Johannes Mario Simmel - Odgovor Zna Samo Vjetar 672t4g

ODGOVOR ZNA SAMO VJETAR JOHANNES MARIO SIMMEL Naslov originala: DIE

ANTWORT KENNT NUR DER WIND

Balkan.org

Mjesto radnje ovog romana uglavnom je Cannes i njegova okolica. U radnju romana ulaze također hoteli, jahte, igračnice, trgovine, restorani, mnoga ostala mjesta i krug ljubeznih osoba koje ovdje žive i rade. Ti ljudi su mi izrijekom dopustili da ih u svojoj knjizi spomenem imenima i da tako sudjeluju u romanu. Kraj njih se pojavljuje u mom romanu i drugi krug osoba koje su također slobodno izmišljene, jednako kao što je izmišljena i čitava radnja. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i institucijama, osobito kada je riječ o valutnim krizama, svjetskim financijskim manipulacijama i multinacionalnim društvima ili s osobama iz tog drugog kruga radnje romana, svejedno, da li oni žive ili su mrtvi — čista je slučajnost. J. M. S.

ZA AGNELET U noći bijah kakve nije bilo. Naišla si, vidjeh mio lik. Takvu noć si prometnula u drag dan. Pjevala si glazbu darujuć je meni, nježno, govoreći riječi koje nikad ne zaboravljam, o prapočetku posvećena daha, ta mi ružna noć prođe kao dim. Firdusi, perzijski pjesnik 939. do 1020. n. e.

PROLOG

1 Mali je s broda dobacio dugi kraj užeta preko svoje glave, a starac ga je spretno dohvatio i počeo vući. čamac s broda, kojemu je motor bio na zadnjem kraju, a koji je maloga, Angelu i mene prevezao s jahte, ljuljao se na sitnim valovima i klizio u susret stepenicama što su ih uklesali u litice jugozapadnog kraja Cap d'Antibes. Starac je stajao na posljednjoj stepenici, što su je već valovi oplakivali. More je ovdje bilo tamnomodro i pri tom toliko bistro, da sam mogao razaznati dno i hridi, pa i svaku pojedinost u dubini. Ugledao sam jata brzih riba koje su se naglo udaljavale. Ribe nisu bile veće od šivaće igle, mnoge stotine šivaćih igala. Starac je čamac s broda već sasvim privukao stepenicama. Na sebi je imao svijetle platnene hlače, a nogavice su mu doticale vodu, bose noge bile su mu tamne, na sebi je također imao izblijedjelu svijetlu košulju i plitki šešir sa širokim obodom. Bio je ćelav. Starac je bio iznuren, pognut i sasvim istrošen životom. Na rukama su mu se isticale debele žile, nokti su mu bili slomljeni, noge, ruke, dlanovi i obraz bili su obavijeni kožom poput pergamene. Starac je sve svoje dane morao čak od djetinjstva provoditi na suncu, vjetru i u blizini vode. U njega je bilo prijazno lice, isticale su mu se lične kosti na upalom obrazu, smiješio nam se, smiješio se samo očima, ne ustima. Oči su mu bile tako modre kao i more. Starac se nije mogao smijati ustima, jer ih je bio čvrsto skupio, a to ga je očito stajalo mnogo truda što je morao kraj užeta vući i pri tom umirivati čamac. Nema sumnje, bio je to veoma star čovjek, još je uvijek, međutim, radio, a oči su mu bile jasne i još uvijek oštre. Mali je s broda spretno iskočio iz čamca, učinio je to spretno i brzo. Zvao se Pierre i bio drugi mornar na jahti što je bila napolju usidrena. Nosio je bijele hlače i bijelu košulju, bio je bos kao i mi svi, bila mu je dvadeset i jedna godina. Kapetan se zvao Max i bilo mu je dvadeset i osam godina. Pierre je poznavao starca. Nazivali su se imenima. Dao sam Pierreu Angeline i svoje cipele, zatim sam ustao, Pierre je zgrabio moju ruku i ja sam skočio na tlo. Zgrabio sam Angelu za ruku i ona je učinila isto. »Bon jour, madame«, rekao je starac, »bon jour, monsieur. Zar ne, danas je veoma lijep dan?« »Tako je«, rekao sam, »veoma lijep.« »Ali i vruće je«, nastavio je starac. »Jest«, rekoh. »Veoma je vruće.« Razgovarali smo francuski, starac je to činio s nekim osobitim naglaskom, Angela ga je upitala: »Vi ste iz Marseillea, zar ne?« »Naravno, iz Marseillea sam, madame«, odgovorio je starac i sada, pošto mu je Pierre oduzeo kraj užeta i ponovo skočio u čamac, smiješio se ne samo očima već i ustima. Pokazao je pri tom prekrasno umjetno zubalo s jednakim zubima što su se bijeljeli na suncu. Potražio sam u džepu od hlača novčanicu od deset franaka, starac je to primijetio i rekao: »Ostavite to, monsieur. Zacijelo ćete se vratiti. Budete li tada bili toliko dobri... Ali to nije potrebno. Odista, nije potrebno.« »Naravno da je potrebno«, umiješala se Angela. »Svi mi moramo živjeti. Koliko ste dugo ovdje?« »Od jutra do ponoći, madame«, odgovorio je taj veoma star čovjek. »I u većini slučajeva i dulje. Nailaze mnogi ljudi, i gotovo se svi veoma kasno vraćaju. Spavam ovdje prijeko u zelenoj kućici.« Između trnovita grmlja i visoke trave nalazile su se mnoge male, siromašne kućice od drveta. Bio

sam čuo kako te kućice iznajmljuju parovima koji u njima vode ljubav. Ima uvijek veoma mnogo takvih parova i te kućice gotovo nikada nisu prazne, ipak jedna je bila vlasništvo ovog starca. »Zaspim danju ovdje, kad je sunce visoko i kada je veoma vruće«, rekao je i zaškiljio ponešto. »U vrijeme takve vrućine ne valja piti, ali katkada mi nije dobro, znate, i tada popijem gutljaj ili dva, pa potom zaspim dok me netko ne zovne.« »Što pijete?« upitala ga je Angela. »Pivo«, odgovorio je taj veoma stari čovjek. »Dobro je to piće.« »Slažem se s vama«, rekla je Angela zaškiljivši također, nasmijala mu se. Ispod nas je Pierre zapalio motor. Brodski je čamac opisao veliki luk, iza sebe je ostavio zapjenjen trag vode i uputio se k jahti. Pierre je sada pošao po Trabauđove i njihova psa. Nije bilo mjesta za sve nas u čamcu. Jahta je pripadala Trabaudovima i zvala se 'Shalimar’. Angela je obula svoje cipele, a ja također svoje. Pri tom sam pogledao na svoj sat na ruci. Bilo je dvadeset minuta do dva sata poslije podne, a od tog trenutka imao sam još sat i jedanaest minuta da živim. »Čime ste se bavili u Marseilleu?« pitala je Angela. »Stanovao sam ondje sa svojom ženom«, odgovorio je starac. »Mnoge mjesece, međutim, nisam bio kod kuće, bilo je to mnogo mjeseci. Bio sam kapetan na nekom teretnom brodu. Tereza nije bila iz Marseillea. Došla je sa sjevera, iz Limogesa. Usprkos tome dobro se osjećala u Marseilleu. U svakom slučaju ispočetka.« Starac je bio brbljav kao i svi starci. »Žena mi je bila veoma lijepa. Na žalost, mnogo mlađa od mene. Kad sam se jednoć vratio s puta, nije bila kod kuće. Ostavila mi je pismo.« Starac je na nekoj dugoj .uzici izvukao iz mora bocu piva, otvorio je," nadlanicom otro grljak i ponudio Angeli. »Hoćete li?« »Ne bih, jako je vruće, hvala vam«, rekla je Angela. »A vi?« »I ja, također, ne bih«, odgovorio sam. Taj veoma star čovjek stavio je bocu na usta i počeo piti dugim gutljajima. Mali su se valovi igrali ispod nas oplakujući stepenice. »Odveo ju je neki uzgajivač mimoza iz Grassea. Poznavao sam ga. Dobro je izgledao, bio je star kao i Tereza. U pismu mi je pisala kako voli toga čovjeka i neka joj oprostim.« »I jeste li joj oprostili?« upitala je Angela. »Bio sam mnogo stariji od nje«, odgovorio je starac vraćajući bocu ponovo u more. Angela ga je pogledala. »Ili možda nisam?« pitao je starac. »Zar joj nije trebalo oprostiti?« Angela ga je ponovo samo gledala. »No, dobro«, rekao je starac. »Nikada joj nisam oprostio. Nikada joj i neću oprostiti. Mrzim je.« »Ali ne«, rekla je Angela, »kad biste je mrzili, vi biste joj oprostili i davno je zaboravili.« »Madame«, nastavio je taj veoma star čovjek, »tako još .nitko sa mnom nije razgovarao. U pravu ste, nikada Terezu nisam mrzio, uvijek sam je ljubio, ljubim je još i danas, iako i ne znam da li još živi ili je već mrtva. Ali to nije važno, zar ne?« »Odista, to nije važno«, rekla je Angela. »Monsieur«, rekao je taj stari čovjek, »čestitam vam. U ove je dame veliko srce, u nje je bistar

um. Ova dama je izvanredna žena.« Angela me sada pogledala, smiješila se još uvijek držeći u ruci moju ruku. U kutovima njenih očiju sabirale su se pri tom mnoge male i fine bore kad bi se smiješila. »Tada sam i počeo piti«, nastavio je starac. »Dugo vremena je sve bilo u redu. Tada sam se unesrećio. Na moru. Izgubio sam dozvolu za plovidbu. Nisam više bio kapetan, i nikada više nisam smio poći na brod.« »To je strašno«, rekla je Angela. »Manje strašno od svega ostalog«, rekao je starac. »Mnogo manje strašno. Ima mnogo načina da bi čovjek radio. Radio sam po čitavoj obali, od Marseillea do Mentona. A onda, kad više nisam mogao obavljati teške poslove, pronalazio sam lakše — i napokon sam ovdje. Veoma sam sretan ovdje, u Cap d’ Antibesu imam mnoge prijatelje. Ali kad se sjetim Tereze...« »Jest...«, rekla je Angela. »Ali i ne mislim više na Terezu«, nastavio je taj veoma stari čovjek. »Ne mislim više na nju. Nikada. Ne, već mnogo godina ne mislim na nju.« Sjeo je na jednu stepenicu promatrajući svoje ispucale, goleme ruke. Angela me povela odatle. »Hajdemo«, rekla je. »On više i ne zna da smo ovdje. Misli na Terezu.« U daljini sam začuo sat s nekog crkvenog tornja. Bilo je četvrt do dva. »Moramo požuriti«, rekla je Angela. »Tako je«, rekao sam. Uspeli smo se idući jedno kraj drugoga po stepenicama. Vodile su nekoj stazi što je spajala pristanište s restoranom 'Eden Roc’ koji je pripadao 'Hotelu du Cap’. Nalazio se nekoliko stotina metara udaljen. Ugledao sam mnoge ljude koji su se sunčali na terasama ispod restorana, sjetio sam se Liz Taylor i Richarda Burtona, španjolskog prijestolonasljednika Juana Carlosa, zatim grčkog kralja u progonstvu sa svojom ženom, zatim sam se sjetio mnogih prinčeva i princeza, pa grofova i barona, sjetio sam se stola za kojim je sjedio američki kralj čelika, vidio sam Curda Jürgensa i Henryja Kissingera, bila je tu Begum i mnogi drugi koji su mi onda zapeli za oko, već sam ih bio susreo u 'Eden Rocu’ gdje su znali sjediti na terasi i piti svoje aperitive. Pomislio sam nenadano kako sam morao biti sasvim lud što sam upravo zbog tih veoma bogatih ili znamenitih ljudi, koji dolaze ovamo, zatražio da se sretnem s onim čovjekom, da se sretnem u 'Eden Rocu’, i kad kraj sebe ne bih imao Angelu, okrenuo bih se i pobjegao prepun nemila straha pred svojim planom, pobjegao bih ne znam kamo, jer u tom trenutku nije bilo moguće pobjeći, poslije svega što se bilo dogodilo, poslije svega što sam bio uradio. Ali kraj mene je bila Angela, držala me za ruku, i tako sam išao dalje stazom iznad modrog mora, ispod modrog neba, išao sam kraj naranča i limunova, pinija, palma, borova i eukaliptusa, ruža, karanfila i velikih grmova sa zlatno-žutim cvjetovima za koje nisam znao što su. Išao sam brzo, razmišljao sam, začuđen: lijeva me noga uopće ne boli. Zašto me ne boli? Boljela me na palubi ’Shalimara’, zar je to zbog uzbuđenosti? Ili je sve to bila zabluda, i ipak ću se izvući? Ne, rekao sam sam sebi, to je nemoguće. Ti moraš vjerovati u ono što ti je rekao doktor Joubert iz Hopital des Broussailles. On je izvanredan liječnik i sam si htio čuti istinu. Sada je znaš. Ponesi je. Znaš li, stari moj, rekao sam sam sebi, prokleto je to teško ponijeti istinu, ali ja ću u tome uspjeti. Zbog toga sam ovdje. Rekao sam Angeli: »Ovdje ispred nas nalazi se već Marcel.« »Jest«, odgovorila je. Razgovarali smo njemački, iako je Angela Delpierre Francuskinja, a ja sam sasvim dobro govorio njen jezik. Govorila je lakim naglaskom, ali tečno. »Boli li te noga?«

»Ne«, rekao sam. A to je bila laž. Jer upravo sada, napokon, osjetio sam, gotovo s olakšanjem, ponovo bol koji sam tako dobro poznavao. No, dakle, razmišljao sam. »Ne«, rekao sam, »noga me uopće ne boli, Angela. Onom starcu, poslije, svakako moram još dati deset franaka.« Angela se nenadano zaustavila zagrlivši me. Tijelo joj se priljubilo uza me, bijasmo kao jedno tijelo, jedno biće. Nježno me poljubila u usta. Tada sam ugledao suze u njenim velikim smeđim očima. „Što je tebi?« »Ništa«, rekla je Angela. »Ništa. Baš ništa, Roberte.« »Ipak«, rekao sam, »ipak, nešto tajiš.« Priljubila je svoje lice na moj obraz i dok sam svoja leđa okrenuo moru, ono je bilo ispred njenih očiju, a ja sam čuo kako šapće: »Hvala ti, bože. Hvala ti da sam to doživjela — to toliko čudnovato. Molim te, zaštiti nas oboje, bože. Učinit ću što tražiš, ali zaštiti nas, molim te!« Razmišljao sam o svemu što se bilo dogodilo, o svemu što sam uradio i što je još bilo preda mnom da se uradi. Bio sam veoma radostan što Angela ne može vidjeti moj obraz u tom trenutku. Ispred sebe ugledao sam, udesno, široku sjajno bijelim finim šljunkom posipanu cestu, na njenim stranama stajahu cedrovi i palme i brižljivo ošišane živice. Daleko iza svega, poput dvorca sa žutom fasadom, nalazio se 'Hotel du Cap’, okružen svojim vrtovima što su se sjali u svim mogućim bojama. Staza i zemlja, ondje gdje nije bilo pijeska, bile su tamnorumene. Angela se još čvršće priljubila uza me i ja sam osjetio snažan miris njene kože, bio je to ugodan miris kao što miriše svježe mlijeko, a ja sam razmišljao kako ću sve, sve, također i ono najgore, što sam bio uradio, bogu, kome se Angela pomolila, razjasniti našom ljubavi, i da će mi bog oprostiti, jer on sve shvaća i sve oprašta upravo zbog toga što mu je to profesija. Osjetio sam Angelino srce kako udara. Udaralo je veoma brzo.

2 »Bonjour, Marcel!« rekao je papagaj. Bio je to papagaj koji je sama sebe nazivao Marcel. Stajali smo ispred velikog kaveza u kojemu se nalazio. Kavez se nalazio na rubu puta posred crvene zemlje što vodi u restoran 'Eden Roc’. Moja me lijeva noga sada boljela prilično jako, a bilo je vruće, luđački vruće tog ranog poslijepodneva, 6. srpnja 1972, a bio je to četvrtak. Već godinama ne mogu podnositi vrućinu, znoj mi je tekao po tijelu iako sam na sebi imao samo tanku modru košulju, bijele hlače, a na nogama bijele papuče, bez čarapa. Odjednom sam se osjećao sasvim slab, u glavi mi se vrtjelo, ali znao sam: svemu je tome kriva vrućina, a ja moram ostati ovdje sve dok se ne pojavi čovjek kojega sam naručio da dođe. Gledao sam more i ugledao mnoštvo jahta, bilo je i velikih među njima, sve su bile ukotvljene ovdje. Kraj francuskih zastava bilo je američkih, engleskih, talijanskih, švicarskih i belgijskih, a bilo ih je još i ostalih naroda. Claude i Pasquale Trabaud su se upravo ukrcavali u čamac koji je stajao uporedo s njihovom jahtom. Ljestve su bile spuštene s palube broda do čamca. Pas se još nalazio na palubi. Uzrujano je trčkarao amo-tamo. Nije bilo ni daška vjetra. Okrenuo sam se udesno i ugledao diljem mora šarene luke i kuće Juan-les-Pinsa, a dalje od svega toga veliki zaljev u magličasto zasjenjenom suncu od velike vrućine, ugledao sam, nadalje, veoma nejasno, Staru i Novu luku Port Canto u Cannesu, zatim palme duž Croisette i bijele hotele iza nje, a sve je to bilo zasjenjeno, čitav grad, sa svojim građevinama i vilama, i 'Rezidencije’, što su se bile smjestile na padini sa svojim velikim vrtovima što se protežu do Super Cannesa. Desno, na istoku od Cannesa, protezao se predio La Californie, ondje je stanovala Angela. Nisam bio kadar razaznati pojedine zgrade, ali sam usprkos tome razmišljao kako ispred sebe gledam svoj dom, svoju domovinu. Našu domovinu, naše prebivalište. Jer Angela i njen stan bijahu sve što sam mogao nazivati svojim, sve, što sam imao na tome svijetu. To i petnaest milijuna njemačkih maraka, što mi je još trebalo, moralo je sada doći. »Beautiful lady!« rekao je papagaj Marcel. Gledao je Angelu svojim crnim sjajnim očima poput dugmadi, a i ja sam također gledao Angelu. Nije ona bila samo beautiful. Bila je najljepša žena koju sam ikada ugledao. Kosa joj je bila sjajno crvena, lice usko i nježno, a iznad svega su sjale njene goleme smeđe oči. Angela Delpierre bila je jednako visoka kao ja, bilo joj je 34 godine. Meni 48, a to me ispočetka veoma mučilo i ispunjalo strahom. Sada je to bilo sasvim nevažno. Sada je sve bilo prekrasno. U Angele je bilo prekrasno tijelo. Na njoj je sve bilo izvanredno, sve na njoj ljubio sam, meka, nježna usta s lako nateklim usnicama, njene male uši, nos, njene grudi, njeno tijelo, i dugačke noge. Kad god joj je to bilo moguće Angela je boravila na svježem zraku, pa je tako njena koža mirisala po zraku i suncu, jer koža joj je posvuda bila tamna. Angela je imala na sebi bijele hlače koje su se pri dnu širile dok su gore bile uske kao i u mene, na sebi je još imala bijeli pulover s izazovnim izrezom. Bez rukava, tijesno joj se priljubio uz tijelo. Straga je njen pulover bio duboko dekoltiran pokazujući Angelina tamna leđa. Ispod ruku zatezala se tkanina na obje strane, usko, spram sredine. Angeline cipele od laka imale su široke pete, a na bijelim kapicama simbol u obliku malog modrog sidra. Nije se mazala, a nikada nije upotrebljavala mirise, bila je naprosto takva kakvu sam je najviše ljubio — bez ikakvog dotjerivanja. Na prstenku lijeve ruke nosila je burmu s kosim malim crticama, na suncu se prsten sjajio u svim duginim bojama. »Već su dva sata i tri minute«, rekla je Angela. »Taj čovjek kasni.«

»Jest«, rekao sam. »Ali on će doći. Sasvim sigurno će doći. On mora doći. Brandenburg ga je sam najavio. Brandenburg je sam za mene šifrirao nove upute i dao tome čovjeku novac kako bih platio svoje obavijesti.« »Zašto si s tim čovjekom upravo ovdje dogovorio sastanak?« »To sam ti već jednom rekao, Angela. Poslije svega što se dogodilo, valja nam izbjeći svaku neizvjesnost. Ovdje, u po bijela dana, s toliko ljudi, zločin je isključen. Brandenburg želi biti siguran. A ja također. Ne želim da mi se bilo što desi kao što je to bilo s drugima.« „O, bože«, rekla je Angela. »Ako ti se, usprkos svemu, ipak nešto desi... Umreš li i ja ću također umrijeti. Patetično to zvuči, zar ne? Ali ti znaš, to je istina.« »Znam«, rekao sam, »ja to znam.« »Bez tebe ne mogu više živjeti.«' »A i ja također«, odgovorio sam i razmišljao, osupnut, o tom što smo to oboje upravo rekli i kako bi izgledao Angelin život bez mene. Da li bi odista učinila to, što je upravo rekla? Nadao sam se u sebi da ne bi. Sve sam pripremio za slučaj da bi morala nastaviti da živi bez mene. »Hoće li ti ovaj čovjek donijeti mnogo novaca?« pitala je Angela. »Hoće«, rekao sam. »Jako mnogo novaca. Ljudi koji nešto znaju tako su odredili.« Sad sam joj opet jednom lagao. Nije bilo druge. Istinu o tom sastanku ispred Marcelove krletke Angela nikada nije smjela saznati. Uistinu s tim sam se čovjekom dogovorio, ali to nije bio teklić moga šefa, ne. On će donijeti novac, taj čovjek, mnogo novaca, da. A to je tek bio početak, više, mnogo više treba još novaca da dođe. Tako sam to ja odredio. Više nisam bio čovjek kakav sam bio prije dva mjeseca. Sučeljen s huljama, i sam sam postao hulja. O tom Angela pojma nije imala. Bilo mi je svejedno da sada i sam nalikujem na druge. Sve mi je bilo svejedno. Riječ je bila samo o jednom jedinom čovjeku u čitavom tom gadnom svijetu — o Angeli. Nijednu još ženu u životu nisam toliko ljubio kao nju. A ona nikada u životu nije voljela čovjeka kao što sada voli mene. Taj izvještaj bio je osiguranje za ženu koju toliko volim. Zbog toga sam molio i ja boga neka mi uspije, sve što sam doživio, zapisati do kraja. Nije to pitanje moći. Sve ja mogu ako to radim za Angelu. Riječ je samo o vremenu. »A ako se tom čovjeku nešto dogodilo?« pitala je Angela. »Ništa mu se nije dogodilo«, rekao sam. »Doći će on. Sasvim će sigurno doći. što se toga tiče možemo biti sasvim mirni.« Ali budući da sam se pobojao da sam izgubio vlast nad sobom, nesigurnom kretnjom posegnuo sam za kutijom cigareta u džepu na prsima. Nisam smio pušiti, ali što je to sad značilo? Sada, pošto sam znao i posljednju istinu, ja smijem sve. To i jest ono ugodno kada je riječ o toj posljednjoj istini, razmišljao sam. Krivo sam udahnuo dim cigarete, zakašljao sam. »Smoke too much«, rekao je Marcel. »U pravo je«, rekla je Angela. »To mi je danas prva cigareta«, rekao sam. A sada je odista svejedno koliko pušim, razmišljao sam. »Obećao si mi kako uopće više nećeš pušiti«, rekla je Angela. Bacio sam cigaretu na crvenu zemlju i zgazio je. »Hvala«, rekla je Angela. Položila mi je ruku na rame, a i samo doticanje njeno učinilo me blaženim, na sve sam zaboravio, na prošlost, sadašnjost, pa čak i na budućnost — na sve što me čekalo.

»Upravo nailaze Trabaudovi«, rekla je Angela. čamac se sa ’Shalimara’ doista približavao u velikom luku obali. Razmišljao sam o tome kako je to prava sreća što je moj čovjek zakasnio, zamolio sam Claudea Trabauda neka ga snimi ako je ikako moguće, a da to bude neprimijećeno. Claude je imao izvanrednu kameru, htio sam imati nekoliko fotografija tog momka kojega sam čekao. Neka to bude fotografija nas obojice u trenutku predaje novca. Sve se odvija u najboljem redu, razmišljao sam. Ispod nas je rogoborio motorni čamac u kojemu su bila tri monaha u bijeloj odjeći. Poznavao sam ih. Bili su to cisterciti s otoka Saint-Honorat. Ima još jedan manji otočić, zove se Ile SainteMarguerite. Oba otoka jedva da su udaljena od obale jedan kilometar. Angela ih je također poznavala, bili smo na njihovu otoku. Mahnula im je, a monasi su joj odvratili pozdrav. Proizvode liker, zove se ’Lerina'. »Monasi donose svoj liker u 'Eden Roc’«, rekla je Angela. »Uvijek ga onamo dovoze.« Gledao sam motorni čamac i ponovo ugledao Cannes u daljini, činio mi se kao da je zamagljen u jantarovinu. Angela me pogledala, tada je i ona pogledala u tom pravcu. »Kad se budemo vratili, otići ćemo odmah kući«, rekla je Angela. »Hoćemo«, rekao sam. »Molim te!« »I ti to želiš, zar ne?« »Veoma to želim.« »Ne tako kao ja«, rekla je Angela. »Jutros je bilo tako lijepo osjećati tebe kraj sebe. Zar je i tebi bilo tako?« »Jednako divno kao i tebi.« „Želim da ti uvijek bude lijepo, Roberte.« »I ja to želim tebi.« „Želim te opet osjetiti«, rekla je. »Odmah kad se budemo vratili kući, odmah ćemo poludjeti.« »Hoćemo«, rekao sam. »Razgovarat ćemo, svirati svoje ploče i slušati posljednje vijesti na televiziji; opet ćemo razgovarati, kao i uvijek sve do jutra.« Čamac se s Trabaudovima i psom već sasvim približio obali. Angela je nastavila: »Kad se budemo umorili pričajući i jedan od nas bude zaspao, drugi će ga odmah probuditi. Ja tebe i ti mene. Zakleli smo se na to, razmisli o tome.« »Probudit ću te, Angela, često sam to činio.« »I ja ću probuditi tebe«, rekla je. »Ne smijemo mnogo spavati. Kada spavamo, ne čujemo jedno drugo, ne vidimo se, i ne osjećamo jedno drugo.« »Tako je«, rekao sam. »Odista ne smijemo mnogo spavati.« »Spavanje, to ti je kao da si mrtav«, rekla je Angela. »Ljudi se ponašaju sa svojim vremenom kao da će vječno živjeti. A pri tom nitko ne zna koliko mu još vremena' preostaje — godina, pet godina, trenutak.« »To sam ti ja rekao.« »A ja u to vjerujem«, rekla je Angela. »Željela bih ostarjeti s tobom, Roberte. Nikada ne smijemo zaspati, a da se prije toga ne pomirimo ako bi se ikada posvađali. Ako bi se posvađali ...« »Nikada to nećemo učiniti.« »Možda nam se ipak desi«, rekla je. »Neće to biti velike stvari, same malenkosti. Budemo li se

svađali, dakle, o malenkostima, svakako se moramo pomiriti prije no usnemo.« »Svakako«, rekao sam. »Ah, Roberte«, rekla je Angela. »Svaki je dan jedno čudo za mene. I svako veče i svaka noć. Svaki zagrljaj, svaki tvoj pogled. Svaka riječ što je kazuješ. Svaki korak koji činim kraj tebe. Svako jutro je čudo za mene, kada se probudim, a ti ležiš kraj mene.« »Uvijek će biti tako«, rekao sam. »Za tebe i za mene, tako dugo dok dišemo, tako dugo dok nas bude.« »Jest, Roberte«, odgovorila mi je Angela. »It’s paradise«, rekao je Marcel. Bio je u pravu. Bio je to raj — za mene i Angelu. Poljubila me u obraz. »Lucky gentleman«, rekao je Marcel. To se mene ticalo. Bio je u pravu. Već osam tjedana bio sam najsretniji čovjek na svijetu. Usprkos svemu. Ili upravo zato. Rekao sam Angeli, a bila se ponešto odmakla od mene i gledala Trabaudove koji su upravo stupili na stepenice iskrcavajući se:- »Obožavam te. Kad bih u tom trenutku morao umrijeti, bio bih najsretniji...« Nisam rečenicu izgovorio do kraja. Nešto me strahovito udarilo u leđa, ispod lijeva ramena. Posrnuo sam i pao na crvenu zemlju. To je bio hitac, razmišljao sam. Tane me pogodilo. Ali detonaciju hica nisam zamijetio. Znam još kako sam začuo Angelu gdje viče, ništa nisam razumio što je vikala. Znao sam samo da razmišljam: sada više neću moći onom starcu na stepenicama pokloniti deset franaka. Bilo je čudnovato kako ne osjećam nikakvu bol, ni najmanju bol. Samo se nisam mogao micati, nisam mogao izustiti ni riječ. Sad sam začuo, kraj Angelina glasa, i ostale, svi su bili glasni, užasnuti. Tada se sve zatamnjelo oko mene i ja sam osjećao kako padam, sve brže, brže, u neki kovitlac kome nema dna. Prije no što sam izgubio svijest, pomislio sam: tako, dakle, izgleda umiranje. Bio je to početak umiranja.

3 Još sam se nekoliko puta osvijestio, iako to nije bilo pravo dolaženje svijesti. Prvo što sam ugledao, kad sam otvorio oči, bijahu Angeline smeđe oči, o kojima sam već kazao kako ih nikada neću zaboraviti. Angela je govorila. Obraz joj je bio sasvim ispred mojega, usprkos tome nisam razumio što govori, jer nešto je veoma glasno šumilo. Dugo je trebalo dok sam shvatio da je to rotor helikoptera. Letjeli smo. Helikopter je vibrirao. Ležao sam na nekom postolju, čvrsto su me zavezali. Neki čovjek kraj mene u uzdignutoj je ruci držao neku bocu. Crijevo je visjelo iz boce. Dosezalo je sve do moje lijeve ruke. U nju je bila ubodena neka igla. Niz Angelino nježno lice tekle su suze, crvena joj je kosa padala niz lice. Htio sam nešto reći, ali nisam mogao govoriti. Kleknula je i priljubila usta na moje uho i sada sam je razumio. Vikala je mucajući i jecajući: »Molim, molim, molim, Roberte, nemoj umrijeti! Ti nećeš umrijeti ako to ne želiš. Dakle, ne popuštaj! Nemoj popustiti! Molim, molim, molim. Ti to ne smiješ učiniti. Ti to ne možeš učiniti. Ja sam tvoja žena, toliko te ljubim, Roberte! Nemoj popustiti, razmisli o svemu što smo još željeli učiniti, kako žudimo svoj novi život, ta on je tek započeo. Razmišljaš li o tome, je li? Molim te!« Htio sam joj kimnuti glavom, ali samo s najvećim naporom uspio sam pomaknuti glavu samo malo. Tada sam morao, sasvim iscrpljen, sklopiti oči. I tada sam doživio nešto kao u kaleidoskopu, sve je bilo puno boja, glasova i likova. Sve se stapalo u jedno, boje, likovi, glasovi, sve je teklo mimo mene. Bilo je crveno, žarko crveno. Moja žena Karin, njeno lijepo lice bilo je grimasa, njen glas oštar: ti ništavna kukavico! Ništarijo! Ti obična životinjo! Pomislio si, da ćeš se sakriti. Ali, varaš se. Bog će te kazniti, jest, učinit će to on. Sadisto! Mučitelju duša! Đavle! Ja sam ti dojadila, zar ne? Naprijed, naprijed, naprijed, samo kaži kako sam ti dojadila! Žarko crvenilo pomiješalo se sa srebrnim i. zlatnim kaosom. Ugledao sam i tu Talijanku, imala je mač u grudima. Promaknula mi je. Ugledao sam i svoga šefa, Gustava Brandenburga, i njegove lukave svinjske oči i široke čeljusti, zasukao je rukave prijeteći. Zar ti je preteško, Roberte, zar ti posao raste preko glave? Zar više nećeš, ili više ne možeš? Svinja. Najsvinjskija svinja. Zlatno, zlatno je postalo sve. Za dvije godine bit će mi pedeset. Dosta sam u životu bio nepošten, imam pravo na sreću kao i svaki čovjek. Jest, ali zar na račun drugoga? U pozlatu utkalo se modrilo. Modrilo dubokog mora. Najbesramniji zločin što postoji, a ničim ga nitko ne može kazniti. Sedamdeset milijardi dolara, gospodine Lucas, sedamdeset milijardi dolara! Srljamo u svemirsku katastrofu, i ničega nema, što bismo mogli učiniti, ničega. Daniel Friese je čovjek koji to izgovara. Sav je u lelujavu plavetnilu, Friese iz saveznog ministarstva financija. Bogati bivaju sve bogatiji, a siromašni siromašniji. Tko to kaže? Stara žena u apoteci to kaže. Pri tom se smiješi obeshrabreno, bez nade. Modro i srebrno, srebrno i narančasto. Zatim zeleno, zasjenjeni kaos. Rotor grmi. Angeline oči, goleme oči, gledam sebe u njima. Polagana glazba. Angela i ja plešemo na podijumu restorana 'Palm Beach', prepun je terasa. Svi su se ostali plesači povukli. Ovdje je i francuska zastava kraj američke. Narančasto prevladava. Nenadano, u eksploziji nestaju sve boje, što ih ima, pretvaraju se u zvijezde, zatim šume kolesa što kruže i vodoskoci. Vatromet! U sjaju vatrometa čovjek u kupaonici, obješen je. Sada kucaju boje, kucaju na moje sklopljene očne kapke, sve odjednom. Tko je to? To sam ja. Pijan sam kraj neke crnokose žene, a usta su joj poput razjapljene rane. Gola je, valjamo se na njenom krevetu. Tko... tko... ah, Jessy, kurva! Sad je sve zeleno, sva moguća zelenila. Dva me momka zajednički tuku, jedan me drži, drugi svojom pesnicom udara donji dio tijela, ponovo, ponovo, ponovo. Padam, padam. Pridrži me, Angela, pridrži me, molim te! Ali nije to

Angela, nailazi silna crnina, nestajem u njoj kao u pamuku. Ponovo gubim svijest. Još mi je živjeti trideset i dvije minute. Ponovo se osvješćujem, nenadano se nalazim u moru cvijeća. Bijeli jasmin, crveni, ljubičasti, narančasti cvjetovi bugenvilije, modri, bijeli, crveni i ljubičasti cvjetovi petunije, crvene gladiole, margarite, bijelo cvijeće i žuto ... Angelino je to cvijeće, njen vrt na krovu. Male ruže u svim mogućim bojama... ’surprise’ se zovu. Zatim karanfili, ne, nisu to karanfili! Karanfili donose nesreću. Mala stoličica u Angelinoj kuhinji. Ona kuha, a ja sjedim na njoj i gledam je. Oboje smo goli, jer vruće je, jako vruće. Osjećam kako mi znoj curi čelom. Brišem se, otirem znoj. Rotor bruji. Sada je opet sve žuto oko mene, blistavo žuto. Sve postaje iz dana u dan skuplje, što će se dogoditi s novcem? Ja to ne razumijem, gospodine! To je ona starica, u apoteci. Ali netko to ipak mora razumjeti! Jest. To je u redu. Eto mnogih milijuna ljudi koji ne mogu razumjeti, a eto i manjine koja sasvim jasno zna. Obrazi se miču ispred mene. Pijani John Kilwood u ljubičastom. Malcolm Thonvell igra golf, sav je u nekoj spirali, brzoj spirali rumenila. Bezizrazni Giacomo Fabiani, za stolom rulete, u žućkastoj je boji. Ukočena Hilda Hellmann, u ogromnom krevetu u stilu rokokoa, sad je opet sve zlatno. Zašto se javlja nesreća, gospodine? Zašto? Ah, nesreća ne dolazi poput kiše. čine je oni koji iz toga izbijaju dobit. Tako je pisao Brecht. Komunist. Maoist. Willy Brandt je svemu kriv. Također komunist. Svi socijaldemokrati su komunisti. ’Spiegel' je također komunistički list! Jeste li i vi komunist, monsieur Lucas? Miješaju se glasovi poput boja. Sve se vrti, sada, brže, brže, glasovi, likovi. 'Naš' lokal — 'L’Age d' Or’. Bijeli zidovi. Sve je nisko. Prastaro. Nicolai, gostioničar, stavlja meso u otvorenu okruglu pećnicu. Pregača mu je crvena, košulja bijela. Podružnica draguljara Van Cleef &Arpels na Croisetti. Jean Ouémard i njegova žena. Smiješe nam se, Angeli i meni. Nešto je zablistalo. Bračni prsten! Sve nenadano blista. S Angelom se nalazim na terasi njenog stana, visokoj, iznad Cannesa. Mnogo tisuća svjetiljaka grada, i brodovi, ulica podno Esterel gorja. Beskrajno mnogo svjetiljaka, crvenih, bijelih, plavih. Ljubimo se, Angela i ja. Mi smo jedno, osjećamo nešto što još nijedno od nas nije osjetilo. Tko to stenje ovdje? Ja. To sam ja. Smeđe i žuto. Racija u predjelu La Bocca. Automatski pištolj čekića. Ponovo je sve dobro. 'Naš' kut na terasi hotela ’Majestic’. Sad čujem rotor nakratko, veoma jasno. Sivo, sivo, sve je sivo. Kranovi izvlače Chevrolet iz korita Stare luke. Za volanom je Alain Danon, mrtav je. Mala mu rupa na čelu, a golema na potiljku. Zlatno je i crveno. Crveno i zlatno. Najveći zločin našeg doba, nekažnjen, nekažnjiv, neshvatljiv, to i nije zločin budući je toliko velik. Sve, što je veoma, veoma veliko, neshvatljivo je, ne podliježe zakonu... Modro. Prekrasna modrina. 'Naša' crkva, sasvim malena, u divljem vrtu. Mnoge ikone. Angela i ja palimo svijeće ispred jedne crne Madone. Angela moli, usne joj se bezglasno pomiču. Mladi monah, koji odilazi na motornom kotaču, u svojoj odjeći, nosi veliku košaru s povrćem na prtljažniku. Sve je crveno, crveno. Palača Hellmannovih. Radari što se okreću. Silni kompjuteri što rade. Svjetiljčice svjetlucaju na komandnim pločama. Lupeštva, krađe, prodaju se smiješnim dobitkom. Tko se to smije ovdje, tko? Nježno ružičasto, poput breskve. Bar u ’Port Cantu’. Angela mi pjeva. ’Blowin' in the wind\ U prijevodu: Koliko je cesta na tom svijetu prepuno suza i boli... Tri televizora rade. Triput obrazi i glasovi ljudi što govore vijesti. Engleska funta oslobođena. To praktički znači pad za osam procenata, štrajkovi. Zatvorene banke. Privatni mlažnjaci u Nizzi. Znam ja čiji su, dobro znam! ... kolika mora na tom svijetu, mora su puna tuge... Angela pjeva, meni pjeva. Jedan saksofon. Jedan mač. Jedan slon. Bijela mrlja na Angelinoj nadlanici. Volim te. Volim te. Nikada nijednog čovjeka nisam toliko voljela kao tebe. Nikada nikoga neću toliko voljeti kao tebe. I

ja, također, Angela, i ja. Ona na svom krevetu, u svom stanu u Cannesu, a ja u svojoj sobi u hotelu ’Intercontinental’ u Düsseldorfu. Podno naših nogu svjetla — svjetla Ažurne obale, svjetla zračne luke Lohausen. Jedan avion leti iznad mene. Sat na noćnom ormariću, četiri je sata ujutro. Ti si sve što imam na ovome svijetu. Učinite nešto! Sada je bijelo. Učinite nešto! To je gore no što su ubojstva. Kako da to spriječim, moja gospodo? Ja sam sam, i nemam nikakve moći. I mi je također nemamo. Poslali ste svog goniča! Eto ga, sav u sjaju od zelenila. Kessler. Mršav, približava se mirovini. Jedan od najboljih ljudi... Angela pjeva: ... koliko će se zla još desiti prije no što se čovječanstvo osvijesti? ... Ubojice... svi smo mi ubojice. Pijani John Kilwood trabunja. Jest, ubojice, svi mi! Srebrno i crno: moj advokat u Düsseldorfu. Maglovito tmurno: dr Joubert iz Hopitala des Broussailles. Hoćete li podnijeti istinu, monsieur? Potpunu istinu? Da? No, tada... Angela pjeva ... odgovor, prijatelju moj, zna samo vjetar, odgovor zna samo vjetar... Trinaest crvenih ruža u mojoj hotelskoj sobi. Omotnica. Unutra je karta. Zatim riječi: Je t’aime avec de tout mon coeur et pour toute la vie ... za čitav život... To je sva istina, monsieur, htjeli ste je čuti... Hvala vam, doktore Joubert... ...koliko djece liježe naveče i ne može zaspati od gladi? ... Odgovor, prijatelju moj, zna samo vjetar, odgovor zna samo vjetar, pjeva Angela, purpur je, purpur. Nikada, nikada jedno od nas neće napustiti drugo, dok živi, slušam sebe kako govorim. I ponovo padam u bunilo, u bunilo. To nije dobro. O, to je takva svinjarija, da bih... Gotovo. Kraj. Tako, dakle, izgleda kraj. Ne, još se jednoć vraćam u život. Snažno drmanje. Iznijeli su me na nosiljci iz helikoptera. Mnogi se ljudi u bijelom nalaze na krovu, to je pristajalište za helikopter. Liječnici. Sestre. Angela. Nosila su se pokrenula. Rastvorila su se vrata lifta. Ulazim u lift. Vrata lifta se zatvaraju. Spuštamo se. Oko mene ljudi. Tu je i Angela. Ljubim je. Toliko je ljubim. Suze joj neprestance kvase obraz. Još jednoć sam je začuo: »Nemoj popustiti! Molim, molim, ne popuštaj! Ne smiješ ...« Gotovo. Usne joj se nijemo pomiču. A sve se sve brže i brže okreće, luđački brzo. Veoma hladan ćuh vjetra me je obavio. Nalazim se na moru, vozim se morem, noćna je to vožnja morem. Zar to dolazi smrt? Zar odista napokon nailazi? Ne, to je tek nova nesvjestica. Još mi je sedam minuta živjeti. Kad sam se osvijestio, veoma su me brzo vozili nekim beskrajno dugim hodnikom, činio se kao pravi tunel. Gorjela su mnoga svjetla. Angelu više nisam vidio, čuo sam glasove, ali ih više nisam razumio. Sklopio sam oči. I tada se razlijegao Angelin glas, sasvim jasan. Čitala mi je neku pjesmu. Sjedila je gola ispred mene na svom krevetu na kojem sam i ja bio gol. Kroz prozor je klizilo prvo jutarnje rumenilo. Bila je pjesma nekog Amerikanca, znao sam to, Angela mi je čitala tu pjesmu u njemačkom prijevodu, ali nisam ga znao, sjećam se kako i tada također nisam znao kako se zove autor. Angelin glas: »Slobodan divljeg životnog poriva, slobodan od straha i nade ...« Ponovo su me premjestili na drugi ležaj. Nešto su rezali, škripalo je. Moja košulja. Nešto me zaslijepilo. Ogromna svjetiljka. U njoj mnogo sjajnih žarulja, upravo iznad mene. Ljudi, a na njihovim obrazima maske, imali su bijele kape na glavi. Naginjali su se nada me ...

«... zahvali božanstvima, ma koji bog bio tvoj bog...« Igla je ulazila u moju desnu ruku. Angelin glas je postajao sve slabiji: »... svaki život ima kraj, a mrtvima nema povratka...« Boje! Boje! Sad su sve bile ispremiješane, bila je to prava fantazmagorija ljepote. Na svojim rukama osjećao sam predmete, opterećivali su me. Nešto su priljubili na moj obraz. Začuo sam tiho psikanje. Boje su bile prekrasne. Takvih nema u našem svijetu. Angelin glas je bio još tiši: »... također i najumornija rijeka nalazi put do mora ...« Psikanje je postajalo jače. I odjednom sam je ugledao. Kretala se livadom punom cvijeća, ta najumornija od svih rijeka. Osjetio sam kako glatki prsti dodiruju moje tijelo, osjetio sam nešto hladno poput leda, nešto oštro kako ulazi u lijevi dio mojih prsiju. Odjednom sam znao kakva je to rijeka. Bila je to Leta, u podzemlju, carstvo živih dijeli od carstva mrtvih, Leta, odakle duše mrtvih piju zaborav. Pomislio sam začuđen: obale Lete su obasjane suncem. Tada, u neizrecivoj nježnosti, stalo je moje srce, to sam upravo mogao osjećati. Tada, polako i obzirno, nestala je slika livade pune cvijeća, nestala je Leta, nestale su sjajne boje, vratila se tmina. Tada sam zaspao posljednji put. Ugasilo se siktanje. Stala je moja krv u venama i arterijama. Preostala je samo tama, toplota i mir. Umro sam.

PRVA KNJIGA

1 »Krajem tjedna Engleska će osloboditi funtu«, rekao je Gustav Brandenburg. »Do sada se radilo samo u službenim okvirima. Ali sve to već dugo ne odgovara stvarnoj vrijednosti funte. Predstoji ulaz u Zajedničko evropsko tržište. Sad je London mudro oslobodio funtu kako bi u floatingu dostigla stvarnu vrijednost i tako dobila pristojnu početnu snagu u ZET-u.« »Ne znači li to pad funte?« »Jasno«, rekao je Brandenburg. »Past će za osam procenata, tako čujem.« »Tko ti je to rekao?« »Imam svoje ljude.« »Ne mislim to, odakle uopće znaš da će osloboditi funtu? Tako nešto rade uvijek krajem tjedna, a danas je tek petak«, rekao sam. Petak, 12. svibnja 1972, bio je upravo taj dan, nešto poslije devet sati ujutro. U Düsseldorfu je kišilo, duvao je snažan vjetar. Nikako se toga dana nije htjelo pravo razdaniti, bilo je i suviše hladno za ovo doba godine. »Ako oslobađaju funtu koncem tjedna, odakle to već danas znaš?« pitao sam. »Tako nešto nijedan čovjek nikada ne zna unaprijed.« »A ja znam«, rekao je Brandenburg. »Već sam ti rekao, imam svoje ljude u Londonu.« »Mora da su to sasvim osobiti ljudi.« »Ako baš hoćeš, i jesu. Stajalo me to goleme hrpe novca. Morao sam to znati. Moram uvijek znati sve ispred svih. Poduzeće će mi biti zahvalno sve do sudnjeg dana. što misliš, što naši ljudi u londonskoj podružnici danas još mogu učiniti! A što bismo inače izgubili! Triput toliko sam mogao platiti za informaciju. Platio bih deset puta više! Svejedno. Oni u direkciji su blaženi.« »Strašan si ti momak«, rekao sam. »Znam«, odgovorio je Brandenburg žvačući i nadalje, ogavno, a to je bio njegov običaj, svoju debelu havanu. Bio je omalen, podebeo, s moćnom ćelavom lubanjom. Ta lubanja sjedila mu je na tijelu kao kocka, poput kocke, široka. O vratu nije bilo riječi. U Brandenburga su bile moćne čeljusti, mesnat nos, a imao je male, lukave i brze oči. Bile su to oči kao u svinje. U uredu je uvijek radio u košulji, a rukave je košulje podvrnuo. Nosio je uvijek šarene i prugaste košulje, gotovo uvijek ljubičasto-zelene, nikada u njega nije bilo bijele košulje. Kravate njegove bijahu starinske i zgužvane, a mnoge su bile i otrcane. Nije polagao ni najmanju pažnju svome izgledu. Tjednima je znao biti odjeven u isto izgužvano konfekcijsko odijelo. I cipele su mu bile također poderane. Jeo je poput svinje. Bila je prava muka gledati ga. Žderao je, mrvice su mu padale iz usta, prljao je stalno oko sebe stolnjake i ubruse. U njega su uvijek bili nokti predugački i prljavi. Bio je najneuredniji i najmudriji čovjek kojeg sam poznavao. Bila mu je šezdeset i jedna godina, neženja, našem poduzeću vrijedio je zlata. Brandenburg je bio gazda u odjeljenju Šteta V. Ured mu se nalazio na sedmom katu goleme zgrade, vlasništvo osiguravajućeg društva GLOBALu Berlinskoj aleji. GLOBAL nije bio najveće osiguravajuće društvo na svijetu, ali, nema sumnje, jedno od najvećih. Osiguravali smo naprosto sve, u svim dijelovima Zemljine kugle — živote, automobile, zrakoplove, brodove, filmske produkcije, vlasništva, nakit, ljude, dijelove tijela u ljudi, ženske grudi, oči, noge glumicama, nije bilo toga što mi ne bismo osigurali. Ili ipak, bilo je i toga. To sam, pun čuđenja, jednoć utvrdio. Nismo osiguravali muško spolno udo. Ženske organe jesmo. Penis ne. Osiguravali smo protiv impotencije, nema sumnje.

