog lica da preduzme određene pravne radnje i njegova svest o uslovima i posledicama preduzetih radnji. Ta volja mora biti: ozbiljna, stvarna, slobodna i upućena na nešto što je moguće ostvariti. Da bi testament bio punovažan svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno, dakle, moraju svi da postoje u isto vreme. Ako neko lice koje je starije od 15 godina napiše testament i ispostavi se da je bilo nesposobno za rasuđivanje, testament će biti poništen. Ako advokat (koji je sposoban ta rasuđivanje i stariji od 15 godina) napiše testament samo da bi svom klijentu pokazao kako se to radi, testament neće biti punovažan, jer nema animus testandi... U našem pravu postoji veliki broj formi u kojima se može izraziti poslednja volja. To su sl.: olografski testament, alografski testament, sudski testament, brodski testament, vojni testament, međunarodni testament, usmeni testament... Naš zakon dozvoljava i tzv. konverziju testamenta, odn. ukoliko je testament sastavljan u jednoj formi za koju ne ispunjava uslove, sud će po službenoj dužnosti, priznati taj testament, ali samo ako ispunjava uslove za neku drugu formu.

17