Ali oštećenje ili gubitak penisa ne. Bilo je to sasvim čudnovato. Pitao sam posvuda, ali mi nitko nije znao dati objašnjenje. GLOBAL sa svojim sjedištem u Düsseldorfu imao je podružnice u Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Austriji, Portugalu, švicarskoj i Španjolskoj. To su poduzeće zastupali u Australiji, na Bahamskom otočju, u Brazilu, Ekvadoru, El Salvadoru, Gvatemali, Hondurasu, u Japanu, Kolumbiji, Meksiku, Novom Zelandu, Nikaragvi, Panami, Paragvaju, Peruu, Urugvaju, zatim u SAD-u i Venezueli. To poduzeće bilo je vrijedno po posljednjoj bilanci dvanaest milijardi DM, a posjedovalo je tri stotine milijuna DM kapitala i rezerve. U matičnoj kući u Düsseldorfu radilo je 2500 ljudi. U čitavu svijetu namještenici tog poduzeća brojili su 30.000 ljudi. Već 19 godina radio sam u odjeljenju šteta V. Nema sumnje Šteta V bilo je jedno od najvažnijih odjeljenja, a promućurni Gustav Brandenburg, po pozivu pravnik kao i ja, bio je jedan od najvažnijih ljudi u poduzeću. Ako bi se desio neki slučaj štete koji je ma i u najmanjoj mjeri bio nejasan, uskakao bi Brandenburg. Taj je čovjek posjedovao upravo fantastičan osjećaj da nanjuši izlaz. Njušio je ako bi nešto bilo trulo, ako bi nešto mirisalo na prijevaru ili zločin, bio je kadar na stotinu metara protiv vjetra nanjušiti takvu stvar. Bio je najnepovjerljiviji i najskeptičniji čovjek u GLOBALU. Ni u šta nije vjerovao, vjerovao nije nikome. Za njega su svi ljudi bili od početka tako dugo krivci dok ne bi dokazali svoju nevinost. U svakom slučaju tako dugo dok mi ne bi dokazali njihovu nevinost. Mi — to će reći četiri tuceta ljudi, među njima je bilo pravnika, prijašnjih policajaca, a svi su bili na raspolaganju Brandenburgu, on bi ih slao ako bi nešto njega zasvrbjelo i ako bi nanjušio nepravilnost. Godilo mu je kad su ga zvali »rasni pas«, ponosio se tim izrazom. Svojom nepovjerljivošću GLOBALU je tijekom godina zaštedio silne sume novaca. Usprkos tome što je bio enormno plaćen, potucao se svijetom, neoženjen, poput skitnice, a stanovao je u nekom malom hotelu. Čitav svoj život provodio je u hotelima, mrzio je i pomisao na vlastit stan ili čak vlastitu kuću. Nezajažljivo je volio kokice, prženi kukuruz. Uvijek je uza se imao čitave posude toga. Nalazile su se na njegovu pisaćem stolu. Neprestance je žvakao. Gdje god bi sjedio ili stajao, bio bi okružen ostacima kokica. Pušio je deset do petnaest havana dnevno. Mrzio je svaki ma i najmanji tjelesni napor. Ako bi morao ma i deset minuta biti na putu, činio je to automobilom. Nije imao prijateljice, nikakav ga hobi nije zanimao, imao je samo svoje zvanje — bilo danju bilo noću. Bezbroj puta znao bi me u cik zore dići iz postelje, pozvati me u svoju kancelariju da mi govori o nekom slučaju. Taj čovjek, činilo se, uopće ne spava. U osam sati ujutro već je bio za svojim pisaćim stolom koji je bio toliko prljav kao i on sam, sav zasut kokicama, pun papira, uprljan pepelom cigare i zalit čajem — prije ponoći taj se čovjek nije rastajao od svog pisaćeg stola. Ponoć je bila najraniji sat i gotovo iznimka. To je, dakle, bio Gustav Brandenburg. »Kad bi čovjek sada imao mnogo novaca, mogao bi nešto i za vlastitu korist ušićariti funtom«, rekla je ta svinja Brandenburg. Prosipao je pepeo s cigare po svojoj kravati. Uopće to nije primjećivao. Na bradi mu je još ostalo nešto marmelade od doručka. »Ti imaš dosta novaca«, rekao sam. »Ja sam siromašan čovjek«, rekao je. Takav je bio. Neprestance je govorio o svom siromaštvu, taj momak, koji je, kao što sam znao, imao mjesečnu plaću u iznosu od 18.000 maraka, što je radio s novcem nikako nisam mogao saznati. »Osim toga pošten čovjek to nikada neće uraditi«, rekao je kopajući po zubima. »Ali poduzeće će to učiniti.« »Jasno je«, odgovorio je. Poslije toga je zašutio, promatrao turobno ono što je iskopao iz zuba i

ponovo zagrizao u svoju havanu. Trajalo je to možda dvije minute. »Čuj me«, rekao sam, »pozvao si me. Rekao si da je stvar veoma žurna. Nemoj sada spavati. Za promjenu bi mi mogao nešto kazati o toj žurbi. Kaži bar nekoliko riječi.« Prstima je odbacio ono što je izvadio iz zubi, bacio je to nekamo u sobu, odmjerio me odozdo do gore i rekao držeći još uvijek cigaru u zubima: »Herbert Hellmann je mrtav.« »Nije moguće!« rekao sam. »Ipak je tako«, rekao je. »Ali taj čovjek je bio sasvim zdrav.« »Sasvim zdrav je i umro. Samo, to se dogodilo sasvim nenadano.« »Nezgoda?« »Možda«, rekao je Brandenburg lijeno. »A možda i ne.« »Čovječe, Gustave, budi normalan! Nemoj da poludim!« Potražio sam u džepu cigarete. Dok sam sebi palio cigaretu, on se ponešto probudio. »Možda je to bilo i samoubojstvo«, rekao je i pri tom bacio punu šaku kokica u usta. Neka su mu zrna pri tom ispala iz usta, jer je govorio kao i uvijek punim ustima. »Samoubojstvo, bilo bi to lijepo. Bilo bi to najljepše. Tada mi, naime, ne bi morali platiti.« »Što da platimo?« »Obračun štete za ’Moonglow’.« »Tko je 'Moonglow’?« »To je njegova jahta«, rekao je Gustav. »Osigurana je u nas.« »Na koliko?« »Petnaest milijuna.« »Fino«, rekao sam. »Lijepo«, nastavio sam. »Protiv požara na palubi, protiv štete od nevremena, osigurana je protiv svih vrsti razaranja uključujući ovdje i eksploziju svake vrsti, osigurana je bude li napadnuta od gusara, ako se nabije na greben, sudara, svakog oblika sabotaže ili štete nanijete od drugoga. Jahta nije osigurana samo ako je vlasnik uništi. Ako gospodin Hellmann svoju jahtu sam baci u zrak.« »Shvaćam«, rekao sam. »Jest«, rekao je on. »Protiv toga nije osigurana.« Uzeo je nova zrna iz vrećice. »Hoćeš li i ti?« »Ne, hvala. Jahta je, dakle, uništena?« »Sasvim. On je bio na njoj.« Gustav je žvakao i gutao. Potom je ponovo povukao dim iz cigare. »Bilo je na jahti i drugih ljudi kad se otisnuo iz Cannesa. Bilo ih je trinaest. Sedam ljudi posade, Hellmann, dva bračna para i još netko. Vraćao se s Korzike. Dogodilo se to sinoć prije ponoći. Između Cannesa i Korzike. Eksplozija. Razgovarao sam sa stanicom, telefonski, ta stanica je u Cannesu zadužena za takve stvari. Bio sam još ovdje kad je prispjela vijest, bilo je to oko jedan sat poslije ponoći. Jučer je bilo Kristovo uzašašće. Hellmann je sebi odabrao upravo odgovarajući dan da ode onamo gore. Velika saobraćajna gužva.« U centru za vijesti, kat niže, nalazio se odašiljač Njemačke novinske agencije. Bila je tu također agentura United Press Intemacional. Obje su agencije bile također i u našoj službi. »Pomorska policija u Cannesu ima jedno dugačko ime.« Pogledao je neku prljavu cedulju. »’Direction des Affaires Maritimes, Marine Mediterranee, Sous-Quartier Cannes'. Nalazi se u Staroj

luci. Komanda je u Nizzi. Ali Sous-Quartier istražuje taj slučaj. Ti govoriš tečno francuski, zar ne?« »Jest«, rekao sam. Govorio sam također engleski i talijanski, a i španjolski tečno. »Moj francuski je očajan. Ali toliko sam razumio: Bos — 'istrateur-chef', tako ga zovu — nalazi se na studijskom putovanju u Americi. Njegov se zamjenik nalazi na putu sa čitavom četom ljudi prema mjestu nesreće. Zove se Louis Lacrosse. Kasnije sam ponovo nazvao telefonom. Mora da je to bila neugodna eksplozija. Dijelovi olupine poletjeli su stotinu metara. Našli su još samo nekoliko ljudskih glava, nogu, ruku i prstiju. Ribari su sve to pokupili iz mora. Tja. Kristovo uzašašće.« »Nije li Hellmann vlasnik zapravo najveće privatne banke u Saveznoj Republici?« upitao sam. »Jedna je od najvećih banaka, nema sumnje. Taj čovjek je bio dobar i pristupačan. Možda. A možda i ne.« „Što to ima da znači?« »Oslobađanje funte, Roberte. Zbog toga sam odatle i počeo. U Frankfurtu sam također nešto načuo. U bankarskim krugovima. Dao sam da se osluškuje. Ta bankarska govna su tako zatvorena kao nitko. Ali jedno sam ipak dokučio: Hellmann je već danima bio potpuno rastrojen. Sablast, rekao je netko. Nenadano je prošlog tjedna, u srijedu, odletio u Cannes. Izgledao je kao sama smrt. Nešto se moralo dogoditi što ga je toliko shrvalo.« „Što? Držiš li da je i on također nešto znao o oslobađanju funte?« »Možda i nije baš znao. Ali poslije onog vječnog štrajka i svega ostalog, mogao je s time računati. Možda se preračunao. Možda je bio u strahu da će pasti i razbiti zube bude li funta pala.« »Tako lako jedan Hellmann ne pada i ne razbija zube.« »To ti kažeš. Bio je on pravi paradni konj u nas, bijeli bankarski kaput Savezne Republike, pravi uzvišeni svijetao lik.« Bila je to istina. Herbert Hellmann imao je i u internacionalnim razmjerima prvoklasno ime kao uzoran bankar. »A šta onda ako je s funtama učinio neku svinjariju? Nemoj me tako gledati! Svi oni čine svinjarije: Mnogi, poput Hellmanna, nikada ne dopuštaju da ih uhvate. Sad bi ga možda uhvatili. I tako bi svoj kaput, onaj lijepi bijeli kaput, uprljao.« Gustav se također prljao svojim zrnima, pijuckao ih je govoreći. Prljao je svoju odvratnu prugastu košulju ljubičaste i narančaste boje. »A to bi bio odista njegov kraj, ne misliš li?« »Hm.« »Nemoj govoriti hm. Njegov kraj, sasvim sigurno! Taj čovjek se bio pretvorio u splet živaca, mucao je u govoru, obuzimali su ga napadaji nesvjestice, bio je izrazito uzbuđen prije no što je odletio.« »Odakle znaš sve to?« »Misliš li da sam noćas spavao? Pojma nemaš što sve ne pričaju sitni namještenici — ne moraš im dati mnogo novaca.« »Ali što je samo htio u Cannesu?« »To i ja ne znam. Ondje ima kuću, to znaš kao i ja. Sestra mu je ondje stalno. Zovu je Briljantna Hilda. Neprestance mi ti komadići upadaju među zube.« Gustav je ponovo prstom čistio zube. Na ostatku svoje cigarete upalio sam novu. »Zacijelo nije otišao sestri da se ondje isplače«, rekao sam. »Tvoje kopanje po zubima upravo je ogavno.« »Zar? Pa što? Nemoj gledati. Naravski da nije otišao samo plakati.«

»Šta još?« »Ne znam. Kažem ti, stvar smrdi. Ne samo da njušim, osjećam to u svom urinu.« »Ako je odlučio da se ubije, sjeo je u svoju jahtu i odvezao se na Korziku, ukrcao je goste — i njih također poveo u smrt?« »Kako to ne bi izgledalo kao samoubojstvo.« »Sasvim lijepo, i bez ikakvih skrupula.« »Što?« »Dvanaestero ljudi uzeti ako želiš sebi oduzeti život.« »Koji bankar može skrupulama praviti poslove? Uostalom nije ih bilo dvanaestero koji su osim njega izgubili život, već samo jedanaestero.« »Ali rekao si da ih je bilo trinaest na palubi.« »Kad su polazili, to sam rekao. Na povratku ih je bilo samo dvanaest.« »Gdje je bio trinaesti?« »Trinaesta. Riječ je o jednoj ženi.« »Gdje je bila ta žena?« »Ostala je na Korzici.« Gustav je čeprkao po papirima. »Zove se Delpierre. Angela Delpierre.« »Zašto je ta Delpierre ostala na Korzici?« »Ne znam. Sve sam naručio. Avionsku kartu. Apartman u hotelu. Stanuješ u ’Majesticu’. Polijećeš Lufthansom preko Pariza u četrnaest sati i trideset. U sedamnaest sati i četrdeset i pet bit ćeš u Nizzi.« »Ja treba...« »Reci, smatraš li me idiotom? Zašto bih ti sve to pripovijedao? Naravno, treba da to obaviš. Već si dvaput imao posla s brodovima. Četrnaest dana odmora bilo ti je dosta — ili bi možda želio ostati kod svoje slatke male ženice?« Bacio mi je knjižicu s avionskom kartom na pisaći stol. Sve takve narudžbe odvijale su se preko jedne putničke agencije, nikada GLOBAL nije rezervacije i putničke karte sam nabavljao. Nitko nije smio doznati tko leti, tko dolazi, tko negdje stanuje. Rekao sam: »Ti znaš jednako kao i ja da tu stvar ne smijem istraživati sam.« Naravno, znao je on to. Gledajte: u takvim slučajevima istupao je odmah uvijek jedan neovisni ekspert kojega angažira policija. Kraj toga eksperta, sasvim je jasno, smije agent osiguravajućeg društva poduzimati svoja istraživanja. »Francuzi su već imenovali svog eksperta. To je neki bivši pomorski oficir. Upoznat ćeš ga. Što me tako gledaš?« Iznenada je taj debeljko postao pakostan. Njegove su se svinjske oči suzile. Poznavao sam ga takva. Takav je on bio uistinu. »Zar možda nećeš, ili ne možeš, Roberte? Zar ti je to previše? Možda ti je taj posao prerastao preko glave? Zar možda više nisi dorastao takvim poslovima? Zar da te uzmem u unutrašnju službu? Ili ti je možda svega dosta? Ti te stvari radiš već devetnaest godina. Mnogo je to vremena. Mogao bih i razumjeti da ti je svega dosta.« Naravno, to sebi nisam mogao dopustiti. Usprkos tome što sam bio nasmrt umoran, prisilio sam sebe da odigram kazališnu predstavu. Rekao sam prividno iznenađen: »Ne, vidi, djelovalo je.« »Zar?« pitao je Gustav nervozno. »Nekom starom čarobnjaku platio sam mnogo novaca kako bi te preobrazio u odvratnu žabu. I odista, uspjelo mu je.«

»Ha«, rekao je Gustav. »Ha, ha. Nemoj se suviše naprezati.« Sagnuo se pun podle, lažne prisnosti i odmah mi sve uzvratio. Spuštenoga glasa rekao je: »Izgledaš sasvim pokisao. Reci mi, Roberte — nisi li možda bolestan?« U mom su mozgu zazvonila zvona na uzbunu. Svinja. Najsvinjskija svinja. Imaš me u ruci. I te kako. Znaš ti kako ćeš me zgrabiti. Meni je četrdeset i osam godina. Daleko sam najstariji od svih tvojih ljudi. Mnoge sam ti slučajeve tako riješio da GLOBAL ništa nije morao platiti. Ali to sad nije važno. Za to sam plaćen. Dobro plaćen. Veoma dobro plaćen. Doduše, pogotovu u posljednje vrijeme zasvinjio sam i ja također nekoliko slučajeva. Tako barem ti kažeš, svinjo. Ništa se tu nije trebalo svinjiti, u tim smo slučajevima mi morali jednostavno platiti! Ali ako se tako nešto desi, uvijek je onaj čovjek kriv kojega ti šalješ u vatru, ti pseto govnarsko. »Uzimam u obzir, naravno, ako se odista ne osjećaš dobro, Roberte. U tom bih slučaju još uvijek mogao poslati Bertranda ili Holgera. Ti si bolji od njih obojice. Zbog toga želim tebe. Ali, molim, kažeš li da ne možeš ...« »Mogu!« Strah za egzistenciju visoko je porastao u meni. Bertrand. Holger. I svi oni ostali. Mlađi od mene. Odmorniji od mene. Uspoređen s njima ja sam već bio star čovjek. Ako odista priznam koliko mi je zlo i zamolim neka se taj slučaj da nekom drugome? Gustav je bio moj prijatelj, tako je uvijek govorio. Moj dobar prijatelj, zaklinjao se. Dobar prijatelj, sranje! Moj dobar prijatelj Gustav Brandenburg sasvim bi hladno i bez ikakvih skrupula napisao izvještaj direkciji s preporukama neka me povuku iz posla. A službeni liječnik? Poslije tog razgovora morao sam još do našeg službenog liječnika. Upravo je danas bio dan godišnjeg rutinskog pregleda. Taj pregled čekao sam već mjesecima, mnogo mjeseci, pun groze i straha. Jer, naravno, liječnik će utvrditi kako je sa mnom. A tada! O tome sam mnogo razmišljao. Postojao je samo jedan izlaz: lagati. Sve poricati. Ja sam zdrav. Liječnik naprosto preuveličava simptome što ih je pronašao, tako to mora izgledati. Ništa me ne opterećuje, uopće ništa! Bio je to jedini izlaz. Tako mi ne mogu ništa. Nadajmo se da ne mogu, veliki ti moj bože. Bude li se liječnik ipak probio svojim tvrdnjama da sam bolestan? Budu li, usprkos svemu, ipak povjerovali njemu, a ne meni? To bi Gustavu slomilo srce, razmišljao sam. Tom psu, koji svoje ljude cijedi kao limunove i tada ih odbacuje kada su prazni i iscijeđeni, dalje, dalje, dalje od njih! »Ja nisam bolestan«, rekao sam. »To me raduje. Odista, Roberte, to me raduje. Uostalom, izgledaš strašno, što se to zbiva s tobom? Uzrujavanja?« Šutio sam. »Kod kuće?« »Hm.« »Karin?« »Hm.« »Nešto u vezi s Karin?« »Ništa osobito«, rekao sam. »Uvijek isto.«

2 »Noćas si opet vikao u snu«, rekla je moja žena. »To činim svake noći«, rekao sam ja. »Ali ne tako glasno kao noćas«, rekla je moja žena Karin. »Noćas je bilo toliko strašno, da sam već htjela doći k tebi kako bih te probudila, zacijelo su te ponovo čuli Hartwigovi. A možda i Thalerovi i Nottbachovi.« Bili su to naši susjedi u istom katu, ljudi koji stanuju iznad nas i ispod nas. »Ta vika nešto je strašno za mene, zar ti to ne možeš razumjeti?« nastavila je Karin. To se zbivalo prije sat i po. Sjedili smo za doručkom, Karin je mazala maslac na pecivo govoreći to. Za doručak je mnogo jela i pila jaku kavu. Ja sam uvijek vrlo slabo doručkovao, pio sam samo čaj. »Strašno je, jer me Hartwigovi uvijek upozoravaju da vičeš noću. Neprestance pitaju nisi li ipak bolestan. To s morama nitko ne vjeruje. Svi misle kako si teško bolestan. Da te boli glava. Hartwigova mi je jučer rekla kako bi morao otići psihijatru. Što misliš kako mi je bilo kad sam to čula?« »Jest, to mora da je bilo gadno«, rekao sam i nastavio piti svoj čaj. Karin je govorila punih usta: »I ja mislim da bi trebalo poći liječniku. Psihijatru. To ipak nije normalno da jedan čovjek iz noći u noć viče u snu — čini to već dvije godine. Hartwigova kaže kako to nije normalna pojava. Zar vičeš i kad si na putu, u hotelima?« »Ne znam«, rekao sam i zapalio cigaretu. »Ne vjerujem.« »Dakle, činiš to samo kad si sa mnom, samo kad si kod kuće«, rekla je moja žena. Ništa nisam odgovorio. »Kad je sa mnom, moj muž viče. Kad je na putu, kada u krevet uzima neku popišulju, tada ne viče. Ja sam, dakle, kriva. Ja sam uvijek kriva. Za sve. Jadniče ti moj. Dovest ću te još u ludnicu, što? Strašno je sa mnom, kako? Idem ti na jetra, zar ne? Hajde, hajde, kaži, da ti idem na jetra.« šutio sam. »Još si i kukavica«, nastavila je Karin. »Skitničkog si zvanja, motaš se po svijetu, čitave mjesece ostavljaš svoju ženu samu, i ne gledaš je uopće, kad si kod kuće, i ne govoriš s njom, to se tebi ne da. Da li me uopće slušaš?« Ništa nisam odgovorio. »Svinja«, rekla je Karin. »Zasitio si se mene, poslije ovih deset godina, što? što ja to govorim — deset godina? Nakon dvije godine već nisi više spavao sa mnom. Ne grliš me kada odlaziš ili kad se vraćaš. Ako te želim poljubiti, okrećeš glavu. Gadiš se mojih poljubaca. Reci, gadiš se.« Šutio sam. »Reci nešto, kukavni jadniče!« vikala je Karin. Ja sam šutio. »Misliš da ćeš se šutnjom izvući. Varaš se. Bog će te kazniti, jest, kaznit će te.« Sada je ponovo govorila sasvim mimo. »Životinjo. Najobičnija životinjo. Jest, to si. A spram van pravi šarmer«, govorila je Karin udarajući žlicom po jajetu. »Miljenik dama. Sve su oduševljene tobom. Kako je vaš muš zgodan, gospođo Lucas. Bože moj, kako vam je suprug sladak, gospođo Lucas. Ah, koliko mora da ste sretni, gospođo Lucas. Čovjek sa toliko zanimljivim pozivom. A što da im kažem? Jest, sretna sam. Odista je šarmantan, moj muž. Pun je šarma, odista, nevjerojatnog šarma. Kad bi samo žene znale! Kad bi te poznavale kao što te ja znam. Bez maske. Pravog Roberta Lucasa. Sadistu. Mučitelja

duše. Čovjeka koji vara i vrijeđa svoju ženu gdje stigne. Kad bi znale kako izgleda đavao koji počiva u tebi. Jesi li čuo što govorim, Roberte?« »Jesam«, odgovorio sam. »Jesam, tako on kaže. Jesam. I ništa više. Sa svojim popišuljama sigurno je govorljiviji. Poslije dvije godine ništa više. Nikakvih nježnosti, nikakve dobre riječi, nikakvih dodira. Kad smo se uzeli, kad još nisi toliko zarađivao, znao si biti drugačiji. Zavrtio si mi glavom, zaludio si me svinjarijama u krevetu, svojim odvratnim perverzijama. Tada si znao pričati. Kako si samo znao pričati. Ljubav! Bože moj, koliko si me samo tada volio.« Žličicom je batkala po jajetu i govorila. Već sam se bio odjenuo da pođem, ona je na sebi imala ružičasti jutarnji haljetak i turban smotan oko svoje plave kose. Kod kuće je Karin uvijek bila odjevena u jutarnje haljetke, odavno se tako odijevala. Prije je to bilo drugačije. U nje je bilo ljupko lice, tijelo joj je bilo jedro, a to me nekoč veoma uzbuđivalo. Oči su joj bile sive i koso rezane, čitavo njeno lice bilo je kao u mačke. Nos je bio omalen jednako kao i njena usta, usnice su joj bile veoma rumene. Imala je duge trepavice na što je bila veoma ponosna. Kosu je kratko rezala, nosila ju je priljubljenu uz glavu. Bilo joj je trideset i osam godina, ali na njenu licu nije bilo nijedne bore, ni jedne jedine bore, također joj je i čelo bilo glatko, bora nije imala niti u kutovima očiju kad bi se smijala. Uostalom, smijala se veoma rijetko, preda mnom se već dugo nije nasmijala. Ljudi su me upozoravali kako na njenu lijepom licu, na njenom lutkastom licu, nema nijedne bore. Lutka također nema bore. Karin, deset godina mlađa od mene, provodila je sate njegujući svoje lice kremama kako bi ga učinila još mlađim. Bila je veoma ponosna na svoje mladenačko lice i na svoje još uvijek mladenačko tijelo. Često bi odilazila u saune maserkama, dva puta tjedno dolazila bi joj maserka u stan. Bio je to veoma lijep stan, u mirnoj, lijepoj kući. U svakom katu samo dva stanara. Za dva čovjeka bio je i prevelik. Bilo je mnogo stvari u tom stanu koje su mi bile prirasle srcu, bilo je stvari koje sam veoma volio. Na primjer, moja velika zbirka slonova. Skupocjeno antikno pokućstvo. Veoma veliki tepisi. Kineske vaze. Venecijansko zrcalo u dnevnom boravku. Kamin. Vitrine s mnogim rijetkim stvarima što sam ih donosio sa svojih putovanja. Moja zbirka gramofonskih ploča, uređaj za stereo slušanje gramofonskih ploča. Moja biblioteka koja doseže sve do stropa. Moj renesansni pisaći stol. Moja izrezbarena renesansna stolica s visokim naslonom. Stvari na pisaćem stolu: insekt u kamenu, jednoć sam ga našao na Krfu. Bogovi koji donose sreću, rezbarije u slonovoj kosti, sve to iz Singapura. Alrauna, nađena u nekoj finskoj šumi. školjka iz Pacifika, nađena u Honoluluu. Jest, mnoge sam stvari u svom stanu jednoć volio. Visoke svijećnjake od srebra. Naš lijepi engleski servis. Svoju veliku zbirku Dunhill i Savinelli lula. (Više ne pušim lulu, samo cigarete.) Nadalje, izrezbareni ormar, a u njemu ugrađen bar. Sicilijanski konjić na stolu kraj telefona. Bio je toliko šarolik, kitnjast, sa svojim crvenim pernatim nakitom na glavi, bijelom ormom od svile, ljubičastim sedlom, svilenom grivom, što su je upotrijebili da mu naprave rep i grivu, bio je prepun sjajnih zlatnih zrnaca. Vukao je kolica s dva kotača, mala igračka ... U nas je bila velika dnevna soba. Dio te sobe bio je uzdignut za dvije stepenice. Gore, na povišenom dijelu, napravili smo neku vrst jedaće sobe. Stol za rasklapanje, stolice, bile su presvučene suknom zelene i srebrne boje. Za stolom se moglo smjestiti i do dvanaest osoba. Kada smo bili sami, Karin je prostrla samo jedan kraj stola. Tako smo uvijek doručkovali. I taj sam kut za doručak nekoć volio, kao i mnogo toga u svojoj kući. Sada ne volim ništa, sve mi je postalo ravnodušno. Samo moji slonovi i sicilijanski konjić još uvijek mi priraštaju za srce. Te stvari još uvijek volim. Ali kad bi mi ih netko i uzeo, ne bih bio dugo žalostan zbog toga. Druge su me stvari

žalostile. Te mi stvari nitko nije mogao oduzeti. Na žalost. Karinin jutarnji haljetak dobrano se rastvorio pokazujući mnogo od njenih grudi. Imala je lijepe grudi i ispod haljetka bila je gola. Vratio sam se prije četrnaest dana iz Hong Konga gdje sam izbivao dva mjeseca. Karin je zacijelo, usprkos svim sumnjama, očekivala bar malo nježnosti i nešto poklona, a očekivala je i da joj pričam o slučaju koji sam obrađivao u Hong Kongu. Bilo je to nešto sasvim naravno, bilo bi također naravno kad bih joj i pružio nježnosti, kad bih joj donio poneki poklon i kad bih joj mnogo i nadugačko pričao. Ništa od svega toga nisam učinio. Krivica nije bila njezina. Ja sam bio, nema sumnje, kriv. Naprosto, ništa više nisam mogao činiti od svega toga što je Karin s pravom očekivala. Bio sam i suviše umoran, i suviše umoran, pa i suviše ravnodušan. To se pogoršavalo iz mjeseca u mjesec. Zamaralo me i da govorim. Vraćao sam se sa svojih misija uvijek potpuno iscrpljen, upravo nasmrt umoran. Za sve sam ja bio kriv, za sve. Pomišljao sam: Karin mi čini krivo. Odista mi čini krivo. Ali u pravu je, ja sam protuha i kukavica, i slabić, i svinja. Ali činiti mogu samo to što činim. A to je da bar svoj posao obavljam u redu. Za to mi je potrebna sva moja snaga, moj razum i moja odrješitost, moja hrabrost i moja inteligencija. Ničega nije bilo što bi ostajalo za Karin, kad bih se vratio kući. O tome sam često razmišljao, razmišljao sam i o tome kako bih sve to morao reći Karin. O tome sam uvijek ponovo razmišljao, ali nikada joj ništa nisam rekao. Bio sam i suviše umoran. Zašto je sve to bilo tako, nisam joj želio reći, jer nisam želio da me bilo tko sažaljeva. Nikada. Ni od koga nisam tražio sažaljenje. Ponajmanje od Karin. Nenadano sam primijetio kako se njene usnice pomiču, govorila je kao i prije, ali ja je više nisam mogao čuti. Upravo sam razmišljao o onoj noći u Hong Kongu kada se to prvi put u strašnoj mjeri pokazalo. Dugo vremena poslije ponoći, u mom apartmanu u 'Hong Kong Hiltonu'...

3 »Oh! Oh! Ubit ćeš me! Uništit ćeš me! Hajde! Čini to! Sad! Sad! To je ludo! Poludjet ću! Dođi, dođi, dragi, dođi i ti, da, osjećam, ti također dolaziš ... oh, koliko je sada jak ... da, da, da, sada!« Mala Kineskinja s tankim glasom bacala je glavu sad ovamo sad onamo na mom jastuku, čitavo joj se tijelo trzalo, grebla je noktima po mojim leđima. Teško sam pao na djevojku, četiri mjeseca nisam spavao ni sa jednom ženom, bio sam veoma uzbuđen. Morao sam imati ženu, morao. Te večeri bio sam u jednom od ’Floating restaurans’ u Aberdeenu, dijelu grada na otoku. Ti ploveći restorani nalikovali su na stare američke ’Showboats’, nalazili su se ispred mnogih džunka što su se nabile u luci. Dovozili bi nas do restorana sampanom. Žene su upravljale tim čamcima. 'Sea food’, tako se zvao taj restoran. Opkoljavao ga je bazen u kojem su plivale ribe. Konobaru si mogao pokazati ribu koju upravo želiš, uhvatili su je i priredili. Odabrao sam jednu i dok sam jeo, pristupila mi je veoma mlada djevojka pitajući me da li smije biti u mojem društvu. Pozvao sam je za stol, jeli smo, a kasnije sam joj platio i piće. Mnogo je bilo ljudi u ’Sea foodu’, bilo je tu i mnogo prostitutki. Rekla je da joj je Han-yüan ime, u prijevodu to znači 'Velikodušni vrt’. Govorila je sasvim dobro engleski, ali s jakim akcentom. Bila je sva nježna. Kosa joj je bila sasvim crna, oči je, kao i mnoge djevojke ovdje, dala operirati, kako bi joj izgledale evropskije. U 'Sea foodu’ sam mnogo popio. Žena nekog bogatog njemačkog trgovca umrla je u misterioznim okolnostima. Trgovac je osigurao u našem društvu svoju ženu. Dva milijuna maraka njemu u slučaju da mu žena umre, također ako se ispostavi da je počinila samoubojstvo. Međutim, nije to bilo samoubojstvo, bilo je ubojstvo, policija i ja imali smo dokaze za to. Ali još ne sve. U Hong Kongu je bilo veoma vruće, a ja već čitavu posljednju godinu veoma teško podnosim vrućinu. Sada sam ležao, go i znojav, kraj Han-yüan, još uvijek sam teško disao, a u lijevoj nozi osjećao sam bol, ne osobito jaku. Hanyüan sam sa svojim iznajmljenim automobilom dovezao u ’Hilton' što se nalazio na širokom Centralnom Queenswayu. Noćnom portiru, Kinezu, rekao sam da je djevojka moja sekretarica, još joj nešto moram izdiktirati. Poznavao sam ga. Zvao se Kimura, a nosio je naočari s veoma debelim staklima. Na desno oko bio je gotovo slijep. Uvijek je bio u noćnoj službi. »Naravno, sir«, rekao je Kimura smiješeći se, spremajući u džep relativno krupnu novčanicu, »nemojte samo suviše raditi. Mnogo radite, sir, svi to kažu.« Nije mi, dakle, bilo teško dopremiti djevojku u svoj apartman. Cijenu smo ugovorili još prije, platio sam joj odmah, i Han-yüan, koja je odigrala čitav taj teatar, više nije bila puna lude požude, već sasvim vesela. Žurilo joj se. Otrčala je u kupaonicu da se tušira, pri tom je pjevala. Ležao sam na krevetu, pušio sam, osjećao sam se prevaren i razočaran. Uvijek je to bilo tako kad bih uzeo u sobu neku djevojku i kad bi sve prošlo. 'Velikodušni vrt' se vratila. Brzo se odijevala. Te noći je zacijelo imala još jednu mušteriju. Bio sam veseo što će brzo nestati pošto sam se ispraznio i riješio svoje napetosti, jedva da sam je još mogao gledati i slušati. I ja sam se također tuširao, potom sam se odjenuo i pri tom popušio drugu, pa zatim i treću cigaretu. Veoma sam mnogo pušio, katkada i po šezdeset cigareta dnevno. »Odvest ćeš me dolje, molim te, zar ne? Bojim se, da bi se portir mogao naljutiti budem li došla sama«, rekla je Han-yüan. »Odvest ću te.«

»Baš si sladak. Volim te«, rekla je Han-yüan. »I ja te također volim«, rekao sam. Kakva li je prljava riječ postala ljubav, razmišljao sam. Ah, zašto baš prljava? Nimalo prljavija od ostalih riječi. Baš besmislena riječ. Koliko ju je puta na dan ta djevojka izrekla? Zasigurno joj još nije bilo niti dvadeset godina. »Hoću li te uskoro vidjeti, najdraži moj?« »Uskoro ću otići.« »Htjela bih te svakako ponovo vidjeti! Moram. Uvijek sam u ’Sea foodu’. Doći ćeš i povesti me, zar ne?« »Hoću«, rekao sam. Sasvim je sigurno nikada više neću vidjeti. Napustili smo apartman i odvezli se liftom s jedanaestog kata, gdje sam stanovao, u predsoblje, a noćni portir Kimura duboko se naklonio smiješeći se svojim vječnim smiješkom. S djevojkom sam izašao na ulicu. Neonske reklame su sjale, mnogo je još ljudi bilo na ulici. Automobili su u zgusnutim redovima prolazili širokom ulicom. Taj grad nikada ne spava. »Mogu li uzeti taksi?« pitala je Han-yüan. »Žuri mi se kući. Majka mi je bolesna, to moraš znati.« Mahnuo sam. Automobil se približio. Vozaču sam dao dovoljno novaca i rekao mu neka ovu damu odveze onamo kamo ona želi. Han-yüan se podigla na prste i poljubila me. »Doći ćeš u ’Sea food', zar ne? Prekrasan si. Najbolji čovjek kojega sam imala. Moraš doći. Luda sam za tobom.« »Dobro, dobro«, rekao sam joj. »Kada ćeš doći? Dođi sutra! Sutra, zar ne?« »Sutra, dobro«, odgovorio sam dok sam je gurao u automobil. Više nisam mogao izdržati njeno brbljanje. Zatvorio sam vrata. Taksi je odjurio. Han-yüan mi je bacala poljupce kroz prozor. U posljednje sam se vrijeme mučio disanjem, nisam dobro disao. Zaključio sam kako bi bilo dobro prošetati se. Noću je također bilo veoma vruće, klima je u Hong Kongu bila teška i vlažna. Uputio sam se niz Centralni Queensway, kretao sam se kraj rasvijetljenih prekrasnih izloga luksuznih radnji. Draguljari. Modni saloni. Trgovci krznom. Trgovci kožom. Cvjećamice. Potom sam došao do neke velike banke. Na stepenicama portala, a to je bio običaj u svih banaka, stajala su dvojica golemih, bradatih Singha. Na glavi su imali turban. Ti Indijci čuvaju banke u Hong Kongu danju i noću. Uvijek su oboružani dvocijevkama, izgled im je neugodno prijeteći i impozantan. Između ovih Singha, na stepenicama što vode u banku, ležao je neki pijani Kinez. Ili je spavao, ili je bio mrtav. Singhi naoružani svojim ubilačkim puškama, uopće nisu marili za nj. Nijemo su buljili preda se u rasvijetljenu noć. Mnogo je ljudi ležalo po ulicama Hong Konga. Mnogi su bili izgladnjeli ili toliko slabi da nisu mogli ustati. Nitko nije mario za njih. Katkada bi ih ambulantna kola pokupila, ili bi ih policajci rastjerali, ali to se nije često događalo. Tek kad bi se oko njih počele kupiti muhe, tek bi se onda sjetili i tih ljudi. Tada je ovakva hrpa mesa brzo nestajala s ulice. Nagnuo sam se nad tog Kineza. Oko njega se još nisu skupljale muhe. Tiho je hrkao. Dakle, sve je u redu. Uspravio sam se, a pri tom me udarila jaka bol na lijevoj stremi grudi. Bol se širila do u lijevu ruku, pa sve do prstiju. Dakle, opet jednom. Znao sam ja tu bol. Već sam to bio doživio, te boli. Doduše, nikada tako jako. Mora da je to neki mišić, razmišljao sam. Bolest srca zacijelo nije, EKG, što mi je pred godinu dana uradio liječnik, bio je sasvim normalan. Zacijelo loše podnosim neka jela. Ili je to vrućina. Vjerojatno suviše mnogo pušim. Požurio sam da se vratim u 'Hilton'. Brzo sam hodao, pri tom sam se sudarao s prolaznicima. Bol u mojoj lijevoj nozi postajala je sve veća,

noga sve teža, osjećao sam je kao da je od olova. Metar po metar borio sam se da se vratim u hotel. Bol u lijevoj strani grudi postajala je sve jača. Teško sam disao. Vukao sam se uza zidove i izloge pomažući sebi rukom, bojao sam se da ne padnem. ’Hilton’! 'Hilton'! Bože, daj da se domognem hotela i svoje sobe u njemu. Teturao sam. Morao sam stati. Zraka. Zraka. Nije bilo zraka. Otvarao sam usta poput ribe. Nitko nije mario za mene. Svjetla neonskih reklama sjala su i pomicala se veoma brzo. Također i ljudi, činilo se kao da sve brže promiču kraj mene. Samo sam ja hodao sve polaganije. Sad sam već svoju lijevu nogu sasvim pristojno vukao. Nije to ništa, baš ništa, govorio sam sebi. često ti je znalo biti tako. Previše pušiš i previše piješ, a i ova kurva te je iscrpila. Idiot najidiotskiji. Mogao si je izbaciti napolje i lijepo ostati u svom krevetu. Još stotinu metara, možda još samo stotinu. Meni je to značilo stotinu kilometara. U predvorje hotela stupio sam potpuno iscrpljen. Kimura se prestrašio, više se nije smiješio. »Što vam je, mister Lucas?« »Ništa. Sasvim mi je dobro. Sve je O. K.« »Niste vi O. K., sir. Vaše usne... sasvim plave. Vi ste bolesni, sir. Liječnika ću...« »Ne!« povikao sam. Odjednom sam bio kadar i vikati. »Nikakva liječnika! To vam zabranjujem!« Nisam smio uzeti liječnika. Ma nije to ništa. Kad bi i bilo nešto, nitko to ne smije doznati, ako itko dozna, doznat će i moje poduzeće, a šta će onda biti od mene? »Nikakva liječnika, jeste li me razumjeli!« povikao sam još jednoć. »U redu, sir. Ako vi to ne želite. Ako ste sasvim sigurni, da je sve O. K., ja ... ja ... odvest ću vas gore.« Poveo me liftom. Teško sam se objesio na njega. Kad bih samo imao svoj lijek uza se. Uvijek sam ga imao u džepu. Sad sam ga ostavio u apartmanu. Kad smo se popeli na jedanaesti kat, mislio sam da uopće ne dišem, da uopće ne mogu hodati. Pod u hodniku činio mi se kao da leluja ispod mene. Kimura me zgrabio. Prilično sam visok, težak sam 76 kilograma, omaleni Kinez podosta se mučio sa mnom. Napokon smo došli i do vrata mojeg apartmana. Otvorio ih je. Doveo me u spavaću sobu gdje sam pao u neuredan krevet, sav je mirisao po jeftinom parfemu. Kimura je stajao bespomoćno i prestrašeno, promatrao je kako derem sa sebe kravatu i otvaram ovratnik košulje. »Ipak bih liječnika ...« »Ne!« zaurlao sam. On se sav skupio u se. »Oprostite mi. Kutijica ondje, molim vas, dodajte mi je.« Dodao mi je kutiju. Bila je to kutija puna nitrostenon pilula. U takvim prilikama već godinama uzimam nitrostenon. Neki trgovac automobilima u Quebecu kojega sam upoznao na nekoj zabavi i koji se tužio na iste pojave, a koje sam ja primijetio na sebi, govorio mi je kako mu nitrostenon pilule uvijek pomognu. Otada ih i ja uzimam. Prsti su mi jako drhtali dok sam otvarao kutiju. Uzeo sam dvije pilule, otvorio usta, ubacio pilule i razmrvio ih zubima. Ogavno. »Sada možete otići«, rekao sam Kimuri. »Odmah će sve biti u redu. Za nekoliko trenutaka. Ja to već znam.« »Ako ne bude ...« »Možete otići!« »Jest, sir. Sigurno, sir. Pozvat ću vas za pet minuta da vidim kako vam je. To ću uraditi u svakom slučaju. To je moja dužnost.«

»Napolje!« rekao sam teško dišući. »Nestanite!« Otišao je veoma zabrinut i ozbiljan, nekoliko puta se duboko poklonio. Otišao je u pravo vrijeme. Jer sad je nastupilo ono na što sam čitavo vrijeme čekao. Sada je počelo u meni sve da se okreće. Bilo je to jako neugodno. Pritiskalo mi je grudi, više, više, sve više. »Ah ... ah ... ah ...« Mora da je to zvučalo kao bolno stenjanje nekoga koga muče. Sve me više stezalo u prsima. S čela mi se cijedio znoj u potocima. Svukao sam sa sebe košulju. Tijelo mi se grčilo, pao sam nauznak na krevet. Po potiljku mi se također cijedio znoj. Znojila mi se kosa, čitavo tijelo. »Hrr ... hrr... hrr ...« Uništenje. Apsolutno uništenje. Takav me osjećaj sada obuzimao. Bit ću uništen, sada i za sva vremena. Strah me obuzeo, izbio iz mene kao neki mlaz. Luđački strah. Strah, koji se ne da opisati. Strah, što sam ga sasvim dobro znao, strah, s kojim provodim gotovo godinu dana svoj život, koji mi neprestance govori i obećaje smrt. Ipak, tako me strašno još nikada nije spopalo, nikada, ne. »Oh...« čuo sam sebe kako stenjem. Nokte sam zarinuo u kožu iznad srca, bili su to nokti ledenih ruku, znojem okupanih ruku zarinutih u ledenu, znojem okupanu kožu. Lijeva mi je ruka sada gorjela kao vatra. I tako je to napredovalo. Bio sam satrven, razdrt, smožden, ugušen, uništen, jest, jest, jest, uništen nekim anđelom pravičnosti za sve zlo koje sam uradio u čitavom svom životu. Za sve ljude koji su činili zlo u svijetu. Nepodnošljivo. Užasno. Osjećao sam se kao da mi oči cure iz glave. Kovitlac u tijelu još me uvijek satirao. Glava mi je pala u stranu. Bože, dopusti mi da umrem, daj da umrem, razmišljao sam. Smrt je olakšanje spram svega ovog ovdje. Da umrem, bože, molim te, da umrem! Nisam umro. Odjednom je nestalo straha, osjećaj uništenja je popuštao, kovitlac je popustio. Mogao sam disati, ispočetka ne osobito dobro, tada sve bolje, napokon sam disao punim plućima. Uzdahnuo sam. Uzdahnuo sam još jednoć. Drhteći sjeo sam na rub kreveta. Napadaja više nije bilo. Znao sam da će jednom prestati kao i svi ostali. Jednostavno je trebalo manje pušiti. Proklete cigarete. Malo po malo bol u prsima je popuštala. Potom je popustila i u čitavoj ruci. Tako je bilo i s nogom. Pogledao sam na krevet i pomislio kako mnogi ljudi moje profesije boluju od iste te bolesti. Svi su to nazivali menedžerskom bolešću. Uzrok tome u mene nisu bile samo cigarete. Onaj moj jad kod kuće. Sve je to bilo vezano uz moju profesiju. Također i dopust ne pomaže, pomoći mi ne može nikakav liječnik. Sve je to bilo skriveno u mojem vegetativnom sistemu, u to sam bio uvjeren. Sve moram promijeniti, naprosto sve. Ali kako da to učinim? Koliko sam samo puta sve to sebi preduzeo, nikada nisam mogao promijeniti baš ništa. Zbog toga, što mi je i suviše duboko bio urezan osjećaj ravnodušnosti, potpune ravnodušnosti. Ničemu i nikome se već godinama nisam radovao, i nitko se meni nije radovao, sasvim sigurno ne. Telefon kraj moga kreveta je zazvonio. »Govori noćni portir, mister Lucas, kako vam je?« »Dobro«, rekao sam, a ponovo sam mogao disati i sasvim slobodno razgovarati. »Sasvim mi je dobro.« »Odista? Sasvim vam je dobro?« »Sasvim«, rekao sam. »Upravo vam govorim, mister Kimura, sve je O. K.«

»Raduje me to, sir. Bio sam veoma uznemiren, želim vam laku noć.« »Hvala vam«, rekao sam i odložio slušalicu. Dvije minute nakon toga zaspao sam dubokim snom bez ikakvih snova. Svjetlo je gorjelo, ležao sam u odijelu. Kao da nisam bio pri svijesti. Tek u deset sati sutradan probudio sam ^e. Zastori su bili spušteni, ugledao sam električno svjetlo kako gori, promatrao sam svoje izgužvano odijelo, razdrljenu košulju i kutiju s nitrostenonom. Izvanredno je to sredstvo. Uvijek pomaže. Uzeo sam u ruku telefonsku slušalicu i zatražio neka mi donesu doručak — samo dvije velike šalice čaja. Cim sam spustio slušalicu, zapalio sam prvu cigaretu toga dana.

4 »Roberte!« Prestrašio sam se. Za trenutak nisam znao gdje se nalazim toliko sam se u mislima udaljio od svega. Ah, da, naravno, Düsseldorf. Karin. Moja žena je optrčala oko stola i uvukla se na moja koljena. Usprkos tome što sam se sjetio čitava svoga doživljaja u Hong Kongu, bio sam u mislima odsutan možda dvije sekunde. Karin uopće nije ništa primijetila. Uzela je u ruke moju glavu i počela me ljubiti gladeći mi kose. Počela je jecati. »Žao mi je. Veoma mi je žao. Svega što sam rekla. Dobar si ti čovjek, i ti me voliš, iako znam, usprkos svemu, jest, jest, ti me veoma mnogo voliš ...« Odbacila je jutarnji haljetak i sad sam je ugledao, nju i njeno veoma bijelo tijelo s bijelom kožom, i plavim dlačicama među nogama, ružičastim bradavicama na njenim lijepim grudima. Priljubila se uza me i divlje me ljubila, ljubila me sada u usta trljajući svoje grudi o moje. Sjedio sam spuštenih ruku, koljena su mi počela lagano podrhtavati, jer Karin je bila teška, iako joj nije bilo više od 61 kilograma. »Ti si bolestan«, nastavila je, govorila je sve brže. »Jasno je, ti si bolestan. Neminovno moraš otići nekom liječniku, obećaješ li mi to? Ti mi to moraš obećati, Roberte, molim te.« »Dobro«, rekao sam. »Još danas ćeš otići.« »Još danas«, rekao sam. Danas sam bio naručen našem službenom liječniku — bio je to godišnji rutinski pregled — što će biti bude li se ispostavilo da sam odista bolestan? Naravno, nije to bila po život opasna bolest, ali bila je bolest. Takva, možda, koja bi mi onemogućivala obavljati svoj posao. Ili bi mi zabranili raditi jednu ili dvije godine. A što onda? Ma kako mi sve bilo ravnodušno, ma kako ja živio bez ikakvih radosti — da bih preživio, potreban mi je novac. A odakle da dođe ne budem li radio? Odakle? Ma kako čovjek bio zgađen nad svime, iznad svega vlastitom egzistencijom, čovjek mora da jede, mora da plaća najamninu, porez. Karin nije primjećivala što se sve u meni zbiva. Nikada ona ništa nije primjećivala. Nastavljala je govoriti, govorila je brzo i uzbuđeno. »Dobro. Hvala ti, Roberte. Hvala ti. Oprosti mi sve što sam rekla. Nisam to tako mislila. Ali, moraš me razumjeti. Ja sam još i suviše mlada, da bih... tako živjela. Ja te nikada neću prevariti, ne, ne bih to mogla učiniti! Nikada to ne bih mogla preturiti preko glave. Iako se mnogo momaka veoma trude oko mene, jest, vjeruj mi to. Kako da se upustim sa jednim od tih momaka, a tebe tako dugo nema. Ja te ipak volim. Ah, Roberte, Roberte, tako te mnogo volim! Samo tebe. Uvijek ću samo tebe voljeti. Vjeruješ li mi?« »Vjerujem«, rekao sam. Bila mi je sve teža na koljenima. »I sve mi opraštaš što sam govorila? Naprosto mi je izletjelo. Opraštaš mi, zar ne?« »Opraštam«, rekao sam. Lijeva me noga ponovo počela boljeti. Bila je to ona podmukla, neprestana bol što sam je veoma dobro poznavao, ali znala je biti i mnogo jača, mnogo jača. Uvijek se to moglo pojaviti. »Uvijek sam ti bila dobra žena, to moraš priznati. Roberte! Ili možda nešto nije u redu?«

»U redu je«, rekao sam. »Naravno, u redu je.« »Kuću držim u redu. Brinem se za tvoje rublje, za tvoja odijela, odgovaram na telefonske pozive, brinem sa za sve kada te nije kod kuće ...« To nije bila istina. Bila je neuredna kada je bila riječ o mojim poslovima, nije se brinula za telefonske nazive, svoja odijela sebi nabavljam već godinama sam. Zanimale su je samo njene stvari. Ali čemu da joj protuslovim? čemu? Kakvog bi to imalo smisla? Mene je sada obuzimalo nešto sasvim drugo. Liječnički pregled. Laži. Bude li bilo potrebno, jednostavno ću lagati, baš tako. Boli? Napadaji? Ne znam što je to! Kako dolazite do toga, doktore? »Ne razbacujem novac. Ne motam se naokolo. Sva sam ti predana, branim te pred svakim koji loše govori o tebi. A mnogi to čine, možeš mi vjerovati.« »Vjerujem ti«, rekao sam. »Ne dopuštam da te bilo tko ocrnjuje«, govorila je Karin veoma brzo dok je rukama prelazila po mojoj kosi. »Ti si najbolji i najdraži, ali tvoj posao te uništava, to će te prokleto poduzeće spremiti u grob. Ja znam, takav si što nisi zdrav. Ali svemu ima lijeka i budeš li danas otišao liječniku, znat ćemo što ti je, i tada ćemo se znati liječiti, nije li tako?« »Tako je«, rekao sam. »Moraju ti dati veliki dopust, otputovat ćemo na more, uvijek si to želio. Otputovat ćemo bilo kamo, gdje ćemo biti sasvim sami, ondje ćeš se oporaviti, šetat ćemo, a kada se budeš sasvim oporavio, kada budeš sasvim oporavljen, tada... tada ćemo ponovo spavati u istom krevetu, zar ne?« »Hoćemo«, rekao sam. »I sve će biti kao i prije!« povikala je. »Sve! Da li se sjećaš kako je to bilo prije? Kako smo samo znali biti ludi? Sasvim ludi. Ali ja... ja te ne želim siliti. Sam ćeš se opet vratiti k meni, jer ti me još uvijek voliš, sve je to samo posljedica tvoje bolesti, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »Nemoj mi samo tako kratko odgovarati«, rekla je moleći. »Reci kako je sve to posljedica tvog lošeg stanja, reci mi da me još uvijek voliš, molim te!« »Još uvijek te volim. Sve je to posljedica mog lošeg stanja«, rekao sam. Bol u nozi se povećavala, nešto je svrdlalo u nozi, bila je to bol koja me zabrinjavala, ispunjala me osjećajem kao da to više nije moja noga. Utrnula mi je, bila je mrtva i teška poput olova — upravo danas, danas, kada se moram pojaviti pred našim službenim liječnikom. Pogledao sam mimo Karinina obraza na stol i primijetio kako je cigareta ispala iz pepeljare i kako se širi rupa na stolnjaku. »Reci mi još jednoć da me voliš, Roberte, i da sam glupa guska.« »Ti si glupa guska, a ja te volim«, rekao sam. Zagrlila me i priljubila se sasvim uza me. Glava joj je ležala na mom licu, a brada na mom ramenu. Gledao sam mimo nje u prozor. Napolju je kišilo, duvao je snažan vjetar. Bilo je to 12. svibnja 1972, jednog petka, oko osam sati, a mi smo sjedili za doručkom u našem stanu na trećem katu kuće broj 213 u ulici Park u Düsseldorfu. Tog se jutra nikako vrijeme nije htjelo razbistriti, bilo je podosta i hladno u Düsseldorfu, sasvim hladno za to doba godine. Moje boli u grudima i nozi iznenada su se izgubile. Zacijelo će sve biti dobro kod liječnika, razmišljao sam. Ah, da, što se tiče ove scene koju mi je upriličila Karin — morate znati da sam već navikao na njih, gotovo da je i ne slušam. Poznavao sam taj početak pun ljutnje, znao sam sve njene psovke i proklinjanja, znao sam na kraju molbe, prijetvornu pomirbu, moja lažna obećanja, sve sam to znao. Postalo mi je to toliko ravnodušno, toliko užasno ravnodušno, sve to. Već je tri dana kišilo u Düsseldorfu.

5 O svemu tome Gustavu Brandenburgu nisam rekao ni riječi. Kad me upitao: „Što je s Karin?« rekao sam sliježući ramenima: »Ništa osobito. Uvijek isto.« »Prokletstvo«, rekao je Gustav, koji je sada počeo simulirati očinsku brigu, »ta je žena tvoja smrt, Roberte.« »Ah«, odgovorio sam. »Nemoj samo uzdisati! Uvijek sam ti govorio! Koliko se već mi poznajemo? Devetnaest godina. Čovječje, devetnaest godina. Bio sam ti svjedok na vjenčanju, zar se ne sjećaš, tada, prije deset godina, tog kobnog dana, u studenome? Stajao sam iza tebe u ženidbenom uredu, a onaj je momak pitao, pristajete li i tako dalje, a ja sam odgovorio tako glasno da su me svi mogli čuti, bilo mi je svejedno, ja sam odgovorio: 'Reci ne, Roberte, za miloga boga reci ne!’ Jesam li tako rekao, ili nisam?« »Rekao si tako.« »I da li se desio sasvim lijep skandal, da ili ne?« »Prestani, ako možeš, lijep je skandal bio, dogodilo se upravo onako kako si rekao.« »Ali ti nisi rekao ne, ti si rekao da. Tvoju sam ženu već tada upoznao. Ljupka. Dobra domaćica. Nije osobito pametna. Tebe ne razumije. Nikada te ne razumije. Mrzi tvoj poziv. Uvijek ga je mrzila. Puna romantičnih predrasuda. Malograđanka. Čovječe, kako samo netko može svoj život tako zasvinjiti? Mora da ti se budža popela do vrata u to vrijeme, to je jedino objašnjenje.« »Tako je odista i bilo«, rekao sam i razmišljao kako mu moram povlađivati, kako ga moram držati u dobru raspoloženju i kako moram prihvatiti njegov prijedlog.-Tako ću se ponovo udaljiti od Karin, jer i to je bilo već nešto. Takav kakav sam bio sada morao sam biti zahvalan i za najmanje sitnice, tako vam je to. »Naprosto mi se svidjela.« »Ali jednoć si mi, pripit, pričao kako ti je uvijek pravila scene ako si htio u krevetu biti ma i malo slobodniji.« »To me i privlačilo! Na koncu je uvijek poludjela, podivljala je naprosto. Zar to ne možeš razumjeti?« »Dakle, o fukanju je riječ«, nastavio je Gustav. »Deset godina si stariji od nje. Morao si znati da ti budža neće vječito stajati kada je riječ o takvoj ženi. Ali šta, nijedna ga ne bi zadržala. Zašto se nikada ja nisam oženio, ha? Uzmem što me volja kad mi se ushtije, a tada hop, napolje s njom.« »Ah, ti«, rekao sam. „Što, ja? čuj me, Roberte, ti nisi toliko star. Nije kasno. Moraš promijeniti svoj život. Moraš otići od Karin, već ti godinama to govorim. Naravno da je jutros opet ceketala. Nemoj samo mahati glavom, ona je ceketala, znam to. Vidim to na tebi, znam te bolje no što ti sebe znaš.« Jest, da li ti to radiš? pomislio sam. »No, lijepo«, rekao sam. »Opet mi je napravila scenu. Odvratnu scenu.« Ustao sam i nasmijao se. »Iznenadila me u prvi trenutak, razumiješ li, Gustave? Učinit ćeš mi ljubav budeš li me poslao tamo dolje u Cannes, učinit ćeš mi golemu uslugu! Maknut ću se odatle. Uvijek se radujem kad se maknem

odavde.« Pogledao me nesigurno. »Nije to rješenje«, rekao je žvačući svoje kokice. »Lijepo, preuzet ćeš slučaj. To me raduje. Odista me raduje. Ali jednom se moraš i vratiti. A šta će biti onda? Tada će sve započeti ispočetka.« »Neće«, odgovorio sam. A mogao sam sasvim lijepo reći i da hoće. »Napokon ćeš nešto učiniti? Rastat ćeš se od Karin?« »Hoću«, rekao sam. »Rastat ću se od Karin.« Vraga ću to uraditi, razmišljao sam. Svatko u životu ima svoju pukotinu, jedan je doživi prije a drugi kasnije, jedan umire zbog toga, drugi nastavi da živi. Čovjek živi i dalje ako uspije odstraniti tu veliku pukotinu. Milijuni tako žive, zasigurno, mnogi milijuni. Zacijelo većina ljudi. Napustili su svaku nadu. I ne znaju što to znači: nada. Ne žele da to znaju. Potpuno su zadovoljni. I ja sam se potpuno smirio. Kada budem došao u Cannes, a liječnik ne bude zazvonio na uzbunu. Maknut ću se odavle, od svoje kuće koja već dugo nije dom, maknut ću se od svoje žene koja već davno nije više moja žena. Naravno, ima i drugih slučajeva. Ali ovako se može nastaviti život. Život će tako i biti nastavljen, poznam ja sebe. Svoj posao moram raditi, to je važno. Namještenje moram zadržati. Zarađivati kruh također moram. Tako sam razmišljao dok mi je Gustav, sada mu se žurilo, dodavao spise, papire i avionske karte, pa zatim šifru za brzojave i dok mi je neprestance nešto govorio svjetujući me. Uopće nisam slušao. Odavno sam znao što mi je činiti. Radim to već devetnaest godina.

6 Službeni liječnik u GLOBALU zvao se dr Wilhelm Betz, a praksu je vršio u novogradnji što se nalazila u Grafenbergerovoj aleji. Bio je pristao gospodin, bilo mu je najviše četrdeset godina. Njegova potpuno bijela, gusta, poput čekinja jaka kosa djelovala je jako koketno, bio je preplanuo, upravo se vratio s dopusta i u poduzeću bio veoma cijenjen. Bio je službeni liječnik triju velikih društava, a pri tom je vršio privatnu praksu s bogatom klijentelom. Pregled je prošao. Sjedio sam sučelice Betzu za nekim pisaćim stolom od teške crne ebanovine, bio je to prostor za osobito povjerljive razgovore. U toj prostoriji bilo je mnoštvo skulptura i maski iz Afrike. Maske su visjele na bijelim zidovima, skulpture, izrezbarene u crnoj ebanovini, nalazile su se posvuda naokolo. Na podu se uzdizala metar i po visoka neman prikazujući boga plodnosti, falus te grdosije bio je dugačak pola metra. Taj penis našivao je drugi, koji, kao neka stvar po sebi, a imao je samo muda, stoji na njegovu pisaćem stolu. Doktor Wilhelm Betz ga je gladio. Činilo se, da je to njegova navika kada je htio biti koncentriran. Pred sobom je imao dva lista s EKG rezultatima — jedan je bio današnji, a drugi onaj od prije godine dana. Dugo ih je gledao. Uznemirio se. Nakon petnaest čučnjeva izgubio sam dosta zraka, ali uspio sam, zapravo sam se sasvim dobro osjećao. Kiša je udarala o prozore, bilo je nešto prije dvanaest sati, vrijeme je bilo sve gore. Još sam iz svog ureda nazvao Karin i rekao joj da moram u Cannes, zamolio sam je neka mi spakuje dva kovčega i moju putnu torbu s rubljem i odijelima. Nikakve ljetne odjeće niti ljetnog rublja, neka mi ne stavi u kovčeg laganu odjeću, pretpostavljao sam da je u Cannesu još dosta hladno, jednako kao i u nas. To je doznala Gustavova sekretarica. Karin je zanijemjela od bijesa, jednostavno je spustila slušalicu. Zakleo sam se da ću otići na dopust... »Molim?« Trgnuo sam se iz svojih misli. Doktor Betz mi je govorio. Gledao me ozbiljno, jednom je rukom pridržavao svoje modeme, u crnu kornjačevinu uokvirene naočari, drugom je rukom doticao onaj monstruozni penis. Pitao me: »Imate li velike poteškoće?« »Poteškoće? Veoma jake? Zar ja?« Podigao sam obrve. Dakle, tu smo. Dakle, moram odigrati taj teatar, i to temeljito. »Poteškoća nemam nikakvih. Zašto? Zar možda nešto nije u redu?« »O vašoj krvi, šećeru, holesterinu i svemu ostalome ne mogu vam još ništa kazati. Da bih vam to saopćio potrebni su mi rezultati iz laboratorija. Ali vaš EKG mi se ne sviđa. Ne, odista mi se ne sviđa.«. Snažno je trljao spolni ud. »Kako? Moj posljednji EKG...« »Vaš posljednji EKG je sasvim u redu.« »Dakle!«. »Star je godinu dana.« Betz je ustao i započeo po svojoj sobi hodati gore-dolje. Ispred boga plodnosti nalazila se božica plodnosti, napravili su joj trbuh kao kuglu, a grudi su joj duboko visjele. Doktor Betz je hodao u neke vrsti slalomu između svoga blaga. »Čujte me, gospodine Lucas, vama je već četrdeset i osam godina, zar ne?« »Jest.« »To su opasne godine.«

Kome ti to govoriš, razmišljao sam. »Mnogo pušite, zar ne?« »Moglo bi se reći, mnogo.« »Koliko? Četrdeset cigareta na dan? Pedeset cigareta?« »Možda i šezdeset.« »Dakle, s time je svršeno.« Stao je preda mnom govoreći mi pravo u lice. Mirisao je na osvježavajuće bombone i još nekim bogatim mirisom. »Ovim časom prestajete pušiti. Ne smijete više zapaliti cigarete. Ni jedne jedine cigarete. To vam neće biti lako, ali ja to od vas tražim. Inače...« Oklijevao je, uvjerljivo je to izveo. »Inače, gospodine doktore?« »Inače možete računati za godinu dana odlazak u mirovinu. Budete li dobre sreće i budete li tu godinu doživjeli.« Skočio sam sa svog mjesta i pri tom se sudario s njime. »Što to znači? Zar je EKG toliko loš, pa ...« »Sjednite. Vaš EKG je loš. Nimalo katastrofalno loš, ali veoma loš kad ga se usporedi s prošlom godinom.« Počeo me ispitivati, a na sva sam pitanja morao odgovoriti da. Bio je on dobar liječnik. GLOBAL sebi nije uzeo budalu da mu bude službeni liječnik. »Da li vas često muče napadaji?« »Napadaji?« »Mislim srčani napadaji. Mislim na prave bolne napadaje kada vas spopada znojenje i teško disanje i osjećaj straha, veoma jak osjećaj straha.« Sada je ponovo gladio onaj golemi penis na svom pisaćem stolu. »Dakle, to je ... Nikada, gospodine doktore, kunem vam se! Nikada.« »Zar odista nikada?« »Zašto da lažem?« »I to je pitanje«, rekao je on. „Čujte me, moj ugovor je sasvim dobar. Budem li otišao u mirovinu, dobit ću četiri petine svoje plaće, a moja plaća je visoka. Dakle, zašto da vam lažem?« Nadam se da se neće iza mojih leđa raspitivati, razmišljao sam. Sad sam lagao. Budem li otišao u mirovinu, dobivat ću trećinu svojih beriva. Morao sam ga nekako odvratiti od toga da upozori GLOBAL. »No, dobro, još vas nisu spopadali napadaji stenokardije.« »Kako se to zove?« »Stenokardski napadaji. Srce koje loše provodi krv. Budete li nastavili pušiti, dobit ćete takve napadaje, uvjeravam vas. A takvi napadaji nisu ugodni, to vam mogu prišapnuti.« »Neću više pušiti, potrudit ću se od sveg srca, gospodine doktore.« »Hodate li normalno?« »Ne razumijem vas.« »Kako je s nogama? Bole li vas noge?« »Ne.« »Također i kad ubrzano hodate?«

»Nikada.« »A lijeva?« Jednim je prstom neprestance dirao onaj penis. »Ni traga od boli, gospodine doktore.« Smijao sam se. Još mi se nikad nije tako teško smijalo kao sada. »Ne boli li vas lijeva noga«, nastavljao je on. Prstom je sada udarao po penisu. »Ne boli.« »Ne muči li vas osjećaj kako vam je lijeva noga otežala, da vam je teška poput olova?« »To bih vam, gospodine doktore, odmah rekao.« »Zar biste mi to rekli?« Gledao me dugo, tada je otišao do prozora gledajući u kišu. »Ne muči li vas bol u lijevom predjelu grudi?« nastavio je pitati. »Ne.« »U lijevom predjelu grudi, a to se proteže sve do čitave lijeve ruke.« »Nikada takve boli u životu nisam osjetio.« Oh, ’Hong Kong Hilton’, oh, Han-yüan, oh, 'Velikodušni vrt'. »Čujte me, gospodine Lucas, osjećaj kako nenadano postajete star, i taj osjećaj ne posjedujete?« Smijuljio sam se. »Star? Osjećam se zdrav kao nikada! Poslije podne letim u Cannes. Prije nepunih četrnaest dana bio sam još u Hong Kongu. Star? Ma, to je smiješno.« »Ništa tu nema smiješno«, nastavio je tiho. Primijetio sam odjednom kako se moj lik ogleda u staklu prozora, napolju je bilo tako tmurno, ovdje je gorjela stolna lampa, njen sjaj je padao po meni. Betz me sasvim jasno mogao promatrati, također kad mi je bio i leđima okrenut. »Spopadaju vas napadi slabosti.« Bila je to konstatacija. »Nikada.« »Napadaji vrtoglavice?« »Nikada.« O bože, taj će ovdje prosuti čitav katalog mojih simptoma. »Boli li vas glava?« »Nikada u životu.« »Da li vas obuzima osjećaj slabosti, nemoć da nešto uradite?« »Upitajte mojeg šefa. Još nikada nisam toliko uradio kao posljednjih godina.« »Jest, upravo zbog toga«, rekao je Betz. Uzdahnuo je. »Smeta li vas vrućina?« »Nikada me nije smetala.« Bilo mi je sve gore. A smijao sam se radosno, jer promatrao me u staklu prozora. »Da li vam je teško da se koncentrirate?« »Nikada mi to nije bilo teško.« Okrenuo se, poput skijaša je promicao mimo svoje skulpture u tom golemom prostoru, usput je pomaknuo jednu masku na zidu i vratio se pisaćem stolu gdje je sjeo. »No, lijepo, gospodine Lucas. Možda ste mi rekli istinu...« »Dozvolite.«

»Ne. Nemojte se samo lažno uzrujavati.« Gledao me sasvim ozbiljno. »Možda ste lagali. Ja to ne znam. Nisam kadar proniknuti u vašu nutrinu. Ja samo vidim ovaj nalaz. Letite u Cannes?« »Moram u Cannes.« »Nitko ništa ne mora.« »Veoma je hitna stvar.« »Ništa nije hitno kada budete mrtvi.« »Gospodine doktore, odista, nemojte tako govoriti. Osjećam se sasvim zdrav. Osjećam se sposobniji negoli ikad. Mlađi također. Potpuno sam odmoran.« Same laži. A zašto zapravo lažem? Zašto se ne predam i ne kažem istinu? Jer bi me smijenili s dužnosti i po svim znacima poslali u mirovinu, a ja bih tada morao živjeti s neusporedivo manje novaca, kraj Karin, uvijek kraj Karin. »Dakle, dobro«, rekao je doktor Betz. »Ne napredujemo. Pođite u Cannes. Prestanite odista pušiti, inače ćete dospjeti u ozbiljnu opasnost, a svi ovi simptomi, koje, navodno, nemate, pojavit će se, u to budite sigurni. Bilo bi bolje da ih već imate.« »Kako to mislite?« »Tada biste razumnije živjeli i zasigurno prestali pušiti. Ali, molim, kako hoćete. Bude li tamo u Cannesu — usput, promjena klime, novi napori — dakle, budu li se pojavili simptomi ili čak napadaji, odmah se vratite.« »Obećajem vam to«, rekao sam i pri tom mislio: govno ću ti ja doći. »Ne morate mi ništa obećavati. Obavezan sam javiti Društvu svoje nalaze. Hoće li vas Društvo i poslije toga poslati u Cannes, ne znam.« To nije bilo dobro. »Ali, Društvo se katkada i oglušuje o moje savjete kada je riječ o izrazito važnim ljudima, koje je veoma teško nadomjestiti.« To je zvučalo bolje. »Vi niste osobita marka. Ako je potrebno, oni bi vas lako zamijenili, zar ne?« To je već bilo bolje, to je bilo izvanredno. »Tako je«, rekao sam, »u slučaju potrebe sigurno bi me zamijenili. Ako je to potrebno, svaki je čovjek zamjenljiv.« Sad sam ga morao nešto upitati. »Što je, zapravo, pokazao EKG, gospodine doktore? Što bih morao, po vašem mišljenju, osjećati u nozi i srcu?« »Već sam vam rekao — smetnje u prolazu krvi kroz tijelo. Claudicatio intermitens, tako se to zove — kad biste od toga bolovali. Claudicatio znači hramanje.« Bogami taj se dobro trudi oko penisa, razmišljao sam. Zar je možda impotentan? »Zar se protiv toga ništa ne može uraditi?« »Može. Ostaviti pušenje. Uzimati sredstva.« »Koja?« »Budući da, kako i sami kažete, još ne bolujete od takvih simptoma, propisat ću vam samo profilaktičko sredstvo.« Načrčkao je nešto u svoj blok, otrgnuo cedulju, udario štambilj i dao mi preko stola. Prepisao mi je nitrostenon. Nitrostenon, koji ja već godinu dana pri svakom napadaju u prsima i ruci uzimam. Bilo je to upravo smiješno. Bilo je to odista smiješno. »Ako vas spopadne napadaj, uzmite jednu ili dvije pilule. Pilulu valja pregristi. Osim toga prepisat ću vam još jedno sredstvo. Kao što sam vam rekao, ne znam jeste li mi rekli istinu. Vaš je to život, a ne moj.« „Čujte me, gospodine doktore, ne možete mi neprestance predbacivati kako sam vam lagao i* ..« Naglo je ustao. »Oprostite mi. U dvanaest sam se dogovorio za jedan važan sastanak, želim vam sretan put.«

Ruka, koju mi je pružio, bila je hladna i suha. Moju ruku nije stisnuo. Drugom je rukom još uvijek gladio onaj golemi penis. I to nešto znači. Mora da nas bude svakakvih kako bi se obrazovao svijet.

7 »Ali to ipak nije moguće da je već opet poskupio! To je već treći put ove godine da je poskupio. Najprije je boca stajala pet maraka i devedeset, a sada stoji sedam i sedamdeset pet. Kako je to moguće, gospođice Nanita?« Stara, pognuta žena, odjevena u sivi ogrtač, imala je sivo lice i sijedu kosu, ruke su joj bile osute staračkim pjegama, nosila je iznošene, poderane cipele, a glava joj se neprestance tresla. Od vremena do vremena kašljala je. Bio je to dosta težak kašalj. Starica je bila jedina mušterija u apoteci kad sam ušao, a sučelice njoj nalazila se mlada, lijepa djevojka, na njoj je bio bijeli ogrtač. Bila je to apoteka u koju sam uvijek navraćao, nalazila se u blizini moga stana. Između starice i djevojke na staklenoj tezgi ugledao sam kutiju. Starica se nije obazirala na mene. U ruci je držala kišobran, bio je sklopljen, kišne kapi još su se cijedile na popločano tlo apoteke. »Veoma mi je žao, gospođo Prawos«, govorila je djevojka koja se zvala Nanita. »Odista mi je veoma žao. Svi lijekovi su poskupjeli, kao što je i sve poskupjelo.« »Moram imati lijek protiv kašlja, vi to znate, gospođice Nanita! Znate me već mnogo godina. Taj lijek ne plaća Socijalno. Preskup je, moj mi ga liječnik ne bi smio prepisivati. Dakle, moram ga sama plaćati, šta mogu, kad je to jedino sredstvo koje mi pomaže!« Starica me tek sada primijetila. »Oprostite, gospodine...« Strašno je kašljala. »No, dobro«, rekao sam smiješeći se istovremeno i njoj i djevojci, koja se zvala Nanita. Nanita mi se također nasmiješila. Dugo se već poznajemo. Starica je nastavila veoma ogorčeno: »Kad bi to bio samo lijek protiv kašlja! Ali sve drugo neprestance biva skuplje. Naprosto sve. Mlijeko, maslac, kruh, meso, poštanske marke, odvoz smeća, ma baš sve. Ah, bože, jest, također i ’Luisenhöhe’.« »Što kažete?« upitao sam. »Ali ja vas samo zadržavam, gospodine.« »Ali ne«, rekao sam razmišljajući: možda će me Branden, burg smijeniti s dužnosti bude li dobio nalaze doktora Betza. »Što vam to znači ’Luisenhöhe’?« Starica je postajala sve uzbuđenija, uzbuđivala se sve više što je više govorila, obrazi su joj drhtali, briga njenog života toliko ju je spopala, njena najveća briga, njena najveća nevolja. »’Luisenhöhe’, to je starački dom, u privatnim je rukama. Prekrasan je. Toliko je miran, a nalazi se u perivoju. Uvijek sam onamo htjela poći. Bio je to san mnogih mojih godina. Imati ondje sobu, ah!« »No, pa što?« upitao sam. Kad me budu izbacili s posla i kad budem morao živjeti s Karin, bolestan, što će biti od mene? Hoću li sve to izdržati? razmišljao sam. »Ništa«, odgovorila mi je gospođa Prawos. »Zlo se uvuklo, strašno zlo među ljude. Pogledajte, moj muž, neka mu bude bog na pomoći, radio je u pošti. Ja sam penzionerka. Moj Oto, dvanaest godina je već mrtav, štedio je i štedio i ja sam to od njega naslijedila — jedanaest tisuća i šest stotina maraka iznosila je ušteđevina. Tu sam ušteđevinu ostavila na štednoj knjižici, zar ne. Jer, razmišljala sam kako ću je potrošiti, a ovdje su sigurni, ti novci, razmišljala sam kako imam dovoljno novaca da sebi kupim sobu u ’Luisenhöhe'.« »Gospođo Pratvos«, rekla je Nanita, »ne smijete se uvijek ponovo zbog svega toga uzrujavati.« »Kako da se ne uzrujavam!« povikala je starica. »Ovaj me gospodin pitao! Ili vas to više ne zanima?«

»Ali, naravno«, rekao sam i pri tom dao znak Naniti kako mi se ne žuri. Starica je već nastavljala: »Dakle, pogledajte, htjela sam sebi kupiti sobu, kako bi je do kraja uživala, a sa penzijom bih mogla plaćati uzdržavanje i sve drugo. Cak sam od svoje penzije svaki mjesec odvajala stavljajući to na knjižicu, kako bih imala što više novaca. Znate li, što se dogodilo?« »Što?« »Za moj novac daju mi tri i po posto kamata, tri i po posto! A kada ga posudiš traže osam posto, čak i više! Kako ljudi mogu biti toliko zli? Kako to može biti da nama malim ljudima daju tri i po posto, a traže osam posto postajući sve bogatiji, gradeći pri tom mramorne palače.« »Uvijek je to tako, na žalost«, odgovorio sam joj razmišljajući o tome što mi je nagovijestio Brandenburg, pitao sam sama sebe da li je GLOBAL odista poštene dugove u funtama napravio kako bi kasnije kod vraćanja zaradio. »Kome su novci odista potrebni, platit će i osam posto.« »Tako je«, rekla je gospođa Prawos, »ali i tada će dobiti zajam samo ako se oni dobro osiguraju. A ja nemam nikoga tko bi mi bio osiguranje.« Duboko je uzdahnula i prešla rukom preko očiju. »Što vam je to uskoro uspjelo?« upitao sam. »Gotovo mi je bilo uspjelo da uplatim ’Luisenhöhe’. U to su vrijeme za jednu sobu tražili dvanaest tisuća maraka. To bih još namaknula, za nuždu. Ali u to vrijeme ni jedna soba nije bila slobodna, rekli su mi neka se strpim. Da čekam godinu dana. Nakon te godine tražili su već četrnaest tisuća! A ja sam kasnila za njima sa svojih tri i po posto! Zbog poskupljenja sve sam manje mogla odvajati od svoje penzije, sve sam manje stavljala na knjižicu. Tako je to postajalo sve gore, iz godine u godinu. Znate li što danas traže za jednu sobu? Osamnaest tisuća! Iduće godine tražit će možda i dvadeset tisuća, tko da to zna? Tu svoju sobu nikada neću dobiti, nikada je neću dobiti. A mramornih palača ima sve više i više.« »Mogli biste otići u državni starački dom«, rekao sam. »U jedan radnički starački dom, ili neki drugi, sličan. Tada bi vam pomoglo i Socijalno osiguranje, mislim.« »Ne želim ja onamo! Već sam vam rekla, moj muž je radio u pošti! Imali smo tako lijep stan! Želim imati također i jednu lijepu sobu. Zar odviše tražim, gospodine? Zašto ja to ne mogu dobiti? Zašto ’Luisenhbhe’ postaje svakim danom skuplji? Zašto mi daju samo tri i po posto? Tko je taj što čini takve stvari?« »Teško je to razjasniti«, rekao sam razmišljajući o tome kako bi gospođa Prawos sasvim sigurno dobila šest ili čak i sedam postotaka kad bi u njenoj knjižici bila upisana svota od stotinu tisuća maraka. »Danas je u čitavu svijetu tako. Posvuda banke vode jednake poslove, posvuda sve postaje neprestance skuplje.« »Tako je«, rekla je gospođa Prawos, »to mi govori i student, koji stanuje kraj mene. Znate li što mi je još rekao?« »Što?« upitao sam. »Kaže: bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Upravo su i njemu otkazali.« »Zašto su to učinili?« upitala je djevojka, Koja se zvala Nanita. »Upravo zbog toga, jer govori takve stvari«, odgovorila je gospođa Prawos. »Govori on sve to, a i još ponešto. Ljudi, koji su mu iznajmili sobu, govore, kako je komunist. Čita mnogo knjiga i govori ljudima što u njima stoji. Na primjer, govori im o nesreći.« »Što je rekao o nesreći?« upitao sam. Bio sam veoma umoran poslije svog posjeta doktoru Betzu i poslije razgovora s njim. Mogao sam se samo nadati da mi avion polijeće za dva i po sata, pa ću se

maknuti iz ovoga grada, otići ću u neki strani grad, bilo kamo, gdje ću moći biti sam. Već dugo vremena uvijek sam najradije bio sam. Kad bih čak i bolestan bio, nikako nisam želio da mi u blizini bude Karin, pa ni onda kad bih morao umrijeti. »On govori: nesreća ne dolazi kao što kiša nailazi, čine je oni koji od nje imaju koristi«, pričala je starica. »Brecht«, javila se gospođica Nanita. »To je Brecht napisao.« »Jest, tako je. Tako se zove čovjek koji je to napisao. To je ime također spomenuo i student. Taj Brecht — je li on komunist?« »Umro je«, rekla je Nanita. »Je li bio komunist?« »Jest«, odgovorila joj je Nanita. »Tada, dakle, ne mogu više razgovarati sa studentom«, rekla je starica tužno kašljući. »A tako je pristao momak. Nije on jedan od onih s dugim kosama, morate znati. Kose su mu kratko podrezane i uvijek je čist i ljubazan, pomaže mi kad nešto nosim, pomaže mi pri čišćenju stana, a zimi mi donosi ugljen iz podruma. Stanujem u nekoj starogradnji, u nas nema centralnog loženja. I ugljen je poskupio prošle zime. Ali ako student govori takve komunističke stvari, tada više ne mogu s njime saobraćati. Neki su me ljudi već upozorili. Nisam htjela vjerovati da je komunist. A sada vjerujem. Jer komunisti su najveća opasnost za sve nas.« »Kako to mislite?«, rekao sam. »Ne priznaju privatnu svojinu«, odgovorila mi je starica teško kašljući. »Svi su ljudi jednaki, tako govore. Kakve li gluposti. Oduzimaju svu imovinu! Dakle, sedam i sedamdeset i pet«, nastavila je gospođa Prawos brojeći iz svoje male novčarke novac na staklenu tezgu dok joj je Nanita bocu s lijekom protiv kašlja trpala u njenu torbu. »Danas poslije podne znat ću da li se može razgovarati sa 'Luisenhöhe’ i da li su snizili cijenu — možda imaju neku sobu, naravno, neku sasvim malenu sobu.« »Držat ću palce«, rekla je Nanita. »Zahvaljujem vam«, odgovorila je gospođa Prawos. »Ali toliko puta su to već rekli, imamo nešto maleno, a tada opet ništa. Ne, ne, nikada ja neću doživjeti, da se ostvari moj san.« Razmišljao sam: ta mala žena, sa svojim velikim snom o jednoj sobi, zabrinuta je da će je netko izvlastiti. Funta će sutra biti slobodna i prodavat će je po osam procenata. Gustav Brandenburg sumnja da je Herbert Hellmann počinio samoubojstvo. Zbog toga sada letim u Cannes. Moram doznati da li je Gustav u pravu. Razmišljao sam, nadalje: da li bi Herbert Hellmann odista mogao razjasniti staroj gospođi Prawos odakle dolazi nesreća i tko je čini.

8 Kiša je još uvijek padala. Sjedio sam s Karin gore u restoranu aerodroma Lohausen. Pili smo čaj i čekali da prozovu moj let. Nisu se javljali već su polazak produživali svakih četvrt sata. Namještenici su opet jednoć uveli 'službu po propisu’, zahtijevali su više novaca i svi su avioni kasnili zbog tog malog štrajka. Restoran i sve prostorije na aerodromu, prostorije gdje su se ljudi mogli zadržavati, bile su prepune umornih, nervoznih, razdraženih muškaraca i žena, posvuda su plakala djeca. Za našim stolom sjedio je neki američki bračni par. Ništa nisu naručili već su samo promatrali gomilu fotografija što ih je muškarac izvadio iz svoje kožne torbe. Žena je imala debele naočari. Tiho su razgovarali. Karin i ja sjedili smo kraj prozora, a ja sam promatrao kroz golemo staklo, a kiša ga je prala, avione na pisti i cisterne, iznad svega se vukla maglica, vlaga je izvana nadirala mokrom odjećom i mokrim cipelama u restoran, a mnogi su ljudi kašljali ili zijevali. »Pažnja, molim«, oglasio se neki djevojački glas iz zvučnika. »KLM objavljuje da se let broj 451 za London odgađa za otprilike jedan sat.« Ta vijest bila je objavljena i engleskim jezikom. »Now look at me here, at the Hofbrauhaus«, rekao je Amerikanac pokazujući fotografiju. »It's just cute«, rekla je njegova žena. Karin je sa mnom pošla na aerodrom samo zbog toga da vrati kola u grad. Sjedio sam za volanom 'irala', ona pored mene. Bila je veoma ljutita i samo je šutjela. Spremio sam svoj kovčeg i mekanu putnu torbu kad sam se vratio kući. Nikakvih scena oko toga nije bilo što sam prekršio tako bjelodano svoje obećanje. Nismo izmijenili niti pet riječi. Sada smo sjedili već više od sata ovdje i čekali šuteći i nadalje, a za to je vrijeme pristajao ili uzlijetao pokoji avion i autobusi su dovozili ili odvozili putnike, no sve je to teklo sasvim polagano, a uvijek bi se nanovo javljao djevojački glas: »Pažnja, molim: Lufthansa objavljuje da se let aviona broj 567 u Nizzu preko Pariza odgađa za četvrt sata.« Glas bi se javljao uvijek njemačkim i engleskim jezikom, upravo se zvučnik isključio kad je Karin iznenada zaustila»Dobro se zabavljaj u Cannesu«, rekla je Karin. »Hvala ti.« Oboje smo promatrali uzletište, promatrali smo kišu, dok smo govorili, nismo se gledali. »Neka ti samo bude dobro, to je glavno, zar ne?« Nisam odgovarao. »This iz Sue and me at Oberammergau.« »Now isn’t this just cute!« »Ti i tvoje posrano osiguranje«, oglasila se Karin glasno i polako. »Sva osiguravajuća društva varaju. A ti im u tome pomažeš. Vrlo zabavno.« »Hvala«, rekao sam. »Ne vjerujem da je liječnik rekao kako je s tobom sve u redu.« »Pitaj ga sama«, odgovorio sam. »Sasvim točno znaš da mi on to neće reći.«

Ponovo sam šutio. »Here we are in the Prater. This is the Riesenrad.« »Now isn’t it just cute!« Djevojački glas iz zvučnika molio je nekog gospodina Hopkinsa koji je bio predbilježen u Trans World Airlinesu za New York neka se javi na šalter kompanije. »Meni je dosta«, rekla je moja žena. »Dulje neću čekati. Kakva to ima smisla? Ti samo šutiš.« Šutio sam. »Daj mi saobraćajnu dozvolu i ključeve«, rekla je. Dao sam joj. »Nazvat ću kad prispijem«, rekao sam, a pri tom sam sam sebi izgledao glupo. »Dobro.« Karin je ustala. Ja sam također ustao obilazeći sto i pomažući joj da navuče na sebe kišni ogrtač. »Zdravo«, rekla je Karin. »Zdravo i tebi«, rekao sam. Nije me ni pogledala izlazeći iz restorana. Gledao sam za njom sve dok nije nestala. Nije se ogledala. Ponovo sam sjeo i nastavio gledati u maglu i kišu napolju. »Pažnja, molim. Pan American World Airways javlja da se poletanje aviona broj 875 u Rim preko Munchena odgađa za pola sata«, govorio je djevojački glas iz zvučnika. Djevojka je to ponovila engleski.

9 Meni je 48 godina. Za dvije godine bit će mi 50. Možda ću za dvije godine biti mrtav. Možda već i prije. Možda ću dulje živjeti. Bolestan sam, sada to znam sa sigurnošću. Koliko bolestan, ne znam. Možda veoma, a možda i ne. To je svejedno. U svom sam životu mnogo radio. Mnogo sam zarađivao. Imam lijep stan, pun je lijepih stvari. Tu živim sa ženom koju ne volim. Jednoć sam volio tu ženu. Ne, nije to bila ljubav. Bila je to požuda. U takvoj požudi bio sam sretan. Ta sreća nije trajala ni tri godine. Inače zapravo u svom životu nikada nisam bio sretan. Ili, jest, ipak. Kao dijete. Imao sam sretno djetinjstvo i mnogo prijatelja s kojima sam se mogao igrati. Imao sam malog psa, s njim sam bio najsretniji. Pregazio ga je kamion. Pas nije odmah uginuo, bio je samo veoma teško ranjen, vidjelo se da mora uginuti. Mnoga su djeca stajala oko mene i mog psa, na cesti. Sve je bilo tiho. S gradilišta sam donio granitnu kocku, kleknuo sam kraj svog psa i još jednoć ga pogladio po glavi, liznuo mi je ruku i tada sam podigao kamen i svome psu razmrskao lubanju. Nisam želio da se i nadalje muči, ali ostala su djeca počela vriskati, sve se uskomešalo, istukli su me i pobjegli. Pričali su kod kuće što se dogodilo i otada nijedno se dijete više nije smjelo sa mnom igrati. Moji su me roditelji kaznili s tjedan dana kućnog zatvora. Nisu mi dopustili da u vrtu pokopam svog psa, kola živodera odnijela su mrtvog psa. Volio sam svog psa, zbog toga „sam ga ubio. To je također nešto što nikada nitko nije shvatio, razmišljao sam. Poslije toga sam dugo molio boga neka bi moj pas bio sretan ma gdje se nalazio. To je bila moja posljednja molitva. Ili ne, ipak, molio sam se kad bi me spopali moji napadi. Ali nisu to bile prave molitve. Nikada više nisam imao psa. Prijatelje da, u ratu, i poslije rata. Kad sam se oženio, napustili su me svi moji prijatelji polako, moja im se žena nije svidjela, a i oni se nisu svidjeli njoj. Ispočetka sam uvijek popuštao i činio što bi moja žena zaželjela, jer bio sam sasvim lud za njenim tijelom, a poslije toga sam se radovao kako ću opet spavati s njom. Kasnije više nisam popuštao i nisam činio sve što bi ona željela. Tada više nije bilo mojih prijatelja. U svom poslu praktički sam vidio čitav svijet. U Cannesu me još nije bilo. Baš je to čudno. A zašto, zapravo? Odlazio sam uvijek onamo kamo bi me slali radeći svoj posao koliko sam znao i mogao, imao sam uspjeha i neuspjeha, spavao sam sa mnogim ženama. Ipak, osobito mnogo ih nije bilo. Možda četrdeset. Najviše četrdeset. Od toga je bilo trideset prostitutki, a tek deset su bile udate žene. Prostitutke su uvijek bile poštenije. Od svih tih žena nijednu nisam volio, a vjerujem da i one mene nisu voljele, čak sam i siguran u to. Tako sa svojih 48 godina zapravo i ne znam što je to ljubav. Sasvim je nevjerojatno da bih to još mogao iskusiti, to je praktički isključeno. Sasvim sam zadovoljan sa svojim kurvama, čovjek je poslije svega toga potpuno sam. Zbog toga bih rado još dugo vremena bio toliko zdrav da mogu raditi: da mogu biti sam i daleko od kuće. S Karin nisam imao djece. Hvala bogu. što bih radio s djetetom u. ovakvu braku? Zacijelo su gotovo svi brakovi jednaki mojem. Ljudi ne govore o tome. Mi također ne govorimo o tome. Ne, mora da ima i sretnih brakova. Sigurno. Mora da je to lijepo kad te drugi čovjek odista voli, kako je to — ja ne znam. I ne želim uopće znati ili iskusiti tako nešto, jer ja ne mogu voljeti, to sam već dokazao svojim životom. Htio bih još petnaestak godina biti tako zdrav da mogu vidjeti svijet i da mogu raditi. Biti sam u hotelima ili barovima ili u avionima i spavaćim kolima ili na auto-stradama. Poslije toga bih htio brzo umrijeti. Neka to bude brzo i neka ne boli, ako je to moguće, ili neka bude kratko. Bilo bi najbolje kad bi me ovakav jedan napadaj doveo do smrti. Nitko neće za mnom plakati, također i Karin, a zašto bi to i činila. Ni u kom slučaju ne bih htio biti bolestan u toj mjeri, da padnem na teret

ostalim ljudima, a najmanje Karin. Bolestan biti, izručen u njene ruke, to je najstrašnija misao za koju znam. Roditelji su mi umrli zbog bolesti srca. Oboje su dugo patili. Ne želim to. Moram pogledati kako da sebi nabavim otrov za slučaj ako bi i kod mene dugo trajale boli i gušenje. To je najpreče što moram uraditi: nabaviti sebi dobar, jak otrov. Možda to ostvarim u Cannesu. Za novac čovjek dobiva sve. Želim ga imati, otrov, kako bih ga mogao uzeti u svako doba budu li boli i suviše jake i ako mi bude oduzeto ono posljednje što me još zabavlja, moj posao. Jest, to je zanimljiva i važna zadaća koju sebi postavljam. Moram imati dobar otrov, brz, jer ne znam koliko ću dugo ovako živjeti kao što sada živim. »Pažnja, molim! Lufthansa najavljuje let svog zakašnjelog aviona na liniji 567 u Nizzu preko Pariza. Mole se putnici da se upute u avion«, začuo se glas djevojke u zvučniku. Bilo je petnaest sati i trideset i pet minuta. Mahnuo sam konobaru i platio. Potom sam se našao u autobusu koji me odveo do mog aviona. Kiša je praštila po krovu automobila. Poletjeli smo uz snažno podrhtavanje. Sjedio sam kraj prozora, ali kiša je bila toliko jaka da ništa nisam mogao primijetiti kad je pilot avion okomito podizao u zrak. Ugasio se znak no smoking. Mehanički sam posegnuo za kutijom cigareta što mi se nalazila u džepu, potom sam je povukao. Ne, nikakve cigarete. Htio sam vidjeti hoću li odista uspjeti u tome na što me navodio doktor Betz. Lijeva me noga počela lako boljeti. Progutao sam dvije tablete. Kraj mene je sjedila neka žena s mališanom koji me pažljivo promatrao. Napokon me povukao za rukav. »Što je?« upitao sam ga. »Zašto plačeš?« upitao me mališan »Ne plačem.« »Olaf!« rekla je majka. »Ali on plače, odista plače, mama.« Prešao sam rukom preko očiju i primijetio da su vlažne. Pomislio sam: kako čudnovato. Još nikada u svom životu nisam plakao. Rekao sam mališanu: »To je kiša, znaš li? Pokisao sam na aerodromu.« On me samo promatrao. »No, što je, zar mi ne vjeruješ?« »Ne«, odgovorio mi je mališan koji se zvao Olaf.

10 Pod sobom ugledao sam more, bilo je modro kao nebo. Sunce je još sjalo, iako je već bilo nisko, kad smo prispjeli u Nizzu. Avion je doletio na pistu s mora u dugom spustu. Kad se zaustavio, a mi izašli, spopala su me dva veoma jaka osjećaja. Bilo mi je prevruće, a bilo mi je beskrajno dobro. Učinilo mi se kao da sam prispio u neki drugi svijet. U sunčevu sjaju posvuda sam vidio cvijeće. To svjetlo je bilo sasvim drugačije, sasvim drugačije od svih svjetala što sam ih ikada prije bilo gdje ugledao. Neko umirujuće, pri tom sasvim jasno svjetlo što prija očima, prija poput blagog zraka i nježnog poput tople kupelji. Ljudi su bili drugačiji negoli oni na svim drugim mjestima što sam ih poznavao — bili su veseli i ljubezni i sasvim opušteni. Odista, neki drugi svijet. Bio sam potpuno obuzet time. Stajao sam kraj tekuće vrpce kojom je nailazila moja prtljaga. Mogao sam, usprkos tome što mi je bilo veoma vruće, duboko disati, a svaki disaj bio mi je beskrajno ugodan i ja sam razmišljao kada sam se u taksiju sasvim kraj mora vozio u Cannes: ovdje bi čovjek mogao živjeti. Uvijek. Sve do smrti. Vozili smo se kraj mnogih kupališta na kojima sam ugledao mnoge ljude. Učinili su mi se mnogo ljepši od ljudi u Njemačkoj. Naravno, bio je to besmisao, jer zacijelo je tu bilo i Nijemaca i ostalih narodnosti koji nisu Francuzi. Ali svjetlo i zrak, atmosfera mira — sve je to činilo da ljudi budu ljepši. Naišli smo na hipodrom. Mimoišli smo mnoge male paviljone koje su sačinili iz drva, a u njima su bili restorani. »Budete li poželjeli najbolju bouillabaisse što je ima na obali, onda morate ovamo doći, monsieur«, rekao mi je vozač taksija. Pokazao je neku bijelu daščaru na moru. čitao sam: TETOU. »Bouillabaisse ćete dobiti i na drugim mjestima, također, a nigdje nije tako dobra kao ovdje«, rekao mi je vozač taksija. Nebo je bilo plavo kao more, na zapadu se zarumenjelo osvjetljavajući litice dugačkog lanca u daljini. »Kakve su to planine?« upitao sam. »Esterel«, odgovorio mi je vozač taksija. »I onamo se također morate jednoć odvesti kada budete imali vremena. Jeste li ovdje službeno?« »Jesam.« »Usprkos tome morate sebi uzeti nešto vremena i sve to razgledati, čitavu okolinu Cannesa. Vallauris, Biot, Antibes, Grasse, Vence, Juan-les-Pins, Saint Tropez, ribarska sela... Prekrasno je ovdje, monsieur. Ne govorim ja zbog toga što sam i ja odavde. Ovamo sam došao tek tada pošto je de Gaulle predao Alžir. Do tada sam ondje živio. Imao sam ondje lijep posjed. Morao sam otići. Znate i sami kako nas nazivaju.« »Znam«, rekao sam, »'Pieds noirs’.« Crnonošci, tako su Francuzi nazivali one ljude koji su morali napustiti Alžir. U Francuskoj su im toliko toga obećali, govorio mi je vozač, ali ništa se nije ispunilo. Kako bi mogao prehraniti obitelj vozio je taksi, on, nekadašnji veleposjednik. Na sjeveru su mu se otvarale bolje mogućnosti. Ali na sjever nije mogao poći sa svojom obitelji, potrebna im je ovakva klima, sunce, vječna toplina, inače bi se svi razboljeli. Ugledao sam veoma lijepe, bijele vile posred velikih vrtova punih palma, borova, eukaliptusa i pinija. Prvo se pokazalo more. Tada smo naišli na brzu cestu po kojoj smo vozili, a potom smo naišli,

odmah kraj ceste, na željezničku prugu. Iza svega toga uzdizali su se obronci, a na njima mnoge bijele vile. Mnoge od njih bijahu veoma stare. Dvaput nas je mimoišao vlak. Velik je promet bio u to vrijeme. Tek nakon sata vožnje prispjeli smo u Cannes. Vozač je veoma brzo dosegao Croisette. Bila je to široka ulica po sredini razdvojena livadom i cvijećem, bilo je mnogo palma. Na jednoj strani bijeljeli su se hoteli i vile, a na drugoj se nalazilo more. Sjalo je cvijeće, bilo ga je plavog, crvenog, žutog, purpurnog i narančastog. Osjetio sam kako se znojim. Kad sam vrijeme usporedio s düsseldorfskim vremenom ovdje je bilo veoma vruće, ljudi su ovdje možda također bili navikli i drugačijim temperaturama. Muškarci, koje sam ugledao, nosili su većinom samo hlače, papuče i košulju, žene su bile odjevene u šarene hlače ili su nosile lagane haljine. Vidio sam, ispred velikih vila i vrtova i između golemih hotela niske bijele zgrade gdje su smjestili trgovine i restorane. Vozač mi je objašnjavao sve što sam gledao. Ispred ’Carltona’ pokazao mi je komadić plaže na kojoj su ležali muškarci. »To je plaža za pederaste«, rekao je. »Ovdje je to sasvim otvoreno.« »Ima li u Cannesu mnogo pederasta?« »O, ima«, odgovorio mi je. »Ali u čitavoj Francuskoj nema toliko mnogo lijepih žena kao ovdje, monsieur. I sami ćete se uvjeriti.« Došli smo do ’Majestica'. Hotel se nalazio ponešto uvučen gledajući s Croisette. Prilazilo mu se širokim bijelim putem oko kojega je bilo mnogo cvijeća. Dok su mi vadili prtljagu i dok sam plaćao vozača, ogledao sam se. Lijevo od ulaza u hotel, kad čovjek stoji pred njim, nalazila se velika terasa. U ovo je vrijeme bila gotovo ispunjena ljudima koji su pili svoje aperitive. Ispred, na terasi, nalazio se bazen od bijelog mramora. Nekoliko se ljudi još kupalo. Odvojak puta vodio je u podzemnu garažu. Gledao sam preko Croisette, preko rijeke automobila, more. Daleko napolju mirovalo je nekoliko brodova, vidio sam mnoštvo jedrilica. Jedra su im bila obasjana tamnim rumenilom sunca što zapada. Dugo sam tako stajao i promatrao more i palme i ove mnoge vesele ljude, pa zatim nebo koje je svakog trenutka postajalo drugačije boje sve dok nije pristupio čovjek s recepcije. »Monsieur Lucas?« »Da«, odgovorio sam budeći se iz nježnog dnevnog sna. »Dobro došli u Cannes«, rekao je čovjek smijući se. »Smijem li vas povesti u vaš apartman?« Kimnuo sam. Išao je ispred mene. Neprestance sam se okretao gledajući palme, cvijeće, more. Primijetio sam odista veoma lijepe žene, a također i veoma mnogo muškaraca koji su sasvim lijepo izgledali.

11 »Dobro je što ste odmah došli, monsieur Lucas«, rekao je Louis Lacrosse, zamjenik šefa istracije u ’Direction des Affaires Maritimes Marine Mediteranée’. Tresao mi je ruku izgovarajući moje ime kao 'Lüka’. Nazvao sam ga iz svog apartmana. Taj apartman bio je okrenut na Croisette i gledao je na more, a ja sam se, prije no što ću nazvati, još tuširao i poslije toga go sjedio na rubu kreveta gledajući kako sunce sve dublje zapada i pretvara litice Esterela u zlato, pa ponovo u srebro i napokon se sve to stopilo u modrini koja je postajala sve tamnija. U Cannesu je još uvijek bilo svijetlo. »Vaš šef, gospodin Brandenburg, vas je najavio. Naši se ljudi nalaze još uvijek na mjestu nesreće. Tamo je i naš stručnjak za eksplozive, izvjesni kapetan Viale, uskoro ćete ga upoznati.« Lacrosse je bio omalen, mršav čovjek brzih kretnja i brzog shvaćanja. Govorio je također veoma brzo, kad bi se uvjerio da ga slijede. Njegov se ured nalazio u samoj Staroj luci, s prozora njegova ureda gledao sam neizmjerno mnogo jedrilica, što su bile ukotvljene jedna kraj druge. Goli jarboli boli su nebo. Nijedne jahte nisam vidio, umjesto njih mnoge motorne čamce. »Kakvi su to čamci?« upitao sam Lacrossea. »To su 'vedette'. Voze od Gare Maritime do otoka. Do onih malih otoka.« Iza Gare Maritime ugledao sam komadić plaže. Na bijelom pijesku ležali su ribarski čamci, velike mreže su se razapete sušile. Mnogo je ljudi stajalo kraj čamaca, boćali su se. Lacrosse je primijetio moj pogled. »Ugodna je to igra«, rekao je. »Prije su ljudi mjesto za svoju igru imali ispod platana u Allee de la Liberte. Ondje prijeko. Ali tada su je asfaltirali i pretvorili u parkiralište. Sad su prisiljeni da se ovdje igraju.« »Kako ste daleko dospjeli, monsieur?« upitao sam. Svukao sam svoj kaput (u hotelu sam se preodjenuo u svoje najlaganije odijelo, ali i ono mi je bilo i suviše teško). Osjećao sam kako se znojim. »Nismo baš daleko dospjeli, monsieur. Bila je to eksplozija kakvu čovjek sebi ne može predstaviti.« Lacrosse mi je pokazao čitav niz fotografija. Ugledao sam ostatke jahte razbacane na velikom prostoru morske površine. »Da li je moguće da se tako nešto dogodi kad eksplodira samo stroj?« »Ne, ne«, odgovorio je Lacrosse. Imao je malene brkove koje je u govoru čupkao, prsti su mu bili žuti od nikotina. Neprestance je pušio. Također je i meni odmah ponudio cigaretu, ali ja sam odbio. Još sam uspijevao u tome. Čudilo me što ne osjećam nikakvu potrebu za pušenjem. »Dakle, pretpostavljate da je to zločin«, rekao sam. Kimnuo je glavom. »Jest, gospodine Lucas. Vaše će Društvo morati da plati.« »Još nemate nikakve sumnje u to tko bi mogao počiniti taj zločin?« Čupkao je. svoje brkove. »Još ne sumnjamo ni na koga, monsieur.« »Držite li da je Hellmann imao neprijatelja?«

»A što vi mislite?« pitao je mali Lacrosse. »Ne znam. Hellmann je bio bankar. Moćan čovjek. Moćni ljudi imaju uvijek mnogo neprijatelja.« »To također kaže i madame Hellmann.« »Njegova sestra?« »Jest. Naravno, mi smo razgovarali s njom. Ne mnogo. Samo kratko. Ona je sasvim slomljen čovjek. Ta je dama već bolesna dugo vremena. Neprestance je bolničarka kraj nje. Rekla nam je kako se njen. brat nalazio apsolutno na kraju svojih živaca, prošle srijede, dakle, prije jedanaest dana kad je bio došao ovamo. Nešto ga je moralo i suviše potresti.« »Što?« »Madame Hellmann kaže kako ona to ne zna. S njome nije razgovarao. Tako ona kaže. Rekao joj je samo da mora otići na Korziku. To vam je... eh... sada, to vam je ponešto teško, razgovarati s madame Hellmann. Vidjet ćete to i sami, kada je budete posjetili.« »Držite li mogućim da bi Hellmann sam u zrak dignuo jahtu počinivši samoubojstvo zbog toga što se našao u nekoj bezizlaznoj situaciji?« Lacrosse je uzbuđeno čupkao svoj brk. »Kakva bi to bila bezizlazna situacija, monsieur?« »Financijska.« »Monsieur, ako sam pravo upoznat sa stvari, bio je Hellmann jedan od najvećih i najviđenijih bankara u svojoj zemlji!« Lacrosse je pušio tako dugo cigaretu dok mu žeravica ne bi počela paliti prste. Zbog toga su mu i bili žuti. »Jest«, rekao sam. »Upravo zbog toga.« »Ja to sebi ne mogu predstaviti«, nastavio je Lacrosse. »Ne, apsolutno ne. Takva pomisao čini mi se sasvim nevjerojatna.« „Što vam se to čini toliko nevjerojatno?« »Ubojstvo.« »Ubojstvo? Netko od njegovih neprijatelja?« »Ne«, odgovorio mi je omaleni Louis Lacrosse otpuhujući dim iz svoje cigarete, »jedan od njegovih prijatelja.«

12 »Njegovi prijatelji?« »Jest, monsieur. To misli također i madame Hellmann, sestra. Ona je veoma čudna, dopuštam, ali ono što je rekla potaklo me na razmišljanje.« »Što je rekla?« »Po njenu mišljenju njen brat je doznao kako netko, kome je vjerovao, jedan prijatelj, s kojim je pravio bankarske poslove — kako ga netko bestidno vara i izrabljuje. Odatle Hellmannovo uzbuđenje, odatle njegov iznenadan dolazak. Madame Hellmann misli, kako je to morao uraditi netko iz Hellmannove prijateljske okoline — kao posljednji izlaz da sebe spasi.« »Ali zašto taj čovjek tada nije ubio Hellmanna na neki drugi način? Zašto je to uradio tako te je stradalo jedanaestero nevinih ljudi?« »Madame Hellmann misli da je upravo time kanio izbjeći sumnju ubojstva.« Žuti su se prsti igrali brkom. Svjetlo napolju mijenjalo se iz trenutka u trenutak, nailazile su sjene, postajalo je sve tamnije, zapalile su se prve svjetiljke, a Stara luka ležala je pred nama ovita modrom, žutom, sivom, bijelom, ljubičastom i tamnozelenom bojom. »Tko su bili ostali ljudi na jahti — osim posade?« pitao sam. »Dva bračna para«, rekao je Lacrosse. »Franz i Clara Bienert, zatim Paul i Babette Simon. Ovdje imaju svoje vile. Bienert je bio Švicarac, bankar poput Hellmanna, Simon je imao veliku tvornicu u Lyonu.« »Kakvu tvornicu?« »Proizvodili su sastavne dijelove za elektronske strojeve.« »Rođaci?« »Zacijelo. Ali nisu došli ovamo, naša istraživanja prate iz daleka. Nisu to baš blizi rođaci, nisu to djeca ili tako nešto, tako mi se čini. Leševe nismo mogli sačuvati, zar ne, samo dijelove. U međuvremenu su ih spalili. Naravno, prije toga je osoblje sudskog Medicinskog instituta u Nizzi pretražilo te, dijelove leševa. Sve to ukazuje na jedan trag.« »Kakav trag?« »Mora da je to bila veoma jaka eksplozija dinamita.« »Pomisao da je netko od njegovih prijatelja počinio taj zločin, ta vas pomisao zaokuplja, zar ne?« »Jest, monsieur. Pogledajte, madame Hellmannn nam je rekla kako su ti prijatelji, koji stanuju ovdje — u svakom slučaju mnogo mjeseci u godini — svi u poslovnoj vezi s njenim bratom. Rekla nam je to odmah, jer je pomislila kako ćemo mi to utvrditi kao prvu stvar. To smo također i utvrdili u međuvremenu. Sasvim je to jedno internacionalno društvo. Beskrajno bogati ljudi. Svi su industrijalci ili financijeri. U međuvremenu smo ih potražili i izričito zamolili neka do daljnjega ne napuštaju Cannes. Obećali su to.« »Kako se zovu ti ljudi?« upitao sam i izvukao svoju bilježnicu. »Već sam pripremio listu«, odgovorio je omaleni Lacrosse. Pružio mi je komad papira. Čitao sam:

»John Kilwood, SAD, nafta Giacomo i Bianca Fabiani, Italija, teška industrija Malcolm Thomell, Engleska, naoružanje Claude i Pasquale Trabaud, Francuska, hotelijerstvo José i Maria Sargantana, Argentina, mesna industrija Athanasios i Melina Tenedos, Grčka, brodovlasnici« »Nema Nijemaca«, rekao sam začuđeno. »Ne, nema Nijemaca, čudno je to, zar ne? Hellmann je ipak bio Nijemac.« »Jest«, rekao sam. »Ovi ljudi«, nastavio je govoriti Lacrosse igrajući se sumorno svojim brkom, »bez iznimke su milijarderi. Pripadaju najbogatijem sloju ljudi na svijetu, monsieur Lucas. Nisu stalno nastanjeni ovdje — ovdje je samo madame Hellmann. Trabaudovi imaju dvorac u blizini Pariza. Ostali imaju svoje dvorce i vile i apartmane i rančeve po čitavu svijetu. Ovamo svraćaju samo u posjete. Ovo je grad bogatih, monsieur. Ali još uvijek to nije grad bogataša takvog kalibra kao ova skupina. Ova skupina je bogatija od čitave Francuske, od čitave Evrope, neshvatljivo je bogata, čovjek sebi ne može... čovjek ne može ni zamisliti takve ljude, monsieur.« Lacrosse je uzeo u ruku neku rastvorenu knjigu, »čitam upravo neko novo izdanje o Hemingwayu. Ponovili su u toj knjizi mnoge razgovore što ih je vodio. Našao sam jedan koji mi se čini za vas i za mene i za sve nas osobito zanimljiv. Pisac Scott Fitzgerald razgovara s Hemingwayem o superbogatašima. Rekao je...« Lacrosse je čitao glasno, cigareta mu je visjela u kutu njegovih usta: »'...oni su drugačiji od nas. Oni posjeduju i uživaju od malena, a to djeluje na njih. čini ih nježnima, ondje gdje smo mi tvrdi, ciničnima, ondje gdje mi vjerujemo. Teško je to razumjeti ako sam nisi rođen bogat. Duboko u svom srcu misle kako su bolji od nas, jer smo mi osuđeni da svu jednakost i izlaze u životu sami moramo otkrivati. čak kad duboko ulaze u naš svijet, ili su duboko ispod nas, još uvijek pomišljaju kako su bolji od nas. Oni su drugačiji.’« Lacrosse je podigao pogled. »Želite li znati što je Hemingway odgovorio na to?« „Što?« »Rekao je samo: 'Istina je. Imaju više novaca.’« Nasmijao sam se. »Mudar odgovor, nema sumnje«, rekao je omaleni Lacrosse tužno. »Ali ništa drugo do duhovit odgovor. Fitzgerald je bio u pravu, bogati su drugačiji. Tek sad sam to morao točno spoznati. Bože moj, sve se to mora dogoditi upravo u trenutku kada nema šefa. Ja ga samo zamjenjujem. Na mojim ramenima sada počiva sve.« »Pozovite one visoke činovnike iz Pariza.« »Već sam to učinio. Tko zna kada će doći! Tko zna tko će doći?« Nastavio je gotovo moleći: »Na dušu su mi stavili da budem osobito oprezan i pažljiv, potrebno je to u ovakvom slučaju, zar ne?« »Sigurno je tako, monsieur Lacrosse«, rekao sam. »Uzmite samo Saveznu Republiku, vašu zemlju, i Ameriku. U Americi je šaka ljudi nacionalni imetak podijelila među se, oni upravljaju poslovima i određuju politiku. Znate li da jedva dva i po posto stanovništva kontrolira više od dvije trećine poslova? U vašoj zemlji, monsieur, je sedamdeset posto produkcionog kapitala u rukama tri četvrtine pučanstva. Sva nastojanja koncentracije poslova čine te superbogataše još bogatijima, razvoj inflacije pogađa samo — kao i svagdje — one koji žive

od nadnice i plaće. Vrijednost produktivnog bogatstva tih superbogataša neprestance raste.« Razmišljao sam o onoj starici u apoteci u Düsseldorfu koja me upitala zašto zapravo sve neprestance postaje skuplje. »Madame Hellmann i Trabaudovi bijahu već odavno ovdje kad je prispio monsieur Hellmann. Svi ostali došli su odmah ovamo, dva dana prije ili poslije njega«, rekao je Lacrosse. »Da li ih je Hellmann pozvao? Ili su oni možda njega pozvali?« »Ne znam«, rekao je Louis Lacrosse, zamjenik. »Oficijelno smo čuli kako su se dogovorili da će proslaviti šezdeset i peti rođendan monsieura Hellmanna. Ali da li je to točno...« Teško je uzdahnuo. »Ti ljudi su tako beskrajno moćni. Smiju raditi što god ih je volja.« »To govorite vi, policajac?« On je samo kimnuo glavom. »Jest, to govorim ja, policajac.« Pogledao je u stranu i zažmirio kao da mu je dim ušao u oči. »Oni su toliko moćni, da ...« Stao je u riječi. »Da su kadri svakome slomiti vrat ili ga uništiti — to ste zacijelo mislili reći, zar ne?« »Znate li, monsieur«, rekao je zamjenik 'šefa istracije’, »moja žena i ja dugo smo štedjeli. Upravo smo kupili neku malu kuću. Još je nismo isplatili, naravno. Zaduženi smo preko glave. Ali kuću imati u zelenilu, ne živjeti više u ovim vrućim stanovima u gradu. Imam dvoje djece, monsieur Lucas. Dječak ide u gimnaziju, želi biti fizičar. Kćerka mi je tek pet godina stara. Sretna smo porodica. Za ljude, kojima se sada bavim, ja sam obično govno. Govno govna. Pravo je čudo da i razgovaraju sa mnom.« Zapalio je novu cigaretu ... »Oni moraju razgovarati s vama! Vi predstavljate zakon.« »Ah, zakon«, rekao je Lacrosse veoma tužno. »Koji? Moj ili njihov?« »Postoji samo jedan. Zakon prava.« »Lijepo ste to rekli, monsieur Lucas. Kad bi samo tako bilo. Ti su ljudi navikli da s predsjednicima država, carevima i kraljevima i njima sličnim svoj život tako udese kako ih je volja. Želim da me pravilno shvatite, monsieur Lucas: meni njihovo bogatstvo ne znači ništa. Ali znam kad ne bih bio veoma oprezan i kada bih nekome od njih prejako stao na žulj, odmah bi me pozvali iz Pariza. Ne bi to bilo ništa zla, ne. Samo bi me smijenili, došao bi netko drugi i poveo istragu. Bio bi to fin čovjek. Cesto je veoma teško u Cannesu biti policajac. Najmoćniji ljudi svijeta dolaze ovamo. A u nas je i suviše malo činovnika i policajaca. Činovnici na položajima koji su puni odgovornosti, već u pedeset i petoj godini mole da ih se stavi u mirovinu, to je istina i nikakva rijetkost! Oni više ne mogu, monsieur Lucas. Meni je pedeset i šest. Ja još mogu. Ali...« »Ali bojite se kako za jednu ili dvije godine više nećete moći«, rekao sam tiho. Cupkao je svoj brk gledajući kroz prozor mnoge čamce. Učinio sam nešto sasvim čudnovato. Rekao sam ovom čovjeku, kojega sam netom upoznao: »I ja poznam taj strah, monsieur.« Pogledao me nijemo, šutjeli smo obojica dugo vremena. Napokon se oglasio: »U svakom slučaju već sam Police Judicaire u Nizzi zamolio za pomoć, a od Pariza zatražio neka gospodarska policija malo pogleda te ljude. Ja sam sam bespomoćan. Tako je također i s vama, monsieur, sa čitavim vašim osiguravajućim društvom, ma kako ono bilo veliko. Ovdje imamo posla s milijardama. S bogatstvom koje vlada svijetom. Gotovo sa čitavim bogatstvom svijeta. Nije to bilo kakvo obično ubojstvo, sasvim sigurno ne.«

»Budući da ste obavijestili Pariz tada ćete iza sebe imati također i velike zvijeri, ministarstva i političare«, rekao sam, a on je odgovorio: »Nadajmo se, monsieur Lucas, nadajmo se.« činio se još manji i nježniji pogledavajući svoje ruke. Izvana se začuo glasan smijeh neke djevojke. Tada je sve ponovno utihnulo, zavladala je velika tišina u vrućem uredu Louisa Lacrossea. Tek kad sam otpuhnuo dim, primijetio sam da pušim.

13 »Jedini čovjek koji u toj aferi nije milijarder«, rekao je Lacrosse čupkajući brk, »je Angela Delpierre.« »Žena, koja je bila na brodu, ali je preživjela nesreću?« »Jest.« »Kako to da je ostala na Korzici?« upitao sam. »Na brodu je pokvarila želudac, i tada, kad se vraćala, nije bila sposobna poći, bila je i suviše slaba, da se poveze s ostalima. U međuvremenu ju je jedan od naših brodova doveo s Korzike u Cannes.« »Angela Delpierre«, rekao sam. »Tko je ta žena? Što ona posjeduje u tom svijetu?« »Ah, nema ona ništa, monsieur Lucas«, odgovorio mi je Lacrosse. »Naime: nema sumnje nije siromašna. Postala je to tvrdim radom. Sve, što posjeduje skucala je svojim rukama. Ona je poznata osoba u Cannesu.« »Kako to mislite?« »Slika samo prominentne ličnosti. Kao takva na glasu je u internacionalnom krugu. Zapravo me čudi kako to ime još niste čuli.« »Ne, nikada nisam čuo za nju.« »Čudno je to. Slika kremu od kreme u gradu, najznamenitije ljude, koji dolaze k nama. Sasvim je u pravu što za jedan portret traži mnogo. Pitanje je časti hoće li tko biti naslikan njenom rukom, znajte.« »Je li udata?« »Nije. Trideset i četiri su joj godine. Potpuno slobodna, potpuno neovisna. Mudra je to žena. Danas sam se dopodne dugo zabavljao s njome. Poznaje ona novopečene bogataše i one stare, poznaje snobove i sve one koji se neprestance dosađuju, a također i one presite... I vi biste se uskoro mogli porazgovoriti s njome. U nje je mnogo zdravog ljudskog razuma. Govori također i njemački.« »Gdje stanuje?« upitao sam. Dao mi je adresu i telefonski broj, zapisao sam to, cigareta mi je bila u kutu usana. Tada sam mu rekao kako ću ga nazvati idućeg jutra i kako me svakog časa može nazvati u slučaju bude li se desilo nešto novo. Kimnuo je glavom i pružio mi ruku prstiju žutih od nikotina, a kada sam se kod vrata okrenuo već je opet sjedio za svojim pisaćim stolom, glavu je podbočio obim rukama kao neki starac. Zacijelo je razmišljao o svojoj ženi i o svoje dvoje djece i o neplaćenoj kući, na bogataše i moćnike i o svojoj mirovini. Nenadano sam i ja pomislio na to. Možda ću i ja biti nakon nekoliko dana, kada budu upoznati s nalazom doktora Betza, opozvan. Bila je i to, također, sasvim lijepa misao.

14 U međuvremenu se smračilo, ali još je uvijek bilo jako toplo. Išao sam pješke iz Stare luke Croisettom uz more u svoj hotel. Ponovo sam se počeo znojiti, usprkos tome što sam svukao kaput, noge su mi gorjele, ali samo zbog toga što sam nosio teške cipele. Kad su sjala mnoga svjetla, na Croisetti, duž ulice što se gubila pri dnu planina Esterel, svjetla su sjala i napolju, na brodovima. Tri su broda bila iluminirana, lanci svjetala uokvirivali su brodove svjetlucajući u vodi. Plaža je bila napuštena. Zastao sam i promatrao lijeno valovlje što se neprestance valjalo preko pijeska. Neki me starac nagovorio. Ispočetka nisam razumio što hoće, tada sam shvatio. Prosjačio je. Veoma tajnovito i snishodljivo, jer se bojao policije. Očito je da su zabranjivali prosjačenje. Dao sam mu deset franaka, rekao mi je da će se moliti bogu za mene. Tako nešto nije moglo biti ni od kakve štete. Deset franaka iznosilo je okruglo sedam maraka i pedeset. Zapravo vrlo jeftino. Mimo mene jurila su po izvanjskoj cesti Croisette kola za kolima. Vozili su u troredovima jedni kraj drugih, najveći i najskuplji i najljepši automobili svijeta. Gumeni kotači su tiho zujali po asfaltu. Išao sam razmišljajući što to zapravo znači biti toliko bogat kao nosioci onih imena koji su bili navedeni u popisu što mi ga je dao Lacrosse, ali usprkos svemu trudu nisam to sebi mogao predstaviti. Ponovo me nagovorio neki čovjek. Nosio je na sebi bijelo odijelo i modru košulju s bijelom kravatom, bio je veoma snažan. Upitao me imam li vatre. Upalio sam mu cigaretu upaljačem i ugledao njegov obraz. Bio je nekako suviše ljubazan, a u mnogom suviše lijep. Plamen se ugasio. Mladić se zahvalio i otišao. Od tog trenutka progonio me osjećaj da me netko prati. Nekoliko sam se puta nenadano okrenuo, ali nije bilo nikoga. Usprkos tome, u mom pozivu čovjek često ima osjećaj da je tome tako. Netko me prati, možda na drugoj strani Croisette, ali netko me prati. Napokon sam došao do ’Majestica’, prešao sam cestu i nasade u sredini. U dvorištu hotela, pokraj gredica s cvijećem sasvim polako kretala se jedna limuzina za drugom. Gospoda u bijelim smokinzima i dame u fantastičnim večernjim haljinama, prepune nakitom, napuštale su automobile. „Što se ovdje zbiva?« upitao sam jednog namještenika. »Velik prijem, gospodine.« U tom trenutku ta riječ je još bila nešto novo za mene, danas je obična stvar. U Cannesu, za vrijeme sezone, a i nešto prije, pa i kasnije, neprestance priređuju velike prijeme, koktel-partije, osobite svečanosti — većinom se takve stvari priređuju u jednom od upravo otvorenih velikih igračnica, ali također i u velikim hotelima na Croisetti. Jedva sam se probijao kroz predvorje hotela toliko je ljudi bilo. Onaj vozač taksija iz Alžira bio je jednako tako u pravu kao i sumorni Louis Lacrosse: bilo je osobito lijepih žena u Cannesu i osobito bogatih ljudi, koji su svojim ženama i ljubavnicama vješali nakit u takvoj mjeri što ja još nikada u životu nisam vidio. U velikoj blagovaonici čula se polagana glazba, iz bara druga. Odveo sam se liftom u svoj apartman na peti kat. Kad sam otvorio vrata začuo sam telefon. Uzeo sam slušalicu u salonu, kojem su zidovi bili prekriveni zlatnim brokatom, sjeo sam na neku stilsku stolicu što je bila sva od zlata i bijele boje. U salonu se nalazilo pokućstvo samo od zlata i bijele boje. Spavaća soba bila je crveno-bijela, kupaonica je bila crna. »Lucas«, rekao sam držeći slušalicu na uhu, pri tom sam skidao kravatu i cipele. »Čuj me, seronjo«, oglasio se glas muškarca na čistom njemačkom jeziku, »ne miješaj se ni u šta,

razumiješ li? Nestani. Budeš li sutra do podne još ovdje, ubit ćemo te. Još jednoć te nećemo upozoravati.« »Tko ...« započeo sam, ali već je bio spustio slušalicu. čovjek koji je govorio, činio je to tako da je svoju slušalicu prekrio maramicom, glas mu je zvučao neprirodno i prigušeno. Govorio je besprijekornim njemačkim jezikom. Dakle, ipak me netko slijedio, razmišljao sam, skidajući i drugu cipelu. Inače me ne bi tako brzo nazvao. Meni to nije bilo ništa novo, takve me stvari već dugo nisu uzbuđivale. Tako se nešto bilo dogodilo u Riju, pa u Ankari, i u Beverly Hillsu. Uostalom, tako je to bilo i u Hong Kongu, činilo mi se, uostalom, da se pretpostavka moga šefa ruši kako je bankar Herbert Hellmann počinio samoubojstvo. Otišao sam u kupaonicu i pustio vodu u kadu, razodjenuo sam se do gola, jer usprkos uređajima za klimatizaciju bilo mi je vruće, znojio sam se, a za svaki slučaj smrvio sam dvije pilule i potom digao slušalicu, centrali dao broj te Angele Delpierre, kojoj sam ime kao i adresu bio zapisao u svoju bilježnicu. Telefon je samo jednoć zazvonio i ona se odmah javila. »Halo?« Glas je njen bio veoma miran. »Gospođa Delpierre?« »Jest. Tko je tamo?« »Zovem se Robert Lucas. Dolazim iz Njemačke. Oprostite mi, što vas zovem u to vrijeme. Nadam se da vam ne smetam.« »Rado slušam vijesti na televiziji.« »Tada ću vas nazvati nešto kasnije.« »Nije potrebno, ono najvažnije je već prošlo. O čemu je riječ?« Rekao sam joj čime se bavim i upitao je da li bih mogao sasvim kratko razgovarati s njome. »Naravno, monsieur Lucas. Ako bi to olakšalo vaš posao ...« »Monsieur Lacrosse mi je rekao da također govorite i njemački.« Zašutjela je. »Gospođo ...« »Jest.« »Rekao sam ...« »Čula sam. Govorim i njemački. Ali ne... ne osobito rado. Nemojte se ljutiti. Imam mnogo razloga za to.« »Razumijem.« »Vi izvanredno govorite francuski, monsieur Lucas. Razgovarat ćemo francuski, zar ne?« »Rado. Kada?« »Pričekajte... Sutra u deset sati doći će netko koga slikam ...« Dok sam govorio, čuo sam neki tihi muški glas. Mora da je to govorio čovjek koji na televiziji čita vijesti, razmišljao sam. »Ne bismo li mogli u devet?« »Naravno. Ako vam to nije suviše rano ...« »Ah, ustajem uvijek veoma rano. Dakle, u devet. Vaša adresa je ...« »’Residence Cleopatre’. Avenue de Montrouge. Stubište A, četvrti kat, znam.« »Izvrsno, monsieur. čekam vas u devet sati. Želim vam ugodno veće.«

Ta me posljednja rečenica iznenadila, bilo mi je jako ugodno. »I ja vama želim dobro veče, madame«, odgovorio sam. Ali ona je već spustila slušalicu. Sjedio sam i promatrao svoje gole prste i razmišljao kada mi je i tko mi je zaželio ugodno veče, nisam se mogao sjetiti. Mora da je tome bilo veoma davno. Sjetio sam se vode u kupaonici. Kada je bila gotovo puna. Čini se da sam dosta dugo tamo sjedio a da to nisam primijetio. Kupao sam se vruće, zatim hladno, potom sam se obrisao čvrsto. Raspremio sam svoj kovčeg i u spavaću sobu odnio rublje i odijela i sve smjestio u velike ormare na kojima su se vrata pomicala, a na njima su bila zrcala. Brzojavnu šifru i svoje dokumente stavio sam u stranu, to ću morati pohraniti u hotelski sef. Naručio sam neka mi donesu večeru u moju sobu, jer toliko je ljudi došlo na svečani prijem, a ja sam htio biti radije sam. Jelo je bilo izvanredno. Pošto je konobar odgurao kolica s ostacima jela, legao sam go na široki krevet, ruke sam stavio pod glavu i mislio na tužnog Louisa Lacrossea i njegovu samoću punu straha. Nema sumnje, nije on bio kukavica, činilo se tek da je shvatio s kakvim ljudima ima posla, a to ga je prestrašilo. Da budem iskren, prestrašilo je to također i mene. Telefon kraj kreveta je zazvonio, također i aparat u salonu. Posegnuo sam za slušalicom što je stajala na noćnom ormariću. »Da?« »Dobar večer, monsieur Lucas«, oglasio se neki ženski glas. Za tren sam pomislio da je to glas one Angele Delpierre, ali bio je to neki drugi glas. Govorila je tiho: »Vi mene ne poznajete, monsieur. Vjerujem da bih vam znala nešto zanimljivo ispričati.« »Tko ste vi?« »Prodajem nešto.« „Što?« »Istinu.« »Istinu, o čemu?« »Vi to znate, monsieur.« »Pojma nemam.« »Zbog čega ste ovdje? Istinu, što je ovdje tražite, monsieur, nju ja prodajem.« »Odakle govorite?« »No, dakle. Iz govornice što se nalazi u predvorju hotela. Hoćete li sići?« »Hoću«, odgovorio sam. »Kako ću vas naći?« »Sjedim u baru. Kraj tezge. Kosa mi je crna, nosim crnu haljinu, leđa su mi na haljini gola, a u ruci ću imati crvenu ražu.«

15 Odjenuo sam na sebe tamnomodro odijelo i bijelu košulju, svezao sam modru kravatu, uzeo sam sve dokumente, također i šifru za brzojave i odvezao se liftom u predvorje hotela. Otišao sam u recepciju i zamolio neka mi dadu sef. Odveli su me u neku golemu prostoriju s mnogo manjih i većih sefova. Iznajmio sam jedan mali, pohranio' dokumente i potpisao potvrdu o predaji ključa. U dvjema velikim dvoranama, kraj kojih sam prošao, plesalo se. Napolju, pod vedrim nebom, stajali su šoferi i čavrljali. Bar je bio sasvim pun. Ovdje je mali orkestar svirao evergrine. Osvjetljenje je bilo prigušeno. Kad su mi se oči na to priviknule, ugledao sam kraj tezge ženu u crnoj haljini, leđa su joj bila dekoltirana, igrala se crvenom ružom. Sjedila je na kraju tezge. U mom zvanju naučio sam vremenom prepoznavati ljude, pa ma kako se oni prikazivali. Ova, koja je sjedila ovdje, bila je kurva. Nema sumnje, bolja roba, luksuzna kurva, ali bila je kurva, čovjek, s kojim se zabavljala, poljubio joj je ruku i nestao među parovima koji su također i ovdje plesali. Uputio sam se k ženi s ružom. Mali sastav svirao je ’Tea for two’. Došao sam do tezge. »Halo«, rekao sam. »Halo«, rekla je žena s ružom. Moglo joj je biti oko trideset, sasvim je dobro izgledala, ali ne izvanredno. Dobro je izgledala tako dugo dok se ne bi nasmijala. Kad se smijala, vidjelo se kako su joj loši zubi. Razvila je neku vrst tehnike da se samo smijulji. Katkada bi joj se usprkos tome ipak vidjeli zubi. Sjeo sam na praznu visoku stolicu kraj nje upitavši je da li smijem nešto naručiti, odgovorila mi je da želi whisky on the rocks, pa sam tako to i uradio. Kad je piće došlo, podigli smo čaše. »U zdravlje istine«, rekla je žena s ružom. »Ako vam je to želja«, odgovorio sam. Ispili smo. Kraj mene je sišao sa stolice neki čovjek, a drugi je odmah sjeo i naručio pola boce šampanjca. Bio je velik i mršav, imao je rijetku svijetloplavu kosu i ožiljak na lijevoj sljepoočici. Moglo mu je biti pedeset godina, nosio je pristao smoking. »Dakle, kako se zovete?« pitao sam djevojku. »Nicole Monnier«, odgovorila je. »Kako ste saznali da stanujem ovdje?« »Rekao mi je to jedan prijatelj.« »Ah, tako«, rekao sam. »Što znači ah tako?« »U redu.« Bio sam nestrpljiv, više nisam vjerovao da je vrijedilo to što sam se obukao i sišao. »Whenever we kiss, I worry and wonder«, svirao je mali sastav sada. »Dakle, molim«, rekao sam. »Vi želite prodati istinu.« »Jest«, rekla je Nicole. »Koliko stoji istina?« pitao sam. »Oh, prilično mnogo. To je veoma vrijedna istina.« »Koliko?« pitao sam, a bio sam osvjedočen da baš ništa ne prodaje. Odmah poslije toga više

nisam bio uvjeren u to. »Mnogo«, rekla je, naime, »iako ne baš petnaest milijuna maraka, koliko mora platiti vaše Društvo.« Ma koliko godina čovjek radio katkada se ipak prevari. »Odakle znate ...« »Pssst«, rekla je mašući glavom. Okrenuo sam se i gotovo sudario s mršavim čovjekom koji je bio naručio šampanjac. »Možda govorimo glasno za vas?« upitao sam ga grubo. »Molim vas, ostavite me na miru«, rekao je on blago. Okrenuo sam se ponovo djevojci. »Ovdje to neće ići, kao što i sami vidite«, rekla je sasvim tiho. »Morate doći k meni. Tamo ćemo biti mirni.« »Kada?« »Ja ću sada nestati. Ostanite još sat vremena, a potom uzmite taksi. Stavit ću svoju posjetnicu i pokriti je dlanom. Stavite svoju ruku na moju, a ja ću je povući.« Nešto kasnije držao sam malu posjetnicu u ruci. Nicole je ustala. Naklonio sam se. Uputila se ka izlazu. Mršavi ju je čovjek pratio pogledom. Ponovo sam sjeo i naručio još jedan whisky. Pri tom sam pogledao svoj ručni sat. Četvrt je sata manjkalo do jedanaest. Zapalio sam sebi, a da i primijetio nisam, ponovo cigaretu, naslonio se nauznak i promatrao plesače. Mnogo ih je bilo koji su djelovali kao sasvim zaljubljeni parovi, plesali su čvrsto priljubljeni jedno uz drugo. Nakon nepunih četvrt sata otišao je onaj mršavi čovjek s ožiljkom na sljepoočici. Svi su muškarci bili u smokinzima, ili gotovo svi, malo ih je bilo u tamnim odijelima. Karin mi nije spremila moj smoking. Sjedio sam tiho ovdje i polako pio, polako sam popušio još dvije cigarete slušajući nježnu muziku, osjećao sam se sasvim dobro. U barovima sam se uvijek osjećao odmah dobro, tu sam bio kod kuće, ma u kojem se dijelu svijeta našao, jer većina konobara su zgodni ljudi, a i atmosfera u većini barova je zgodna. Konobari za tezgom ovdje bili su osobito zgodni ljudi. Naravno, ima i loših barova i loših konobara, ali zapravo je to rijetkost. Popio sam još jedan whisky i razmišljao kako bih rado još jednoć bio mlad i zdrav, ali me nije osobito boljelo što to nisam. Sastav je sada svirao ’Moonglow’ iz filma ’Picnic’, a ja sam se sjetio Hellmannove jahte koja se također zvala ’Moonglow' i koja je eksplodirala, razmišljao sam kako ta pjesma sada zvuči poput žalobne muzike za one kojih više nema, o kojima nitko ne zna jesu li bili razbojnici ili pošteni ljudi. Ipak, o posadi, o ono sedam ljudi, lako se moglo pretpostaviti da su bili pošteni ljudi. Sedam prema pet ako je Hellmann sa svojim gostima bio razbojnik, a što apsolutno još nije utvrđeno. Ali kad bi tome i bilo tako, nije to baš bio loš omjer. Kakve li gluposti, pomislio sam i naručio još jedan whisky, sad sam razmišljao još samo o whiskyju, kako li je to ugodno piće. Ah, kako izvanredno ugodno piće.

16 »Avenue du Bernard«, rekao sam vozaču taksija. »’Residence de Paris’. Stubište C.« »U redu, monsieur«, rekao je i potjerao kola. Bila su to ogromna kola marke Chevrolet. Bilo je četvrt do dvanaest noću. Adresu sam pročitao na Nicolinoj posjetnici, na posjetnici je osim njenog imena i točne adrese bio napisan i predio: Le Petit Juas. Vozili smo se po Croisetti neko vrijeme sve do Rue des Serbes. Ovdje je vozač naglo zakrenuo. Gledao sam na prozor i pokušavao pročitati ulične natpise, jer htio sam se, kao i uvijek, brzo snaći u gradu. Prešli smo Rue d'Antibes gdje su se nalazile mnoge trgovine jedna kraj druge, prispjeli smo do malenoga i odvratnog glavnog kolodvora, provezli se kraj njega i dohvatili se širokog bulevara Carnot kojim je vozač vozio u pravcu sjevera. Na golemoj komandnoj ploči ispred šofera nalazio se, nježan i malen, osvijetljeni kompas, pa sam tako mogao utvrditi kojim smjerom idemo. Došli smo do nekog trga na kojem se nalazila zgrada vatrogasne straže, zaokrenuli smo ulijevo, u ulicu St. Jean, a potom u Avenue du Bernard. Nalazili smo se ovdje u otmjenom predjelu. Ta ’Residence de Paris' bila je jedna od mnogih nevjerojatno velikih, dijelom arhitektonski izvanredno uspjelih, stambenih građevina što se na padinama iznad unutarnjeg dijela grada uvis dižu i zapravo čine dominantnu sliku Cannesa. U tim građevinama stanovalo je sigurno mnogo stotina ljudi — u najvećem komforu. Te su se zgrade nalazile većim dijelom usred zelenih površina, mnoge posred golemih parkova. Tako je također bilo i s ’Residence de Paris’. Vozač se zaustavio ispred stubišta C. Tu je mogao zakrenuti u parkiralište, okrenuti i lako se vratiti. Zgrada je bila nevjerojatno velika. U parku je bilo palma, cedrova i čempresa. Mjesec je sjao, a ja sam gledao grad s njegovim svjetlima ispod nas, također sam gledao more i luku, sve se kupalo u mnoštvu svjetala. Zrak je bio svježiji. Duboko sam disao. Idući kraj nekog jezerca približio sam se rasvijetljenom ulazu stubišta C. Gotovo da sam došao sasvim blizu ulaza kad sam opazio dvojicu momaka. Stajali su iza palma i odmah skočili na me. Jedan mi je složio ruke na leđa, držao me upravo željeznom snagom, drugi mi je stisnuo nos tako da sam morao otvoriti usta, a potom mi ih je začepio mokrom krpom. Tog sam momka prepoznao. Bio je to onaj koji me na Croisetti zamolio da mu zapalim cigaretu, čovjek, koji je, zamalo, bio i suviše pristojan i u mnogome suviše lijep. Lijep je bio još uvijek. S gvaljom krpe u ustima nisam mogao izustiti ni riječi kad je započeo udarati po meni — tukao me po trbuhu, a i niže. Udarao je iz sve snage, široko razmahujući rukama. U to vrijeme oko nas nije bilo ni žive duše. Obojici momaka se žurilo. Ljepotan se oznojio. A i ja također. Učinilo mi se kao da mi se čitavo tijelo osipa, da će mi se sva nutrina raspasti. Sve to nije trajalo više od tri minute, i ja sam izgubio svijest.

17 Kad sam se osvijestio, ležao sam na travi na leđima i pri prvom uzdahu osjećao sam kako mi se diže želudac. Istrgao sam onu gvalju iz usta i počeo žestoko povraćati. Potom sam pokušao ustati, ali me koljena nisu nosila. Puzao sam na sve četiri sve do velikog bazena i približio se do slavine odakle je neprestance tekla svježa voda. Isprao sam usta i potom stavio glavu pod mlaz vode sve dok mi se nije sledenila. Pri tom sam sasvim kratkim uzdasima disao bojeći se da ću ponovo izgubiti svijest. Čitavo me tijelo paklenski boljelo. Uspravio sam se. Ispraznili su mi sve džepove tako da mi se vidjela sva podstava. Osim džepne maramice i četiri novčanice od deset franaka u mom odijelu više ničega nije bilo. Osušio sam lice i ustao. Potom sam ponovo pao. Pokušao sam još jednoć. Pri trećem pokušaju ostao sam na nogama teturajući. Teturao sam kao da sam potpuno pijan, ruke sam priljubio na trbuh i približavao se ulazu stubišta C. Osjećao sam kao da ću svakoga trenutka ponovo pasti. Polako sam se pipajući približavao bijelim zidovima kuće. Staklena vrata od ulaza bijahu otvorena. Ovdje je bilo veoma svijetlo. Ugledao sam lift i odvezao se na šesti kat. Sjećao sam se da je na djevojčinoj posjetnici stajalo napisano kako stanuje u šestom katu. Lift se zaustavio. Kad sam izašao iz lifta više sam padao no što sam mogao koračati. Hodnik... Troja vrata. Na karti stajalo je napisano apartman 612. Ovdje je to bilo. Na vratima nije bilo ispisano ničije ime. Pozvonio sam. Ništa. Zvonio sam ponovo. Ništa. Zvonio sam i nisam skidao prsta s dugmeta. Poslije dvije minute zvonjenja s onu stranu vrata začuo sam ljutiti muški glas. Glas je bio sve glasniji. Netko je naglo otvorio vrata. Kad su se otvorila, a budući da sam se naslanjao jednom rukom na njih, zaglavinjao sam i pao pravo nekom vitkom čovjeku u ruke. Bilo mu je oko četrdeset godina, izgleda sasvim građanskog, bio je ćelav, a na sebi je nosio modro-crvenu pidžamu, a u desnoj je ruci držao revolver. Cijev revolvera sada je bila prislonjena o moj trbuh. »Seronjo«, rekao je čovjek gurajući me od sebe. Bio je to veoma snažan muškarac. Poletio sam spram nekog zida. Čovjek s revolverom gledao me pun nevjerice kako teturam, prislonio me na zid raširenih prstiju napola raširenih ruku podržavao da ne padnem. »Maknite revolver«, rekao sam, jer još uvijek je revolver bio uperen u mene. »Ovdje u okolici provalne su krađe svake noći«, rekao je čovjek u pidžami. »Sami sebi moramo pomagati. Dozvolu za nošenje oružja imam. Mogu opaliti u vaš trbuh, a tada još jednoć u zid. Policiji ću reći da sam isprva u zid opalio hitac da vas prestrašim, a tada u vas kada niste stali.« »Ostavite se brbljarija«, rekao sam. »Ja nisam provalnik.« »Tako vi kažete.« »Zar provalnik zvoni na vrata?« »Možda imate saučesnike koji u međuvremenu već silaze s krova na balkon...« Potrčao je naokolo ogledavajući se po rasvijetljenom velikom stanu. Ništa se nije micalo. Ponovo se meni okrenuo. »A kako sam otvorio vrata?« upitao sam ga. »No lijepo, niste provalnik. Jeste li pijani?« »Ne.« »High?« »Također ne.«

»Kako to izgledate? Mokar i prljav, što se dogodilo s vama?« »Pretukli su me. Ispred stubišta.« »Kada?« Pogledao sam na svoj sat. Bilo je pet minuta do jedan. »Možda prije četvrt sata. Ne, prije pola sata, pričekajte ...« Polako sam se rušio uza zid. Ponovo mi je pozlilo. »Pozvat ću policiju...« »Ne.« »Ipak! Naravno! Policiju moram pozvati.« »Potrajalo bi još sat vremena dok bi došli. A i što bi našli?« Nije mi trebala policija, ne treba mi nikakva publicity. Ne sada. »Dajte mi, molim vas, nešto da popijem«, rekao sam. »Hoćete li cognac?« »Hoću.« Potrčao je i vratio se s velikom čašom do pola napunjenom konjakom. Popio sam gutljaj, a bilo mi je nasmrt teško, potom sam iskapio čašu do kraja i odmah mi je postalo napokon bolje. Ponovo sam stao na noge. „Što želite od mene?« upitao je čovjek u pidžami. »Zovem se Danon. Alain Danon.« Gledao me, ali ja mu nisam rekao svoje ime. Rekao sam: »Htio bih razgovarati s gospođicom Monnier. Zove se Nicole Monnier.« »S kime?« »Mademoiselle Nicole Monnier. Stanuje ovdje.« »Ovdje stanujem ja. Kako li se samo zove ta osoba? Monnier? Nikad nisam čuo to ime.« »Ona mora da stanuje ovdje. Tako stoji na njenoj posjetnici. Stubište, kat, apartman 612. Ona me čeka. A ovo je apartman 612.« »Tako je. Ali ovdje vas nitko ne čeka.« »Ali ja imam adresu na posjetnici...« »Pokažite je.« »Više je nemam. Momci, koji su me pretukli, ispraznili su mi džepove.« »Čujte me ...« »Ne, časne mi riječi. Posjetnicu su mi također oduzeli.« »Jeste li stranac? Nijemac?« »Jesam.« „Što je htjela, ta... ta...« »Monnier.« »... ta Monnier od vas?« »Htjela mi je nešto prodati«, rekao sam. „Što?« »Istinu.«

»Kakvu istinu?« »Ne znam.« Ponovo me gledao pun nevjerice. „Čujte me, ne vjerujem vam, a i vi ne vjerujete meni. Provest ću vas po čitavu stanu. Uvjerite se da ovdje nema vaše Nicole Monnier.« Proveo me po čitavu stanu. Bio je prostran s bogatim antiknim pokućstvom, sagovima i goblenima. Taj apartman je imao dvije spavaće sobe. Jedna je bila sva u zrcalima. Zrcalo na stropu moglo se jednim uređajem pomicati. Pola kreveta bilo je raspremljeno. Poveo me također i u oba nužnika, a također i u kuhinju. »Dakle, jeste li sada zadovoljni? Mogu li ponovo poći spavati. Rano moram ustati.« »Ali ja to ne razumijem ...« »Ako ste vi čisti, dama to nije bila. To je stupica. Jer na koncu dovabili su vas ovamo i opljačkali, zar ne?« »Hm.« »Meni se čini da je tu sve jasno. Zar vama nije?« »Hm.« »Morate biti oprezniji u tom gradu.« »Da li biste mi htjeli pozvati taksi?« »Jasno.« On je to uradio. »Doći će za pet minuta«, rekao je pošto je odložio slušalicu. Razmaknuo je teške zastore s nekog golemog prozora. Ispod nas ugledali smo svjetla grada i ona na moru. »Prekrasan pogled, zar ne? Već osam godina stanujem ovdje, a nikada se ne mogu do sita nagledati. Prekrasan je to grad. Ali opasan. Upravo ste to doživjeli.« »Hm.« »Novac«, rekao je Danon. „Što mislite koliko bi se milijarda sabralo kad biste izbrojili imetak onih koji ovdje žive. Nikakvo čudo nije što ovdje ima toliko kriminala.« Uzeo je u ruku neke novine, pročitao sam Nizze-Matin. »Pogledajte. Dnevno čitave stranice. Gdje su noću provalili. Čiji su automobil ukrali. Tko je bio napadnut. Koliko su motora ukrali s brodova. Svakoga dana takve stranice. Usprkos tome: to je najljepši grad na svijetu. Pravi raj, tako mislim. Ne bih mogao nigdje drugdje živjeti. Razumijete li vi to?« »O, da«, rekao sam. »Sigurno. Oprostite mi što sam vas smetao. Poći ću i dolje pričekati taksi.« »Kako vas je volja. I nemojte se ljutiti na mene... čovjek odista mora ovdje biti oprezan. Meni su već dvaput provalili. Zbog toga sam i dobio ovo oružje. Imate li vi revolver?« »Nemam.« Odista nisam imao oružje. Nikada nisam posjedovao nikakvo oružje. »Hoćete li još jedno piće?« »Hvala«, rekao sam i pošao vratima. Mogao sam nekako napola hodati. Još jednoć smo se ispričali jedan drugome. Danon je bio spreman poći sa mnom sve do lifta. Odbio sam. Odvezao sam se sam. Taksi je već čekao. »’Majestic’«, rekao sam bacajući se na sjedalo automobila. »U redu, šefe.« Kad smo prispjeli, svečano primanje bilo je još u punom toku.

Otišao sam do portira i zatražio ključ od sobe. »Kako će to još dugo trajati?« »Oh, do tri, četiri, nikada se to ne zna, monsieur Lucas. Hoćete li također i svoj ključ od sefa?« »Ne«, rekao sam. »Ostavite ga.« »Po vašoj želji, monsieur Lucas.« Prije no što sam otišao na sastanak gotovo sav svoj novac, svoj pasoš i sve ostalo iz svojih džepova pohranio sam u sef. Ključ od sefa dao sam portiru zamolivši ga neka ga pohrani u veliki tresor u portirnici. čovjek mnogo toga nauči kad se dugo vremena nalazi u mom poslu. Kada to ne bi bilo tako, uskoro biste bili uništeni. Dao sam portiru dvadeset franaka i odvezao se u svoj apartman. Svukao sam se. Tijelo mi je bilo puno modrica. Tek sutra će to sasvim lijepo izgledati, razmišljao sam, a tada mi je palo na um kako je sada već sutra. Iz kupaonice otišao sam u spavaću sobu, razmaknuo zastore, legavši u krevet. Promatrao sam svjetla na moru i duž planina Esterel. Osvijetljeni brodovi imali su crvena, zelena i plava svjetla. Sasvim tiho čuo sam glazbu iz jedne od prostorija. Ležao sam na leđima i razmišljao o crvenoj ruži kojom se Nicole Monnier igrala u baru. U stanu Alaina Danona, koji mi je objašnjavao kako nikada nije čuo ni za kakvu Nicole Monnier, vidio sam također crvenu ružu. U spavaćoj sobi s mnogo zrcala, u uglu, napola sakritu nekim ormarićem. Naravno, mogla je to biti sasvim neka druga crvena ruža.

18 Idućeg jutra bilo je veoma vruće. Zrak je titrao ispred prozora dok sam pio čaj i pušio prvu cigaretu. Neprestance sam pokušavao da ne pušim, ali bio sam i suviše napet i uzrujan. Preduzeo sam sebi da bar ne pušim toliko. Tablete, što mi ih je prepisao liječnik, redovito sam gutao. Tijelo mi je bilo obojeno ljubičasto i tamnozeleno, pa i žuto, sve me boljelo. Odjenuo sam svoje najlakše odijelo, usprkos tome, kada sam oko devet sati zazvonio na vratima apartmana Angele Delpierre, košulja mi se prilijepila o tijelo, kupao sam se u znoju. Razlika u klimi i moje boli veoma su me smetale. Osjećao sam se umoran, slab i star. Jest, veoma star. Vrata su se otvorila. »Monsieur Lucas?« izgovorila je mlada žena stojeći preda mnom. Bila je visoka poput mene, imala je svijetlu, crvenu kosu, veoma velike smeđe oči i duge, svilene trepavice, lice joj je bilo usko, a usta lijepo zaobljena. Na sebi je imala samo kratke hlačice i laganu zelenu bluzu, zavezala ju je ispod prsiju, bila je bosa. U nje je bilo lijepo tijelo s dugačkim nogama. Koža joj je bila preplanula. Smijala se i pri tom pokazivala savršeno lijepe zube. U očima joj se nazirala sjena tuge, također i kad bi se smijala. Ta tuga bilo je ono prvo što me potreslo, kad sam Angelu ugledao prvi put. »Neću vas dugo zadržati«, rekao sam ulazeći u malo predvorje. »Htio bih vam postaviti nekoliko pitanja.« »Možete me pitati čitav sat, monsieur Lucas. Već sam vam rekla, osoba koju portretiram doći će tek u deset. Moj bože, vi ste potpuno mokri od znoja. Skinite odmah kaput. Odvežite kravatu! Ne možete takvi hodati ovuda, udarit će vas kap.« »Krivo sam se odjenuo«, rekao sam odlažući kaput i kravatu. Ona je sve to objesila na neku vješalicu. »Svucite također i cipele«, rekla je Angela Delpierre. Govorila je mirno, veoma trijezno i samouvjereno. Oklijevao sam. »No, učinite to.« Svukao sam cipele.. »Otići ćemo na terasu. Ondje ipak duva nešto vjetra«, rekla je Angela. Već je pošla. Mimoišli smo njen studio, vrata su bila otvorena. Ugledao sam slike na štafelaju. Tada sam pošao za Angelom kroz veliku sobu koja je bila sasvim moderno uređena i sva u svijetlim bojama. Čitav zid su ispunile knjige od poda do stropa. Sučelice knjigama ugledao sam policu na kojoj je stajalo najmanje pedeset slonova sačinjenih od raznog materijala i u svim mogućim veličinama, bilo ih je veoma malenih, pa veoma velikih, svi su podizali svoje surle u zrak. Zaustavio sam se. Najljepši mi se učinio neki omaleni slon od ebanovine. Bio je debeo i činio se veoma veseo. Razmišljao sam o svojim slonovima u Düsseldorfu, ali samo nakratko, jer Angela se žurila, a hodajući za njom čitavo me tijelo još uvijek boljelo. U dnevnoj sobi ugledao sam golemi televizijski aparat. Prolazili smo zimskim vrtom gdje je cvalo mnogo cvijeća u loncima, a potom sam ugledao i drugi televizijski aparat. Angela je primijetila moj pogled. »Imam još i treći. U kuhinji. Ja sam ludi gledalac televizije. Osobito pratim vijesti. Moram uvijek sve čuti. Telé-Midi, Telé-Soir, Telé-Nuit, 24 Heures, Information premiere i Information dernière.

Sasvim jednostavno, prvi kanal, drugi kanal. A također i Monte Carlo. Kada za vrijeme vijesti moram iz jedne sobe poći u drugu, mogu sve vidjeti i čuti.«Nasmijala se. »U mom studiju nalazi se i četvrti aparat. Sasvim ludo, zar ne?« »Ponešto«, rekao sam. »Možda.« Izašli smo na terasu i ja sam punim prsima uzdahnuo. Ta terasa koja se protezala duž dvije strane, nema sumnje veoma velikog apartmana, bila je zacijelo velika kao dvije trećine čitava stana. Nikada u svom životu nisam vidio tako velike terase. I nikada još toliko cvijeća na jednoj terasi, uzgajanog s toliko ljubavi. Terasa je bila uređena poput pravog stana. Bilo je tu ležaljki, stolova i pletenih stolica, nalazila se ovdje ležaljka u uglu ispod golemog razapetog suncobrana, a ugledao sam i Hollywood ljuljačku. Pod terase bio je od modrih i bijelih pločica. Apartman se nalazio na vrhu zgrade. Nitko nije mogao promatrati čitavu terasu. Usprkos tome na jednoj je strani bila podignuta drvena ograda. Drvo ograde gotovo se nije vidjelo, jer je po njemu puzao bršljan. Jasmin, cvatući u bijelom, s velikim listovima, a bilo je tu bugenvileja, tih trnovitih biljaka s malim okruglastim listovima i cvjetovima u svim bojama, bilo ih je crvenih, ljubičastih. Korijenje tih biljaka nalazilo se u sanducima pri dnu drvenog zida. Bilo je ovdje golemih, trbušastih vrčeva od keramike, ljudi ih zovu, tako mi se čini, Ali-babinim vrčevima. U njima su se nalazile bijele i ljubičaste petunije, i crvene, bijele i modre geranije. Ti Ali-babini vrčevi imali su na stranama otvore, činili su se poput malih džepova. Iz njih su izbijale sitne ruže u najrazličitijim bojama. Angela je ponovo uhvatila moj pogled. »Ove male ruže zovu se 'surprise’«, rekla je. »Luda sam za cvijećem, to morate znati.« »Poput mene«, odgovorio sam gledajući goleme vaze prepune crvenih i narančastih gladiola što su stajale na stolovima, margarite, koje su u velikim cvatovima, bijele i žute, rasle iz zemljanih posuda, ugledao sam male omorike i ostalo ukrasno stabalje, sve je to raslo u odgovarajućim posudama. Ta terasa bila je sajam cvijeća. Primijetio sam stolić sa škarama kojima se obrezuje cvijeće, vidio sam sredstva za zaštitu cvijeća, sprejeve i sve ostalo, primijetio sam kante za polijevanje, a također i crijevo. Na drvenom zidu, između jasmina i bugenvileje bilo je ptica sačinjenih od keramike — bile su to ptice fantazije, divlje patke, golub i leptiri. »To sam kupila u Vallaurisu«, rekla je Angela. Ta me žena netremice promatrala. Bio je to znak njena poziva. »Vallauris nije daleko odatle. Tamo rade po staroj predaji lonce i keramike iz Provanse — to je mjesto, poslije godine 1950, i pod utjecajem Picassoa, Pignona i Prinnera postalo najznamenitiji centar za umjetničku keramiku na čitavu svijetu.« Govorila je toliko prirodno i nesputano da sam zaboravio na svoje boli, duboko sam disao svjež povjetarac koji je odista duvao ovdje gore. Angela je pogladila goluba. »Poklonio mi ga je Picasso«, rekla je. »Naravno, bila sam veoma sretna i ponosna što mi je učinio takav poklon, što biste popili? Možda sok? Naranču? Ili radije tonic water? Bitter lemon?« »Bitter lemon«, odgovorio sam. »Samo trenutak!« Otrčala je svojim bosim nogama u stan. Pošao sam naprijed prema ogradi koja je gledala na more. U svom sam životu vidio mnoge lijepe gradove i mnoge lijepe predjele — ali tako nešto lijepo nikada. Duboko poda mnom rasprostirao se Cannes sa svojim rezidencijama, ulicama, starim kućama i crkvama. Praktički sam pogledom zahvaćao beskrajno mnogo prostora, sve do mora. Lijevo sam gledao Cap d’Antibes, desno su se prostirale planine Esterel. Gledao sam čitavo prostranstvo zaliva gdje se smjestio Cannes. Gledao sam vrtove pune palma i livade pune cvijeća što su se provlačile između rezidencija, gledao sam Staru luku, a nalijevo još jednu, zacijelo Novu. U tim lukama nalazilo se mnogo velikih jahta. Na jarkom suncu bijeljele su se zgrade u gradu.

More je bilo tamnomodro, a na njemu se, kraj brodova od jučer, usidrio jedan američki razarač. Gledao sam jedrilice i jahte i motorne čamce, za sobom su ostavljali široke repove od bijele pjene. Nebo je poprimilo boju mora, a sve se stapalo u beskrajnost, jest, u beskrajnost. Kraj svega toga promicao je avion, već je bio veoma nisko. Nije bučio, već se spuštao u Nizzu. Avion je bio jako velik. »Luka lijevo zove se Port Canto«, rekla je Angela iza mene. »Ondje je sidrište za jahte. Nešto malo dalje vidjet ćete 'Palm Beach’.« Okrenuo sam se. Angela mi je pružila čašu koju sam tražio. »Vaš bitter lemon. S ledom i komadićima limuna. Je li dobro tako?« »Izvanredno.« Ona je pila neki voćni sok. »Prekrasno je ovdje gore«, rekao sam. »Jest«, rekla je. »Rado sam ovdje. Danju i noću, bilo lijepo vrijeme ili loše. Kad god to mogu, nalazim se ovdje napolju, na zraku.« »To se vidi.« Nasmijala se. »Kad ne bih morala raditi, provodila bih čitav dan ovdje, samo ovdje napolju.« Stajala je ispred mene, blizu, i ja sam prvi put osjetio svjež miris njene kože. Angela nije upotrebljavala mirise. »Sjednite. Pod suncobran. Gologlavi ste. To je opasno.« Sebi je stavila na glavu lanenu kapu i odabrala stolicu što se nalazila u hladu. »Meni ne smeta. Usprkos tome uvijek stavim nešto na glavu. Danas će biti veoma vruće, što ste htjeli znati, monsieur Lucas?« »Sve, što biste mi mogli reći o Herbertu Hellmannu.« »To nije mnogo.« Nasmijala mi se. U kutovima očiju ugledao sam male bore. »Upoznala sam ga posredstvom njegove sestre. Oboje sam slikala. Ponajprije sestru. Njegov portret se dugo vremena nalazio kod mene. Kad je napokon došao prošloga tjedna, mora da mu je rekla njegova sestra, kako se slika — još nedovršena — nalazi još uvijek kod mene. Tako je došao. Tri puta u svemu. Uvijek bi to bilo na sat do dva sata. Sada je slika gotova, ali monsieur Heilmann je mrtav. Morat ću nazvati njegovu sestru.« »Da li bih mogao vidjeti tu sliku?« »Naravno.« Već je ustala i ispred mene pošla u stan. Lakonog, čudnovato lakonog je bio njen hod, i brz, činila je pri tom malene i graciozne pokrete. Slijedio sam je bosonog. Tijelo me ponovo počelo boljeti. Atelje je bio veoma velik. Ugledao sam dvanaestak napola dovršenih slika, umazanu bijelu slikarsku kecelju, palete, tube s bojama, kičice, boce s terpentinom, platna i okvire —sve je to stajalo na velikom stolu. Angela me povela do jednog neuokvirenog portreta, slika je bila naslonjena o zid u nekom uglu. »Eto, to je on.« Promatrao sam sliku. Angela mi se učinila, poslije toga što sam vidio — a vjerujem da se nešto razumijem u slikarstvo — Angela mi se učinila dobra slikarica portreta. Slika je predstavljala samo Hellmannovu glavu. Ako ga ta slika nije uljepšavala — ostale slike bile su odista takve koje ne uljepšavaju portretiranoga — tada je bankar Hellmann mogao sebi čestitati na svom licu. Ugledao sam plemenito formiranu glavu, povjerljive sive oči, ljubazan osmijeh i usta, ugledao sam visoko čelo, sivu bujnu kosu, češljao se u obliku četke, apsolutno cjelovito — to je bilo djelovanje koje je sjalo iz tog lica. »Izvanredno izgleda.«

»On je takav i bio, monsieur Lucas. Bio je pravi gentleman.« Zar odista? razmišljao sam. »Potpun gentleman.« Angela je kratko razmišljala. »To nije drugo već osjećaj, monsieur Lucas, samo osjećaj, nemojte to drugačije shvatiti...« „Što?« »Hellmann je bio izvanredno nervozan i razdražljiv kad sam ga gledala za vrijeme ovih posljednjih sjedenja. Nešto ga je strašno mučilo.« »Da li bi bilo moguće da je bio u strahu?« »Jest, moglo bi biti tako. Ja ... ja ... moj osjećaj, pogledajte ... osjećala sam da je prije svega došao k meni zbog mira koji je uživao ovdje. To mi je jednoć i rekao. Veoma me volio. A i ja također njega. Zbog toga me uzimao često na svoju jahtu. Također ... također i ovoga puta.« »Gdje vam je pokvaren želudac spasio život.« »Tako je«, rekla je, »imala sam veliku sreću. Jednako sam tako mogla biti mrtva. A tko zna ne bi li...« Stala je u po riječi. Sjena u njezinim očima se zatamnila. „Što ste htjeli reći?« »Ništa.« »Ali ipak.« »Ali, ne, monsieur Lucas! Ne bismo li ponovo pošli na terasu?« I nije čekala što ću odgovoriti, pošla je preda mnom pored kuhinje kojoj su bila otvorena vrata. Ugledao sam čitavo brdo salate. Angela mora da ju je čistila prije no što sam došao. Na terasi me ponovo obavio prekrasni prohladni ćuh vjetra. »Ali ovoga puta nije užio svoj mir«, rekla je Angela i sjela. »Zašto nije?« »Neprestance su ga nazivali telefonom.« »Tko ga je zvao?« »Ah, poslovni prijatelji.« Izvukao sam iz džepa lisnicu i pokazao Angeli-ceduljicu s imenima što im ih je dao tužni Louis Lacrosse. »Možda netko od tih ljudi? Poznajete li te ljude?« Odgovorila mi je: »Samo trenutak.« Tada je otrčala u dnevnu sobu. Sobe su imale ogromne prozore. Moglo ih se pomicati amo-tamo. Angela se vratila s naočarima koje su bile uokvirene tankim okvirom od lažnih dijamanata. Ponovo je sjela. »Sasvim iznenada u posljednje sam vrijeme postala dalekovidna. Bez naočari više ne mogu čitati. Automobil voziti i sve ostalo, da, ali čitati više ne mogu. Pri radu također moram nositi naočari.« Promatrala je komadić papira. Lice joj je bilo usredsređeno, udubljivala se kao i uvijek kad bi joj se uputila precizna pitanja, ili kad je morala precizno odgovoriti. »Osim bračnog para Sargantana poznajem ih sve čija imena stoje ovdje«, rekla je potom. »Johna Kilwooda i Fabianijeve, Tenedosove sam portretirala. Najbolje poznajem Trabaudove. S njima sam čak i u prijateljskim odnosima, pogotovu s Pasquale«. Skinula je naočari. »To vas čudi, zar ne?« I prije no što sam mogao odgovoriti, nastavila je: »Ovdje sam neke vrsti unikum. Poznajem sve ljude. To leži naprosto u prirodi mog zanimanja. Pozivaju me u društva, na primanja ...« »Što to znači 'pozivaju me'?«

»Ah, oni iz direkcije u 'Palm Beachu’, Kasinu, a također i oni u ’Municipalu’, već prema godišnjem dobu ili kad su filmski festivali ili izložbe ili bilo što, što ovdje priređuju. To prije svega čini uvijek ’Syndicat d’Initiative’. To je, ako baš hoćete, neki ured koji se bavi prometom stranaca ovdje na obali. Ja ...« Činila se ponešto zbunjena. »Imam izvjesno ime u svijetu posredstvom svojih slika — naravno, u takvim krugovima. 'Syndicat d’Initiative’ smatra me zacijelo atrakcijom u Cannesu.« »Što vi, nema sumnje, i jeste.« »Hvala vam«, rekla je. »Ali ne, budimo ozbiljni. Naprosto sam uvučena u sve to posljednjih godina, naravno, zbog toga sam veoma sretna. Tako dobivam svoje narudžbe, morate razumjeti. Na drugoj strani čitava stvar je prokleto skupa. Potrebne su mi haljine, cipele, na takvim primanjima čovjek mora biti veoma dobro odjeven. Imam sreću, morate znati. Znam odjenuti haljinu što stoji dvije stotine franaka, a ostale se žene kunu da je stajala dvije tisuće i da ju je šivao Pucci. Nekoliko odista skupih haljina, naravno, imam. Također i krzna. A bogme i nakita... Sve što zaradim ulažem u nakit. Bude .li čovjek jednoć morao bježati, nakit je najlakše...« Ponovo je stala u riječi. »Zar ste već jednom morali bježati?« »Kao što sam rekla sve te ljude poznam, osim. bračni par Sargantana.« Nije odgovorila na moje pitanje. »Dolaze svake godine ovamo i budu nekoliko mjeseci ovdje, svi imaju svoje kuće ovdje ili apartmane. Trabaudovi žive ovdje tričetvrt godine, inače su u Parizu. Ali ako me upitate da li su to bili ljudi koji su nazivali dok je monsieur Hellmann bio kod mene, moram vas razočarati. Bili su to glasovi koje ne poznajem.« »Vi ste digli slušalicu, glasovi su zatražili monsieura Hellmanna, a vi ste mu pružili tada slušalicu. Sa kime je potom razgovarao, ne znate.« »Dakle, ne, odista ne! Razumijem. Vi mislite: netko se najprije predstavio, a tada bi ti ljudi razgovarali s monsieurom Hellmannom.« »Ili netko od njih, jest tako sam mislio. Držite li to nemogućim?« »Mislim da je to moguće«, odgovorila je ozbiljno. »Smiješno, na to još uopće nisam pomislila.« »Rekli ste mi kako nije nalazio mira zbog tih poziva.« »Ne, uvijek se jako uzrujavao. Postajao je žestok. Poslije toga bi bio ili veoma nervozan ili sasvim apatičan. Nikada mi nije govorio o čemu je bila riječ. Naravno, nisam ga nikada pitala.« »Kad vas je posjećivao?« »Tri dana za redom je dolazio«, rekla je Angela. »Bilo je to još prošlog tjedna. Tada me pozvao neka pođem na Korziku, zajedno s bračnim parom Simon i bračnim parom Bienert. Njih također poznajem.« „Što je htio na Korzici?« »Htio se sastati s poslovnim prijateljima u Ajjaciu.« »Kojim su se jezikom javljali na telefonu?« »Engleskim.« Dok smo razgovarali, u Nizzi bi pristajali ili odlijetali neprestance veliki avioni. Gledao sam ih kako sasvim nisko lete ili se približuju bez ikakva šuma. »Znate li engleski?« upitao sam. »Kao i njemački.« »Smijem li vas zapitati o čemu su razgovarali? Ili možda niste bili prisutni?«

»Moj telefon ima dugačku žicu. Iz dnevne sobe mogu ga prenositi po čitavu stanu. Ako radim nalazi se u studiju. Ondje je i zvonio uvijek. Htjela sam izaći, ali me monsieur Hellmann uvijek zamolio neka ostanem. Nisam osobito shvaćala o čemu se razgovara. Bila je riječ o terminima i tome sličnim stvarima, na što je Hellmann s najvećom odlučnošću upirao svoju riječ, što je to bilo, odista, na žalost, ne znam. Znam samo da je bila riječ uvijek o jednom — ponavljala se riječ 'cover'. Ne, bile su dvije riječi: ’cover' i ’coverage'.« »'Cover'«, ponovio sam. »’Coverage'...« »Pričekajte, donijet ću rječnik...« Požurila je u predsoblje i vratila se s englesko-francuskim rječnikom. Pošto je stavila naočari, pritisnula je čvršće laneni šeširić na glavu, jer bio joj se pomakao, listala je po rječniku i potom glasno čitala: »Cover. Prvo: pokriti, pokrivati, omotati, zagrnuti, presvući, osigurati, isplatiti, namiriti, izravnati...« Pogledala me. »Pomaže li što?« »Možda«, rekao sam. »Nemam pojma. Molim dalje.« »... Plašt, pokrivač... Drugo: pokrovac, zaklopac, navlaka, zaklon ... hm?« Slegnuo sam ramenima. ».. .pokriti, sakriti, štititi... zar to nije ništa?« »Kad bih ja to znao«, rekao sam. šeširić joj se ponovo naherio. Popravila ga je. Pramen njene crvene kose pao joj je na preplanulo visoko čelo. »... ciljati — oružjem — potcrtati —• obuhvatiti, uključiti, u novinama: obavijestiti o nečemu, obrađivati neku stvar... coveret button, coveret court, coveret wire ... coverage: podnošenje izvještaja ... cover girl...« »Ne, ne to više nije.« »Ali što je? Govorim vam, ta riječ se neprestance ponavljala, uvijek ponovo ... cover... coverage! Ni o čem se drugom praktički nije razgovaralo.« »Madame, vjerujete li da je eksplozija bila nesreća ili zločin?« »Zločin«, rekla je Angela bez oklijevanja. »Zbog čega ste uvjereni u to?« »Monsieur Lacrosse mi je rekao kako je to bila teška eksplozija dinamita.« »Dakle tako, zbog toga.« »Ne samo zbog toga. Također i zbog stanja u kome se nalazio monsieur Hellmann! Zbog toga prije svega.« »Kakvo je to bilo stanje? Zar samo strah?« »Također i strah.« »Također i bijes, srdžba, ogorčenje?« »Sve zajedno.« Njen glas zvučao je melodično i ugodno, ta žena nikada nije bila glasna ili uzrujana, uvijek se savladavala. »Da li bi to moglo biti u vezi i s onim telefonskim pozivima?« »Držim da su sve te stvari svakako u vezi. Ali kako, odista ne znam. Osim toga i dokazano nije, da bi monsieur Hellmann odista s tim ljudima...« pokazala je na papir, »... telefonski razgovarao. Ili bar s jednim od njih.« »Da li je bio očajan?« »Jest, to bi se moglo tako nazvati...« »Tada bi se moglo također pretpostaviti da je sam sebi htio oduzeti život.«

»Zar ovako? I ostale ljude pri tom odvući u smrt? Nikada! Niste poznavali monsieura Hellmanna. To je apsolutno isključeno! Kad bi on tako nešto uradio ... ne znam zašto bi to uradio... tada bi to učinio a da ne naudi drugim ljudima, dala bih život za takvu tvrdnju!« Pogledala me zbunjeno. »Nisam baš od osobite pomoći, zar ne?« »Naprotiv, osobito mi pomažete, madame«, rekao sam. Smijala mi se. I ja sam se također nasmijao, sasvim mehanički. »Cover«, rekao sam. »A također i coverage«, rekla je. »Još jedno, posljednje, pitanje. Čudnovato je ipak što su svi ti ljudi ovoga puta gotovo u isto vrijeme prispjeli u Cannes — ili su to činili uvijek?« »Ne, činili su to uvijek u različito vrijeme. Samo su ove godine htjeli proslaviti šezdeset i peti rođendan monsieura Hellmanna.« »Ah, dakle, tako.« »Njegova mi je sestra to rekla telefonom. Tako oko jedanaest i dvanaest sati u tim se krugovima mnogo telefonira. Svatko zove svakoga. Madame Hellmann me također često nazivala. Pozivala me. A također brbljala je sa mnom. Nije zdrava...« »Znam. Kako ste je slikali?« »Morala sam doći k njoj. Svoju kuću rijetko napušta. Teško hoda. Slika visi u njenoj kući.« »Kad je šezdeset i peti rođendan monsieura Hellmanna?« »Danas«, rekla je Angela. »Danas bi to bilo. Trinaestoga svibnja.« »Tja«, rekao sam uzimajući joj cedulju iz ruke. »Veoma sam vam zahvalan što ste mi žrtvovali svoje vrijeme, madame. Odista ste mi pomogli.« »Bojim se, nisam.« »Ali jeste, ipak«, rekao sam. Smijala mi se ponovo kad sam ustao, učinio sam to ponešto teško. Ostao sam ozbiljan. Pošli smo u stan i vratili se u malo predvorje. Brzo sam svezao kravatu, uskočio u cipele i odjenuo kaput. Primijetio sam pri tom kako me Angela neprestance promatra. »Dakle, do viđenja ...« zadržao sam njenu ruku. Nije je povukla. »Monsieur ...« Glas joj je bio veoma mekan. »Molim?« Iznenada sam bio zbunjen. »Monsieur Lucas, htjela bih vas nešto upitati. Ali nemojte se uvrijediti, obećajte mi to? Dobro mislim.« »Obećajem vam. Što biste me željeli upitati, madame?« »Da li se katkada smijete?« pitala je Angela. »Znate li se smijati, monsieur?« »Ja ... ja vas ne razumijem ...« »Nasmijte se«, oglasila se ta čudnovata mlada žena. Nasmijao sam se glasno i nenaravno. »Nije to bio smijeh«, rekla je. »Ipak.« »Nije.« »Dakle, naravno, po zapovijedi se ne mogu smijati...«

»Tako je. Nije to bilo lijepo od mene.« »Ne mislim tako. Učinio sam na vas veoma strog, njemački utisak, zar ne?« »Niti strog, a niti njemački.« »Dakle, kakav je to utisak?« »Čujte me, monsieur Lucas«, rekla je Angela, »vi to možete, naravno, odbiti, možete me smatrati nepristojnom ili bezobraznom. Ali... ali htjela bih vam ipak reći. Pogledajte, to je tako ...« »Dakle?« »Dakle«, rekla je, riječ joj je ponovo tečno išla, »to je tako što ste odista ponijeli kriva odijela na put. Također i krive cipele. Poslije podne moram u grad. Moram sebi nabaviti nove boje i podignuti neke stvari što sam ih dala da mi preprave u krojačnici u Rue d’Antibes. Simpatičan ste mi čovjek, monsieur, veoma simpatičan.« »To mi još nitko nije rekao.« »Jest, znam.« »Odakle?« »Naprosto, znam. Monsieur Lucas, hoćete li mi dopustiti da vas pratim kada budete kupovali nove stvari koje su vam potrebne ovdje? Morat ćete ovdje biti i dulje no što se to čini, zar ne?« »Tako je.« »A žena bolje zna što pristaje čovjeku, ona ima prokušano oko za to.« Odgovorio sam joj: »Želite sa mnom poći u kupovinu? Nove stvari? Zar ne, nemoguće sam odjeven?« »Ne bih rekla tu riječ. Odmah pretjerujete. Nepraktično, monsieur. Dakle?« »Radujem se vašem prijedlogu«, rekao sam i osjetio kako mi srce brže udara. »Odista, madame, veoma se radujem. Ali tada mi morate dopustiti da vas prije toga pozovem na ručak.« »Rado. Upozoravam vas. U mene je ogroman apetit.« »Kada da dođem po vas?« »Kažimo oko jedan.« »Dobro, u jedan.« »Naručit ću sto u 'Majesticu'.« »Dopustite mi da ja naručim sto. Negdje drugdje.« »Dobro. Dakle, u jedan. A ja... ja se radujem. Jako se radujem.« »Tada se radujem i ja«, rekla je Angela. »Pozvat ću vam taksi. Njihova postaja je sasvim blizu. Kad se budete spustili liftom, kola će već biti ovdje.« Čvrsto mi je stisnula ruku. Ogledao sam se u dnevnu sobu i pogledao police. Rekao sam idiotski: »Znajte, i ja također sakupljam slonove. Vaši mi se veoma sviđaju. Osobito onaj maleni, veseli, od ebanovine.« »Praznovjerni ste, zar ne?« »Veoma sam praznovjeran.« »Tako je i sa mnom.« Otvorila je vrata od stana. Pošao sam do lifta, pritisnuo sam dugme i čekao kabinu. Pri tom sam se ogledao. Angela je stajala u napola otvorenim vratima i ponovo mi se nasmijala. Pokušao sam se nasmijati, ali iz toga nije bilo ništa. Odjednom sam se osjećao jadno, nisam mogao reći zbog čega. Kabina je prispjela. Kada sam ušao, vidio sam kako Angela još uvijek

stoji na vratima i smije se. Podigla je ruku. I ja sam je rukom pozdravio. Tada su se vrata lifta zatvorila i ja sam pritisnuo na dugme. Lift se kretao mrmoreći u dubinu. Bilo je veoma vruće. U visini glave nalazilo se zrcalo. Pogledao sam se i pokušao sam se nasmijati. Bila je to tek grimasa, ništa više. Odjednom me tijelo počelo boljeti na onim mjestima gdje su me pretukli prošle noći. Bio sam sasvim zaboravio na to. I odjednom me više nisu boljela pojedina mjesta na tijelu po kojima su me udarali, nešto me drugo boljelo u čitavom mome tijelu, a ja nisam znao reći što. Najluđe u svemu tome: bila je to neka slatka bol, koja me prožimala, dobra bol, a ja je još nikada nisam iskusio.

19 »Ubojstvo.« Promuklo, šapćući, zaklinjući zvučao je glas Hilde Hellmann. »Naravno, ubojstvo. Bezočno, podmuklo ubojstvo!« Sjedila je uspravno u ogromnom rokoko krevetu u velikoj, napola zamračenoj spavaćoj sobi. Uvidio sam zašto ju je moj šef Brandenburg i čitavo internacionalno društvo nazivalo 'Briljantna Hilda’. Imala je, iako u krevetu, na ruci prsten sa smaragdom od dvadeset karata, bio je obrubljen briljantima. Oko ruke je nosila široku smaragdnu narukvicu koja je također bila sva u briljantima, a oko vrata odgovarajući kolijer. Nešto tome slično u životu još nisam bio vidio. Kolijer se sastojao od osam dijelova. Svaki dio sastojao se od velikog, podužeg smaragda u sredini, a oko svega toga nalazili su se briljanti. Sprijeda je visio u obliku kaplje formiran smaragd izvanredne veličine sa dva polumjesečasta briljanta povezan okruglim kamenjem. Naravno, Hilda Hellmann je nosila naušnice od smaragda u obliku kaplje obrubljene briljantima. Sve to mora da je vrijedilo mnogo milijuna i to je Hilda nosila u krevetu, nepočešljana i nenašminkana, veoma bijele puti i ružičastih albino-očiju. Na glavi je imala crnu periku koja je bila ponešto naherena dopuštajući da čovjek pomisli kako na njenoj glavi nema kose, imala je na sebi čipkastu spavaćicu, a preko toga neki isprani svijetlozeleni haljetak. Očito joj je bilo zima. Po prvi put mogao sam slobodnije disati. Prostorija, u kojoj smo se nalazili, kao i čitava kuća, imala je potpunu klimatizaciju. U sobi je vonjalo slatkasto, po ružama. »I te kakvo ubojstvo«, rekla je 'Briljantna Hilda’. Taksijem sam od Angele Delpierre, koja je stanovala u četvrti La Californie, pošao isprva k Louisu Lacrosseu koji je imao ured u Staroj luci, potom u 'Majestic’ i napokon ovamo, sve dalje na zapad, u otmjeni dio grada Les Vallergues. Hellmannovi su ovdje posjedovali vilu. Vozaču je to ime značilo pojam. Ispočetka nisam znao ni ulicu. Vila je nekoč bila vlasništvo nekog ruskog velikog kneza, pričao mi je vozač. Nalazila se u golemom perivoju, a park je bio ograđen visokim zidom na kojem su se nalazile bodlje od čelika u koje su zacijelo uveli struju i uređaje za uzbunu kao što sam primijetio. Vratar, golem, u bijeloj livreji, sa dugmadi od mjedi, izašao je iz kućice. Vozač mu je mahnuo neka otvori vrata. Vrata su ostala zatvorena. Sluga je izašao kroz neka mala vrata što su se nalazila u velikom ulazu, došao je do nas na ulicu i objasnio kako se taksijem ne može u perivoj, moram izaći. Bilo je deset minuta prije jedanaest, iz ureda Louisa Lacrossea dogovorio sam se s Hildom Hellmann da ću je posjetiti u jedanaest sati. U uredu žalosnog omalenog čovjeka pokretala su se tri ventilatora, usprkos tome gotovo sam se ugušio. Rano ujutro obavijestio sam telefonski Lacrossea o napadaju na mene, obavijestio sam ga i o svom doživljaju s Nicole Monnier i Alainom Danonom. Obećao mi je da će pokušati rasvijetliti tu stvar... »Dakle?« Osim Lacrossea ovdje je bio još jedan čovjek odjeven u platnene hlače, bio je samo u košulji, crnokos, preplanuo od sunca. Bio je to kapetan Laurent Viale, francuski stručnjak za eksplozive kojega je pozvala obalna policija. Bilo mu je oko 35 godina. Ukratko me obavijestio. Po njemu nema sumnje da se radi o zločinu. Dijelovi paklene mašine pronađeni su na dnu mora. S tom količinom dinamita u zrak bi odletjela i ’’ rekao je kapetan Viale. Paklenu mašinu unijeli su u strojarnicu broda. Viale je uvjeravao da će mi moći pribaviti dokaze o kakvoj se vrsti dinamita

radilo. Nema sumnje, to bi nas odvelo mnogo dalje. Viale, koji je stanovao u Nizzi, čekao je da mu prispije neki instrument kojim će sve istražiti. Polomio mu se spektrometar, novi treba da dođe iz Pariza. Viale i ja odmah smo se nekako sprijateljili, pomislio sam kako ćemo dobro surađivati. »Kad bih doznao kakav je to bio eksploziv, mogao bih također kazati i odakle je«, objašnjavao je Viale. »Radim ovdje već šesnaest godina, pomalo upoznajem sredinu. Uzorci i dijelovi olupine, što je sve donio s puta u područje katastrofe, nalazili su se u blizini u laboratoriju ’Direction des Affaires Maritimes’. Pokazao mi je čitave regale pune malih ili većih otpadaka. »Dakle?« upitao sam Lacrossea kad smo se vratili iz laboratorija kome su prozori, kao što sam primijetio, bili osigurani željeznim rešetkama. »Baš ništa«, rekao je sumoran kao i uvijek. »Danon je nestao.« „Što to znači nestao?« »Znači upravo ono što znači. Poslao sam nekoliko ljudi u ’Residence de Paris’. Kada na njihovo zvonjenje nitko nije odgovorio i kada pazikuća o svemu tome pojma imao nije, kada nitko nije znao gdje se Danon krije, provalili su vrata. Prije toga su sebi ishodili nalog za pretragu stana.« »I onda?« »Danona nije bilo, stan je bio prazan. Nije bilo ni rublja, ni odijela, ni kovčega. Danonova kola također nisu bila u garaži. Nitko ga nije vidio da odlazi. Mora je da nestao još u noći. Naravno, na sve stanice poslali smo opis, poslali smo ga također i žandarmeriji, ali ako je u njega pameti i za pet para nestat će za dugo.« Lacrosse je pripalio novu cigaretu na opušak prošle. »Zašto je nestao?« »Zašto je rekao da Nicole Monnier ne živi u tom stanu«, upitao je Viale. »Da li je bila?« »Ormari su puni ženske odjeće i rublja, a također ima i ženskih cipela.« »Dakle, taj stan je ipak njen.« »To također tvrdi i pazikuća. Ona ga je iznajmila, ona ga i plaća. Nije taj stan njeno vlasništvo, morate znati.« »A Danon?« »Zacijelo je podvodač.« Lacrosse je čupkao svoje brkove. »Što to znači zacijelo?« »A mogao je biti i mušterija.« »Mušterija koji u stanu drži odijela, rublje, a dolje automobil?« »Zašto ne?« upitao je kapetan Viale. »Mogao je stanovati kod nje koliko ga je mila volja, a pri tom posjedovati i druge stanove. Možda pod tuđim imenima, što mi znamo? Možda nadzire i ostale djevojke.« »Ruža, o kojoj ste govorili, uostalom, također je nestala«, rekao je Lacrosse, baveći se ponovo novom cigaretom. »Da li je odnio odjeću i rublje Nicole Monnier?« »Nije. Ormari su puni, ne manjka ništa. Stvari možda drži i u drugim stanovima. Možda ih je više. Budu li ovo dvoje dovoljno oprezni, nećemo ih tako skoro naći.« »Da li je jedno od to dvoje kod vas registrirano ili već kažnjavano, da li su poznati policiji?« »Ništa od toga«, rekao je Lacrosse. „Što ste obavili kod Delpierreove?«

Pripovjedio sam im sve što mi je Angela Delpierre rekla. »Dakle, nikakvih novosti. Htio sam da odete do nje bez ikakvih sugestija«, rekao je Lacrosse. »Što samo znači ’cover' i ono ’coverage'?« upitao sam. »Nemam pojma«, rekao je Lacrosse. »Pokriće. Hm. Pokriveno. Znate li nešto o čekovima ili mjenicama? Tu se govori o 'pokriveno i nepokriveno', zar ne?« oglasio se Viale. »Jest«, rekao sam zapanjen. »U pravu ste. Da li se odavde iz Cannesa može nazvati Düsseldorf?« »Ne«, rekao je Lacrosse. »Direktna veza postoji samo iz Dusseldorfa u Cannes. Iz Njemačke ide direktna veza, obratno još ne. Morate čekati čitave sate. Naša telefonska mreža je ponešto... no dobro.« »Mogu li telefonirati?« upitao sam. »Htio bih sada posjetiti onu Hildu Hellmann.« »Naravno«, rekao je Lacrosse. Kad sam se opraštao, rekao mi je smijuljeći se: »Želim vam mnogo zabave kod 'Briljantne Hilde'.« Odveo sam se u 'Majestic’, iz sefa sam izvadio novac i šifru i sastavio telegram za Gustava Brandenburga. Dešifrirani tekst je glasio: NAILAZIM NEPRESTANCE NA IZRAZE ’COVER’ I ’COVERAGE’ STOP IMAJU LI NEKO POSEBNO ZNAČENJE? šifra je bila osobito spretna. Svakog dana u tjednu bila je drugačija. Prividno je to bio sasvim normalan tekst. Telegram sam poslao žurno, i tada se odvezao u vilu Hilde Hellmann gdje nas onaj sluga u bijelom nije pustio da uđemo kolima u kuću ... Dakle, izašao sam, platio vozača i slijedio slugu kroz vrata velike kapije. Morao sam čekati, a on me telefonski najavio. »Zovu vas«, rekao je. Odmah potom pojavila su se kola nalik na džip. Imala su nešto poput suncobrana, nešto što je nalikovalo na baldahin, a sve to na kotačima. Iza vozača nalazila su se dva pričvršćena sjedala, a jedno pokraj njega. Vozač je također bio uniformiran. Sad je to bila svijetlomodra odjeća s mnogo mjedene dugmadi. Vozili smo se po perivoju. Pogledao sam na sat. Vozili smo se pet i po minuta. Uskoro smo naišli na pravu šumu — jest, bio je to perivoj pun palma, čempresa, cedrova i maslina — sve je bilo toliko gusto da smo prolazili kroz prave tunele od lišća, jer su grane starog stabalja nadsvođavale put. Vidio sam mnoge klupe od kamena, male kipove i ošišane likove od grmlja i ogroman bazen u kojem nije bilo vode. Sjao je na suncu. Vila je bila sagrađena u španjolskom kolonijalnom stilu. Bilo je mnogo njegovanih gredica punih cvijeća,. Vodoskoci su se vrtjeli, pravili su dugu na sjajnom suncu. Široki nadsvođeni prilaz, koji je počivao na mnogim stupovima i zatim terasa prepuna cvijeća s bijelim pokućstvom od metala — sve nas je to uvodilo u kuću. čovjek, koji me vozio, odvezao je to čudnovato vozilo. Treći sluga — ovoga puta ponovo u bijelom — otvorio je kućna vrata. »Molim, pođite za mnom, monsieur.« Išao sam za njim prolazeći kroz široko predvorje, pod predvorja bio je od mramora, pokriven sagovima. Na zidovima su visjele slike Rubensa, Botticellija, E1 Greca, Vermeera i ogromni gobleni. Siguran sam da su slike bili originali. Kuća je bila do vrha ispunjena poput neke goleme radnje s antikvitetima, bilo je tu pokućstva iz različitih epoha, barok kao i renesansa, i rokoko. Bilo je to jako lijepo pokućstvo, ali sve to nije djelovalo nekako normalno. U mnogim vazama, što su stajale na tlu, bilo je jako mnogo cvijeća, čitava je kuća mirisala po cvijeću. Vidio sam osvijetljenu plastiku od ebanovine, bile su to ljudske prilike, a i životinjske, a sve su bile smještene po nišama. Slike i plastika nekako se nisu uklapale u taj mješoviti uređaj. Usprkos čitavom tom sjaju ta kuća nije

odavala kultiviranost. Osjećala se veoma jaka feminina atmosfera. No da, razmišljao sam. Hilda Hellmann stanuje uvijek ovdje, brat joj je samo rijetko dolazio. Očito je to njen ukus. Popeli smo se uz mramorno stubište na prvi kat gdje je neka široka balustrada od kamena zakrivala hodnik što je vodio ka mnogim sobama. I ovdje je bilo slika, plastike i zidnih sagova. To mora da je ogromna kuća. U hodniku sam se dvaput uspinjao i silazio, svaki put su to bile po tri stepenice, a tada je sluga pokucao na jedna vrata. Sobarica ih je otvorila i pustila me u salon koji je bio sav u modrom. Ugledao sam ponovo vaze pune cvijeća, čitava je kuća bila ispunjena njima, ali nisu djelovale naravno kao što je to bilo u Angele na terasi, čovjeka su ispunjale tjeskobom, a miris cvijeća bio je omamljujući. Zapalio sam sebi cigaretu. Bio sam nervozan i znojav, pušio sam duboko udišući dim. Ono što mi je doktor Betz govorio, bilo je lako kazati ali nije to bilo lako ostvariti, već sam to uvidio. Smrvio sam u ustima kao neki luđak dvije kapsule nitrostenona, gledajući niz debelih, starih kožnatih folijanata što su, uvezani u kožu, počivali na stolu. Bile su to knjige što su govorile o drveću, napisane latinskim jezikom, čekao sam. Zapalio sam i drugu cigaretu. Bilo je sada već dvadeset minuta poslije jedanaest sati. U jedanaest i po otvorila su se jedna vrata i čovjek od nekih 35 godina je izašao, dobro je izgledao, odjeven u svijetlo odijelo, samo su mu oči sjale ledenim sjajem. »Seeberg«, rekao mi je njemački pruživši mi vruću mlohavu ruku. »Paul Seeberg. Budite pozdravljeni, gospodine Lucas. Milostiva gospođa će vas odmah primiti, mora se samo nečim osvježiti. Leži — šok, vi razumijete. Strašan događaj.« »Jest, strašan«, rekao sam. »Ja sam generalni opunomoćenik banke Hellmann«, objašnjavao je Seeberg, »prijatelj porodice ako se tako mogu nazvati. Jest, mogu sebe tako nazvati. Odmah sam doletio kad me stigla vijest o katastrofi. Gospođa Hellmann je bila potpuno shrvana. Ona i njen brat voljeli su jedno drugo veoma, to morate znati. No, pomoću izvanrednog liječnika ono je najgore preboljela. Zbog toga ne smijete suviše dugo razgovarati s njome, ni pod kojim uvjetima gospođa se Hellmann ne smije uzrujavati.« »To neće ovisiti o meni.« »O, ipak«, rekao je umilno. »Naravno, to i o vama ovisi. Vi radite što vam je dužnost, nema sumnje. Učinite to obzirno, a da ne dirate stare rane, usrdno vas molim za to.« Slegnuo sam ramenima. Bila je to kuća vonjeva. Također i Seeberg je mirisao na neku mirisavu vodicu. »Kakvu vodu za njegu lica upotrebljavate?« To je pitanje neobično razveselilo njegovo srce. Tome sam se začudio. »’Gres pour homme’«, rekao je ponosno. »Dobiva se samo ovdje. Izvanredno, zar ne? Tu vodu upotrebljavam već godinama.« »Imate li pri ruci kemijsku olovku? Napišite mi ime tog preparata. Također i proizvođača.« »Gres, Paris.« »Moram je sebi nabaviti«, rekao sam. »Vrlo rado.« Izvadio je posjetnicu iz džepa i na poleđini mi napisao zlatnom kemijskom olovkom ono što sam ga zamolio. »Hvala«, rekao sam, »veoma ste ljubazni.« »Ali molim vas!« Vrata su se ponovo otvorila. Pojavila se snažna, ali ipak majčinskog izgleda žena, bolničarka, u bijelom.

»Madame je spremna da vas primi.« »Vi ste Talijanka«, rekao sam joj. »Jest, monsieur, iz Milana sam. Nikako da se riješim svog akcenta. Usprkos tome što sam već šest godina zaposlena kod milostive gospođe i što živim u Francuskoj.« Držala je vrata kako bih ušao. Ušao sam u polumračnu spavaću sobu 'Briljantne Hilde’. Bolničarka me predstavila. »U redu.« Hilda je govorila teško kao da je uzela mnogo sredstava za umirenje. »Ostavite nas sada same, Ana. Nitko ne smije ući, jeste li razumjeli?« »Jesam, madame.« Vrata su se zatvorila. »Priđite mi bliže, gospodine Lucas. Uzmite stolicu. Jest, tu, dobro. Sjednite sasvim blizu mene, kako bih vas mogla gledati i kako ne bih morala glasno govoriti.« Promatrala me pozorno svojim ružičastim albino-očima. Prsti su joj nemirno poigravali na pokrivaču. Usprkos klimatizaciji bilo mi je prevruće. Činilo se, naprotiv, da je njoj hladno. »Osiguranje. Naravno. Razumijem to, potpuno ja to razumijem. Morate tek oprostiti, što ja...« Posegnula je za maramicom s čipkama, okrenula glavu u stranu i za trenut zajecala. Čekao sam mirišući slatkasti miris ruža kojim je također ovdje zrak bio ispunjen. Hilda se nenadano okrenula spram mene. Lice joj je bilo glatko i bijelo, govorila je šapćući i uvjerljivo. »Ubojstvo! Naravno, ubojstvo. Bezočno, podmuklo umorstvo!« Progutala je gvalju i ponovila to još jednom: »I te kakvo umorstvo!« „Što to znači 'i te kakvo umorstvo’?« upitao sam. Moja me lijeva noga počela boljeti, a također i moje lijevo krilo prsi ju. Ne jako. »Kako vam se sviđa moja smaragdna garnitura?« upitala me iznenada nekako žudno. »Izvanredna je. što znači 'i te kakvo ubojstvo’?« »Od deset smaragda u toj ogrlici i prstenu osam ih je, prema zaprisegnutoj podlozi, a također i, naravno, veliki smaragd u obliku kruške, uzeto iz ogrlice što je nekoč pripadala caru Aleksandru Drugom.« »Milostiva gospođo, što ste htjeli reći primjedbom o ubojstvu?« »Vi to znate«, rekla je Hilda. Pri tom je zatvorila svoje ružičaste oči napola smijući se svojim ludim smiješkom. Ponešto sam se prestrašio. Čekao me još veći strah. »Vi to znate! Vi to morate znati.« »Ne znam. Gospodinu Lacrosseu ste rekli kako je po vašem mišljenju vaš brat ubijen, a to da je učinio neki njegov poslovni prijatelj koji se nalazio u bezizlaznoj situaciji.« »Ah, monsieur Lacrosse!« Smijuljila se ponovo onim svojim strašnim smiješkom. »Jadni mali monsieur Lacrosse. Toliko malen, toliko prestrašen, s toliko odgovornosti! Odmah sam vidjela kako s njim neću moći ništa započeti. Rekla sam mu bilo što, a što bi mu moglo odgovarati.« »Znači, bila je to laž?« »Tu kap od smaragda kasnije su satvorili iz jedne mnogo veće kaplje. Teška je sedamdeset i pet karata...« Rekao sam: »Znači, to je bila laž? Milostiva gospođo!« »... a onih osam smaragda teški su zajedno osamdeset i tri karata. Lijepo, zar ne? Jest, naravno, bila je to laž.« Hilda je sada ponovo šaptala. »Veoma oprezan čovjek, taj Lacrosse. Strah ga je da bi mogao biti u nešto uvučen. To get involved, razumijete me, zar ne?«

»Jest«, rekao sam i razmišljao o tome da li da je upitam kako ona shvaća riječi ’cover' i ’coverage’. Izostavio sam to. »Zbog čega vjerujete da su vašeg brata ubili?« »No, htjeli su ga uništiti, naravski.« »Tko?« Smiješak joj je sada bio u potpunosti smiješak luđakinje. »Ali, gospodine Lucas! Svi!« »Svi?« »Naravski, svi! Vi ste došli iz Njemačke. Zemljaci smo. Poznajete njemačke prilike. Moj brat je bio velik čovjek. I suviše velik za ostale.« Smijuljila se. »Nemojte praviti takvo lice! Ne pretvarajte se! Znate sasvim točno da su ga ubili svi zajedno.« Prisjetio sam se Lacrosseovih želja neka mi bude ugodan boravak u nje kad sam mu rekao da ću posjetiti 'Briljantnu Hildu’, razmišljao sam o tome nije li ta žena odista poremećena. »Svi njegovi prijatelji«, rekla je Hilda smijuljeći se. »Svi zajedno. Kako bi nestao, i kako ga više ne bi bilo.« Odlučio sam se. »Govorite li o onim prijateljima koji su došli ovamo da proslave njegov rođendan?« »Njegov rođendan!« Ponovo je zaplakala. Divlje je jecala. »Danas bi on bio...« Nije mogla nastaviti. Poskočio sam, jer joj je čitavo tijelo poskakivalo. Morao sam nešto uraditi. Požurio sam se k vratima. »Kamo ... kamo ... idete?« »Idem po sestru.« »Ne!« Iznenada je njen glas bio rezak poput britve. Okrenuo sam se. Uspravila se u krevetu, više nije plakala, iako joj je lice bilo puno suza. »Sestra ostaje napolju. Nikoga nećete pozvati. Vratite se, odmah!« »Ne«, rekao sam. »Što ne?« »Nemojte tako govoriti sa mnom, milostiva gospođo. Ne volim to.« »Oprostite mi.« Ponovo se smiješila, smiješila se onim ludim smiješkom. »Moji živci... u mene su tako loši živci... Katkada vjerujem da ću izgubiti razum. Molim vas, sjednite.« Sjeo sam. »Dakle, optužujete li te njegove prijatelje i poslovne partnere?« Činilo se da će se zaceniti od smijeha. »Kakve li ideje! Bože moj, kakve li ideje! Njegovi dobri prijatelji, moji dragi prijatelji... Gospodine Lucas, takve šale ne pristaju ovamo.« »Nije to bila nikakva šala«, rekao sam. »Sami ste govorili o 'svima'. Tko su 'svi'?« »Vi to znate jednako točno kao i ja«, izrekla je ljutite. Posegnula je za mojom rukom. Njena je bila ledena, moja znojava. »Gospodine Lucas, platit ću vam! Platit ću što god želite, svaki iznos!« »Osiguravajuće društvo, za koje radim, nema sumnje, morat će vam platiti«, rekao sam. Hilda je zapovjednički mahnula rukom.

»Osiguravajuće društvo, bah! Platit ću vas, da sve te ljude predvedete, da ih predvedete do suda, da ih onesposobite, neka nestanu.« Rekla je to odista. »Ti ljudi moraju nestati. Inače moj život više neće biti siguran.« »Kako to?« »Ja sam nasljednica, jedina nasljednica. Sada sve pripada meni. Ja sam jedina živa rođakinja mog siromašnog brata.« »To znači da također i banka sada pripada vama.« »Naravno.« »Ali u tom ... stanju.,. Oprostite mi...« »Vi to kažete. Moje stanje. Ja ne mogu u Njemačku. Osim toga ništa se ne razumijem u novac. Srećom tu je Seeberg.« »Tko?« »Paul Seeberg, naš generalni opunomoćenik. Vidjeli ste ga, zar ne?« »Ah, da.« »U njega se mogu pouzdati. Ali on ne posjeduje nikakvo iskustvo u vašem području. Dakle, što je? Koliko tražite? što budete zatražili, morate dobiti budete li mi pomogli da tu kašu učinimo neškodljivom — i nemojte mi još jednoć govoriti o tome kako ne znate o čemu govorim.« Ta žena je bila luda. Nije imalo nikakva smisla da i dalje razgovaram s njom. Rekao sam: »Ne tražim ništa, moj je posao da razjasnim taj slučaj. Budem li nešto doznao ili budem li trebao neko objašnjenje, javit ću se, gospođo Hellmann. Smijem li?« »Kada god vas bude volja«, rekla je. »Kad god vas bude volja, naravno, dragi moj.« Ustao sam. »Pogledajte«, rekla je Hilda. Pritisla je neki prekidač kraj svog kreveta. Iza mene se upalilo svjetlo. Okrenuo sam se. Između dva ormara u stilu Marije Terezije visjela je, odozdo osvijetljena, Hildina slika, prikazivala ju je onakvu kakva je odista bila. Bila je to stravična slika. I u osvjetljenju odozgo djelovala je još neugodni je. Angela je svu ludost, koja je zračila iz te žene, pohranila u tim očima. Slika je bila naslikana sasvim svijetlim tonovima: bijelo, žuto, svijetlosmeđe, narančasto. »Prekrasno, zar ne? Naravno, Angelu Delpierre poznajete.« »Samo po imenu«, lagao sam. »Ne poznajete je osobno?« »Ne.« »Svakako je morate upoznati.« »Jest«, rekao sam izvadivši svoju bilježnicu i kemijsku olovku. »Ne biste li mi napisali, molim vas, ime i adresu? Dalekovidan sam, a zaboravio sam svoje naočari.« Začudo uzela je bilježnicu i olovku i zapisala Angelino ime i adresu, također i telefonski broj. Bilježnica je počivala na njenim koljenima. Možda je rukopis time bio ponešto promijenjen, razmišljao sam, ali mnogo ne. Nadajmo se. Sad sam već imao i drugi rukopis. »Velika je to umjetnica. Znate li da katkada čitavu noć ostavljam svjetlo neka gori ondje prijeko.. Kratko spavam. Kad se probudim, gledam sliku. Tako me umiruje ...« Vrata su se otvorila. U okviru vrata stajao je Seeberg.

„Žao mi je, gospodine Lucas, ali osjećam se odgovornim za milostivu gospođu. Suviše ste dugo kraj nje. Milostiva gospođa je veoma slaba.« »Idem već«, rekao sam. Ponovo mi je pružila svoju ledenu ruku. Kad sam se nagnuo nad nju, šaptala je: »Milijun, ako hoćete! Dva milijuna! Nazvat ćete, zar ne? Znate što vam je činiti sada.« Kimnuo sam glavom. Kad sam već bio nadohvat vrata, Hilda je povikala za mnom: »Cijelu smo garnituru kupili na nekoj aukciji kod Sothebyja u Zürichu.« Seeberg me pratio niza stepenice, a potom napolje. Tu me čekao sluga s onim vozilom što je nalikovalo na džip. »Taksi je na vratima«, rekao je Seeberg. »Hvala«, rekao sam. »Ima li gospođa Hellmann odista dobrog liječnika?« »Najboljeg. Najboljeg. Jedan je intemist, a drugi psihijatar.« »Jednog...« »No, primijetili ste i sami u kakvom se stanju nalazi poslije katastrofe, zar ne?« Kimnuo sam glavom. „Želim vam mnogo sreće u vašoj istrazi«, rekao je Seeberg. »Vidjet ćemo se zacijelo uskoro.« »Nema sumnje, gospodine Seeberg.« Popeo sam se u džip s baldahinom. Pošli smo. Čim su kola krenula, okrenuo sam se, Seeberga više nije bilo. U prvom katu ugledao sam dva lica, bila su priljubljena na prozorsko staklo — Hilda Hellmann i bolničarka Ana. Buljile su za mnom, a na licima im se ogledao goli strah. Nikada u životu nisam ugledao toliko straha na ljudskom licu. Primijetile su da ih gledam. Zastor je pao poput munje.

20 Angela Delpierre je vozila automobil. Sjedila je za volanom bijelog mercedesa 250 S, a ja kraj nje. Zrak kao da je bio zakuhan. Iznad asfalta je titrao. Angela je na sebi imala bijele hlače i visoko zatvorenu bluzu, tirkizne boje, u stilu Mao, našminkala se, ali sasvim malo. Vozili smo se po Avenue du Rio Albert I, koja je zavijala prelazeći 'željezničku prugu, pa po nekoliko uskih ulica gdje sam vidio stare, propale kuće kojima je zid bio sav oblijepljen napola istrgnutim plakatima, presjekli smo Avenue d’Antibes i dohvatili se Croisette. Išli smo u pravcu zapada. Koliko se mogu sjetiti, Angela je uvijek vozila kad bismo izlazili njenim automobilom. Smjestio sam se ukoso i gledao je, neprestance sam je gledao. Njena crvena kosa je sjala. Vozila je sigurno i dobro, razumno i oprezno ma kojom brzinom se kretali. Promatrao sam njene ruke na volanu. Iznenada sam primijetio na desnoj nadlanici, posred tamne površine, jedan sasvim svijetao dio kože. »Da li ste se ozlijedili?« »Gdje?« »Na desnoj nadlanici. Ta bijela mrlja...« Angela je oklijevala, po prvi put otkako je poznajem bila je iritirana. »Upravo je smiješno s tom mrljom«, rekla je, »ne može potamnjeti. Nikada. Mogu činiti što god me volja.« »Ali zašto ne?« Slegnula je ramenima. »Nemam pojma. Prije nekoliko godina otišla sam nekoj gatari. Ovdje ih ima čitavo mnoštvo. U Saint-Rafaelu ima jedna osobito znamenita. Dvaput tjedno dolazi u Cannes, odsjeda u hotelu i ondje prima. Neki su me prijatelji nagovorili da pođem. Doznala sam čitavo mnoštvo besmislica. Ne, nepravedna sam. Mnoge stvari, što mi ih je rekla ova žena, obistinile su se. Vidjela je također tu svijetlu mrlju. Rekla mi je da sam morala u ranoj mladosti pretrpjeti neki šok, zbog toga ta mrlja, rekla mi je, bit će vječna ...« »Jeste li doživjeli šok?« Na to pitanje mi nije odgovorila. Nastavio sam, a tih sam riječi postao svjestan tek kad sam ih izgovorio: »Ne vjerujem da će ta mrlja biti vječna. Nestat će.« »Zašto da nestane?« »Ne znam. Osjećam to. Sasvim snažno. Ja...« »Da?« »Ništa«, odgovorio sam. »Govorim gluposti.« »Jest«, rekla je Angela. Ukopčala je radio u automobilu. Začuli smo glas Boba Dylana: »... how many roads must a man walk down before you can call him a man?...« »’Blowin' in the wind’«, rekao sam. Odmah potom rekli smo oboje u jedan glas: »Moja najmilija pjesma.« Angela je u tom trenutku nakratko okrenula glavu i pogledala me. Njene smeđe oči bile su veoma

velike. »Odista«, rekao sam. »To mi je najmilija pjesma.« »... yes, and how many times must a cannonball fly, before they are ali of them banned?« pjevao je Bob Dylan. »Također i meni«, rekla je Angela. Ponovo je gledala u pravcu vožnje. Uspinjali smo se Croisettom. More se sjalo kao tekuće olovo. Palme su objesile svoje lišće. Bilo je tu bijelih vila, također i bijelih hotelskih giganata. Bilo je cvijeća u svim mogućim i nemogućim bojama. Bilo je tu najskupljih automobila na svijetu. Ovdje se nalazilo bogatstvo, luksuz, obilje. »... the answer, my friend, is blowin’ in the wind. The answer is blowin' in the wind...«, pjevao je Bob Dylan. Angela je ugasila radio. Usprkos mnogim automobilima pronašla je rupu, spretno je povela .unazad i automobil parkirala sasvim blizu ruba ulice. Izašli smo. Vrućina je u kolima, posredstvom vožnje i otvorenih prozora, bila ublažena. Sada me pogodila poput čekića po sljepoočici. »Moramo poći pješke mali komad puta«, rekla je Angela. Išli smo Croisettom u pravcu zapada kraj mnogih luksuznih dućana koji su bili preko podneva zatvoreni. Na koncu takva jednog niza niskih, naprijed nagnutih dućana nalazila se podružnica Pariskog draguljara Van Cleef &Arpels. Radnja je imala, budući da se nalazila na kraju reda, također i pokrajnju frontu. U izlozima ugledao sam prekrasan nakit, briljante, tirkize, ogrlice, narukvice, a također i čitave garniture svega toga. Zastao sam za trenutak. Angela je stajala kraj mene. Primijetio sam, nenadano, kako promatra jedan određen komad nakita što se nalazio u izlogu na onoj sporednoj strani. Bile su to dugačke briljantne naušnice izvanredno lijepo oblikovane s nekom vrsti niza na uhu s kojega su potom briljanti padali poput uspravne linije. Jedva sam bacio oko na te naušnice, osjetio sam kako je Angela stavila ruku na moj lakat. Nastavili smo ići. Moja lijeva noga počela me ponovo boljeti. Razmišljao sam kako bi Hilda Hellmann, samo kad bi htjela, sve, što je Van Cleef &Arpels ovdje izložio, a i sve ostalo k tome, sve što ima u tresorima i u dućanu, mogla kupiti telefonskim nazivom samo da napiše ček. Luda Hilda u svojoj kući duhova. Ili možda baš i nije bila luda? Jedan rolls royce vozio je sasvim polako kraj nas. Kraj livriranog kineskog vozača sjedio je također u livreji kineski sluga, straga je sjedio, umorno i dosadno, neki gospodin u košulji i hlačama. Upravo je telefonirao.

21 I Felix' je bila također prizemna bijela zgrada. Dućani kraj lokala bili su ponešto uvučeni, a na slobodnom prostoru bilo je mnogo palma i cvijeća. Ispod platnenog zaklona od sunca nalazili su se mnogi stolovi, ali restoran je imao klimatizaciju i zbog toga bio sasvim pun. U baru u pozadini lokala čekali su ljudi ne bi li se ispraznio koji stol. Vlasnik lokala ugledao je Angelu, razdragano je pošao spram nje da je pozdravi. Činilo se da je sasvim dobro pozna. Angela me predstavila. Stol, koji je bio rezerviran, nalazio se u prednjem dijelu lokala, samo nas je staklena pregrada dijelila od Croisette. Sjedili smo jedno kraj drugoga kako je to bio običaj u francuskim lokalima i pili kao uvod u jelo dva ricarda; potom sam naručio koktel od račjih repova i chateaubriand za dvije osobe. Zrak je ovdje bio ugodno hladan. Na zidu, sučelice nama, u sjajnoj plohi, koja je bila osvijetljena, nalazile su se plosnate figurice. Drvo kojim je bio obložen zid, bilo je crno. Konobar je donio maslac u ledu i svjež bijeli kruh, koji je bio narezan u sitne kriške. Jeli smo maslac s kruhom dok smo čekali koktel, gledao sam napolje u jaru podneva. Konobar koji se brinuo za vino, otvorio je bocu dom perignona, što sam također naručio, i stavio je u posudu s ledom što se nalazila kraj našeg stola. Natočio mi je sasvim malo, tek da gutnem; kušao sam šampanjac. Piće je bilo veoma hladno i izvanredno je prijalo. Kimnuo sam. Konobar nam je potom natočio naše čaše do vrha, ponovo je stavio bocu u srebrnu posudu i udaljio se. Oboje smo pili. Sučelice restoranu, na šetalištu kraj mora, pri plažama, objesio je neki slikar svoje slike, uzicu je razapeo između dva palmina stabla. Bile su to veoma vesele slike, pune boja, prikazivale su Croisettu i Staru luku, a bilo je i krajolika. Slikar, neki mlad čovjek, sjedio je na tlu. Ljudi su prolazili a da ni njega ni slike nisu uopće primjećivali. »Svaki dan je ovdje«, rekla je Angela. »Veoma je darovit. Ali nema sreće.« »Ali vi je imate«, rekao sam. »Jest«, rekla je i brzo kucnula o drvo. »Ja je imam. A vi, monsieur Lucas?« Izgovorio sam riječi koje već dugo godina nisam izgovorio: »Imam veliku sreću. Upoznao sam vas, madame. Sjedite kraj mene. Mogu vas promatrati. Zbog mene ste izašli u grad.« »Nesmisao. Morala sam poći u nabavku.« »Ah«, rekao sam. Gledala se i smiješila se, smiješila se, kao što je to uvijek činila. U očima su joj sjale nemirne zlatne točkice, a boriće u kutovima očiju bile su veoma fine, primjećivale su se na preplanuloj koži. Bilo je tuge također u tim veselim očima, sjetne tuge. »Bojite li se mnogih stvari, monsieur?« pitala je Angela. »Kako?« »Razumjeli ste me. Bojite li se ljudi i događaja. Bojite li se?« »Ne«, lagao sam. »A ja se bojim«, rekla je Angela. »često se bojim. Bojim se toga da više neću moći slikati, ili da mi više neće stizati narudžbe i da više neću imati novaca...« »A bojite li se samoće?« »Ne, toga se uopće ne bojim«, rekla je, ali smiješila se nekako ukočeno. »Rado sam sama.«

»Kako biste potom mogli od samoće pobjeći.« »To niste zaboravili?« Sad se ponovo glasnije smijala. »Nisam«, odgovorio sam. »Zašto ... ?« »Pogledajte«, rekla je brzo, »upravo nailazi jedan moj stari prijatelj.« Pokazala mi ga je bradom. Prema restoranu nailazio je neki vitki čovjek, kojemu je moglo biti oko pedeset godina, bio je odjeven veoma korektno, a nosio je golemu torbu. Taj čovjek se činio kao sav utonuo u misli, bio je sasvim odsutan. »To je Fernand. Drugo mu ime ne znam. Fernand je studirao arhitekturu. Bio je osobito nadaren. A tada, u nekoj nesreći, majka mu je slomila kičmu. Slučaj je beznadan. Zasigurno je tome već dvadeset, ili dvadeset i pet godina, dogodilo se to prije no što sam ja došla u Cannes. Fernand je prekinuo studij. Volio je svoju majku. Kako bi bila smještena u pristojan sanatorij, odmah je morao zarađivati novac. Od tog trenutka Fernand prodaje srećke.« »Kakve srećke?« »Francuska je puna svih mogućih i nemogućih vrsta lutrije — brojke, velike i male konjske trke, nacionalna nagrada ...« Natkonobar nam je servirao koktel od račjih repova. Repovi su bili veoma veliki, prijali su nam izvanredno. Još nikada nisam jeo nešto tako dobro. »Prija li?« Kimnuo sam glavom. »To me raduje«, rekla je Angela. »Htjela bih da vam bude ugodno sve ovdje, htjela bih da se ugodno osjećate.« Odgovorio sam: »Još se nikada u svom životu nisam osjećao tako ugodno.« »Monsieur Lucas«, rekla je Angela. »Ne, odista je istina.« »Ne vjerujem vam.« Gledala me ozbiljno. »Da li vam je često neka žena rekla da ste veoma šarmantni?« »Jest. Ali znate i sami kako je to.« »Ne znam. Kako je to, dakle?« »To govore mnoge žene. Iz pristojnosti. Budući da nešto žele. Jer sam bio ljubazan s njima. Pa mi tako ljubaznost vraćaju. Nikada to ne znači mnogo.« »Dakle, tako je to?« »Jest«, rekao sam. »Tako.« »Ali tako nije sa mnom«, rekla je Angela. »Od vas ne želim ništa. Želim biti samo ljubazna. A kod mene to nešto znači. Želim da znate, da znate sasvim ozbiljno i da odista u to povjerujete, jer to je istina: vi ste šarmantan. Veoma šarmantan.« Podigla je čašu šampanjca, ja sam podigao svoju. »Le chaim!« rekla je Angela. „Što to znači?« »U zdravlje, u vašu čast. To je hebrejski. Mnogi moji prijatelji su Židovi. Dakle?« »Le chaim!« ponovio sam. U međuvremenu je vitki, blijedi čovjek s torbom došao i do nas. Lice mu se sasvim razvedrilo, nasmijavši se pokazao je bijele zube. Angela mu je mahnula. Fernand je odmah pristupio k našem stolu. Ugledao sam znoj na njegovu čelu.

Kupili smo srećaka za neku veliku trku u Parizu, koja će se sutra održati, zatim smo mu otkupili gotovo pola knjižice srećaka za lutriju s brojkama. Angela je platila svoje srećke, tražila je to. »Da li su ikada vaše srećke dobile«, upitao sam Fernanda. »Triput, monsieur«, odgovorio mi je. »Jednoć tri stotine milijuna franaka, drugi put četiri stotine pedeset milijuna franaka, a treći put stotinu milijuna.« „Što?« »On misli na stare franke«, rekla je Angela. »Mogu ovdje raditi što god hoće — ali poslije toliko godina svi ljudi ovdje računaju i govore u starim francima.« »Ah, dakle, tako. U kojem ste razdoblju prodali te srećke koje su dobile?« upitao sam Fernanda. »Otkako radim.« »A kako dugo radite?« »Dvadeset i tri godine. Ali uvijek kada me god gospođa sretne, otkupi mi srećke.« »Pohlepna sam na novac«, reče Angela smijući nam se obojici, a ja sam ugledao ponovo one zlatne točkice u njenim očima. »Sasvim sam luda za novcem. Jednoga ću dana dobiti milijun novih franaka, a tada ćemo se napiti oboje, Fernand i ja, zar ne?« »Jest, madame.« »Do besvijesti«, rekla je Angela. »Molim?« »Opit ćemo se do besvijesti, tada.« »O, jest, naravno, do besvijesti«, rekao je Fernand. »A propos«, rekao sam, »mora da ste žedni, monsieur. Da li biste nešto popili?« »Ali, monsieur...« »Samo mirno uzmite«, rekla je Angela. »Svi smo mi prijatelji. Dakle — čašu za barom?« »Mnogo vam hvala, gospođo«, rekao je Fernand uputivši se k baru u pozadini kraj kojega su još uvijek Amerikanci, Englezi i Nijemci čekali da se isprazni sto. Mahnuo nam je dižući u zrak veliku, široku čašu punu šampanjca. Glasno je uzviknuo po čitavom restoranu: »Za vašu sreću!« »Le chaim!« odvratila mu je Angela, a i mi smo podignuli naše čaše. »Također jedan od njih?« upitao sam. »Le chaim!« rekao je Fernand. »Jest, također jedan. Ta je porodica jednoć bila veoma bogata. Otac je umro. Potom su Fernand i njegova majka osiromašili. Da li ste i vi ikada bili veoma siromašni, monsieur Lucas?« »Jesam«, rekao sam. »Veoma siromašan.« Konobar je pospremio sto. Postavili su nam chateaubriand. »Jednoć sam i ja bila veoma siromašna«, rekla je Angela kad smo počeli jesti. »Na početku, nema sumnje. Kad sam učila slikati u Parizu.« »Vaši roditelji...« »Bili su mrtvi«, rekla je brzo. »Jest, u ono sam vrijeme bila veoma siromašna. Ali veoma sam brzo dobivala narudžbe i došla do novaca, do mnogo novaca. Da li vam je ovo meso dobro? Nije do kraja pečeno. Volite li to?« Kimnuo sam glavom. »A tada sam učinila pogrešku. Povjerila sam ga

jednom čovjeku koji mi je rekao da će mojim novcem spekulirati na burzi.« »Vjerovali ste tom čovjeku?« »Voljela sam ga — znate i sami kako je čovjek tada sklon da vjeruje. Uzeo je novac i nestao, a ja sam ostala bez i jednog sua. Danas mi je ponovo dobro. Ali danas sam mnogo opreznija. Već sam vam rekla, sve što imam, stavljam u nakit, štedljiva sam i nepovjerljiva. Nikada više svoj novac neću povjeriti nekom čovjeku.« Rado sam je gledao kako naravno i gladno jede. I ja sam također bio gladan. »Kada se bude pojavio čovjek u koga ćete se ponovo zaljubiti, naravno, ponovo ćete to učiniti«, rekao sam. »Ljubav može i pričekati«, rekla je Angela. »U ljubavi nemam sreće. Što je ljubav? Nestabilna stvar. Ljudi napuštaju žene, ili žene napuštaju muževe. Naravno, potrebni su jedno drugome od vremena do vremena, ako je čovjek normalan. Ali da li vi to nazivate ljubavlju?« »Ne«, rekao sam. »Vidite i sami«, rekla je Angela. »Le chaim!« »Le chaim!« odgovorio sam.

22 Kad su crepes suzettes priredili na našem stolu i kada je konobar zapalio alkohol, buknula je prava vatra, a Angela se počela smijati poput djeteta. »Uvijek me to uzbuđuje«, rekla je. »Volite li vatru?« »Jest, veoma«, rekla je. »Već godinama pokušavam naslikati vatru. Nikada mi ne polazi za rukom.« U prostoriju je stupila neka loše odjevena i bosa djevojčica. Djevojčica je imala pred sobom pletenu košaru, u njoj je bilo pet ili šest malih životinjica od sukna. Djevojčica je bila blijeda i mršava, oči su joj bile zaplakane. Obilazila je stolove, ali su je svagdje odbijali. Sad je stajala pred nama. »Još ništa nisi prodala?« upitala je Angela. Mala djevojčica je mahnula brižno glavom. Noge su joj bile prašnjave i prljave. »Što stoje tvoje životinje?« »Deset franaka, madame.« »Uzet ću magarca«, rekla je Angela, dala joj je novčanicu od deset franaka. »A ja uzimam medvjeda«, rekao sam. Mala je kimnula glavom, nije se zahvalila i s košarom na prsima se udaljila. Na ulazu se sudarila s prodavačem srećaka Fernandom koji se ovdje odmarao od vrućine kako bi ponovo mogao poći na posao. Primijetio sam kako je nešto rekao maloj djevojčici. Išli su jedno kraj drugoga u ’Carlton’. Angela je u međuvremenu pretraživala životinjice od sukna. »Magarac je poderan«, rekla je, »piljevina se trusi, uho će mu gotovo i otpasti, a i prljav je.« »Medvjed je također prljav«, rekao sam. »Veoma, veoma prljav. Sav je olinjao. Ostavit ćemo sve to ovdje.« »O, ne!« rekla je Angela. „O, ne! Poklonit ću vam svog magarca, a vi ćete mi dati svog medvjeda. Sačuvat ćemo ih.« »Sačuvati, zašto?« »Ah, samo tako. Iz praznovjernosti.« Angela je nastavila: »Vašeg ću medvjeda pričvrstiti u svojim kolima, iza retrovizora. Hoćete li zadržati mog magarca?« »Hoću, sasvim sigurno«, odgovorio sam, »bit će mi to uspomena na današnji dan.« »Ne«, rekla je Angela, »neka nam to bude uspomena na ona vremena kad smo još bili jako siromašni i jako mladi, ali i veoma sretni.«

23 Jeli smo upravo sir i pili crnu kavu, dospjeli smo upravo do armagnaca za bolju probavu, kad je ušao kapetan Laurent Viale. Na sebi je imao lanenu košulju i lanene hlače, crnokos i preplanuo. Pogledom je tražio neko mjesto, nije ga našao, ugledao je Angelu i mene i brzo nam se približio. »Angela!« Poljubio joj je ruku, meni je kimnuo. »Smijem li sjesti kraj vas?« »Zašto ne«, rekao sam obrativši se natkonobaru: »Još jednu čašu i konjak za gospodina.« »Vi se poznajete?« upitao sam Vialea. »Već mnogo godina!« Pogledao ju je s ljubavlju. »Je li sve u redu, Angela?« »Izvrsno. A kod tebe?« Viale odgovori: »Znaš i sama, istražujem onu eksploziju na jahti. Sve do sada sam radio u laboratoriju. Nisam još gotov. Ali najkasnije sutra moći ću kazati kakav je to bio dinamit i odakle je.« Konobar se pojavio s armagnacom za Vialea. »Počinjem obratnim redoslijedom. To je trois-clef.armagnac, moja omiljela marka. Dobra je to kapljica, zar ne?«

»Jest«, odgovorila je Angela, »dobra kapljica, Laurent.« »Kada budemo riješili taj slučaj«, nastavio je Viale, »tada ćete mi dopustiti da vas pozovem ovamo na ručak, samo nas troje, hoćete li? Vi ste mi simpatični, monsieur Lucas, a Angela je moja stara prijateljica, stara dobra prijateljica. Prihvaćate li?« »Rado, Laurent«, rekla je Angela stavljajući svoju ruku na njegovu, a to me iznenada ispunilo ljubomorom. »Sada moramo poći, još mnogo toga moramo uraditi.« »Sutra ujutro nazvat ću vas u ’Majestic’«, obratio mi se Viale. »Držite mi palce.« »To i hoću.« Laurent je sasvim simbolički poljubio Angelu u obraz kad smo pošli. Razgovarali su dok sam ja plaćao račun. Ogledao sam se. Angela je još uvijek razgovarala s Vialeom. Smijali su se. Tada mi se Angela približila, uzela me pod ruku i tako smo napustili ’Felix' uputivši se prema njenim kolima. »Što vam je?« pitala je. »Ništa.« »Ali, nešto jest!« »Ne, odista ne, madame Delpierre.« »Zovite me Angela. A ja ću vas zvati Robert. A sada mi kažite što vam je na srcu.« »Zgodan je to momak, taj Viale«, rekao sam. »Ah, dakle, tako«, rekla je Angela. »Jest, veoma zgodan. Jedan od najzgodnijih.« »Jest.« »Htjeli biste znati jesam li spavala s njime«, rekla je Angela. »Dakle, odista, to je ... Ne, madame.« »Angela.« »Ne, Angela, odista to nisam htio znati... Jeste li spavali s njim?« »Nekoliko puta, prije mnogo godina«, rekla je Angela kad smo išli kraj podružnice Van Cleef.

»Nije išlo. Mi... bože moj, nismo se slagali. Pa smo rekli da ćemo usprkos tome ostati prijatelji. To smo i ostali. A to ćemo i ostati. Jeste li se umirili?« »Nemam nikakva prava da budem umiren ili neumiren.« »To je istina. Ali bih usprkos tome htjela znati.« »Oprostite mi, bilo je to nepristojno od mene«, rekao sam. Došli smo do njenih kola. U automobilu je bilo vruće kao u paklu. Spustio sam prozor na svojoj strani. Angela je potražila u pretincu za rukavice komadić uzice, zatim je pričvrstila, odista, medvjedića ispod retrovizora. Kraj nas su ponovo zujali luksuzni automobili. Gledao sam Angelu kako pričvršćuje medvjeda i rekao: »Monsieur Lacrosse mi je naveo nekoliko brojeva.« »Kakvih brojeva?« »O bogatašima s kojima ćemo se ja i on ovdje baviti. Dva i po posto cjelokupnog stanovništva Amerike, na primjer, kontrolira dvije trećine cjelokupne privrede. Sve, sve, također i inflacija, čini ih još bogatijima — a sve ostale ljude siromašnijima.« »Jest«, rekla je Angela, »to je i meni također pripovijedao. Eto, pričvrstila sam ga, malog medvjeda.« »To vas ne zanima...« »Zanima me i te kako, monsieur Lucas. Ja sam socijalist. Pretpostavljam da ste i vi socijalist.« »Naravno«, odgovorio sam. »Što da čovjek danas i bude ako nije idiot.« »Nas dvoje smo ponešto šizofreni socijalisti, dragi moj«, rekla je Angela. »Ja, na primjer, ja živim od tih ’superbogataša’. Vi ste odsjeli u hotelu također 'superbogataša’. Upravo smo jeli u lokalu u koji siromašni ljudi ne dolaze — ovamo prije nikada ne bismo mogli doći. Nekako mi se čini da vas beskrajno bogatstvo, što ga ovdje susrećete, i suviše dira.« »Uopće ne, vi salonski socijalisto«, rekao sam. »Ipak, ipak, salonski socijalist«, rekla je, »moramo se u teme složiti da vrlo rado dobro živimo, ali da ćemo usprkos tome ostati socijalisti.« »Jest«, rekao sam. »Ima li u tome nešto šizofreno — ako razmišljate o svijetu siromašnih?« »Jest«, rekao sam osjetivši laku bol u lijevoj strani prsiju. Brzo i tajom pregrizao sam dvije pilule nitrostenona. „Što to radite?« upitala me Angela odmah. »To je neko sredstvo što ga moram uvijek uzimati poslije jela«, rekao sam. Uspinjali smo se Croisettom. Nije bilo ni daška vjetra.

24 Angela je vozila samo do 'Majestica’. Ovdje je stajao visok čovjek u tamnomodroj uniformi — bio je to čuvar kola. Angela je izašla, a ja također, čuvar kola zvao se Serge. Stisnuo je Angeli ruku. Po razgovoru shvatio sam kako Angela uvijek ostavlja svoja kola ovdje, u hladnoći podzemne garaže, ako bi se u gradu dulje morala zadržati. Oboje su se razgovarali o posljednjim konjskim trkama u Cagnes-sur-Mer. Ušao sam u predvorje hotela i pitao jesu li prispjele kakve vijesti za mene. Brandenburg se još nije javio, vijesti nije bilo. Vratio sam se. Prljavog magarčića ostavio sam kod portira, stavio ga je u moju pregradu. Serge je upravo vozio kola u garažu: »Tako«, rekla je Angela, »hajdemo sada, Roberte, u kupovinu.« Išli smo sve do zgrade u kojoj su se održavali filmski festivali, upravo su je uređivali, jer igre samo što nisu započele, zavili smo oko nje i došli u glavnu poslovnu ulicu, Rue d’Antibes. Iduća tri sata Angela je bila ona koja je određivala što da se radi. Išla je sa mnom u modne kuće za muškarce, i ovdje je iznalazila za mene sve što mi treba: par bijelih, zatim svijetloplavih, pa onda tamnoplavih, sasvim lakih, hlača, uzimala je tome odgovarajuće veoma lake košulje i šalove što ih čovjek veže oko vrata kad mu je košulja otvorena. Naravno, sve sam morao probati. U kabinama je bilo vruće, usprkos tome što se okretao ventilator. Navlačio sam na se komad po komad. Kad bih se odjenuo, istupao sam pred zastor, a Angela me promatrala. Nije bila odmah zadovoljna suknom i bojama, trajalo je to čitavu vječnost, ali bilo mi je svejedno. Nenadano me obuzeo osjećaj sreće, postajao je sve snažniji. Angela je sjedila u nekoj stolici i pušila, a ja bih izvirivao iz kabina za presvlačenje, uvijek ponovo, poput manekena. Hlače, što ih je Angela pronašla, bile su toliko uske da sam pomišljao kako u njima neću moći sjesti. Džepovi su bili sasvim maleni. Bijele su hlače bile dobre, a na drugima je valjalo uraditi mnoge preinake. Košulje-su sve bile dobre. Angela je također odabrala jednu tamnomodru s bijelim točkicama. Tu košulju i te hlače zadržao sam na sebi. Oko vrata ovila mi je Angela svilenu maramu boje meda s plavim točkicama. Ogledao sam se u zrcalu i osjećao se kao da vidim stranog čovjeka pred sobom. Činilo mi se da sam mnogo vitkiji i mlađi i odjednom mi više nije bilo tako nesnosno vruće, vrućina mi je bila još samo u nogama. Platio sam, a prodavačica nam je rekla kako će sve ostale stvari, zajedno s mojim odijelom, mojom košuljom i kravatom, poslati u ’Majestic’. Angela me vodila još i dalje. U nekom drugom dućanu pronašla je odijelo bijele boje i još jedno gotovo sasvim bijelo, odabrala je i odgovarajuće kravate od Cardina. U tom dućanu prodavali su se i smokinzi. Prodavač je bio neki mladi, jako ljubazni peder, Angela se s njime izvanredno razumjela. Izvlačio je mnoge modele smokinga sve dok Angela nije našla jedan koji joj je odgovarao. Sukno je bilo veoma fino i tanko, a ja sam kupio crne hlače i bijeli kaput i čitav niz leptir kravata, veoma širokih, koje su upravo bile u modi. Košulje, za smoking, sam također kupio. (Naravno, Angela ih je pronašla.) Smoking i košulje poslat će u hotel. »A sada u 'Loup’«, rekla je Angela kad smo se ponovo našli u Rue d’Antibes kroz koju su ulicu automobili vozili korakom. »To je najbolja prodavaonica cipela u Cannesu.« Išla je brzo i okretno, stajalo me muke da je slijedim. Radovalo ju je što me odijeva, upravo je đavolski pazila pri tom i nije bila mirna dok ne bi našla upravo ono što je po njenu mišljenju meni najbolje odgovaralo. U

košulji i hlačama osjećao sam se sasvim drugačije, vrućina više nije bila toliko neizdržljiva. Kod 'Loupa' našla je Angela sasvim mekane, ugodne ljetne cipele — bijele, smeđe, crne i par lakovanih za smoking. Morao sam u tim cipelama hodati amo-tamo da vidim jesu li mi dobre i usprkos tome što sam uvijek sve to mrzio, sada mi je to pričinjalo radost. Angela je ponovo sjedila i sve točno promatrala pušeći. Mnogo je pušila — kao i ja. Par mekih cipela — bijelih — zadržao sam na sebi, a sve ostale, također i moje stare cipele i moje čarape, poslat će u hotel. Kad smo napokon otišli iz ’Loupa’ zastao sam i naslonio se na zid. »Što je?« upitala je Angela prestrašeno. »Zar vam nije dobro?« »Ne«, rekao sam, »izvanredno mi je. Tako mi je lijepo kao što mi još nikada bilo nije. Osjećam se sasvim drugačiji, Angela, preobražen kao u priči. Osjećam se mlađi, Angela, mnogo mlađi. Lagan i krilat i...« »Jest«, rekla je, »jest, Roberte. To je lijepo. To sam htjela. Oh!« „Što je?« »Upravo ste se nasmijali«, rekla je Angela iznenada veoma ozbiljna. »Prvi put ste se pošteno nasmijali.« »To ste vi. Samo vi. Sve ste to vi učinili.« »Nesmisao«, rekla je brzo. »Pođimo, sada moram nešto kupiti za sebe.« Išao sam. U Hong Kongu nije bilo tako, niti u Singapooreu, niti u Sydneyu: nije bilo tako blaženo, tako lako poput pera, nebeski radosno, kao što je to bilo ovdje, ovdje u prepunoj Rue d’Antibes, u Cannesu, kraj Angele. Uopće nisam primijetio kako drugačije hodam, sve dok Angela bez daha nije izustila: »Polaganije! Hodajte malo polaganije, Roberte. Ne mogu disati.« I tada smo se zaustavili i smijali se, smijali smo se dugo i glasno. Nenadano sam pomislio: eto to je, dakle, sreća. Vjerovao sam kako je nikada nisam znao, ili sam je zaboravio. Kao dijete, bio sam sretan sa svojim malim psićem. A sada, na pragu pedesete, ponovo sam sretan. Jer je neka strana žena pokazala sasvim ljudsko zanimanje za mene, ljudsku prisutnost, ljudsko prijateljstvo. Poslijepodnevno sunce koso je sjalo u Rue d’Antibes, ljudi su žurili, automobili su se motali amotamo, priljubljeni jedni za drugima, a ja sam razmišljao o tome kako je čudnovato sve to što mi se dešava.

25 Angela je sad pošla da kupi boje, kistove i druge potrepštine za slikanje. Pratio sam je, pratio sam je također i u neki veliki supermarket gdje je sačinila golemu narudžbu zamolivši ih da joj je dostave sutra prije podneva, čitava života bio sam nervozan kad je valjalo nešto kupiti, pogotovu odjeću, a još nervozniji kad bih išao u kupovinu s nekom ženom. Danas mi se to učinilo prekrasno. Promatrao sam Angelin odlučan, a pri tom uvijek ljubazan način da dobije ono što je odista tražila, nije dopuštala da joj svjetuju, točno je znala što joj treba, radilo se to o nekoj osobitoj vrsti zelene boje ili o staklenki njemačkih haringa, što ih je, na moje veliko čuđenje, nema sumnje, veoma rado jela. Tog subotnjeg poslijepodneva dućani su bili otvoreni do osam sati. Mnogi su ljudi kupovali, ali meni je to bilo svejedno, ljudi me nisu smetali, jer ja sam vidio samo Angelu. No tada sam je napokon morao ostaviti. Na probu njenih haljina nisam mogao poći. Sve, što je Angela kupila, iznimka su bile živežne namirnice, valjalo je donijeti također u ’Majestic’ i ondje predati Sergeu, koji je naprosto bio legendarna figura, znao ga je svatko u svim dućanima, i u Rue d’Antibes. Rastali smo se, Angela i ja, dakle, na uglu omalene Rue Chabaud. Ostavila me sama. Rekao sam da ću razgledati dućane. To sam i učinio i pri tom odlutao u Rue Chabaud, sve do Place Gambette. Na tom trgu nalazila se trgovina cvijećem, ’Floreal' se zvala. Ušao Sam i zamolio neka pošalju trideset crvenih ruža gospođi Angeli Delpierre. Stanuje ... čovjek koji me posluživao, upao mi je u riječ: »Mi poznamo gospođu Delpierre. Sve svoje cvijeće naručuje od nas. Nalazimo se u blizini Rue d’Antibes i prema tome smo jeftiniji. Oprostite, monsieur, kakve ruže želite?« »’Baccara’«, rekao sam. »Monsieur, ni u kom slučaju ne želim biti nepristojan — uostalom, zovem se Pierre, Pierre za vas — ali gospođa Delpierre voli, a to dobro znam, kada je riječ o crvenim ružama, vrst po imenu 'sonja', tu vrst voli više od ’baccara’! Ruže, koje nazivamo ’sonja’ puni je su i dulje traju, svjetlije su, pogledajte, ovdje.« Pokazao mi je buket u vazi. »Dakle, dobro, tada neka to budu 'sonja’.« »Drago nam je, monsieur. Hoćete li nešto napisati?« »Hoću. Ali pričekajte. Htio bih da od sada svake subota u isto vrijeme — dakle, poslije podne — šaljete gospođi Delpierre trideset ruža po imenu ’sonja'. Za prva četiri tjedna platit ću vam unaprijed.« »Za nas će to biti zadovoljstvo, monsieur.« »A sada mi, molim vas, dajte list papira.« Pružio mi je list papira, sjeo sam i napisao: HVALA ZA SVE. Papir sam stavio u omotnicu i zalijepio je. Rekao sam Pierreu: »Ne bude li nikoga, stavite ruže pred vrata.« »Pouzdajte se u nas, monsieur.« Poslije toga sam ponovo stajao na malom Place Gambetti i potom se vratio u Rue d’Antibes, a mekane cipele na mojoj bosoj nozi neobično su mi bile ugodne. Uopće, osjećao sam se veoma ugodno, činilo mi se kao da čitavo svoje tijelo čujem kako diše, naprosto sam osjećao svoje tijelo u lakoj košulji. Stao sam ispred nekog izloga promatrajući u njemu svoj lik. Jedva da sam sebe prepoznam. Nekoć sam tako izgledao, možda, prije dvadeset, dvadeset, i pet godina, kad sam još bio

ispunjen nadom i smjelošću, uvjerenošću u sebe i poduzetnošću... „Što vas to toliko zanima?« začuo sam Angelin glas, bila je ovdje, njen sam lik vidio u staklu prozora, stajala je sasvim kraj mene i smijala se, a njena crvena kosa je sjala. Rekao sam sasvim iskreno: »Zanimam se time da gledam koliko sam se promijenio. Odista sam se promijenio. Izgledam kakav sam možda bio s trideset ili dvadeset i pet godina ...« Zastao sam u riječi. »Jest, ispunjen mnogim iščekivanjima«, rekla je Angela i uhvatila me pod ruku i mi smo se udaljili od izloga. »Sva vas ta svojstva rese još uvijek, Roberte.« »Ali ne«, rekao sam. »Ali ipak«, rekla je, »budete li još neko vrijeme živjeli ovdje, vidjet ćete kako će vam se sve to vratiti u vašu svijest kao nešto sasvim prirodno.« »Kamo smo pošli?« »Gotovi smo, zar ne? Svoje sam haljine također poslala Sergeu, a to mjesto nije udaljeno više od tri minute. Ne, stanimo, cigarete, trebaju mi cigarete.« Otputila se do neke trgovine duhanom. »Mnogo pušite«, rekao sam. »A i vi ništa manje«, rekla je Angela. Nosio sam tri golema paketa cigareta, što ih je Angela kupila, imao sam plastičnu vrećicu gdje se nalazio moj novac, moji ključevi, pasoš i sve ono što sam imao u džepovima svog odijela, jer u džepovima novih hlača, zbog priljubljenosti tijelu, nije bilo mjesta. Došli smo ponovo do 'Majestica’. Bilo je nešto poslije pet sati, a na velikoj terasi hotela, iza koje se nalazio bazen za kupanje, sjedili su, kraj bijelih stolova, mnogi ljudi pijući aperitiv. Na stolicama su se nalazili crveni jastuci. »Bole me noge«, rekla je Angela. »Sjednimo i mi. Pogledajte, ovdje, u desnome kutu, iza ulaznih vrata još je slobodan jedan sto.« Sjeli smo. Naišao je konobar, Angela je htjela piti šampanjac, a ja sam ponovo naručio bocu dom perignona. Konobar je donio piće u posudi s ledom, donio je, također, dvije velike šalice pune maslina i oraha. »Pričekajte!« Angela je ustala. »Odmah ću se vratiti.« Još se nisam snašao, a već je trčala preko terase, koja je graničila, u najudaljenijem dijelu, s niskim bungalowima, a bilo je tu i raskošnih dućana, ugledao sam je kako nestaje u jednom od tih dućana, a iznad vrata je pisalo velikim pismenima BARCLAY. Brzo se vratila. Ubrzano je disala. »Za vas«, rekla je sjedajući. Predala mi je brižljivo zapakovan dar. Rastrgao sam papir i u ruci držao nešto poput putnog nesesera od sasvim meke crne kože, torbica je imala patentni zatvarač. U unutrašnjosti je bilo mnogo pretinaca i džepova. »Tu možete pohraniti sve svoje stvari, pasoš, novac, ključeve.« žurno mi je objašnjavala: »Mnogi muškarci nose takve stvari, kad na sebi imaju samo košulju i hlače. Pričekajte, sve ću pohraniti.« Sad sam je gledao, ovoga puta ona to nije primijetila. Ta je žena lijepa. Najljepša je to žena koju sam ikada vidio u životu. Lijepa je njena nutrina, tako sam razmišljao. Tko je ugleda, mora razumjeti kako je ta žena dobra, velikodušna, hrabra, osjećajna sa svakim, osjećajna prema svako me kojega more brige ili neka bol. Tko tu ženu vidi, mora podleći časnosti što zrači iz njenih očiju. Tko tu ženu vidi mora osjećati atmosferu poštenja i ljubeznosti,

mora osjetiti toplinu i požrtvovan je koje je okružuje. Također i ona čudnovata tuga, i nju mora osjetiti, jer je nikada ne napušta. Navikla je ta žena da vodi vlastit život, da se sama brine za sebe. Upoznala je bijedu kao i ja, sada joj je dobro. Vjerovao sam kako toj ženi mogu sve reći, jer ona bi sve razumjela. U nje ima obzirnosti, i zatvorenosti žena s Istoka koje sam upoznao, a koje su kadre, kao što sam čuo, za čovjeka kojega vole, učiniti baš sve. Nema sumnje i Angela je također imala svoje brige i crne trenutke, svoje ’cafard'. Ipak nikada o tome nije govorila, zasigurno nikada. Naprotiv, pričinjala se kao da to sve ne postoji, odavale bi je samo njene oči... »Tako! što kažete?« Angela je sve uredila i pružala mi kožnatu torbicu. Mnogo je toga stalo u nju. »Oduševljen sam«, rekao sam. »Mnogo vam hvala, Angela. Zahvaljujem vam...« »Rado sam to učinila«, odgovorila je. Konobar se približio, šampanjac je bio dovoljno hladan, otvorio je bocu i dao mi da kušam, potom je napunio naše čaše i nestao. »Za vaš posao«, rekla je Angela i podignula čašu. »Ne«, rekao sam, »u zdravlje našeg susreta, nazdravljam ovom prekrasnom danu. To je najljepši dan u mom životu. Taj trinaesti dan svibnja.« »Govorite besmislice«, rekla je Angela. »Izvanredan je ovaj šampanjac, zar ne?« »Ne govorim ja besmislice«, rekao sam i pri tom začuo mnoge ljude kako razgovaraju na različitim jezicima, gledao sam iza Angele Croisette, s mnogim automobilima, cvijećem i palmama, a iza svega more. »Iz mene ste stvorili novog čovjeka.« »S nekoliko komada nove odjeće čovjek se ne može preobraziti.« »Ali ipak može«, rekao sam, »jer te su stvari izabrane po jednom čovjeku koji drugoga uopće ne pozna, koji je to učinio iz čiste ljubaznosti, samo iz ljubaznosti.« »No, znajte«, rekla je zbunjeno miješajući drvenom žlicom po svojoj čaši: »Bilo je to i potrebno, Roberte. Ta odi jela, što ste ih donijeli, strašna su. Suviše su vam široka. Vise na vama, a hlače su nezgrapne ...« »Sve mi je to šio neki veoma dobri düsseldorfski krojač.« »Nije to dobar krojač, ne zna on posao! I sami ste vidjeli kako vam pristaju stvari iz konfekcijskog dućana. A tek vaše cipele! Bile su to nemani, te cipele! Jest, djelujete mladenačkije, u pravu ste, drugačije hodate, i to je istina. Ali — nemojte se ljutiti, molim vas — kad ste došli k meni, hodali ste kao neki teški bolesnik, kao star čovjek, a hlače su visjele na vama kao na nekom djedici. To naprosto nisam mogla gledati. Pri tom sam i slikarica! A vi ste naočit čovjek.« »Ali!« »Ali, jest! Odista! Pitajte bilo koju ženu ovdje na terasi. Opustili ste se, bilo vam je sve svejedno, išli ste takvi naokolo, a to je bila prava šteta, i tako sam htjela...« »Angela«, prekinuo sam je u riječi. »Da?« Pila je i gledala me, a u njenim su očima opet zasjale smeđe točkice. »Volim vas«, rekao sam. »Vi volite ... Čujte me, Roberte, poludjeli ste.« »Jesam«, rekao sam, a učinilo mi se kao da to govori neki drugi Robert Lucas iza mene, pravi Robert Lucas, koji je dvadeset, trideset godina šutio, »poludio sam, poludio sam za vama, Angela.« »Prestanite«, rekla je Angela. »Hajde, umirite se, popit ćemo još jednu čašu.«

Napunio sam naše čaše i oboje smo pili, a što se više bližilo veče osjećao sam prekrasnu hladnoću što je dolazila s terase. Rekao sam: »Četrdeset i osam mi je godina. Mnogo sam stariji od vas. Stariji sam od vas četrnaest godina. Za dvije godine bit će mi pedeset. Angela, ja ... ja još nikada nisam doživio nešto tome nalik, još nikada. Oprostite mi, molim vas, nemojte se ljutiti na me.« »Zašto da se ljutim?« »Zbog toga što sam to rekao. Ali odista mislim tako.« »Vi vjerujete kako tako mislite.« »Ne, ja to znam! Nikada nešto tako dobro nisam znao. Osjećam tako snažno koliko bih vas mogao voljeti. A jednoga ćete dana i vi mene zavoljeti.« Prestrašio sam se posljednje rečenice i brzo počeo piti iz čaše. »Eto, vidite i sami koliko sam lud.« Angela je šutjela. Gledala me, tiho se smiješila, samo malo se smiješila. A u njenim očima, ugledao sam, sasvim maleno, svoje lice. »Vaše oči«, nastavio sam. »Vaše prekrasne oči. Nikada ih neću zaboraviti. Nikada više za čitava svog života.« »Vi!«, kliknula je Angela, »vi imate lijepe oči. Ljubazne su i nježne i iznad svega zelene su. Toliko volim zelene oči. Vaše zelene oči.« »Kad bismo ih mogli zamijeniti, dao bih vam ih. Ali bila bi to loša zamjena. U svom životu čuo sam mnogo toga od mnogih žena, ali da su mi oči lijepe, to mi još nijedna nije rekla.« »Mora da su to bile veoma glupe žene«, rekla je Angela. »Ili vam to namjerice nisu rekle. Vaše su oči prekrasne, Roberte.« »Vi ste prekrasni«, rekao sam. »Ne«, rekla je i prinijela čašu ustima, kao da se željela zakloniti iza široke čaše. »Ne. Prestanite. Molim vas, šutite, Roberte.« Neki poslužitelj se pojavio s terase. Glasno je povikao moje ime. »Telefon, monsieur.« »Jest!« Ustao sam; »Odmah ću se vratiti«, rekao sam Angeli. Nakon nekoliko koraka sam se okrenuo i vratio se. Nagnuo sam se nad nju i rekao: »I u vas će se probuditi ljubav, pripazite!«

26 »Jesi li to ti, Roberte?« »Jesam, Karin.« Na aparatu moja žena. Napokon, pomislio sam. Eto ti. Glas joj je bio veoma uzbuđen i ljutit. »Htio si me nazvati, čim stigneš.« »Zaboravio sam. Oprosti mi, molim te. Žao mi je.« »Ništa tebi nije žao, sasvim je svejedno da li se ja brinem za tebe ili ne.« »Ako si toliko zabrinuta za mene, zašto ti nisi nazvala.« »Trčati za tobom neću. Ne želim da osjećaš kako te nadzirem. Ali više nisam izdržala. Kako to da si u hotelu? Mislim da imaš dosta posla.« »Ja i radim«, odgovorio sam. »U trenutku kad si me nazvala, upravo vodim razgovor, napolju, na terasi.« »Razgovor s nekom popišuljom?« »Ne govori takve riječi, molim te, to je odvratno.« »Dakle, u pravu sam, naravno. S nekom popišuljom sjedi on na terasi. S popišuljom, popišuljom, popišuljom.« »Do viđenja«, rekao sam. »Do viđenja, Karin.« »Samo se dobro zabavljaj u tom tvom posranom poslu. To, što ti nazivaš svojim pozivom. Samo se lijepo kurvaj naokolo. Ovdje kiši neprestance. Pretpostavljam kako kod vas sja sunce. Ali, ne želim ti uzimati vrijeme. Popišulja zacijelo čeka.« Klik! začuo sam. Odložila je slušalicu. Izašao sam iz -govornice u predvorje. Upitao sam portira ima li kakvih vijesti za mene. Nije ih bilo. Bilo je to dobro. Ponovo sam se uputio k pokretnim vratima. Kraj tih vrata nalazio se izlaz od stakla; U tom kutu nalazio se naš stol. Ugledao sam Angelu kako promatra Croisette. Stajao sam možda dvije minute gledajući je, a ona to nije primijetila; ponovo sam osjetio onu čudnovatu bol u čitavu tijelu, a to zapravo nije bila nikakva bol. Samo sam tako to osjećao. Bila je to slatka bol. Potom sam se vratio k našem stolu. Angela me pogledala. »Loše vijesti?« »Ni traga«, rekao sam. Promatrala me zamišljeno. »Odista ne?« Ponovo sam napunio čaše. Ostalo nam je još malo šampanjca. Prolio sam tih nekoliko kapi na bijeli mramorni pod. »To je...« »Za bogove u podzemlju. Znam, u Francuskoj to tako rade. Jer, također i bogovi u francuskoj zemlji su žedni.« »Jest«, rekao sam. »Bit će nam skloni budemo li im ugasili žeđ.« »Morali bismo to oboje uraditi — posljednjim kapima iz naših čaša«, rekla je Angela. Pili smo i ostatak smo prosuli na mramorni pod.

»Angela«, rekao sam, »nešto bih vas zamolio. Vi poznajete sve one ljude s liste što sam vam je pokazao.« »Osim Sargantane.« »Jest, osim bračnog para Sargantana. Sve te ljude moram upoznati. Najradije bih to učinio u nekoj neutralnoj atmosferi. Isprva neka to bude sa svima odjednom. Također bih htio da bude prisutan neki izvjesni Paul Seeberg. On je generalni opunomoćenik u Hellmannovoj banci. Da li biste mogli to urediti?« »Vi mislite — prijem?« »Jest.« »S jelom?« »Možda.« Razmišljala je. »U mene to ne bi išlo. Nemam posluge, a ni mjesta. Kod Trabaudovih išlo bi to lako! U njih je velika kuća. Već sam vam rekla, Pasquale Trabaud mi je prijateljica. Ali pri ovako lijepom vremenu zacijelo su na moru svojom jahtom. Mogla bih ih dobiti tek kasnije.« »No«, rekao sam, »ne biste li to kasnije uradili za mene?« »Naravno, rado ...« Pogledala me. »Što ćete sada raditi? Sobarica me čeka. Moram joj platiti.« »Baš nemam nikakva posla...« »Pođite tada sa mnom«, rekla je Angela, a iz njenih je to usta zvučalo sasvim razumljivo i naravno, tako to ne bi bila kadra izraziti ni jedna žena. »Skuhat ću nešto za nas dvoje. Čudit ćete se, dobro kuham. To niste pomislili, zar ne?« »Čini mi se da vi možete sve«, rekao sam. »A poslije jela, kasnije, nazvat ćete svoju prijateljicu.« »Dobro.« Platio sam, a potom je Serge doveo Angelin automobil u kojemu su se nalazili mnogi paketi, sjela je za volan, a ja ponovo kraj nje i tako smo pošli Croisettom. Sjene su se dobrano oduljile.

27 Alphonsine Petit bila je omalena žena sa sijedom kosom i osobitim načinom hoda. čistila je u mnogih ljudi koji su stanovali u 'Residence Cleopatre’. Angeli je dolazila utorkom, četvrtkom i subotom, poslije podne. Drugačije nije mogla sebi rasporediti vrijeme. Bila je veoma marljiva, a podrijetlom je bila iz Bretagne. Angela me upoznala s tom malom ženom. Imala je vjerne, mudre oči kao u životinje. Rukovali smo se. Alphonsina me gledala, uvijek ponovo dok je s nama ulazila u dnevnu sobu. Naišli smo, a stajale su u nekoj vazi na tlu, onih trideset ruža što sam ih uzeo u 'Florealu’. »Kad je to stiglo?« »Prije dva sata, madame. I pismo.« Angela je otvorila omotnicu i glasno čitala što sam napisao: »’Hvala za sve'.« Pogledala me. »Ljubazni ste, veoma ljubazni, 'šonja' su moje najmilije ruže.« »Znam. Te ćete ruže dobivati svake subote — kao sjećanje na ovaj trinaesti svibanj, najvažniji dan u mom životu. Prvi je to dan u mom novom životu. To je moj rođendan. Bilo bi tako lijepo kad bih mogao reći: naš rođendan.« Alphonsina nas je napustila. »Mnogo je važnije da ste se vi ponovo rodili, Roberte.« »Kako to mislite?« »Bili ste... toliko satrveni, kad ste došli k meni. Slomljeni i potpuno uništeni, i prepuni tuge«. Angela je kleknula i uredila cvijeće stavivši u posudu sredstvo za održavanje svježine, još je ubacila u posudu komad bakra. Ozbiljno je upitala Alphonsinu da li je podrezivala ruže. »Prepun tuge, zar ja?« upitao sam zatečen. »Jest«, pogledala me. »Ali sada to niste. Već ste mnogo opušteniji i radosniji. Zahvaljujem vam na ružama, Roberte.« »Vi toliko volite cvijeće.« »Ne zahvaljujem vam samo zbog toga«, rekla je, ustala, čitala još uvijek pisamce i stavila ga potom na pisaći sto. Ruže su stajale ispod velikog televizijskog aparata. Alphonsina se vratila. Od sada me više dvije žene nisu primjećivale. Sjele su za neki sto, jedna do druge, a Alphonsina je čitala iz školske pisanke što je sve kupila i koliko je novaca izdala i koliko je sati radila ovog tjedna i koliko novaca, prema tome, mora da dobije. Pojedini iznosi još nisu bili zbrojeni. Vidio sam kako je Angela stavila svoje naočari, potom su obje glasno zbrajale. Sjedile su poput djevojčica u školi. Zbrajale su i griješile, potom su ponovo počinjale ispočetka. Pristupio sam k zidu prepunom knjigama i čitao naslove i autore knjiga. Camus. Sartre. Hemingway. Greene. Mailer. Giono. Malraux. Pristley. Huxley. Bertrand Russell. Mary Mc Carthy. Silone. Pavese. Irvin Shaw. Irving Wallace..sami autori koje sam i ja volio i imao, naravno ne na francuskom već na njemačkom jeziku. U policama su se nalazile također mnoge knjige o umjetnosti. Sasvim gore ugledao sam dvije biblije jednu iznad druge, a na njima je stolovao, kao najviši vrhunac, stari mali Budha. Od bronce. Napokon su završile računanjem i Alphonsina je dobila svoj novac. Na rastanku mi je stisnula ponovo ruku, a potom sam je čuo kako šapće nešto s Angelom napolju u predvorju. Izlazna su se vrata zatvorila. Angela se vratila.

»Upravo ste nekoga osvojili, Roberte. Alphonsinu. Rekla mi je da ste jako simpatičan čovjek.« »Ah«, odgovorio sam, »već je počelo djelovati, vidite li? Samo ja to nisam primijetio, ali moje djelovanje na žene moglo bi se usporediti s potresom.« »Tako i ja mislim«, rekla je Angela idući spram mene. »Monsieur je pravi vihor, što monsieur želi za jelo? Nisam znala da ću biti pozvana na ručak, stoga u hladnjaku imam mnogo salate. Bit će svježa. Salata je toliko zdrava«, rekla je poput učiteljice. »Jedem mnogo salate. Zar i vi?« »Jest«, rekao sam. Uopće se i sjećao nisam kad sam posljednji puta jeo salatu. Sporazumjeli smo se da ćemo jesti salatu i biftek. To ćemo blagovati zajedno s bijelim kruhom u obliku šipke, Alphonsina je donijela tri takve šipke. Angela je oko sebe ovila šarenu kecelju. Sjeo sam na kuhinjsku stolicu što sam je vidio ujutro. Gledao sam je kako peče meso i sprema salatu. Nenadano je glasno povikala: »Vijesti!« Ukopčala je mali japanski televizijski aparat u kuhinji, a potom je otrčala u zimski vrt i dnevnu sobu, ondje je također ukopčala aparate. Veliki aparat dovukla je sasvim do otvorenih vrata što su vodila na terasu. »Uvijek slušam vijesti«, rekla je vrativši se. Slušali smo. Prva je bila vijest koju sam očekivao: Engleska je oslobodila tečaj funte. Panika u cijelom svijetu, pogotovu u Italiji i Japanu. Mnoge burze, među njima londonska i frankfurtska, bit će zatvorene u ponedjeljak. Angela je radila uz štednjak, motala se oko kuhinjskog stola, neprestance je slušala i uvijek ponovo bacala poglede na mali japanski televizor. Nije komentirala, sve je riječi naprosto pila u sebe poput spužve. Sada se s njome nije moglo razgovarati. Još nikada nisam vidio ženu koja bi tako brzo pripremila jelo. Angela me pozvala neka je slijedim. Potrčala je u zimski vrt. Iz jednog ormara izvadila je tanjure i srebrni jedaći pribor, i zdjele. Otrčala je na terasu, ondje smo postavili veliki stol koji se nalazio ispod suncobrana. Ovdje gore bilo je vjetra, bilo je to prekrasno poslije one dnevne vrućine u gradu. Nebo je bilo tamnozeleno, dobrano se smračilo. Poput sjena, gotovo bezglasno, spuštali su se veliki avioni u Nizzu, a također su i uzlazili, letjeli su iznad mora dosta blizu nas. Ovdje smo, također, mogli čuti govornike s televizijskih aparata. Još uvijek nije bilo kraja štrajku engleskih dokera. Generalni štrajk željezničara u Italiji bio je najavljen za idući utorak, pomorska katastrofa ispod Tenerife. Već nekoliko mjeseci traju najteži napadaji američkih B-52 aviona na Sjeverni Vijetnam... Angela je ponovno požurila u kuhinju gdje je cvrčalo meso. Pogledala ga je, ubola viljuškom, okrenula komade, pružila mi bocu rosea i dvije čaše, glavom mi da znak da sve to odnesem na terasu. Sada je sva bila samo u vijestima. Jelo je bilo gotovo. Angela i ja smo ga odnijeli na terasu punu cvijeća. Promatrao sam beskrajno mnogo svjetala u gradu ispod sebe. U bijelom gradu, na moru, bila su to crvena, zelena i modra svjetla, zatim bijela, na brodovima, na ona tri osvijetljena broda, i napokon svjetla duž ulice podno Esterel gorja. Nije bilo nijednog oblaka. Cvijeće je magično sjalo u svjetlu električne lanterne s terase. Odnekud smo začuli tihu muziku. Još uvijek vijesti. Otmica aviona u čileu. Teške borbe između katolika i britanskih vojnika u Sjevernoj Irskoj ... Avioni, koji su letjeli mimo nas, sada su već imali poziciona svjetla što su neprestance sjala. Meso je bilo polupečeno, upravo onako kao što sam to želio, a u zelenoj salati nalazile su se kriške krastavaca i mali komadići luka i ostalih mirodija što ih nisam poznavao, a rose je prijao trpko i izvanredno. Završile su vijesti. Tek sada se moglo razgovarati s Angelom. »Znate li što stoji boca takva vina? Tri franka i pedeset! Nije li to nevjerojatno?« Ustala je i isključila televizor, a svjetlo iz dnevne sobe palo je po terasi. Kad smo završili s jelom pomogao

sam Angeli sve to odnijeti u kuhinju gdje je još uvijek radio onaj mali televizijski aparat 'sony'. Isključila ga je, a također je to uradila i s onim televizorom u zimskom vrtu. »U dvadeset i tri sata bit će ponovo vijesti«, rekla je. »Za to vrijeme pronaći ću Pasquale Trabaud. Jer kad god se vraćaju s mora u Port Canto, uvijek još posjede sa svojim prijateljima u luci, sjede na palubi i piju. što bismo mi popili? Neka to bude šampanjac.« Imala je neki veoma visoki hladnjak odakle je uzela bocu. Pročitao sam etiketu. 'Henriot’, 1961. »Ovdje su čaše. Molim vas, hoćete li biti tako ljubazni da je otvorite. Ja ću se na brzinu presvući«, rekla je Angela. Prije no što ćemo pristupiti večeri odložila je kecelju, a sada je potrčala u spavaću sobu. Otvorio sam bocu, odnio je, s dvije čaše, na terasu i stavio na neki mali stolić što se nalazio ispred holliwoodske ljuljačke. Odatle smo mogli promatrati grad i more i balustrade balkona na kojoj nije bilo drvene ograde. Balustrada je bila visoka metar i po. Angela se vratila. Na sebi je imala široki smeđi kućni ogrtač sa veoma širokim rukavima u obliku zvona i visoko zatvoren ovratnik od baršuna. Napunio sam čaše. Angela je sjela kraj mene. Daleka glazba je utihnula, nastupila je takva tišina kao da smo jedini ljudi na čitavu svijetu. Angela je donijela cigarete i pepeljaru. »Odista, pušite...«, započeo sam i ušutio, zapalio joj cigaretu i sam uzeo jednu. Sjedili smo ovdje, pušili, pijuckali, šutjeli i promatrali napolju osvijetljeno more, a ispod nas rasvijetljeni grad. Kad smo popušili nekoliko cigareta, a poslije, pri drugoj boci šampanjca, započela je Angela govoriti, veoma tiho ... »Povrijedila sam vas.« »Zar mene? Nikada.« »Ipak. U trenutku kad smo se upoznali. Na telefonu. Rekla sam kako također znam i njemački, ali ga ne govorim rado.« »Jest, sjećam se«, rekao sam i mirisao svježu preplanulu kožu njenog lica. »Htjela bih to objasniti...« »Čemu? Mogao bih se tome domisliti. To nije važno.« »Ne biste se tome mogli domisliti. A to jest važno«. Govorila je neprestance veoma tiho i polako, vrlo razgovijetnim francuskim jezikom, „Što ste bili u ratu?« »Vojnik«, rekao sam. »Naravski. Kakva čina?« »Kaplar. Dalje nisam dotjerao.« »Jeste li bili u Francuskoj, također?« »Jesam«, rekao sam. »Ali kasnije. Na početku, tada, još mi nije bilo šesnaest. Potom sam veoma brzo dospio u Rusiju. Tamo sam dospio u zarobljeništvo, 1945. Tri godine. Imao sam sreće.« »Poneki su imali sreće«, rekla je Angela. Učinilo mi se, kao da se njen glas sada ponešto udaljuje. »Moji je nisu imali. Nitko. Roditelji, rođaci... Od početka su svi bili članovi pokreta otpora, znajte. Sve su ih uhvatili i deportirali. Rodila sam se 1938. Prijatelji su me skrivali sve do četrdeset pete. Tako sam se spasila. Jedina. Inače se nitko nije izvukao ...« »Bijela mrlja na vašoj ruci!« rekao sam ponešto glasno, jer odjednom sam se tome dosjetio. »Jeste li doživjeli kako vam odvode roditelje, jeste li bili svjesni toga?« »Ne osobito svjesna. Ali sam godinama sanjala onu noć kada su došli Nijemci i odveli majku i oca. U snu bih uvijek čula teške čizme. Godinama sam vikala u snu, kao dijete.«

Godinama je vikala u snu ... »Možda je to taj šok koji je uzrokom te promjene pigmenata, a o čemu je govorila gatara.« »Jeste, moguće je. Na to još nisam pomišljala, čudnovato.« »Budete li jednoć sretni, nestat će te bijele mrlje, pripazite.« »Ja jesam sretna!« »Ne«, rekao sam. »Ne vjerujem. Vi niste sretni.« »Ali jesam.« »Ne«. Ispila je svoju čašu. »Dajte mi još. Uzmite i vi. U najmanju ruku moramo čekati do jedanaest sati.« »Odista, vi niste sretni«, rekao sam, puneći čaše. »Pravite se sretni. Ali vi to niste.« Angela me dugo promatrala. »U pravu ste«, rekla je začuđeno. »Vi ste prvi čovjek koji mi je rekao tako nešto. Istina je, jest... Djelujem li na vas kao da sam se napila?« »Potpuno ste trijezni.« »Jest, ponovo ću sebi natočiti. Onda, onda sam bila pijana, jeste, bože moj, koliko sam onda bila pijana...« »Kada?« »Kad sam doznala ... kad mi je Jean rekao...« Ponovo me pogledala. »Za mene ste stranac, Roberte. Ne znam zašto bih vam pripovijedala ono što osim mene zna samo svećenik, ono o čemu nikada nisam govorila.« »Ako ne želite, nemojte to činiti.« »Ali ja to želim! Nije li to čudnovato? Jest, želim vam to ispripovjediti. Zašto upravo vama, ne znam. Ali vi to morate čuti — danas. Poslije podne ste bili ljubomorni na Laurenta.« »Na koga?« »Laurent Viale, pomorski oficir.« »Ah, on. Jest, u pravu ste«, rekao sam. »Ali za to nemate nikakva razloga. Njega nisam voljela. Drugog čovjeka, jest, njega sam voljela. Sada je tome već tri godine ...« Njen se glas neprestance udaljavao. »Ljubila sam ga kao nijednog čovjeka prije... Sebe sam zaboravljala. Kad čovjek istinski voli, ne misli više na sebe, već samo na onoga koga voli, zar ne?« ' Šutio sam, a ljuljačka se polako pomicala, pušio sam i polako pio gledajući Angelino lijepo lice, bila mi je okrenuta profilom. »Živjela sam samo za tog čovjeka... Stanovao je ovdje, u ovom stanu... Htjeli smo se uzeti. Mnogo je putovao, ali uvijek kad bi se vratio u Cannes, bio je ovdje kod mene. Pripremala sam se za udaju, razumijete li me? Htjeli smo to uraditi tajno i tek potom sve obznaniti, ali žena mora mnogo stvari uraditi kada je riječ o takvu slučaju, zar ne?« »Jeste, nema sumnje«, rekao sam. Nije me slušala. »Tada je došlo to veče. Tada...« Stala je u riječi. Uslijedila je duga stanka. »Tada mi je rekao, kako me ne može oženiti. Jako mu je žao, ali on je oženjen i ima dvoje djece. Stanovao je u Amiensu. Nikada nisam sumnjala u njega.

Povjerovala sam kako ne čujem dobro. Ali čula sam istinu... To ... to je bio težak trenutak za mene, to morate znati... Izbacila sam ga napolje. Upakovao je svoje stvari, navrat-nanos, i nestao. A ja, plakala sam, prestala sam plakati i počela piti. Whisky. Onda sam pila whisky. Čist, s ledom. Jako, jako mnogo whiskyja. Jest, onda one noći, odista sam bila pijana. I nisam prestala. Ja...«

28 ... ja sam nastavila piti. Četiri televizijska aparata su bila ukopčana, također i onaj u studiju. Prije raskida, prije no što je Angela saznala istinu o čovjeku kojega je voljela, hodala je stanom amo-tamo. Sada, u pijanu stanju, zaboravila je ostale aparate. Sjedila je na kauču, pred sobom je imala bocu, led i čašu, a iz očiju joj nije potekla ni jedna suza, još ne. U glavi joj je silno tutnjilo, bučilo, obuzimala ju je vrtoglavica. Neprestance je pomišljala samo na jedno: uzalud. Prevarena. Oblagana. Moja ljubav je prestala. Sama sam. Sasvim sama. Nikoga više nema, ne nikoga. Nenadano se slomila. Netko je urlao. Trajalo je to trenutak dok nije shvatila kako se na televiziji daje neki film. Sve se to dogodilo jednog desetoga lipnja, a desetoga lipnja 1944. jedinica SS-ovaca zauzela je malo mjesto Oradoursur-Glane u Južnoj Francuskoj, a kao odmazdu, što su pripadnici pokreta otpora ubili njemačkog generala, poubijali su gotovo cjelokupno stanovništvo. Poubijali su sve muškarce, žene i djecu su natjerali u crkvu. Mnogi su pomišljali da će se spasiti. Ali pripadnici SS-ovaca zapalili su crkvu, a žene i djeca su živi izgorjeli. Ostaci sela još i danas postoje, svoje su selo ljudi zasnovali na drugom mjestu. Oradour je — kao i ostala mjesta — Francuzima vječiti spomen. Na dan kao što je ovaj televizija je emitirala antifašističke filmove, davali su dokumente o strahotama što su ih nacisti počinili. Sada je upravo bila u toku emisija dokumenata što su je sačinili svjedoci, snimajući tajne filmove i tajno fotografirajući — to kao da je bio san, prava groza. Na ekranu su se odvijale scene gdje se vidjelo čitave redove poubijanih ljudi. Starci su plačući govorili, bili su to svjedoci od nekoć, govorili su o krvoproliću. Na slici se vidjela i crkva. SS-ovci su gonili žene i djecu u nju. Vrata su se zatvorila. Začula se pjesma iz crkve. Tada je planula, bio je to strašan plamen. Tada su digli u zrak kuće, siromašne kuće seljaka iz Oradoura. Stajali su ovdje, široko raskrečenih nogu, u svojim teškim čizmama, spremni da pucaju iz svojih mašinskih pušaka, SS-ovci, SS-ovci. Angela je sjedila i pila, a whisky joj se cijedio niz kutove usana. Nije to primjećivala. Promatrala je slike na ekranu, strašne slike. Moja majka. Moj otac. Ujak Fred. Ujak Maurice. Bratić Andre. Ujak Richarđ. Tetka Henriette. Tetka Marlene. Mrtvi. Mrtvi. Svi mrtvi... Nenadano, Angela to više nije mogla podnijeti. Brzo je ustala i teturajući pošla napolje na balkon, gdje su cvale njene ruže, toliko mnogo njenih ruža. Bila je kišovita noć. Angela se bavila samo jednom mišlju, samo jednom, koja se uvukla zapovjedno u nju: kraj. Završiti. Učiniti kraj. Sada, odmah. Takav život više nećeš moći izdržati. »Takav život...« Začula je sama sebe kako bulazni, »Ne... ne ... ja više neću...« Po mokrim pločicama teturala je, u papučama s visokom petom, k rubu balkona, odakle je kapala kiša. Popela se. Prebacila nogu preko balkona. Jako je teturala amo-tamo. Nije se ni malo bojala, kada je ugledala pod sobom, u dubini, rasvijetljeni pločnik, ispred garaža, iza kuće. Sada. Sada. Odmah ću biti dolje. Odmah će sve biti gotovo. Podigla je desnu nogu. Potom i lijevu. Već je klečala na balustradi. Desnu je privukla rubu. Pomagala je sebi rukama. Uspravila se. Napredovala je centimetar po centimetar. Više. Više. I drugu je nogu istovremeno ispružila. Kiša joj je natapala kose, lice, haljinu. Ništa više nije primjećivala. Dođi, smrti, dođi, slatka smrti. Stajala je sada, stajala je četiri kata iznad zemlje, ispod tamnog neba, iznad osvijetljena grada. Zapuhnuo ju je ćuh vjetra.

Razmišljala je još: ja hoću ... Tada je pala.

29 Pala je na tlo terase, udarac vjetra ju je bacio. To je primijetila tek u trenutku kad se probudila iz kraće nesvjestice. Ležala je u mlaki vode. Otvorena su joj usta bila gotovo ispunjena vodom. Gutala je i potom ispljunula. Osjećala se toliko slabom, da nije mogla maknuti ni jednim dijelom tijela. Pala je na terasu, a ne u dubinu. »Ne... Ne ... Ja... Ja neću... Hoću umrijeti... Balustrada...« Podigla se, pala, ponovo se podigla, ponovo pala. Pokušavala je stati na noge svim svojim snagama. Stala je. Drhtala su joj koljena. Teturala je grudobranom. Ali više nije mogla da se uspne. Gledala je u dubinu. Upravo je prolazio automobil. Više nije imala one hrabrosti. Ali ona mora učiniti kraj. Ona mora... Mora. Jecajući teturala je, natrag, u dnevnu sobu, pila je iz boce, izgubila papuče, ponovo sjela na stolicu kraj stolića na kojem se nalazio telefon. Telefon! Ona mora razgovarati s nekim. S kime? Toliko ima prijatelja. Beskrajno mnogo prijatelja. Odista? Ima li ih? Koga? Koga? Koga imaš, Angela, kome bi mogla pripovijedati što želiš učiniti? Koga? Nikoga, spoznala je puna groze. Ovdje je telefonska knjiga. Listala je po njoj bez ikakva reda. Onda, prije tri godine, nisu joj trebale naočari da čita. Ruke su brzo listale, knjiga joj je pala na tlo, podigla ju je, nije znala što traži, tražila je jednog čovjeka, čovjeka s kojim bi mogla razgovarati... Razgovarati... Razgovarati! Ipak postoji... Postoji... Ustanova koja preko telefona daje utjehu... Možda bi netko ... Nije našla broj. Crkve! Potražila je crkve. Odabrala je jedan broj. Nitko se nije javio. Još jedan broj. Nema odgovora. Stenjala je poput životinje. Odabrala je i treći broj. Začula je zvuk da je slobodan. Jednoć, dvaput, i nenadano se javio glas muškarca, miran, tih, ljubazan. Angela nije razumjela što govori taj čovjek. U bezgraničnu olakšanju što čuje ljudski glas nije bila kadra progovoriti ni riječ. Nagnula se naprijed, gornji dio tijela počivao joj je na stoliću, slušalica joj je pala iz ruke. Stenjala je. Plakala je. Ponovo je započela plakati, glasno i jecajući. Miran muški glas se oglasio: »Ja sam na aparatu. Ostat ću. Odmorite se. Ja imam mnogo vremena. Čitavo svoje vrijeme poklanjam vama.« »Ja ... Ja... Župniče... Jeste li župnik?« »Jesam. Mirno se isplačite. Ima vremena. Ja imam vremena ...« Angela je plakala jecajući i uzdišući. »Tu sam«, govorio je muški glas. »Na aparatu sam...« Tako je to išlo gotovo četvrt sata. Tada je Angela zadobila snagu da kaže: »Ubiti... Nešto prije...« Župnik to nije shvatio. »Nekoga ste ubili?« »Ne... Ja... Htjela sam sebe... Razumijete li me? Sebe... Skočiti s balkona... Ali pala sam nauznak... A sada... A sada...« Ponovo je započela jecati.

»Na aparatu sam. Ima vremena, ima vremena.« Taj mladi glas bio je snažan, a pri tom toliko nježan, da je Angela zadobila nešto snage. Započela je govoriti: »Htjela sam sebi oduzeti život... Ne mogu više.« »Razumijem. Ne možete više.« Između rečenica u tom dijalogu katkada su protekle i minute u tišini ili plaču. Uvijek nanovo začuo bi se glas župnika: »Neću spustiti slušalicu. Još sam na aparatu.« »Napuštena... čovjek kojega sam ljubila ... Izdao ... Oblagao me ... Sad sam sama... Sama... Više ne mogu! Želim se ubiti.« Mirni glas joj nije protuslovio. Ni jednom riječi. Glas se nije suprotstavljao, nije donosio suda. Rekao je upravo ono što je Angela mogla sada podnijeti: »Zacijelo ste doživjeli mnoge teškoće...« »Jesam...« »I sada se pojavio taj čovjek... Dali ste mu svu svoju ljubav... Razočarao vas je... Sad je u vama vacuum. Strašan vacuum.« »Jest... Jest...« Angela se ponešto pridigla. Još je samo tiho jecala. Lakše je govorila: »Imala sam samo njega... Samo njega... Poznavala sam mnoge ljude, veoma mnoge ... S obzirom na svoju profesiju poznavala sam mnoge ljude... Morala sam odilaziti na prijeme, primanja... Morala sam, shvaćate li me? ...« »Razumijem vas sasvim dobro.« »Ali kakav je to život? Prijemi! Primanja! Raskoš... A praznina ... Praznina pri tom... Kakav li sam to život vodila?« Povikala je: »Neću vam reći tko sam i gdje stanujem, jer vi biste pozvali policiju.« »Kunem vam se da to nikad ne bih učinio... Vaše me ime ne zanima ... Odista ne ... U velikoj ste nuždi, sami ste ... Samoubojstvo je krajnji oblik samoće... Ali toliko osamljeni ipak niste.« »Kako nisam?« »Sada sam ja ovdje... Razgovaram s vama ... Razumijem vas. Razumijem vas dobro ... Morate mi vjerovati... Odista mi morate vjerovati, ja vas razumijem.« »Zar odista?« »Ali sigurno ... Mnogo se krećete među ljudima ... Vaš poziv vas sili na to... Tim ljudima ne možete govoriti o svemu tome kako vam je sada... Ne možete im govoriti o svojim brigama, i bolima ... Pred tim ljudima morate igrati ulogu, nositi masku na licu, morate biti radosni, uvijek radosni... Tako je to, zar ne?« »Jest«, rekla je Angela čudeći se, »upravo je tako... Nikada se ne mogu ... nikada ... nikada se ne mogu pokazivati pred njima kakva sam odista... Svi me ovdje drže najradosnijom i najsretnijom ženom u Cannesu... Ne smijem se tužiti niti jadikovati... Moram raditi... Moram imati narudžbe ... Koga zanima moj istinski život?« »Mene«, rekao je župnik polako. »Ja se zanimam za vas. Vidite i sami, niste osamljeni.« »Ne, nisam osamljena ...« »Događa se mnogim ljudima da budu sami i napušteni. Ne toliko kao vi. Strašno je neprestance imati masku na licu i neprestance glumiti. U vašoj ljubavi, u ljubavi prema onom čovjeku, to niste morali činiti...« »Ne ... mogla sam s njime otvoreno razgovarati... On ... taj čovjek je znao sve o meni. A sada...«

»A sada sam ja taj koji to zna.« »Ali vi ne znate tko sam!« povikala je Angela. »To ne mijenja ništa. Razgovaramo. To je tek početak našeg razgovora. Moramo ga nastaviti. Zašto ne biste došli k meni? Ja sam svećenik u maloj ruskoj crkvi što se nalazi na Boulevardu Alexandre ÜI. Čekam vas — sutra prije podne... Nastavit ćemo razgovor o svemu.« »Ja sam protestantkinja.« »To je sasvim svejedno! Očekujem vas.« »Neću doći... Isuviše se stidim. I suviše...« »Tada ćete možda doći prekosutra, ili ćete ponovo nazvati. Ja sam ovdje, u to sam vrijeme uvijek ovdje. Također i prije podne. Za vas sam ovdje, nemojte to zaboraviti. Mislite na to da vas razumijem. Dobro vas razumijem...« »Ali to je... Ja to ne mogu shvatiti...« »To je tako ...« »Ali ipak ću to učiniti! Skočit ću...« »Kadar sam to sasvim razumjeti. I ja bih to učinio na vašem mjestu...« »Ali nije li to grijeh... Samoubojstvo? U vašim očima prema vašim dogmama?« »Ne želim s vama razgovarati o grijehu... U slučaju kakav je vaš, grijeh ne postoji... Govorit ćemo o vama, o vama, koju sasvim dobro razumijem. Polako. Ima vremena. Za vas imam toliko vremena kao čitav svijet...« Razgovarao je gotovo dva sata s Angelom. Program na televiziji već je davno bio završio. Ekran je titrao bez slike. Odašiljač se isključio. Svećenik s beskrajno dobrim i ljubeznim glasom govorio je još uvijek, sad mu je situacija bila potpuno poznata. Angela je također sada bila kadra tečno govoriti. Više nije plakala, glava joj je bila bistra, djelovanje whiskyja je popustilo. »Doći ćete k meni«, rekao je mladi svećenik. »Ne znam ...« »Možda ne sutra. Bilo kada, jednom. Mislite neprestance o tome kako sam ovdje. Čovjek, kojega ne poznate. Pred kim ne morate nositi svoju masku. Kome možete sve ispripovjediti. Uvijek. Za vas sam uvijek ovdje. Razumijem vas. Potpuno vas razumijem.« »Hvala vam«, rekla je Angela, koja je nenadano postala beskrajno umorna. »Hvala vam...« Spustila je slušalicu u vilicu. Idućeg trenutka je zaspala, zaspala je toliko duboko i čvrsto kao još nikada u svom životu. Sjedila je odjevena, skupljena u naslonjaču, a električno svjetlo je sjalo i sva četiri televizijska aparata bila su ukopčana, pokazivala su prazni ekran, a na terasi je bubnjala kiša.

30 Crvena i bijela poziciona svjetla na avionu koji se okomito spuštao na pistu u Nizzu. Angelino pripovijedanje bilo je uzrokom dugoj šutnji. Napokon se ponovo oglasila: »Kad sam se probudila, bilo je devet sati prije podne. Boljela me svaka kost u tijelu. Bila sam strašno mamurna.« »Jeste li otišli tom svećeniku?« Pogledala me. U odsjaju svjetla što je dolazilo iz dnevne sobe sjale su njene oči. »Nikada.« »Zašto ne?« »I suviše sam se stidjela. Ja... Od toga dana se više nikada nisam htjela ubiti.« »Taj vam je čovjek spasio život«, rekao sam. »Jest.« Angela je pila šampanjac. Pripalila je sebi novu cigaretu, i ja sam također to učinio. »A ipak...« »A ipak nisam nikada otišla k njemu i nikada ga ponovo nisam nazvala. Otići ću jednoć u tu crkvu, nije daleko odatle«, rekla je Angela gledajući mimo mene. »Sigurna sam da bih prepoznala tog mladog svećenika, prepoznala bih ga odmah po glasu. Bio je to toliko dobar glas. Tada, kad budem došla, kazat ću tko sam. Čvrsto sam to sebi preduzela da ću otići k njemu, ali tek kada...« Stala je u riječi. „Što, kada?« Pogledala me kao netko tko se netom probudio. »Molim?« »Rekli ste da ćete se javiti tom svećeniku, ali tek kada ... što to mislite, Angela?« Promatrala me kao da me prvi put vidi. »Ne«, rekla je. »Prestanimo. Ne shvaćam sebe. Nitko ne zna tu pripovijest. Zašto sam vam je ispripovjedila, Roberte? Zašto?« Ustao sam i otišao do balustrade, gledao sam dolje na parkiralište. Odista je bilo jako visoko. Iznenada sam osjetio da Angela stoji kraj mene. »Onamo dolje«, rekao sam. »Jest«, odgovorila je. »Onamo dolje.« Pokušao sam je zagrliti oko ramena. Izmaknula se u stranu. »Ne«, rekla je. »Molim vas nemojte.« »Oprostite mi.« Sada je deset minuta do jedanaest. U jedanaest ćemo poslušati vijesti, a ja ću potom nazvati Pasquale«, rekla je Angela. »Tada će zasigurno biti već ...« Telefon u dnevnoj sobi se oglasio. Angela je potrčala i podigla slušalicu. Gledao sam u taj smrtni mrak dolje, a pogled na to parkiralište u noći, s palmama i betonskim tlom — sve će to ostati duboko urezano u mom mozgu dokle god budem živio. Angela se vratila na terasu. »Za vas«, rekla je. »Lacrosse.«

Njegov glas je bio još turobniji negoli inače. Angela se nečim bavila u dnevnoj sobi dok sam telefonirao. »Tražili smo vas u hotelu i na svim mogućim mjestima. Napokon sam pomislio da ste možda kod gospođe Delpierre.« »Da li se nešto dogodilo?« »Jest.« „Što?« »Ne preko telefona. Biste li mogli odmah doći?« »Ja... bih. Naravno. U vaš ured?« »U moj ured.« »Dolazim«, rekao sam i odložio slušalicu. »Što je?« pitala je Angela pristupajući mi. »Ne znam još ništa. Moram u Staru luku. Vi ćete biti tako dobri i ugovoriti primanje u vaših prijatelja? Nazvat ću vas telefonom sutra ujutro. Mogu li?« »Jest, Roberte«, rekla je radosno se smijući. »Sada ste navukli masku na lice, ponovo«, rekao sam. »Jest«, rekla je. »Masku. Svoje azijatsko lice. Bude li nešto važno, možete me nazvati još i danas. Odnijet ću telefon do svog kreveta.« »Ali valjda vas ne smijem... Sve bi to moglo trajati i satima.« »Svejedno. Morate me nazvati!« »Ali zašto?« »Riječ je o vašem slučaju. Riječ je o nečemu,-što se tiče vas. Zbog toga ste ovdje. Želim točno znati sve. Želim znati sve što se vas tiče.« »Angela...« Ali ponovo se odmaknula od mene i počela nazivati. »Pozvat ću vam taksi«, rekla je. Kad je to uradila, zajedno sam se s njome uputio izlaznim vratima. Sada je bila ponovo hladna i zatvorena i nedodirljiva kao u onom prvom trenutku kad sam je upoznao. Naravno, nije me otpratila do donjih izlaznih vrata. Oprostila se sa mnom na vratima stana. Ruku, što sam je htio poljubiti, brzo je povukla. Ovoga puta nije čekala da stupim u lift. Vrata njenog stana odmah su se zatvorila. Taksi još nije stigao kad sam stupio na parkiralište. Morao sam čekati. Iz džepića na prsima izvukao sam kutiju cigareta. Osjetio sam neku cedulju. Izvadio sam je. Bio je to onaj papir gdje sam napisao: HVALA NA SVEMU. Dok sam telefonirao mora da je Angela papir držala u ruci, razmišljao sam. Jer je jedna riječ bila precrtana, a druga napisana preko nje, njenim velikim, širokim rukopisom. Stao sam pod svjetiljku na ulaznim vratima, zapalio cigaretu i polako otpuhnuo prvi dim. Dugo sam promatrao papir, dugo. Ja sam napisao HVALA NA SVEMU. Sada je stajalo: HVALA NIZAŠTO.

31 Ležao je na podu laboratorija u mlaki krvi, a dobar dio lica bio mu je raznijet. Ležao je postrance, a što je manjkalo od njegova lica bilo je raznijeto po prostoriji, raznijete kosti, koža, tetive, i krv. Mnogo krvi. Krv, u kojoj je ležao, umazala je njegove hlače, njegovu kosu, ruke i dlanove. Stajao sam ovdje i buljio u sve to što je nekoć bio čovjek, a sumorni Louis Lacrosse stajao je kraj mene, uveo me u tu prostoriju sa stolovima prepunim instrumenata, Bunseovih plamenika, kemikalija, mikroskopa i polica. Ljudi u košuljama i hlačama motali su se amo-tamo i fotografirali leš, zaprašivali su stolove i regale i instrumente grafitom tražeći otiske prstiju. Bila su šestorica. U prostoriji je bilo veoma vruće. Prozori su bili proviđeni rešetkama. Nisam prepoznao mrtvog, upitao sam: »Tko je to?« Lacrosse je odgovorio: »To je bio Laurent Viale.« »Svemogući bože«, rekao sam. Taj pristali Laurent Viale, nekoć zakratko vrijeme Angelin ljubavnik, a otada prijatelj. Svojim sam mislima bio toliko kod Angele, da sam iz početka pomislio kako će ona primiti tu vijest. Rekao sam: »Sastao sam Vialea danas u podne kod ’Felixa’.« »A ja sam prije tri sata još večerao s njime«, rekao je Lacrosse. Bio je blijed i toliko nervozan da je neprestance držao cigaretu u kutu svojih usta, ali uopće nije pušio. »Tko je to mogao učiniti i kako?« »Revolverom velikog kalibra s prigušivačem. Iz velike blizine. Praktički je to bio hitac u potiljak.« »Tada je to morao biti netko tko pripada kući, ili netko koga je Viale poznavao — prozori imaju rešetke, a mi se nalazimo u prvom katu.« »Tako je«, rekao je Lacrosse tmurno. Sve to stvar čini još gorom. Mora da je to bio čovjek koji se prije toga zabavljao s Vialeom, u svakom slučaju njegov poznanik. »Kako je došao ovamo — u kuću, mislim.« »Kuća je čitave noći otvorena«, odgovorio je Lacrosse. Dok je govorio, cigareta mu je u ustima naprosto plesala. »Straže?« »Na što mislite? Već sam vam rekao koliko nas je malo. što nije u službi, slobodno je i nalazi se bilo gdje napolju ili radi u nekom uredu. Bilo kojem čovjeku nije bilo teško doći ovamo, ako je poznavao Vialea. I ja sam tako ušao prije nekih tričetvrt sata, jer sam htio znati kako je daleko Viale u svojim istraživanjima. Ja sam ga našao. Odmah sam nazvao Police Judicaire u Nizzi, jer sve to daleko prelazi moje ovlasti, sve to postaje sve gore. Komesar Jacques Roussel već se nalazi ovdje, preslušava neke ljude i traži svjedoke. Hvala bogu doveo je nekoliko ljudi.« Netko od tih ljudi okrenuo je leš na leđa kako bi ga mogao pretražiti. Bio je prosijed i nosio je naočari. »Doktor Vernon, policijski liječnik ovdje u Cannesu«, rekao mi je Lacrosse. Vernon mi je zadovoljno kimnuo glavom, čačkao je pincetom po krvavoj kaši što je nekada bila Vialeovo lice, možda usta što ih je Angela ljubila. Sad je na svemu tome sjedila golema muha. Doktor Vernon je nije ni potjerao. Pomicao je ono što je ostalo od glave, pri tom je posegnuo rukom u tu krvavu masu.

»Ovdje, djeco«, obratio se Lacrosseu, »ulazak kugle. Malen. Lica je nestalo. Sasvim sigurno bio je to dum-dum metak.« »Viale mora da je sjedio«, objašnjavao je Lacrosse, »nagnut nad neki svoj aparat, počinilac je stajao nad njim. Viale je imao lijepu smrt. I slutio nije — i sve je bilo gotovo. Tako bih i ja htio jednoć umrijeti.« »Mislio sam da dum-dum metke ima samo puška.« »Također i revolver, djeco.« Doktor Vernon je, nema sumnje, već odavno bio policijski liječnik. Ništa ga nije moglo iznenaditi i ništa ga nije zavaravalo, čovjek bez iluzija i bez ikakva osjećaja zaprepaštenja, ma što vidio, ma što morao pretraživati. Osobenjak. Ili je ova radosna riječca 'djeco' samo teatar, možda se Vernon time štiti, jer sve ga to ipak dira, tiče ga se, potresa? »Dođi s tim svojim blokom, dječače!« kriještao je doktor Vernon, počeo je brzo i trijezno nešto kazivati u pero svom asistentu. Mladić je stenografirao. »Ali zašto je to netko uradio?« pitao sam. »Ima li za to neki motiv?« „O, da«, rekao je Lacrosse. »Na žalost, sasvim dobar motiv.« »Naime, koji?« »Pogledajte regale, tu prijeko.« Pogledao sam u regale gdje su se prije podne još nalazili dijelovi broda, a prije svega žice i dijelovi paklene mašine, što su ih bili donijeli s jahte. Regali su sada bili sasvim prazni. »Ma tko bio, sve je odnio«, rekao je Lacrosse. »Ne samo materijal, također i Vialeove bilješke. Bilo je mnogo bilježaka, poslije podne sam to vidio. Sada više ničega nema, niti slovca.« »Ali bilo je to čitavo brdo stvari«, rekao sam. »A bile su i teške.« »Počinilac mora da je to odnosio u nekoliko navrata. Vjerojatno u kovčezima. Možda sam, a možda s pomagačima.« »To je bilo opasno.« »Naravno, veoma opasno. Imamo ovdje posla s ljudima koji ne prezaju ni od čega«, rekao je Lacrosse. »Sjećate li se što sam vam rekao kad smo se upoznali?« Ušao je neki golem čovjek, koji je zbog svoje veličine hodao ponešto pognut. Na sebi je nosio lagano ljetno odijelo i kravatu, imao je guste crne obrve i valovitu bijelu kosu, tamne oči i usko, energično lice. »To je komesar Jacques Roussel iz Police judicaire u Nizzi...« Lacrosse nas je upoznao. Roussel je bio prava suprotnost Lacrosseu. Pun energije, nesalomljiv, ljutit i hrabar. »Lijepa svinjarija, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »Ma tko to bio — uhvatit ću ga«, rekao je Roussel. »Svinjče prokleto. Svejedno mi je jesu li bogataši umiješani u tu stvar — makar im pripadao svijet! Nemaju pravo da budu drugačiji negoli bilo koji skitnica u luci.« »Upravo to oni misle«, rekao je Lacrosse. »A moćni su, veoma moćni.« »Moć, govno!« rekao je Roussel. »Razgovarao sam s Parizom. S političkom policijom, s gospodarskom policijom. Dobrano sam ih prodrmao. Doći će ovamo.« »Eto nam, dakle, skandala«, rekao je Lacrosse.

»I onda? Ovdje se zbio zločin. I ako sve ne vara, dogodio se prije kratka vremena dvanaesterostruki zločin. I ako nisam sasvim blesav, između ta dva zločina postoji veza. Oni jadnici na ’Moonrowu’ koji su služili na jahti, momčad, to nisu bili milijarderi, Louis, bijahu to siromašni ljudi s porodicama, jednako kao i ti i ja. A porodice su sada bez hranitelja. Neka sam proklet budem li iz straha šutio, budem li se čuvao da se nekome zamjerim... što vi kažete, monsieur?« »Neka i ja budem proklet ako se uplašim ovog društva ovdje«, rekao sam. »Vi! Ne živite vi u Cannesu«, rekao je Lacrosse sasvim tiho. Roussel ga je obgrlio oko ramena. »Viale ostavlja majku«, rekao je. »Dobit će rentu. Ti dobro znaš kolika je ta renta. Sjeti se Vialeove majke, Louis. Zamisli da je tvoja.« Čudnovata se promjena zbila u tom malom, sumornom čovjeku. Tijelo mu se uspravilo, umorne oči su mu se povećale, počeo je govoriti, a iz njegovih je riječi provalilo svo poniženje i mržnja što se nakupila decenijama: »U pravu si, Jacques. Bio sam kukavna svinja, i suviše dugo, uvijek. Sada to više nisam. Ma tko to učinio — neka ispašta.« Lacrosse je pogledao Roussela. »Zahvaljujem ti što si tako razgovarao sa mnom.« »Dobro, dobro, stari moj«, rekao je Roussel. Netko je stupio u sobu i zapitao: »Da li je ovdje monsieur Lucas?« »Jest«, rekao sam. »Što ima?« »Zovu vas iz ’Majestica’. Prispjela su već dva žurna brzojava za vas. Mole vas da dođete kada budete mogli.« »Mi vas ovdje više ne trebamo«, rekao je Roussel, »ako želite poći...« »Moram. To će zacijelo biti moj šef.« »Jasno. Sad će se čitava stvar početi brzo odvijati«, rekao je Roussel. Još nismo znali koliko je bio u pravu.

32 Oba je brzojava poslao Gustav Brandenburg. Zamolio sam noćnog portira da mi da ključeve moga sefa, izvadio sam knjigu šifara, sjeo u prazno predvorje i dešifrirao poruke. U prvom brzojavu zapovjedili su mi da dođem ranim avionom u nedjelju u Düsseldorf i da se odmah poslije dolaska javim u Brandenburgov ured. Drugi brzojav je glasio: SVIM SREDSTVIMA ČUVATI STRUČNJAKE I DOKAZNI MATERIJAL. Zamislio sam se. Brzojav je bio predan u 19 sati 45. Da sam bio u hotelu i da sam ga pročitao, Viale bi možda bio živ, razmišljao sam, ponovo sam nastavio s razmišljanjem: kako bismo ga mogli zaštititi? Njega nikako, razmišljao sam. Ali dokazni materijal. Odakle Brandenburg već zna toliko o svemu tome? Spalio sam brzojave i pepeo bacio u pepeljaru. Sve sam to smrvio i odložio knjigu šifara u kutiju u sefu odakle sam izvadio pasoš i novac, a portiru sam rekao kako ujutro moram u Düsseldorf, ali da zadržavam sobu. »Sve je u redu, monsieur. Zadržavate sobu, uskoro ćete se vratiti.« »Kako to znate?« »Primili smo i mi brzojav.« Pružio mi je bilježnicu. »Ovdje je vaša avionska karta, monsieur. Zamolili su nas da vam osiguramo mjesto u avionu Air koji polijeće iz Nizze u devet sati i petnaest. Letjet ćete preko Pariza, a u Düsseldorfu ste u dvanaest sati dvadeset i pet. Sve smo to stavili na vaš račun.« Zahvalio sam mu se i vratio ključ svoga sefa, vidio sam kako ga je zaključao. Odvezao sam se potom u svoj apartman, svukao se i tuširao. Bilo je posvuda mnogo kutija — moja odijela i košulje i hlače bili su donijeti. G6 sam sve otvarao i spremao. Ostavio sam sebi samo lako odijelo bež boje i jednu od Angelinih kravata. Stavit ću je na sebe kada budem pošao na put. Legao sam go na krevet, pokušavao zaspati, ali bio sam potpuno svjež. Upalio sam mali radioaparat što se nalazio kraj kreveta. Neki ženski glas je pjevao« »Elle est finie, la comedie...« Ugasio sam ga odmah. Sada je bilo dva sata i dvadeset, pogledao sam na svoj ručni sat, koji sam noću uvijek odlagao. Zazvonio je telefon. Na aparatu je bila Angela. »Već sam bila nazvala, ali vas nije bilo. što... što se dogodilo, Roberte? Zlo?« »Jest«, rekao sam. »Veliko zlo.« „Što?« Rekao sam joj. Zavladala je duga tišina. Pomislio sam kako me zanima što će prvo reći. Napokon se oglasila tihim glasom: »Bio je dobar čovjek. Odonda, odmah poslije početka, bili smo samo prijatelji, ali odista prijatelji. Njegova me smrt jako rastužila. Toliko je volio svoju majku. Odmah ću se odvesti njegovoj majci, brinut ću se za nju. Sada je sasvim sama.« »Zašto ste me nazvali?« upitao sam je. »Jer — život se neprestance nastavlja, strašno, zar ne? — htjela sam vam reći kako moja prijateljica Pasquale pristaje rado da upriliči večeru za sve te ljude. Prekosutra u osam. Da li vam je pravo?«

»Veoma! čekajte. Sutra moram — danas — u Düsseldorf.« »Koliko ostajete?« Bože moj, pomislio sam, osjetivši kako mi srce udara, brzo je to upitala! »Ne znam. Neće dugo trajati. Budem li morao ostati dulje, pravodobno ću vas nazvati zbog večere. .Nadam se, do tog ću se vremena vratiti. Jako to želim.« »Morate li u Düsseldorf zbog Vialeove smrti?« »I zbog toga, također.« »Kada polazi vaš avion?« »Devet sati i petnaest. Iz Nizze.« »Tada ću vas povesti u osam iz hotela.« »Isključeno! To bi moralo biti za pet i po sati! Ne, uzet ću taksi.« »Nećete uzeti taksi. Doći ću u osam sati. Laku noć, Roberte.« »Laku noć, Angela. Mnogo vam hvala«, rekao sam i odložio slušalicu. Ali to više nije bila dobra noć. Odjenuo sam jutarnji ogrtač i otišao na balkon svoje sobe, sjeo sam i pušio, jednu cigaretu za drugom. Bio sam i suviše uzrujan, nisam mogao spavati. U pola pet nebo se iznad mora rasvijetlilo, boje su se iz trenutka u trenutak mijenjale. Bila je potpuna tišina na Croisetti. i u hotelu. U četiri sata i četrdeset i pet ponovo je zazvonio telefon. Ponovo je to bila Angela. »Ne možete spavati, zar ne, Roberte?« »Ne mogu.« »I ja također.« »Jadni Viale.« »Nije samo Viale jadan«, rekla je, »a to i sami sasvim dobro znate.« »Jest«, rekao sam, »znam to dobro.« »Što ste radili kad sam nazvala?« »Sjedio sam na balkonu i promatrao nebo kako se dani.« »I ja sam to radila. Sjedim na terasi i promatram nebo. Ima li u vas telefon dugačku žicu?« »Prilično je dugačka.« »Uzmite aparat i vratite se na balkon i promatrajte nebo.« Učinio sam to. »Jeste li sjeli?« »Jesam.« Sad oboje promatramo nebo«, rekla je Angela. »Jest«, rekao sam. Zašutio sam potom. U slušalici je šumilo. Nebo, koje je iz početka bilo sivo, a tada se pretvorilo u boju pijeska, prelazilo je svojim bojama u žuto, pa u smeđe, zatim je postajalo zeleno poput jabuke, a potom sve jače i jače prelazilo je u zlato, a bijele kuće na Croisseti počele su sjati obasjane ovim zlatnim sjajem. Dosta sam vremena sjedio tako, slušalicu sam držao na uhu, Angela je također sjedila, slušalicu je držala na uhu. Nismo progovorili ni riječi. Tada se popelo, poput krvi rumeno, sunce iz mora. »Dakle, u osam sati«, rekla je Angela. Poslije toga je odložila slušalicu.

33 Bila je točna u minutu. Imao sam na sebi odijelo bež boje, što mi ga je pronašla, i smeđe lak cipele. Ponio sam na put samo meku putnu torbu. U to vrijeme, u nedjeljno jutro, na ulicama je bilo sasvim tiho. Brzo smo napredovali. Ponovo smo vozili duž mora gdje su bile plaže i blokovi litica i mnogi restorani za gurmane. Jedva da smo vidjeli dvanaestak ljudi, a također progovorili nismo više od dvanaest riječi na tom putu. Angela je na sebi imala bijele hlače i nije se namazala. Parkirala je kola ispred aerodromske zgrade, pošla je sa mnom do šaltera, pratila me sve do posljednjeg zabrana. Neprestance me gledala, ali ništa nije govorila. Tek na rastanku rekla je: »Bit ću gore, na drugom balkonu.« Rekavši to brzo se udaljila. Prošao sam pasošku i carinsku kontrolu, pregledali su me zrakama, jer otmica aviona bila je upravo velika moda i kad sam se napokon našao u autobusu i kada su prozvali naš let, okrenuo sam se i ugledao visoko iznad sebe Angelu. Nalazila se na drugom balkonu odakle su gosti promatrali odlaske i dolaske aviona, bila je gotovo sama, mahala mi je i smijala se, a ja sam razmišljao o svemu onome što joj je svećenik prije tri godine rekao o njenoj maski, razmišljao sam također i o onome što je prošle noći i sama govorila o azijatskom licu; i ja sam se također smijao, bio je to smijeh na silu, odmahivao sam. Smijala se još jače, mahala mi je snažnije, a lijeva me noga počela boljeti. Autobus je brzo pošao vozeći nas do aviona što je već čekao. Kad sam ponovo izašao iz autobusa, sasvim sam razgovijetno mogao vidjeti Angelu, ponovo sam joj mahao, a ona mi je uzvraćala objema rukama. Mahao sam tako dugo dok me stjuardesa nije zamolila da uđem u avion. Poletjeli smo na more. Okomito je pilot poveo teški boeing naviše. Ugasio se natpis NO SMOKING. Mašio sam se džepa da izvadim tablete. Pri tom su moji prsti dotaknuli neki maleni, tvrdi predmet. Izvadio sam ga iz džepa. Bio je to onaj veseli slon od ebanovine kojemu sam se divio u Angelinoj zbirci. Mora da mi je jutros tajom to stavila u džep. Angela... Gledao sam je pred sobom. Njene oči. Njene prekrasne oči. Sunce je nenadano direktno obasjalo prozor u kabini, zraka me sunca zaslijepila. Morao sam sklopiti oči. Tek sada sam pravo u sebi vidio Angeline oči. čvrsto sam držao u ruci malog slona. Naš avion učinio je golem zaokret i pošao spram sjevera. Lijeva me noga još uvijek boljela.

34 U Parizu je kišilo. Kišilo je također i u Düsseldorfu. Odvratan, hladan svijet me okruživao. Bilo mi je zima. Sada sam opet ponio krivo odijelo. U Parizu nije bilo vremena, ali s aerodroma Lohausen u Düsseldorfu javio sam se Angeli. Automatskom centralom bilo je to sasvim brzo. Javila se odmah, glas joj je bio kao bez daha: »Halo!« »Ovdje je Robert.« »Sretno ste prispjeli! Hvala bogu.« »Ja... Želio bih se zahvaliti za slonica, Angela. Time ste mi učinili veliku radost... Odista, veliku radost. Držim ga u ruci dok to govorim.« »Slonić neka vam donese sreću«, rekla je Angela i tek sada sam bio svjestan toga da čitavo vrijeme govorim francuski, a ona njemački. Rekao sam osupnut: »Vi govorite njemački!« Angela je bila zatečena. »Jest«, rekla je. »Molim vas da mi oprostite, Roberte.« »Zar ja? Da vam oprostim? Zašto?« »Jer se... jer se ponašam glupo. Razmišljala sam o svemu. Zacijelo svi Nijemci nisu baš osobito rado bili vojnici. Zacijelo svi Nijemci nisu bili nacisti.« »Ipak ih je dosta bilo«, rekao sam. »Ali ipak ne svi, ne, zasigurno ne«, oglasio se njen ljupki glas. »Vi, Roberte, vi sasvim sigurno to niste bili.« »Nisam«, rekao sam. »Također i vojnik baš niste bili osobito rado.« »Odista nisam«, rekao sam. »Tako je, tako sam i mislila. Zbog toga sam bila nepravedna. Vi mi opraštate, zar ne?« »Ali naravno! Angela, toliko sam sretan što ste kod kuće i što vam mogu čuti glas!« »Znala sam da ćete se javiti čim se budete spustili. Zbog toga sam htjela biti kod kuće. Htjela sam čuti i ja vaš glas.« »Ali kako ste to mogli znati?« »Naprosto sam znala. Htjela sam biti ovdje. Jadni Laurent Viale, bit će sutra ujutro pokopan. Ovdje to mora ići brzo, zbog vrućine, znajte. Odmah poslije ukopa otići ću njegovoj majci.« »Smijem li vas ponovo nazvati? Večeras?« „O, da«, odgovorila je Angela. „O, da, molim.«

35 »Cover. Coverage«, rekao je Gustav Brandenburg. Zamišljeno se češkao po svojoj potpuno ćelavoj ćoškastoj glavi. »Zbog toga smo te i pozvali da se vratiš, Roberte«. Moj šef je ovoga puta na sebi imao odvratnu narančasto-bijelu prugastu košulju, ponovo je žvakao ogromnu havanu i žderao kokice vadeći ih iz neke vrećice, još su tri bile kraj njega. Sav je bio posut mrvicama, a pisaći sto mu je bio još gore prljav negoli ikada. Kraj njega, u ugodnoj stolici, sjedio je neki čovjek, bilo mu je oko pedeset godina, veoma elegantno odjeven, miran, razborit, a lice mu je bilo koščato i nepovjerljivo. Brandenburg mi ga je predstavio kao direktora u ministarstvu financija, zvao se doktor Daniel Friese. Ništa još slutio nisam. U ogromnoj zgradi GLOBALA tog nedjeljnog dopodneva bilo je upravo neugodno tiho. Radio je samo Brandenburg — kao i uvijek. Podnio sam izvještaj o svemu što sam doživio u Cannesu. Obojica su me slušala licima kao da to već sve znaju, kao da ništa drugo i očekivali nisu. Brandenburg me pri tom promatrao od vremena do vremena zabrinuto ili ljutito — o tome nisam bio načistu. »Zašto su te te dvije riječi cover i coverage tako pokrenule ...«, započeo sam... ali me odmah Gustav prekinuo: »Sada šuti. Gospodin Friese je lično došao iz Bonna kako bi prisustvovao ovom razgovoru.« »U nedjelju? Zar je to toliko žurno?« »Nema žurnije stvari«, rekao je Friese. Imao je ugodan glas. »Gospodina Friesea također zanima naš slučaj.« »Veoma«, rekao je Friese. »Zločin, što ga istražuješ u Cannesu, u zrak dignuta jahta, smrt dvanaestero ljudi, a sada i trinaesti, onaj stručnjak, kako se samo ono zove ...?« »Viale. Laurent Viale.« »... i onaj Viale, to je, imao sam dobar nos, zločin s financijskom pozadinom. To je privredni zločin. Svinjarija u rukavicama. Razmjeri su to o čemu čak ni ja nemam nikakve predodžbe. Gospodin Friese — ja to nisam znao — već se dugo vremena zanima za Hellmanna i njegove poslove. Sada smo zaključili da ćemo raditi zajednički. Kako bi ti shvatio o čemu je riječ, gospodin Friese će ti neke stvari razjasniti. Nije jednostavno ...« »Ali ja ću to pojednostavniti i skratiti koliko to bude moguće«, oglasio se čovjek iz ministarstva financija u Bonnu. Odista je bio izvanredno odjeven. »Pogledajte, gospodine Lucas, nije to nikakva tajna: danas se nalazimo posred svjetske inflacije. Ne bude li nam uspjelo savladati je, mogla bi nastati svjetska privredna katastrofa. A to bi bilo jednako zlo kao što je bio drugi svjetski rat.« Govorio je jednakomjerno, mirno i stvarno, jedino je njegovo napeto lice odavalo koliko se napreže da bi bio jasan. »Prije svega mogao bih reći, kako inflaciju smatram najodvratnijom krađom koje ima: zbog toga, što protiv ljudi, koji je — kao u našem slučaju — svjesno i brutalno i bezobzirno iskorišćuju za sebe, zakonom ne možemo ništa poduzeti.« »Imaš posla sa svinjama«, rekao je Brandenburg trpajući kokice u usta. »To znači: mi imamo s njima posla.« »Kako dolazi do te inflacije, i opasnosti o kojoj govorite, gospodine Friese?« upitao sam i pomislio sasvim nelogično, na malu kuhinjsku stolicu u Angelinoj kuhinji na kojoj sam sjedio

promatrajući je kako pravi salatu. »Pogledajte«, nastavio je Friese, »u čitavu svijetu danas se obrće svota od oko sedamdeset milijardi dolara. Sedamdeset milijardi! Možete li sebi takvu sumu i zamisliti?« »Ne mogu«, rekao sam. »Nitko to ne može. Ali to je tako. Tih sedamdeset milijardi uzrokom su jednog dijela nesreće.« »Prije svega: odakle potječu?« pitao sam. »Vlasnici su toga ogromni koncerni prijeko, privatni bankari, velike banke, jaki spekulanti, kojih ima. Te milijarde nastaju po takozvanom 'deficit spending' Sjedinjenih Američkih Država.« »Što je to?« »Sjedinjene Države kupuju još uvijek mnogo više u inozemstvu no što izvoze. Dakle, u inozemstvo pristiže uvijek više dolara. Dolar je još uvijek vodeća valuta u svijetu. Odavno je već precijenjena. Ali Amerikanci veoma nerado mijenjaju vrijednost valuti. Time bi, naime, porasla cijena zlatu — a to bi odgovaralo Rusima koji imaju beskrajno mnogo zlata, a mogu ga u svakom trenutku baciti na tržište. Zbog toga je, na primjer, američkim građanima zabranjeno kupovati zlato iz postojećih zaliha Amerike. Nama je to dozvoljeno, Švicarcima je dozvoljeno — Amerikancima ne. Uzgred budi rečeno: uvjeren sam u to kako će uskoro ponovo doći do teške dolarske krize i da će dolar tada jednostavno ponovo promijeniti vrijednost — možda i za deset postotaka. A to još dugo neće biti kraj! Nadalje: kada je riječ o američkim koncernima ili o multinacionalnim društvima, tada je stvar jasna, oni mogu kupiti u nas toliko njemačkih akcija koliko ih je volja. Obično Amerikanac koji želi kupiti njemačke akcije, mora platiti dvanaest posto poreza.« »To je svinjarija«, rekao sam. »Sasvim legalna svinjarija«, rekao je Friese. „Što su to uopće multinacionalna društva?« upitao sam. »To su poduzeća koja u svim industrijskim zemljama imaju podružnice i prema tome nigdje ih se ne tretira kao inozemce — usprkos tome se ni prema jednoj od tih zemalja ne osjećaju obavezni. Po zakonu, kako rekoh. Po zakonu, tako dugo dok te države same ne poduzimaju ništa, gotovo bih mogao reći da dopuštaju da ih ta multinacionalna društva ucjenjuju i da pred svim tim zatvaraju oči. Kada je riječ bilo kojem inozemnom privatniku, oči bivaju široko otvorene.« »Ali kakvi su to zakoni?« upitao sam zapanjen. »Svi su ljudi jednaki«, gunđao je Brandenburg, usta su mu bila puna kokica, »ali neki su ljudi jednakiji od drugih.« „Šta sada rade te milijarde dolara što lutaju svijetom?« upitao je Friese retorički. »Nalaze se u bankama, investira ih se u inozemna poduzeća, ili ih upotrebljavaju za kupnju, odilaze uvijek onamo gdje se tim novcem može ponajviše zaraditi. Dakle, ulaze u zemlje s relativno velikom novčanom sigurnošću — u Saveznu Republiku Njemačku iznad svega. Savezna Republika Njemačka važi — po mom mišljenju to je nepravedno, ali to je sasvim druga stvar — kao sigurna riznica gdje su krize rijetke, marku smatraju čvrstom, ponajboljom valutom. Još i boljom od švicarskog franka ili holandskog guldena. Dakle, ako u bilo kojoj zemlji dođe do uznemirujućih pojava — štrajkova, besposlice, podizanja cijena i tako dalje — tada ti dolari, koji se tamo nalaze, a kojima naravski ljudi u zemlji putem koncerna ili banaka raspolažu, prelaze, u vrijednosti ove zemlje u milijardama, u jednu sigurniju zemlju. To se radi sasvim po zakonu. Državna banka je po internacionalnom valutnom sporazumu, a koji je formalno još uvijek na snazi, ali je u praksi sasvim olabavio, obavezna primiti svaku vrijednost u svakoj visini zatim je promijeniti. Na taj način dolaze, dakle, uvijek nove

milijarde k nama — ja o tome govorim veoma pojednostavljeno, vi me razumijete, zar ne?« Kimnuo sam glavom. »Državna banka mora dolare koji dolaze promijeniti u marke. Ona, dakle, potražuje od Američke nacionalne banke; mogla bi zatražiti da se ti dolari promijene u zlato, ali upravo to više ne može, jer Amerikanci više ne mijenjaju papir za zlato.« »Sve po slovu zakona, sve po slovu zakona«, škrgutao je zubima Brandenburg mičući cigaru iz jednog kraja usta na drugi. Pod pazuhom njegove košulje oblikovale su se goleme mrlje znoja usprkos tome što je u Düsseldorfu bilo hladno. U tog čovjeka, kada je riječ o zdravlju, u redu nije bilo ništa, zasigurno, razmišljao sam. A što je bilo u mene u redu?« »Sasvim u duhu zakona, jest. Samo pogledajte, tim mijenjanjem dolazi sve više maraka u opticaj. Grubo rečeno; narodna banka mora stvarati sve više novaca, a upravo to je početak inflacije. Kada bi se taj novostvoreni novac tiho uložio kao nekoć, ne bi se desilo ništa. Ali umjesto toga u opticaj se daje uvijek novi novac. To mora biti pokriveno odgovarajućom ponudom robe. Ali veća ponuda se ne može stvoriti naprosto preko noći. Posljedica: ravnoteža između potražnje za robom i ponude novca je poremećena. Dakle, cijene moraju skakati. Uzgred budi rečeno: također i organizacije i poduzetnici, visoko hvaljeni socijalni partneri, veoma marljivo okreću taj inflacioni zamašnjak.« Razmišljao sam o onoj starici u apoteci. »Sve postaje neprestance skuplje. Naprosto sve. Mlijeko, maslac, kruh, meso, poštanske marke, odvoz smeća, što god hoćete. Ah, bože moj, jest, i starački domovi. Nastupila je tako strašna zloća među ljude...« »Ali to neprestano povećanje cijena je ludost«, rekao sam. »Nema sumnje«, rekao je Friese umilno, »mi živimo, kada je riječ o privredi, u ludom svijetu, idemo strašnoj krizi u susret pri čemu će iznad svega stradati mali čovjek, štediša, dok će veliki i oni sasvim veliki uživati korist od svega toga. A to je, kao što sam već rekao, samo prvi dio nevolje.« Ah, nesreća ne dolazi kao kiša. »A što je drugi dio?« pitao sam.

36 »Pričao sam vam o sedamdeset milijardi dolara«, rekao je Friese. »Ukoliko nisu upotrijebljene za kupnju čitave industrije, nalaze se u rukama spekulanata. Ti spekulanti, kojih ima posvuda, posjeduju cjelokupnu vrijednost, igraju se time ranžirnog kolodvora. Ako vi, na primjer, posjedujete slabu valutu, recimo funtu, ili liru, oni će takav novac pustiti da padne kao da u ruci drže vruć krumpir, ta će, dakle, valuta devalvirati. A to znači: oni nude iznose u slaboj valuti domaćoj narodnoj banci, koja je obavezna da je kupi, štoviše, i po još višem kursu. Time dobivaju spekulanti jaku valutu — recimo japanski jen, recimo zapadnonjemačku marku. Tako se brane od svakodnevnoga gubitka. Ali ne samo to! Ta gospoda dopuštaju da podružnice prave dugove, a nalaze se u istim koncernima njihovih multinacionalnih društava, u zemljama sa slabom valutom, to su čitava brda dugova, sve do najudaljenijih granica. I tada kreditna sredstva vade iz zemalja sa slabom valutom i dovode ih u kanale jake valute. Svojim ogromnim svotama milijuna i milijarda ta multinacionalna društva snažan su faktor koji vlade i banke, što se bave devizama, sile na trgovinu — na trgovinu koja po njih loše ispada.« »Koja loše ispada«, gunđao je Brandenburg, »po tvoje ljubljene male ljude.« »Devizne krize i inflacija, sve to uistinu ne pogađa velike«, nastavio je Friese, »već isključivo malene. Oni su uzrokom prisilnih zaštitnih mjera koje tada moraju provoditi države i narodne banke. A to, što sebi dopuštaju spekulanti, sve se to ne može pravom i zakonom pobijati, sve je to u duhu zakona, potpuno u duhu zakona, sve što spekulanti rade. To je razbojništvo, to je amoralan čin, nešto najgnusnije od gnusnoga — ali ništa nije urađeno protiv zakona. A to će nas, kad tad, odvesti do ponora. Slučaj, kojim se vi bavite, gospodine Lucas, takav je slučaj. Zbog toga sam ovdje. Zbog toga je ovdje i gospodin Kessler.« »Tko?« »Gospodin Otto Kessler jedan od naših najstarijih i najspremnijih deviznih stručnjaka u ministarstvu, čeka u pokrajnjoj sobi. Htio sam vam ponajprije neke stvari razjasniti kako biste shvatili što on ima da kaže.« Brandenburg je pritisnuo dugme na diktafonu. Njegova tajnica, koju od srca valja požaliti, morala je u najneobičnije vrijeme surađivati sa svojim šefom. »Molim, gospodine Brandenburg.« »Neka dođe gospodin Kessler«, zabrundao je Gustav. Pepeo je pao po njegovoj košulji, uopće to nije primijetio. Vrata su se otvorila. U vratima je stajao visok čovjek sa svijetlom, rijetkom kosom i brazgotinom na lijevoj sljepoočici koji je one večeri, za vrijeme prijema u hotelu 'Majestic’, sjedio kraj mene u baru i prisluškivao kad sam razgovarao s Nicole Monnier, a koja je poslije toga otišla. Ponovo je ovdje, taj čovjek. Zurio sam u njega. Gospodin Otto Kessler mi je površno kimnuo glavom.

37 Kesslerov glas je bio sasvim drugačiji no Frieseov — brz, hladan, energičan, navikao da zapovijeda, navikao da ima uspjeha. Bilo mu je blizu pedeset godina, ali se činio mlađi. »Dakle?« rekao sam, »ponovo se vidimo.« »Već sam mnogo tjedana u Cannesu, boravak sam prekidao«, rekao je Kessler, stručnjak za poreze, 'glavni’ u ministarstvu financija. »Stanujem u ’Carltonu’. Naravno, nije trebalo da se zna tko sam.« »Slažem se. Ona djevojka, s kojom sam sjedio u baru, uostalom je ...« »Nestala. Sa svojim makroom. Znam. Znam sve što se ondje dolje dogodilo, gospodine Lucas.« »Ali što ste radili u Cannesu?« Kessler je rekao: »Istraživali smo poslove Hellmannove banke, jedne od najuglednijih i najpoznatijih privatnih banaka u Saveznoj Republici Njemačkoj. Pogledajte, mi surađujemo, naravno, sa stručnjacima iz ostalih zemalja. Jedni drugima dajemo informacije. Već mnogo mjeseci, čak i go dina, bavimo se Hellmannom i njegovim poslovima s tim Amerikancem Johnom Kilwoodom.« »John Kilwood — to je jedan od onih ljudi koji su došli u Cannes da, navodno, proslave Hellmannov šezdeset i peti rođendan.« »Jest. Najzanimljiviji i najopasniji«, rekao je Kessler. Pucketao je zglobovima prstiju, činio je to često, bila je to njegova neugodna navika. Izvadio je neku bilježnicu iz džepa i započeo čitati: »John Kilwood. Treći put rastavljan, šezdeset i dvije godine. Živa djeca: pet. Naobrazba: Yale University. Posao Kilwood Oil Company sa svojim društvima. Procjena čiste imovine: sedam stotina do tisuću miliona dolara.« »Neka ga bog blagoslovi«, oglasio se Brandenburg. »I blagosilja ga«, rekao je Kessler gledajući svoju bilježnicu. »Kilwood posjeduje kuće, imanja i stanove u Beverli Hillsu, na Floridi, na Bahamskim otocima, u Francuskoj, švicarskoj, Monaku, Lichtensteinu i Engleskoj. U Engleskoj dvorac. Dva aviona, oba su boeing 702. U njujorškom neboderu 'United Nations Plaža’ ima luksuzan stan.« »Gdje ostavlja dobitak?« upitao sam. »Ondje gdje ga želi imati. U zemljama s najmanjim oporezivanjem«, rekao je Kessler. Listao je po bilježnici i pogledao me. »KOOD je za vas pojam, zar ne?« »Za koga nije?« rekao sam. Montažnom tvornicom u Schwarzwaldu, podružnicama u čitavoj Saveznoj Republici Njemačkoj, tvrtkama što služe za snabdijevanje iz inozemstva KOOD je bila najveća firma koja je sklapala elektronske uređaje u čitavu svijetu. Gradila je radarske uređaje, jednako kao i televizijske aparate, dijelove za satelite, koje šalju u svrhu obavještavanja; jednako tako prave i aparate za američki program osvajanja svemira — ničega nije bilo kada je riječ o elektronici, što KOOD ne bi izrađivao. »Dakle«, nastavio je Kessler, a odavao je dojam uvjerenog, iskusnog, mudrog čovjeka, »taj KOOD, ta tvornica u Schwarzwaldu, bila je godine 1948. tvornica sa svega dvije stotine ljudi. Danas KOOD zapošljava tričetvrt milijuna ljudi — a da o tvrtkama koje samo njemu služe i ne govorimo. Poslije svega što sam vam do sada rekao, ne bi smjelo biti veliko iznenađenje za vas da dobar dio

KOODA pripada Johnu Kilwoodu.« »Ne, to me doista ne iznenađuje«, rekao sam. »Godine 1948. morali smo kupovati dolar za četiri marke i dvadeset. Sada se upravo zaustavio na tri marke devetnaest. I to je također i suviše visoko. Ali u ono su vrijeme Amerikanci nakupovali, naravski, sve do čega su došli u Njemačkoj. Kilwood je kupio malu tvornicu u Schwarzwaldu iz koje je vremenom izrastao KOOD. Pretpostavljam kako vam je gospodin direktor Friese objasnio kako se to radi — u duhu zakona, sasvim u duhu zakona.« »Jest.« »Dobro«, rekao je Kessler. »KOOD, taj gigant — kako ga prosuđujete, koliku godišnju dobit iskazuje?« »Mnoge milijarde«, rekao sam. »Jest«, rekao je Kessler i ljutito se nasmijao. »A znate li koliki porez ovdje plaća? Smijat ćete se: u Njemačkoj ne plaća porez!«

38 »Ali kako je to moguće?« Pričinjao sam se sam sebi idiotom. »To je lako moguće«, rekao je Friese. »KOOD isporučuje naručiocima u Lichtenstein. U toj poreznoj oazi gotovo da se i ne plaća porez. Fiktivna poduzeća ondje pretvaraju tu dobit u zlato. Računi idu preko Lichtensteina na Bahamsko otočje, gdje uopće i ne znaju za porez, a dobit u milijardama, za koju vi s pravom mislite da postoji, zgrće KOOD — reci Kilwood — zgrće je tada, kada se izravnaju računi između Lichtensteina i Bahamskog otočja, ali ovoga puta ispravno!« »Mora da postoji mogućnost u Njemačkoj da se nekome zabrani poslovanje ako ne plaća porez!« rekao sam. »To nije moguće«, rekao je Friese. »Na tom je području uopće sve dozvoljeno i ništa se ne može učiniti protiv toga. Ipak —« prvi put je podigao glas »— ipak imamo jedino mjesto ovdje gdje bismo mogli nešto učiniti, ali s mnogo sreće. Kad bismo KOODU, naime, dokazali ma i najmanju utaju poreza, ma i najmanju nepravilnost — tada bismo ih mogli raspršiti. Zbog toga se Kessler već dugo vremena bavi time, ispituje poslove KOODA i Hellmannove banke.« »Kako Hellmann dolazi u vezu s time?« »Ah, to također ne znate?« rekao je Kessler. »Hellmann je bio Kilwoodova kućna banka u Njemačkoj.« »Zgodno, Roberte, zgodno, što?« mljackao je Brandenburg. Cigara mu je bila u ustima već potpuno mokra i izgrižena. Gotovo da je ležao u stolici, a na trbuhu je isprepleo ruke gledajući nas sve lukavim pogledom svojih očiju. Lukavim pogledom svojih svinjskih očiju.

39 Kessler je govorio: »Sve što sam doznao, doznao sam pod najtežim okolnostima, to sebi možete zamisliti. Posredstvom indiskrecija, osjećaja osvete...« Pogledao me. U njega su bile oči sive poput čelika, u njima nisam vidio traga ljudskosti. Mogle su mu također biti i od stakla, te njegove oči. Kessler, 'glavni' među stručnjacima u ministarstvu financija, opsjednut svojim pozivom. Za njega ne postoji ništa na čitavu svijetu, razmišljao sam. Kessler je nastavio: »Sve novčane transakcije, što vam ih je gospodin Friese objasnio, obavljao je gospodin Kilwood u Njemačkoj posredstvom Hellmannove banke. Pronašao je sebi banku najboljega glasa. Sve je moralo biti ispravno i besprijekorno, sve što bi se dogodilo. A ispravno i besprijekorno je — sve po našem zakonu. Pri svakoj krizi u bilo kojoj zemlji trpao bi Kilwood, mi to znamo, novac iz tih zemalja u Njemačku. Hellmann bi mijenjao taj novac u zapadnonjemačke marke i ulagao ih ponovo u KOOD. Tako je taj pogon postao svjetska tvrtka. Bez ikakvih skrupula Kilwood je iskorištavao politička vrenja, svaki prevrat, svaki puč, Madžarsku 1956, Zaljev Svinja na Kubi, Berlinski zid, što god hoćete, naravno Vijetnam, stotine događaja kako bi svoje dolare stavio u igru i posredstvom Hellmannove banke postajao sve bogatiji — darujući našoj zemlji sve veću opasnost od inflacije. Jedan je od mnogih koji tako radi, naravno, ali radi ono što može. Hellmann je također bio čovjek čiste savjesti, jer što je radio, bilo je u duhu zakona, potpuno u duhu zakona. Sve dok se nije dogodila ona stvar s funtom.« „Što je to bilo s funtom?« pitao sam. »Kilwood je vidio što će se dogoditi u Engleskoj. Ne, nije on samo vidio štrajkove, besposlicu, funtu, što postaje sve slabija, slutio je on također da će Engleska kako bi što jača mogla pristupiti u ZET prije ili kasnije vrijednost funte morati da oslobodi iz procijepa. I ovdje sada počinje ludilo, u nebo vapijuće ludilo čitave te priče.« »Kako?« upitao sam. »Pripazite«, nastavio je Kessler. »Kako biste stvar također shvatili, prije svega ću vam reći što je Kilwood morao uraditi — a što je u sličnim slučajevima uvijek radio, zar ne?« Kimnuo sam glavom. »Dobro. Dakle, Kilwood je morao svoju gotovinu u funtama, što je nastala prodajom dolara u Engleskoj, povući iz Engleske, predati je Hellmannu i za sve to potražiti zapadnonjemačke marke po starom dobrom kursu. On bi to i dobio, jer Hellmann bi funte još prije devalvacije odmah predao narodnoj banci, tako ne bi snosio on štetu već narodna banka, a s njom i mi svi. Još i više! Kilwood bi sebi posredstvom Hellmannove banke priskrbio kredite u funtama prije devalvacije — i to ne male.« »Kako bi on to mogao uraditi?« pitao sam. »Vi možete, ako ste vrijedni povjerenja, u svakoj njemačkoj banci dobiti pozajmicu u funtama ili guldenima ili dolarima ili u bilo kojoj valuti, ako je zatražite«, rekao je Friése. »Kilwood je zasigurno računao s devalvacijom funte.« »A sada su oslobodili kurs«, rekao je Brandenburg lijeno stresajući mrvice s košulje i hlača. »Sad će funtu odista devalvirati — treba da to bude osam posto.« »Osam posto, jest«, rekao je Friese. »I što bi to imalo da znači?« upitao me Kessler.

Odgovorio sam: »To bi značilo kako Kilwood svojom pravovremenom promjenom funte neće samo izbjeći štetu — suprotno od mnogih malih i srednjih poduzeća — već da će jako mnogo zaraditi. Jer kada sada kupuje sa zapadnonjemačkom markom u Engleskoj ...« »Kada bude kupovao«, oglasio se Kessler. »Kako to, 'bude kupovao’?« »Već sam vam rekao, ovdje se dogodilo nešto neshvatljivo, nešto sasvim ludo. Ali napnite, molim vas, tok svojih misli sve do kraja kako bismo bili sigurni da ste shvatili.« »No dobro«, rekao sam, »kada Kilwood sada, dakle, kupuje u Engleskoj plaćajući zapadnonjemačkim markama — u svog britanskog partnera za KOOD, na primjer — tada bi morao osam posto manje platiti u njemačkim markama.« »Tako je.« »A krediti u funtama, koje je uzeo, donijeli bi mu, kad ih bude vraćao, još jednoć osam procenata.« »Još jednoć kažem, tako je«, rekao je bljedoliki Kessler. »A sada me slušajte dobro, gospodine Lucas, jer sad dolazi ono neshvatljivo, fantastično, što nitko od nas ne razumije. Kilwood, to smo doznali u međuvremenu, prebacio je, doduše, funte na Hellmannovu banku gdje su bile promijenjene po starom, višem kursu u zapadnonjemačke marke, ali nije podigao kredite posredstvom Hellmannove banke, kredite u funtama, ne, naprotiv, ustupio je Hellmannovoj banci te kredite u funtama.« „Što?« upitao sam potpuno zbunjen. »Dobro ste čuli. Izdao je kredite umjesto da ih uzme.« »Ali«, povikao sam, »to znači da će Hellmann sada kad bude vraćao te kredite dobiti osam procenata manje. To je posao s gubitkom, a ne s dobitkom.« »Tako je«, rekao je Friese. »Ne razumijem«, rekao sam. »Nitko to ne razumije«, rekao je Kessler. »A to još nije sve.« „Što će još doći?« »Hellmannova banka nije proslijedila funte što ih je kupila od Kilwooda odmah u Narodnu banku, već ih je zadržala.« »Zadržala ih je?« »Jest.« Kessler je kimnuo glavom. »To znači da je Hellmann također i na onim funtama, što su ostale u njega poslije devalvacije, izgubio osam procenata«, rekao sam, a sam sam sebi izgledao potpuno bespomoćan. »Upravo je tako«, rekao je Friese. »Fino, zar ne?« Gustav je mljackao. Kessler je ponovo zaustio: »Znate li kolika je ukupna svota što ju je Kilwood u funtama prebacio ili u formi kredita izdao posredstvom Hellmannove banke?« »Koja je to suma?« »Pet stotina milijuna zapadnonjemačkih maraka«, rekao je Kessler. Poslije toga zavladala je duga tišina u Brandenburgovu velikom uredu, kiša je udarala o prozore, a ja sam razmišljao o tome kako bih rado bio s Angelom. Ali tada me ponovo zahvatila moja stara

lovačka strast što sam je poznavao već dugi niz godina, osjećao sam kako mi srce brže udara. Bio je to najveći slučaj koji sam ikada obrađivao. Pet stotina milijuna zapadnonjemačkih maraka! Svemogući bože!

40 »Ostatak je Iako ispričati«, rekao je Kessler promatrajući svoje lijepe prste čijim je pregibima tako odvratno pucketao. »Britanska tvrtka koja je surađivala s KOODOM, propala je, jer joj je Kilwood jednako tako radikalno oduzeo rezerve funta, ta tvrtka više nije mogla slijediti tok vremena.« »Zar vi ozbiljno vjerujete kako je Kilwood vlastite suradnike upropaštavao?« »Ništa ja ne vjerujem, jer ništa pouzdano ne znam. Ne vjerujem ni u šta što ne bih znao, gospodine Lucas. Bio je to samo dio njegove tvrtke. On se koristio njom. Na tucete i većih organizacija on je već upropastio na ovaj ili tome sličan način, taj naš prijatelj Kilwood. Zatim bi je otkupio na dražbi. Rado je to činio.« Povremeno sam osjećao kako to briljantno njuškalo veoma teško podnosim. »A ako su Hellmann i Kilwood surađivali planski?« upitao sam. »Kakav plan bi imali?« pitao je Kessler. »Ne znam.« »Mi također ne znamo«, rekao je Friese. »Dakle?« upitao sam. »Dakle, baš ništa«, rekao je Kessler. »Tu se dogodilo nešto što se još nikada dogodilo nije, nešto, što nitko od nas ne razumije. Hellmann pravi posao s kreditima, pri čemu mora izgubiti. Hellmann zadržava funte, što ih je kupio Kilwood, i ne proslijeđuje ih na vrijeme u Narodnu banku zbog čega još jednoć mora izgubiti.« »To može činiti samo glupan!« povikao sam. »Ja tu materiju primam s velikim naporom, ali to shvaćam da je Hellmannova banka sada poslije devalvacije morala snositi čitav, dvostruk gubitak.« »Hellmann nije bio glupan. Poludio također nije«', rekao je Kessler, počeo je ponove pucketati prstima, »a ipak -se sam bacio u gubitke.« »To je strašno«, rekao sam. »Ne mogu to shvatiti.« »Nitko od nas to ne može shvatiti. To je velika tajna«, rekao je Friese. »Kad bismo to otkrili, razjasnili bismo čitavu aferu. Ali hoćemo li tu tajnu ikada otkriti?« »Moramo pokušati«, rekao je Kessler, »neizostavno moramo pokušati, činjenica je da je Hellmann bio taj — a ne Narodna banka, u tome se svi slažemo — koji je u čitavoj toj pripovijesti izgubio osam procenata. Osam procenata od pet stotina milijuna iznosi četrdeset milijuna zapadnonjemačkih maraka.« »Veliki bože«, rekao sam. 1

»Veliki bože, nebbich «, grogotao je Brandenburg. »Također i četrdeset milijuna ne bi banku, kakva je bila Hellmannova, moglo uništiti.« »Ne bi«, rekao je Kessler. »Ali o toj bi se stvari govorilo naokolo. Ljudi bi nagađali. Kakve su bile skrivene namjere Hellmannove, kada nije dobivene funte odmah proslijedio u Narodnu banku, kad je kredite u funtama napustio umjesto da ih podigne? On je morao za to imati neki razlog. Neki, veoma misteriozni razlog. Ma kakav razlog za to postojao — nimbus se oko njega razišao. Ne samo nimbus uspješnog, već i natprosječno dobrog bankara. U svakom slučaju sigurno je jedno: Hellmann

je bio očajan. Mnoštvo svjedoka govori o tome. Hellmann leti u Cannes da bi od Kilwooda izmolio pomoć. Za to sam u Cannesu pronašao svjedoke. Poslijepodne ćemo sjesti zajedno, pa ću vam sasvim točno sve objasüiti. Jer odsada ćemo, po želji našega šefa, raditi zajedno.« »Jest, Roberte«, rekao je Brandenburg. »Vodstvo želi da tako bude.« »Neprestance se spominjala riječ ’cover’ i ’coverage’ — riječ je o pokrivanju. Tako, dakle, glasi bankovni izraz što su ga ovdje upotrebljavali. Hellmann traži da mu se pokrije osam procenata gubitka. Moli, kumi — uzalud. Nikakvog coverage«, rekao sam. »Shvaćate li sada kakvu je senzaciju pobudio vaš telegram u nas?« upitao je Friese. Rekao sam zgranut: »Dakle, Kilwood. Kilwood je natjerao Hellmanna u smrt.« »Ja to nisam rekao.« Kesslerovi su prsti ponovo pucketali. »Mi ne znamo što je Hellmanna odista natjeralo kad se nije obratio na Narodnu banku. U svakom slučaju Kilwood je uskratio coverage. Možda tog trenutka nije baš bio pri parama, ma koliko to nevjerojatno zvučalo. Možda mu je novac bio zamrznut. Možda nije htio Hellmannu pomoći. Sasvim je sigurno da i Hellmanna obavija neka tajna. Pomislite na upravo neshvatljiv postupak s kreditima. Hellmann je možda s Kilwoodom — kažem možda — smišljao nešto sasvim ludo, što ja znam. U svakom slučaju sve je pošlo ukrivo. U svakom slučaju sada je Kilwood Hellmannu otkazao coverage, tako vi kažete. On ima svoje razloge za to — a da i ne govorimo o ljudskim i prijateljskim nazorima. Dakle, nema coverage. Na to gubi Hellmann glavu. Pomišlja na jahtu. Kako to ne bi izgledalo kao samoubojstvo, uzima goste. Bio je on dobar bankar, pomišljao je on na tako nešto. Sada se sve to čini kao ubojstvo. Javnost će sasvim drugačije reagirati kada bude doznala da se Hellmannova banka našla u teškoćama. Kada bude doznala. Ako Kilwood najbržim mogućim načinom ne dobavi novac i sve poteče dalje — službeno s 'Briljantnom Hildom’ kao nasljednicom, a, uistinu, a to sebi mogu predstaviti, s Kilwoodom kao vlasnikom. Čini mi se, on je sebi uvijek želio vlastitu banku.« »To i ja također mislim«, rekao je Friese. »I ja«, oglasio se Brandenburg. Grogotao je poput svinje. Zagrcnuo se. Ispljunuo je gvalju kokica u šaku i sve to bacio u košaru za otpatke. »Dakle, samo Kilwood«, rekao sam. »Kako to mislite?« upitao je Kessler. »Mislim: ostali ljudi koji su se skupili u povodu Hellmannova šezdeset petog rođendana — ostali milijarderi, ne bi s time imali nikakve veze.« »Nisam mogao pronaći ni najmanjeg povoda za to«, rekao je Kessler. »Dali bi mi podatke kad bi ih znali — već da sebe operu. Sve sam ih posjetio. Također i Kilwooda, tog starog pijanca.« »Zar pije?« »Kao bure. A kad je pijan, postaje sentimentalan. Upravo je tako. Brutalan, kad je trijezan, plačljiv, kad je pijan. Sjećate li se filma sa Charliem Chaplinom i milijunerom koji se javlja u filmu?« Oglasio se Brandenburg: »Imam ja nos, Roberte, zar ne? Zar ti nisam odmah rekao da je to samoubojstvo, a ne ubojstvo? Što se mene tiče sada je to Hellmannovo samoubojstvo, a ubojstvo Vialea. Također ne moramo platiti.« »Ne znamo još točno, da je tome tako«, rekao sam. »Još ne posjedujemo sve činjenice što ih traži gospodin Kessler. Mi ih također trebamo.« »Zbog čega sam te poslao u Cannes!« prijetio je Brandenburg naljutivši se nenadano toliko da su

ga svi pogledali. »Grom i pakao, pronađi te činjenice!« Obojica iz ministarstva financija pogledali su jedan drugoga značajno. »Činim, činim što mogu, Gustave«, rekao sam. »Sve sam slušao što nam je gospodin Kessler pripovijedao. Bilo je to jako zanimljivo. Ali neke se stvari ne poklapaju.« »Na primjer?« upitao je Kessler neočekivano oštro. »Na primjer«, rekao sam, »Hilda Hellmann mi je pripovijedala kako je ovdje riječ o zajedničkom zločinu. ’Svi’ su ga počinili, ma tko to bio pod tim pojmom ’svi’.« »Čujte me, gospodine Lucas«, rekao je Kessler, »vi ste doživjeli 'Briljantnu Hildu'. Ona spada u muzej. Ona znate što je.« »Jeste li sigurni?« upitao sam. »Sasvim sigurni?« »Što to znači?« »Dakle, Francuzu, gospodinu Lacrosseu, na primjer, ispričala je sasvim drugu verziju.« Dosta sam dugo dopuštao da mi sole pamet. »Ja nisam mogao razgovarati s Kilwoodom i s ostalima. Dopuštam da-je moj zadatak drugačiji od vašega, 12 Odgovor zna samo vjetar I77 gospođine Kessler. Ali tako dugo dok ne znam sve činjenice jednako točno kao vi — ne vjerujem ni u šta.« »To je vaše sveto pravo«, rekao je pogođen. »Mi ćemo pozdraviti sva vaša nastojanja da nastavite svoja istraživanja«, rekao je Friese pomirljivo. »Htjeli bismo raditi koordinirano, to je sve.« »I ja sam također za to«, rekao sam. »Ali ipak, na primjer... da su Vialea ubili prije no što je mogao dovršiti svoja istraživanja i da su dijelovi broda nestali, ukazuje kako to ipak nije samoubojstvo.« »Naravno, Hellmann to nije učinio sam«, rekao je Brandenburg prkosno. »Naravno, imao je pomagače, šta ti sebi zamišljaš, Roberte?« »Osim toga i Kilwoodu je također bilo do toga da se ne pronađe istina«, rekao je Friese. »I te kako mu je. bilo do toga«, oglasio se Kessler. »Jednostavno, dakle, biti neće«, rekao je Brandenburg lažnom pomirljivošću. »Dva su sata. Ako želimo nešto pojesti, moramo se požuriti. Poslije podne ćemo nastaviti.« Ustao je frkćući.

41 Toga smo dana radili do dvadeset i jedan sat, u Gustavovu uredu. Zrak je na kraju bio neshvatljivo težak od duhanskog dima. Naokolo su ležale pivske boce, svi smo bili u košuljama. Ovoga smo puta slijedili točno financijsku stranu stvari do u detalje — time vas neću zamarati. Pošteno rečeno — na kraju sam od svih tih naklapanja o vrijednostima i financijskim manipulacijama imao osjećaj kako od svega toga ništa ne razumijem. Dogovorili smo se da ću odmah ujutro krenuti u Cannes i sa svoje strane pogledati tog Johna Kilwooda. Naravno, također i ostale. Možda će se stvar razviti sasvim drugačije, možda ću pronaći nešto što Kessler nije uspio naći. Kessler će letjeti još danas, kas-; no. Službeno se nas dvojica ne poznajemo, budemo li se morali porazgovoriti, uglavit ćemo telefonski mjesto sastanka. »Radujem se suradnji«, rekao je Kessler opraštajući se i stežući mi žestoko ruku. »I ja se također radujem«, rekao sam, a odista sam osjećao radost, ali sam bio i veoma umoran. Ljudi iz Bonna su otišli. U odvratnom uredu ostali smo Gustav i ja. Sekretaricu je poslao kući. Sada smo se ovdje nalazili samo nas dvojica i ljudi što čuvaju zgradu. »To je, dakle«, rekao je Gustav Brandenburg, »svijet u kojemu živimo, Roberte, prijatelju moj. Sve su to lašci i varalice i kradljivci — bogati i ’superbogati', političari, koji dopuštaju da ih se kupi, svećenici sa svojim lažnim opraštanjima, a u pozadini Vatikanska banka, pa carevi i kraljevi, i bankari i države koje dobro znaju zašto sve to, što nije drugo do zločin, ne kažnjavaju, jer i one pri tome zarađuju jednako kao i naš dragi GLOBAL koji je također sasvim sigurno nešto ušićario zahvaljujući mojim ranijim obavještenjima — kao što bi to i siromasi učinili kad bi samo imali prilike da tako rade. To je ono jedino što nas sve sjedinjuje — svi smo mi varalice.« »Mi?« »Jest«, rekao je Gustav, pomičući se u svojoj stolici s jedne strane na drugu, »ja, jer te štitim, i ti, jer znaš da ću te štititi.« »O čemu ti zapravo govoriš?« »Varalico, primi ruku varalice«, nastavio je Gustav. »Ja sam izbjegao ono najgore. Spriječio sam da te odmah maknu s posla, a to su mogli uraditi. Prevario sam ih govoreći kako liječnik pretjeruje.« »No, sad budi potpuno jasan!« rekao sam, a moja hrabrost je postajala sve manja. »Ovdje imam«, nastavio je Gustav, »pismeni izvještaj direkcije da odmah uzmem stvar u ruke i da te do daljnjega pošaljem na dopust kako bi se mogao temeljito oporaviti. Doktor Betz je poslao svoj nalaz. Ti si veoma bolestan, Roberte.« »Ja uopće nisam bolestan.« »Claudicatio intermitens«, rekao je gledajući list papira. »Tako to ovdje stoji. Doktor Betz je dobar liječnik.« »A ja ti govorim kako se on vara!« povikao sam razmišljajući o Angeli, Angeli, Angeli, a pri tom sam osjetio bol u lijevoj nozi. Angela! Ja se moram vratiti njoj, pa makar išao i pješke u Cannes! Ništa me neće zadržati, ništa i nitko. »Ja ne prihvaćam obavijest direkcije«, nastavio sam, »a također i ti to ne prihvaćaš, Gustave. Jer

kad bi tome bilo tako, ne bi me čitav dan pripremao na ono što će doći, već bi pronašao zamjenika koji bi surađivao s Frieseom i Kesslerom.« Oči su mu sjale. Svinja, zabavljao se. »Tako je. Već sam rekao kako smo i mi varalice. Još uvijek si mi najmiliji suradnik. Pa makar se i upropastio pri tome. Ti ne želiš drugačije, a ja hoću samo tebe. Ti imaš svoje razloge. Meni je to pravo. Meni je to najdraže. Ali budući da nastavljaš, ima ovdje jedna malenkost.« »Kakva je to malenkost?« Pogledao me, već sam pomislio kako u njegovu pogledu ima nešto samilosti, ali smijao se nemilosrdno. »Moraš potpisati neku malu potvrdu, do toga mi je stalo. Eto, tu je. Ti nastavljaš radom usprkos tome što si uredovno upozoren, i tako dalje. Radiš na vlastitu odgovornost. Ma što ti se od tog trenutka dogodi, tvoja je stvar. GLOBAL pridržava sebi pravo da te svakog trenutka, kada to budu smatrali za shodno, bude li se, dakle, tvoje stanje pogoršalo ili ne budeš mogao pristojno raditi — GLOBAL sebi pridržava pravo da te opozove. Tada se moraš vratiti. Inače možeš raditi — ali ni u kom slučaju ne očekuj naknadnu podršku razbiješ li sebi zube. Nikakve potpore, nikakvih privilegija, ništa. To je najviše što sam mogao postići, varalico.« Gledao me istraživački. »Sve to tu stoji napisano. Dakle?« »Dakle, što?« rekao sam. Takvom ću nogom još dugo vremena trčati naokolo, razmišljao sam. Prije bi me mogao zadesiti infarkt. Noge se nisam bojao. A ako bi ipak... svejedno, kraj. Ja moram u Cannes. Ja moram k Angeli. To je sve o čemu sam bio kadar misliti. . »Bude li se nešto desilo, i ti umreš, tvoja će žena dobiti normalnu udovičku penziju dugogodišnjeg namještenika, ti znaš, koliko je to. Bude li se nešto dogodilo, a ti nastaviš živjeti neko vrijeme, ti ćeš dobiti penziju.« Dobra li čovjeka. »Naravno, ti ćeš to potpisati.« »Daj ovamo«, rekao sam i potpisao a da i pročitao nisam. Bojao sam se da ću pronaći izvjesne riječi. Na primjer, riječ smrt. »Iza svega toga nalazi se neka žena, zar ne?« Gustav se smiješio. »Kako dolaziš na to, da me tako nešto upitaš?« »Kessler je učinio neku primjedbu, prije no što si došao. Ne tiče me se. Neka ti bude. Od srca rado. Dobro se izjaši, Roberte, pravi si jadnik.« Mljaskao je gledajući moj potpis. »Sve je u najboljem redu. Eto, stvarčica je tu, zar ne? Dobri ujak Gustav i njegova radoznala njuška. Hoćemo li što popiti?« »Još nisam bio kod kuće.« »Čežnja za Karin?« Njištao je. »Čežnja za kupaonicom«, rekao sam. »Kupaš se — od kada?« »Ah, poljubi me u guzicu!« odvratio sam mu. »To bi ti i htio. Lijepo se okupaj. Ali nemoj skočiti na Karin. Ostavi sve lijepo za Cannes.« Gurnuo mi je dvije omotnice. »Evo, tvoja avionska karta. Lufthansa, u deset sati iz Lohausena. Ovoga puta preko Frankfurta, u trinaest sati i pedeset bit ćeš u Nizzi. Kraj karte imaš i traveller čekove. Trideset tisuća. Za prvu ruku. Kako bi mogao kupovati informacije i pokrivati ostale izdatke. Naravno, dat ćeš mi točan račun. Budi mi zdrav!« Pružio mi je mlohavu, ružičastu ruku, nokti su mu bili puni prljavštine.

»Zar ostaješ?« »Išao bih kad bismo pošli nešto popiti«, rekao je Gustav. »Ovako ostajem. Mnogo je posla. Vjerojatno ću ovdje i spavati.« »U tom bih slučaju prije spavanja otvorio prozore«, rekao sam. »To ću i učiniti. A kada ti budu poplavjeli prsti na nozi, pozvat ćeš me, zar ne?« rekao je moj šef Gustav Brandenburg.

42 Kući sam se vratio pješke. Više nije kišilo, ali duvao je jak vjetar. Putnu torbu ostavio sam na aerodromu. Poslije mnogo sati napokon sam udisao svježi zrak. Kad sam se približio nekom baru, ušao sam i naručio konjak, rekao sam im da bih htio razgovarati s inozemstvom. Nazvao sam Cannes, Angela se odmah javila. »Čekam tolike sate!« rekla je. »Bogu budi hvala. Ništa se zlo nije dogodilo, zar ne?« „Što bi se imalo dogoditi?« pitao sam i razmišljao osupnut kako ipak sa mnom nije dobro kad su zatražili onakav potpis od mene. Doktor Betz mora da je napisao čitav izvještaj o meni. »Ne znam. Zlo se može uvijek dogoditi. Kada ćete se vratiti?« »Sutra u trinaest sati i pedeset bit ću u Nizzi. Jako se radujem našem ponovnom viđenju, Angela.« »I ja također, Roberte. Doći ću po vas.« »To je lijepo.« Još je nešto pitala, a ja sam kratko odgovarao. »Spavajte dobro, Roberte, ja... veoma sam sretna.« »I ja također, Angela, i ja.« »Neka vas štiti dobri bog.« Zašto je to upravo sada rekla? razmišljao sam utučen i nastavio: »Neka i vas štiti, Angela. Laku noć!« Odložio sam slušalicu, ispio svoj konjak i otputio se kroz tamu i, vjetar kući. U apoteci kraj koje sam uvijek prolazio, ugledao sam svjetlo. Neki je čovjek stajao kraj staklenih vrata. Nanita mu je upravo pružala lijek kroz otvor na vratima. Bila je u noćnoj službi. Prepoznala me i mahnula mi. Približio sam joj se. čovjek s lijekom je nestao. »Mislila sam da ste na putu«, rekla je Nanita kroz mali otvor na vratima. »Bio sam. Nakratko sam se vratio. Sutra ujutro polazim ponovo.« »Tada još ne znate?« »Što?« »Gospođa Prawos je mrtva.« »Tko je mrtav?«. »Gospođa Prawos, zacijelo se sjećate, starica sa svojom čežnjom kako bi se smjestila u starački dom.« »Jest, sad se sjećam. Mrtva je?« »Danas su javili u 'Bild am Sonntag’!« »Od čega je umrla?« »Prerezala je vene.« »Što?« »Jest, prerezala je sebi vene. Ostavila je oproštajno pisme. Sasvim kratko. Na svijetu više nema mjesta za stare, siromašne, bolesne ljude. Tako su javili u novinama.« Mala soba u 'Luisenhöhe'.

A stara gospođa Prawos je sebi oduzela život, četrdeset milijuna maraka. I bankar Hellmann se također ubio. Da li se ubio? Svi su tako mislili. A ja to moram dokazati. »To je jako tužno«, rekla je Nanita.

43 „Četiri sata sam čekala na tebe s večerom«, rekla je moja žena Karin. Na sebi je imala sivi jutarnji ogrtač. U kući je uvijek imala na sebi jutarnje ogrtače. Nije bila počešljana, a ni namazana. »Potom sam jela sama. Ako si gladan, nešto, ću ti još toplo spremiti...« »Nisam gladan.« »Mogao si me nazvati.« »Bilo je i suviše posla«, rekao sam hodajući po našoj dnevnoj sobi i promatrajući svoje knjige i sicilijanskog konjića i moje slonove i vitrine s malenim rezbari jama i sve one stvari što sam ih iz čitava svijeta donosio, a u džepu sam osjećao Angelinog slonica. Činilo mi se kao da me godinama nije bilo kod kuće. Sve mi je bilo toliko strano, ništa me se ovdje više nije ticalo. Pristupio sam zidnoj ostavi i nalio sebi veliki whisky. »Hoćeš li i ti?« »Neću«, rekla je Karin. »Imaš novo odijelo. I nove cipele. Također i novu kravatu.« »U Cannesu je veoma vruće, morao sam kupiti nove stvari.« »Naravno«, rekla je. »Kravata je veoma lijepa. Pristaje odijelu. Jesi li je sam odabrao?« »Jesam«, rekao sam. »Naravno«, rekla je Karin. »Kada se vraćaš?« »Sutra. Uzet ću taksi. Ti možeš mirno spavati. Rano moram otići. Sam ću sebi napraviti čaj, još danas ćemo se oprostiti.« „Što se mene tiče ne moramo se uopće opraštati«, rekla je Karin. »Kako se ona zove?« »Tko?« »Tko? Tko?« oponašala me. »Ja nisam nikakav idiot! Tu kravatu nikada sam sebi ne bi kupio! Također i odijelo! Pa cipele! Ja ipak znam kakav je tvoj ukus.« »Ne postoji nitko«, rekao sam. »Sam sam to odabrao.« Sebi sam govorio: besramno je što ovdje činiš, stari moj. Što znači besramno? Još dvije godine, pa će ti biti pedeset. A i zdrav nisi. Ne, uopće nisi zdrav, stari moj. Claudicatio intermitens. Tako, ispij to. Gorko je, ali to moraš popiti. Povremeno hramanje. Koliko će to trajati, pa da ti odsijeku nogu? Bit ćeš bogalj. A i srce ti nije zdravo. Karin bi te mogla njegovati. Nemaš mnogo vremena, prijatelju moj, nemaš mnogo vremena. So little time, my friend. Čitava si života pravio svinjarije. Sada, odjednom, znaš što je to: ljubav. Prvi put u svom životu istinski voliš. Prvi put u svom životu si sretan. Svaki čovjek ima pravo da bude sretan. Jest, rekao sam sebi, zacijelo — ali sreća na račun drugih? Sreća na račun Karin? »Nemojmo se svađati«, rekao sam. »Nemojmo, za ovo par sati što sam ovdje.« »Ti i nisi ovdje«, rekla je. »Uistinu si kod nje, kod te druge žene.« »Rekao sam ti: ne postoji nikakva druga žena.« »Kaži ti što te volja«, rekla je Karin. »Idem spavati. I nemoj me buditi ujutro. Loše spavam. Moram uzeti sredstvo za spavanje.« Više me nije gledala. Sjeo sam pred televizijski aparat i razmišljao o Angelina četiri aparata, gledao sam neku komediju ne razumijevajući što gledam. Oko jedanaest sati otišao sam u kupaonicu. Karmina spavaća

soba bila je u tami. Bilo je sasvim tiho. Ili je duboko spavala ili uopće nije spavala. Kupao sam se dugo i vruće. Točno sam promatrao prste na nozi. Ni traga modrilu na lijevoj nozi. Nisam se osušio već sam go i mokar otišao u krevet, namjestio sam budilicu na sedam sati. Odmah, kako sam ugasio svjetlo, zaspao sam. Probudio sam se odmoren čim je budilica zazvonila, napravio sam sebi čaj i čitao u jutarnjim novinama o misterioznom udesu jahte i o Hellmannovoj smrti. Straga u novinama čitava je strana bila ispunjena osmrtnicama. Najveću je dala Hilda koja je žalila za svojim 'ljubljenim, nezaboravnim bratom’. Ostale su osmrtnice bile od banaka, industrijskih i trgovačkih komora, bila su tu zatim društva u čijem predsjedništvu je također sjedio i Hellmann. Senzacija dana bila je naravno slobodni kurs funte, još uvijek, i očekivana devalvacija za osam procenata. Odjenuo sam se i pozvao taksi. Prisluškivao sam na Karininim vratima. Hrkala je tiho i jednolično. Napustio sam stan i obzirno zatvorio vrata, odvezao sam se liftom. Nevrijeme je rastjeralo oblake. Bilo je svježe i sunčano. Došao je taksi. »Aerodrom«, rekao sam. »Napokon lijep dan, zar ne?« rekao je vozač. Vozio je veoma brzo gradom, a meni se Düsseldorf, što sam ga znao sasvim dobro, učinio iznenada stran, kao da nikada nisam živio u tom gradu. Srce mi se rastapalo od milja, svakim djelićem svoga tijela radovao sam se ponovnom viđenju s Angelom. Život pun rada i nevolja. Još dvije godine, pa pedeset. Bilo je već beznadno. A sada... A sada... Činilo mi se kao da se vozim k vratima raja. Samo sam se jednoga trenutka osjećao zlo. Sjetio sam se posljednjih riječi što sam ih izmijenio, naveče, dan ranije, s Angelom na telefonu, bile su to samo četiri riječi. Jako su me smetale, iznenada, prisiljavao sam sebe da ne mislim na njih, na te četiri riječi. Angela me upitala: »Roberte, jeste li oženjeni?« Odgovorio sam: »Ne, nisam oženjen.« »To je lijepo«, odgovorila je Angela. »Jest«, rekao sam, »zar ne?«

DRUGA KNJIGA

1 Ovoga su puta mnogi ljudi čekali na balkonima aerodromske zgrade, ali Angelu sam odmah ugledao. Njena crvena kosa sjala je na suncu. Ona je također i mene odmah ugledala, jer je ispružila obje ruke mašući mi. Stajao sam kraj aviona ispred autobusa i odvraćao joj pozdravima također s obje ruke, razmišljao sam: naravno, kazat ću joj istinu. Moram joj reći istinu. Ali ne odmah. Reći ću joj nešto kasnije, kada budemo potpuno sjedinjeni, kada Angela ne bude mogla prekinuti tu vezu koja pravo nije ni započela, reći ću joj to kasnije, kada bude Angela spremna, zajedno sa mnom, potražiti izlaz. Neko ću joj vrijeme morati da lažem, jer se bojim da bih je mogao izgubiti. Bilo bi to nešto najstrašnije što bi mi se moglo dogoditi. Odista neću više pušiti, kako mi se ne bi pogoršalo stanje s nogom i sa srcem. Dobro si joj nalagao, mnogo toga, rekao sam sebi, dok sam se uspinjao u autobus. Eto je, laži, između vas dvoje. Dobro, rekao sam, dobro. Nisam se usudio pripovijedati Angeli o svojoj ženi nakon svega što je doživjela. Shvatit će me, sve ona shvaća, oprostit će mi, razmišljao sam, dok se autobus brzo približavao aerodromskoj zgradi. A sukobio sam se ponovo s ovim drugačijim svjetlom, opet su prisutne vrućine, more je obasjano, cvijeće, palme, radosni ljudi. Rekao sam sebi: vratio si se kući, napokon si se ponovo vratio kući. Samo je ovdje, u Angele tvoj dom. U aerodromskoj dvorani poletjeli smo jedno prema drugome, trčali smo sve brže. Sudarao sam se s ljudima, glavinjao, trčao i tada sam bio kraj nje, kraj Angele, raširio sam ruke, spreman da je privinem na sebe, a i ona je također spremno raširila ruke — a tada se dogodilo nešto čudnovato. Neka velika zbunjenost nas je spopala, spustili smo ruke. Samo smo se gledali. »Angela«, rekao sam. »Angela.« »Jest«, rekla je. »Jest, Roberte. Radujem se što ste ponovo ovdje. Jako se radujem.« »A tek ja«, rekao sam. »Brojio sam svaki sat, svaku minutu, svaku sekundu...« Stavila mi je svoju hladnu ruku na usne. »Ne. Riječi su kadre sve razoriti.« Poljubio sam njen dlan, brzo je povukla ruku. Ponovo je sjedila za volanom, a ja kraj nje. Kola su imala pomični krov, otvorili smo ga. Kosa mi je letjela na vjetru. Angela je na sebi imala modre hlače i modre cipele. Učinila mi se još ljepšom. Sjedio sam i gledao je, a mi smo se vozili kraj mora prema Cannesu, a iza retrovizora poskakivao je stari ružni medvjedić što sam ga bio kupio od one djevojčice u ’Feliksu’. Angelin magarčić bio je u mom apartmanu. Vozila je veoma brzo i veoma sigurno. Gotovo da i nismo razgovarali. Samo jednoć je Angela maknula ruku s Volana i nakratko stisnula moju. Nije me odvezla do 'Majestica'. »Kamo idemo?« »Poziv Trabaudovih glasi za osam sati«, rekla je Angela. »Imamo još vremena.« »Dobro, ali kamo...« »Pssst...« Okrenula je u dio grada po imenu La Californie, vozila je neko vrijeme još po zavojitim ulicama dok nismo došli do dugačke, široke i ravne ceste. Tu je bilo starih kuća, u raspadanju i ružnih, između njih drvenih zidova prepunih plakata, mnogi su bili napola oderani. Bilo je tu malih barova sa stolicama i stolovima pod vedrim nebom, svaki je bar imao zastor od šarenih kuglica na ulazu. Kuće su bivale sve manje i ružnije. Tada smo naišli na neko polje na kojemu se,

poput mora, ljuljalo crveno cvijeće. Nije to bio mak. Nenadano je Angela zakrenula s ceste i povela mercedes u neki potpuno podivljali golemi vrt. Vrata su bila istavljena i zarđala. Pod je bio od kamena. Korov je bio gotovo metar visok, a između svega toga rasle su anemone i margarete. Ugledao sam nekoliko gredica u korov zarasla povrća. Angela je zaustavila automobil ispod reda starih stabala koja su okruživala pješčanu čistinu. Korijenje stabala izlazilo je iz tla, kola su poskakivala. Kad sam izašao iz kola, ugledao sam napokon gdje se nalazimo. Ispred mene je stajala mala crkva. Bila je potpuno žuto obojena, sagrađena u meni stranom stilu. Zvono joj je bilo na otvorenom, ugledao sam ga. Iznad tornja dizala se azurno-modra lukovica sa šiljkom koju su oslikali bijelim zvijezdama. Sasvim na vrhu sjao je križ sa tri kraka, gornji je bio kraći, a donji je bio koso položen. »Eto je«, rekla je Angela. »To je moja crkva. Rekla sam vam kako sam uvijek pomišljala da ću potražiti svećenika koji me one noći tješio. Rekla sam da ću prije svega otići ovamo, kada...« Stala je u riječi. »Kada?« upitao sam. »Kada vi budete došli, Roberte«, rekla je Angela. Već je pošla k smeđim drvenim vratima; na vratima smo ugledali bijelo slovo P s veoma dugačkim vertikalnim potezom, a na tom slovu nalazile su se dvije crte ispisane jedna preko druge. Bio je to ulaz u crkvu. Vrata su bila zaključana, nikoga nismo vidjeli. Glasno sam povikao, nije bilo odgovora. Stajali smo neodlučno. Kraj ulaza, već u visokoj travi, nalazila se, na dvije drvene daske, tabla s oglasima. Bilo ih je mnogo. Svi su bili napisani ćirilicom, razumjeli nismo ni jedne riječi»Straga je još jedna kuća«, rekla je Angela. »Možda ćemo naći nekoga tko će nam reći gdje je svećenik.« Kuća se nalazila u pravoj šumi korova, jedva smo se probijali kroz travu. Kuća je bila jako ruševna, mnogi su prozori bili zabiti daskama. Vrata su također na toj kući bila zatvorena. Kucali smo. Ništa. Tada je Angela zirnula kroz niski prozor. Svi su prozori bili veoma prljavi. »Netko je unutra«, rekla je Angela. »Neka žena.« Mahala je i ženi davala znakove, a ja sam je također ugledao u kuhinji. Dugo je trebalo i tada se žena pojavila, činilo se kao da je duševno bolesna. Bila je malena, na sebi je imala neku sivu, poderanu suknju, kose su joj bile zapuštene, a u očima se ogledao strah i ludilo, mnogo straha. Ruke su joj drhtale neprestance. Gledala nas je, a ja sam se stidio što smo očito tu ženu toliko prestrašili. A možda je uvijek bila takva? »Htjeli bismo razgovarati sa svećenikom«, rekla je Angela. »He?« Žena nije imala ni jedan zub. »Htjeli bismo ...« »Ne razumijem francuski«, rekla je žena, napuklim, promuklim glasom. »Znate li ruski? Njemački?« »Molim svećenika«, rekla je Angela njemački. »Gdje je?« upitao sam. »Ondje«, rekla je starica. Podigla je ruku. Iz zapuštenog vrta upravo je nailazio mladi čovjek u dugačkoj halji, kosa mu je padala do ramena, vozio se na mopedu, odilazio je spram ceste. Na prtljažniku iznad stražnjeg kotača nalazila se velika torba puna povrća. »Velečasni prodaju naše povrće«, rekla je starica. Mladi je svećenik vrlo vješto zavio spram

ulice i nestao. »Mi smo mala zajednica i veoma smo siromašni.« Angela me pogledala, zajednički smo uputili svoje oči spram gole lijeve podlaktice starice, jer njena poderana haljina imala je kratke rukave. S unutrašnje strane podlaktice, ponešto izblijedjeli, ali još sasvim dobro vidljivi, nalazili su se brojevi i neka pismena. »Crkva je zatvorena«, rekla je Angela. »Misa je u osam«, rekla je starica. »Hoćete li doći?« »U osam nismo slobodni«, rekao sam. »Nitko nije slobodan«, rekla je starica s brojkom iz logora na ruci. »Toliko ih je malo koji dolaze.« »Da li biste nam htjeli otvoriti crkvu? Htjeli bismo je razgledati iznutra.« »Rado«, rekla je starica. Otišla je i vratila se sa svežnjem ključeva, išla je ispred nas do crkvenog portala. Teško je hramala, vidio sam da nosi ortopedske cipele. Vrata na crkvi su se otvorila bez glasa. Starica je rekla: »Čekat ću vas i potom zaključati. Ionako se moram pomoliti. Danas još nisam molila. Velika nepravda što sam je učinila opterećuje moju dušu.« Razmišljao sam kakva to nepravda opterećuje dušu te stare žene. Išla je ispred nas i ušla u crkvu. Ovdje je bilo tamno i tiho. Nije bilo klupa, samo trošne stolice, bilo ih je raznih, bile su poredane u kratkim redovima. Svi zidovi u crkvi bili su pokriveni najljepšim ikonama što sam ih ikada vidio. Bilo ih je velikih i malih, šarolikih i tamnih. Ta crkva je krila čitavo bogatstvo. S ikona nas je gledala slika Majke božje. Bilo ih je iskovanih u metalu, a bilo ih je i naslikanih pod staklom i bez stakla. Starica je otišla sve do zida s ikonama, kleknula je na tlo, jednu je nogu ružno ispružila u stranu. Zaboravila nas je. Angela i ja stali smo ispred jedne velike crne ikone. Bila je od metala i prikazivala Majku božju što se naginje nad dijete koje drži na krilu. Ispred velike ikone nalazio se stalak s mnogim šiljcima. Nastavili smo ići sve do prednjeg dijela crkve gdje smo naišli na kutiju svijeća. Iznad kutije nalazio se ormarić na kojem je bilo ispisano francuskim jezikom: ZA NAŠU CRKVU. Stavio sam u kutiju novčanicu od pedeset franaka, uzeli smo dvije dugačke, tanke svijeće i vratili se crnoj bogomajci. Ja nisam bio osobito spretan, ali je Angela nataknula svijeću na šiljke, a ja sam ih zapalio upaljačem. Angela je potom sjela na jednu od starih stolica ispred ikone, a ja sam sjeo kraj nje. Stavila je ruke na koljena i bez glasa pomicala usnama poput djeteta. Pomišljao sam kako bih i ja sada morao moliti. Pokušao sam, ali iz toga nije bilo ništa. Sjedio sam, gledao Angelu, a potom crnu bogomajku što je sjala na svjetlu svijeća. Vidio sam kako je starica promaknula prema izlazu. Angela nije ništa primjećivala. Ukočeno je gledala u plamen svijeća, a njezine su se usne neprestance pomicale. Tada je nenadano ustala, pogledala me. Pogled joj se vratio iz dalekih daljina. Uputili smo se rukom pod ruku prema izlazu gdje nas je čekala starica kako bi za nama zaključala vrata crkve. Htio sam je nadariti novcem, ali je to odlučno odbila. Ništa se tu nije moglo. »Ako želite dati novac, ubacite ga u ormarić.« »To sam već učinio«, rekao sam. »Tada je sve u redu.« Starica nas je pogledala. Strah od svega što je doživjela nikada nije napuštao njene oči. »Vi ste ljubazni ljudi, bog voli takve ljude. Vratite se sretni, a pogotovu budu li vas morile brige. Bog će vam pomoći, uvijek. Naravno, na svoj način. Možda nećete shvatiti njegovu pomoć, ili to nećete biti kadri shvatiti odmah. Ali on pomaže. Kad ne bi bilo njega i njegove dobrote, ne bi više bilo zemlje, želim vam lijep dan, gospođo, gospodine.«

»Hvala«, rekla je Angela. Išli smo po zapuštenom vrtu ka našim kolima što su bila u sjeni, po kolima je popadala silna pelud. Ogledali smo se. Starica je upravo zaključavala ulazna vrata. »Sada to više nije moja, naša je to crkva, Roberte«, rekla je Angela. »Jest«, rekao sam. »Rado bih imao onu crnu ikonu.« »Uvijek ćemo se navraćati ovamo da je gledamo«, rekla je Angela. U kolima je bilo jako vruće. U našoj crkvi bilo je veoma svježe.

2 Vozili smo se Croisettom u 'Majestic’. Dok sam se u svom apartmanu brzo istuširao i odjenuo platnene hlače, košulju i lake cipele, čekala me Angela dolje na terasi u 'našem' uglu. Naručio sam šampanjac prije no što sam se uspeo u sobu, i kad sam sada naišao, konobar je upravo otvarao bocu. Pili smo. Terasa se u taj sat ponovo napunila, a po Croisetti je tekla rijeka automobila. Angela je pušila, ali ja nisam. To sam sebi preduzeo. Dugo sam još htio živjeti kraj Angele i nisam htio biti bolestan ili umrijeti. Izvadio sam iz džepa slonića kojega sam uzeo iz svoje zbirke u Düsseldorfu, stavio sam ga pred Angelu. »Roberte!« »No, vi ste jednog također i meni poklonili.« Promatrala je slonića dugo i sa svih strana. »Veoma je lijep«, rekla je. »Zahvaljujem vam.« »Sada svaki od nas ima dar«, rekao sam. »Imam ja također vašeg medvjedića, a vi magarčića.« »Vi imate mene«, rekao sam. »Ako hoćete. Molim vas, Angela, ushtjednite!« Lopta nekog djeteta dokotrljala se pod moje cipele. Sagnuo sam se i vratio je dječaku. Bio je to mali Japanac. Rekao sam: »Želim vam sve pripovijedati ...« »Malo po malo«, rekla je Angela. »Jest, malo po malo. Ali ovo odmah. To morate odmah znati. Kad sam došao ovamo i kad vas još nisam poznavao, bio sam gotov sa životom. Mislio sam da je moja najveća zadaća pribaviti ovdje sebi dobar otrov kada budem jednoć odlučio da počinim samoubojstvo.« Samo je kimnula glavom. „Što je?« »Kad ste došli k meni, Roberte, tako sam nešto pomislila.« »Što?« »Pomislila sam kako nailazi netko koji je na' kraju, potpuno na kraju. Vi... Vi ste mi se smilili. Bili ste tako na kraju svojih snaga...« »Zar ste zbog toga pošli sa mnom u kupovinu?« »Jest«, rekla je jednostavno. »Pomislila sam da bih vam mogla pomoći.« »Pomogli ste mi, beskrajno ste mi mnogo pomogli, to i sami znate.«' »Danas ne mislite o otrovu?« »Danas? Znate o čemu mislim, Angela.« Pila je i gledala u čašu. »Upitali ste me kada želim poći u tu crkvu — našu crkvu.« »Jest. I? Kada?« »Preduzela sam sebi da ću poći kad jednoć budem sretna, sasvim sretna.« Moje srce je nenadano počelo tako glasno udarati da sam se pobojao da će mi pozliti, ali bilo je to nešto drugo, to sam odmah spoznao.

»A sada ste sretni?« Pogledala me svojim još uvijek čudnovato tužnim očima i kimnula glavom. »Zbog čega ste sretni, Angela?« Odgovorila je: »Zbog toga što sam se spasila iz zatvora svojih uspomena.« Po Croisetti su klizili mnogi automobili, zujali su tiho. Netko se glasno nasmijao na terasi. Dva američka razarača plutala su napolju u moru. »Više niste ispunjeni mržnjom? Više ne tugujete?« »Ne«, rekla je Angela. »Uopće ne. Vi ste uzrok tome, Roberte, zahvaljujem vam.« Pogledali smo se sasvim kratko, a potom smo dugo gledali more. Bilo je sasvim glatko i mimo, a razarači su bili tamnosivi. Na trupu su nosili veoma velike brojeve. Ali običnim okom nije se moglo razabrati kakve.

3 „Živimo praktički u neprestanom strahu da budemo ubijeni«, rekla je Melina Tenedos. Žena grčkog brodovlasnika bila je malena i ljepuškasta poput lutke. Brbljala je također kao što to i mnoge lutke znaju. Na sebi je imala haljinu od crvena brokata, duboko dekoltiranu, s plisiranom suknjom. Njen muž je bio krupan čovjek, zacijelo trideset godina stariji od nje, visok, crnokos, tamnoput, a nosio je veoma jake naočari obrubljene crnim okvirom. »Naš sluga se zove Vittorio. Podrijetlom je s Elbe. Maoist je.« »Sasvim opasan maoist«, pripomenuo je njen muž. čistio je artičoku, umakao njeno lišće u umak vinaigrette, potom ga je sisao. Sve je to činio toliko neukusno kao što to još nikada u životu nisam vidio. Jeo je ružnije od mog šefa Gustava Brandenburga. »Taj Vittorio ne preza ni pred čime«, rekao je Tenedos cmačući. »Huška personal«, klepetala je njegova lijepa lutkasta žena. »Već sam ga češće pri tom iznenadila, kako drži svoje govore, svoje komunističke plamene govore, znate i sami, naša kuća, ovdje u Cannesu, velika je kao i ova u gospođe Trabaud. Znate također zašto mi više ne zovemo goste?« »Znam«, rekla je vitka Pasquale Trabaud. »Ali ja ne znam«, javio sam se. »Zašto to ne činite?« »Dakle, kako ne bismo izazivali naš personal, monsieur Lucas! Kad bi naši namještenici — a Vittorio ih neprestance huška — morali toliko jela priređivati i servirati — u nas je samo pribor za jelo od zlata, a također su i tanjuri od zlata — ne znam ne bi li u tom slučaju došlo do otvorene pobune. Athanasios spava neprestance s otkočenim pištoljem na svom noćnom ormariću.« »Moram«, škrgutao je zubima njen muž cmačući i brišući sebi masna usta nadlanicom, a pri tom je neprestance lišće artičoka umakao u umak. »U Grčkoj ne. Ondje vlada red i mir. Ali ovdje, namještenici nisu drugo do razbojnička družina. Sasvim su prožeti maoističkim idejama.« Osjećao sam kako me Angela dira nogom ispod stola. Puna zanimanja okrenula je svoje lice Grcima. »U nas bi takvi ljudi već davno bili na otoku. To ja uvijek kažem. Morate znati da ja nakit svoje žene ovdje u Cannesu mogu držati samo u sefu. A ona ga je stavila na se tek u trenutku kad smo već pošli ovamo. Samo zato kako posluga to ne bi primijetila.« »Nemate pojma koliko su to zli ljudi, a tako im je dobro kod nas, monsieur Lucas.« Melina je neprestance žmigala s nalijepljenim trepavicama. Bila je upravo natovarena nakitom. Vozač mora da ju je po čitavom Cannesu vozao dok joj je uspjelo natovariti na sebe sve svoje roj te. »Uzmite drugu poslugu«, rekao sam. „Čovjek nikada ne zna, monsieur Lucas«, oglasio se sada Athanasios Tenedos. »Ovdje su svi jednaki. Svi su crveni. U kući imamo na sebi najjednostavniju odjeću, jedemo najjednostavniju branu, samo da ne bismo upali u oči Vittoriju i ostalima. Usprkos tome on je takav. Osvjedočen sam kako neprestance pokušava odgonetati kombinaciju sefa kad se mi nalazimo u Ateni, ali natražit će se. To je neki specijalni uređaj — upravo za Cannes.« Tenedos je dahtao i ljutito se smijao pri čem mu je komadić artičoke ispao iz usta. Jeo je duboko nagnut nad svoj tanjur. „Činimo sve kako bismo Vittorija i ostale udobrovoljili«, rekla je njegova žena. »Vittorija smo čak već i pozvali da jede s nama. Znate li što je rekao?«

„Što?« upitala je Pasquale Trabaud. Primijetio sam koliko je ozbiljna, ali nisam bio siguran nisu li sve to Trabaudovi i Sargantane smatrali grotesknim. »S bezgraničnim prezirom on je odbio!« povikala je Melina Tenedos užasnuta. »Ledeno je to odbio«, priklopio je njen muž. »I sada«, brbljala je njegova žena, »kad želimo nešto bolje pojesti, jedemo i pijemo u tajnosti. Kad se zaželimo kavijara ili šampanjca — molim vas! — moramo kasno noću klavir u salonu maknuti u stranu.« »Zašto klavir?« pitao sam zapanjen. »Iza klavira nalazi se prostor s knjigama koji se može pomicati. A iza knjiga sakrili smo hladnjak. Ondje ima kavijara i šampanjca i ostalih takvih stvari«, odgovorila je Melina. »To smo dali da nam se tajno ugradi kad je služinčad bila na dopustu.« A ja sam razmišljao o tome kako to služinčad, 'naravno', još nije otkrila. »Kuhinjski hladnjak, naravno, ne možemo upotrebljavati, čuli bi nas. Usprkos tome moramo čekati dok namještenici odu spavati. Nije li to neshvatljivo?« Razmišljao sam o tome kako o ljudima ne treba suditi strogo. Nikada ih ne valja smatrati suviše dobrima, ali također niti zlima. »Vittorio zna njemački, čita njemačke novine. A znate li šta još? SPIEGEL!« povikala je Melina. „Što je to?« upitala je Maria Sargantana koja je kao suprotnost svome vitkom mužu bila krupna, bjeloputa i radosna i kraljevala za stolom poput kraljice-majke. Nosila je haljinu priljubljenu uz tijelo od šantunga šampanjske boje, do vrata joj je bila zatvorena, gornji joj je dio bio sav u čipkama. »To je njemački politički tjednik«, rekao sam. »Maoistički, zar ne?« pitala je malena Melina Tenedos. »Ah, ne«, rekao sam. »Ali naravno«, oglasio se Tenedos. Upravo je završio sa svojim artičokama, umakao je ruke ispunjene prstenjem, a bile su mu prepune crnih dlaka, u posudu s vodom. »Nemojte nam samo pričati priče, monsieur Lucas. U Grčkoj to znadu sasvim točno. SPIEGEL je za Brandta, zar ne?« »Ne uvijek«, rekao sam. »Ne obavezno.« »Ah, prestanite! I ja također čitam SPIEGEL!« Tenedos se uzbudio. »Kažem vam, mi znamo točno. A što je gospodin Brandt, molim vas?« »Socijaldemokrat«, odgovorio sam. »Dakle, komunist«, oglasila se mala žena brzo svojim dječjim glasom. »Svi socijaldemokrati su komunisti. Znamo mi to, hvala bogu, iz vlastita iskustva, u našoj zemlji. Komunisti i maoisti. Poput Vittorija.« Tenedos je posljednji posisao svoje artičoke, šutljivi sluge u bijelom pospremili su, stavili nove tanjure i počeli serviranjem. Oko stola nas je bilo trinaestero, više muškaraca negoli žena. »Jeste li i vi također maoist, monsieur Lucas?« upitala me njegova žena gledajući me koketno. »Nisam, madame.« »Što ste?« Nisam dospio odgovoriti, jer u tom je trenutku John Kilwood, koji je sjedio sučelice meni, nešto ukoso, briznuo u plač. Plakao je glasno i jecajući, glavu je zakrilio obim rukama, a suze su mu kapale po smokingu. Pasquale Trabaud je skočila i požurila k njemu, stavila mu je ruku na rame, obgrlila je tog Amerikanca koji je na temelju Kesslerove istrage posjedovao imetak od sedamsto do tisuću miliona dolara i, po svemu sudeći, natjerao bankara Herberta Hellmanna da počini samoubojstvo.

Konverzacija je zastala. Svi su gledali nelagodno Kilwooda koji je nastavio jecati, plakao je zavijajući poput djeteta dok ga je Pasquale Trabaud tiho tješila. Neprestance je mahao glavom i nastavio jecati. »To mu se često dešava«, rekla je Bianca Fabiani, sjedila je slijeva, kraj mene. Bila je prava krasotica. »To dolazi od toga što suviše pije«, rekao je Englez Malcolm Thonvell, sjedio je podalje od mene, rekao je to sasvim glasno. »John nikada nije trijezan, već ujutro počinje piti. Saberite se, do vraga, Johne!« povikao je. Kilwood je nastavio plakanjem. »Kriv... Kriv... ja sam toliko kriv«, mucao je. »Držite jezik za zubima!« povikao je Thorwell. »Odista je teško s njime«, oglasio se trideset i petogodišnji Paul Seeberg, generalni opunomoćenik banke Hellmann koji je tako dobro izgledao — sve do svojih očiju. Oči su mu bile ledeno hladne i tvrde kao uostalom i u svih ljudi ovdje, jedina je iznimka bio Claude Trabaud. »Morao bi se podvrći liječenju.« »Neprestance se liječi«, rekla je Melina Tenedos. »Sve je to ništa. Već sam mu nebrojeno puta rekao neka ode u Beč. Ondje postoji institut koji ima najviše uspjeha u liječenju alkoholičara. Ali John ne ide, on ne ide.« »Krivnja koju sam navukao na sebe...«, mucao je Kilwood, a obim je rukama krio svoje lice. »Ako ste se toliko opili, dopustite da vas odvezu kući, i nemojte da nam pokvarite čitavo ovo veče«, rekao je Giacomo Fabiani žestoko. Bio je snažan čovjek, brutalna lica, usta su mu bila čudnovato mlitava. »To se naprosto ne može podnositi, Johne!« »Oprostite mi, prijatelji moji, oprostite mi«, mucao je Kilwood. Ponešto se pribrao. Sluge su nastavile posao ukočenim licima. Mnoge svijeće u velikim svijećnjacima na stolu mirno su gorjele, širile su oko sebe nježno osvjetljenje. Svi su muškarci bili u smokinzima. Angela, kraj mene, imala je bijelu haljinu od muslina. Odozgo do dolje imala je poprečne nabore, a na leđima dubok izrez. Pokazivala je svoju preplanulu kožu. Haljina joj je i ruke oslobađala. Na donjem kraju izreza nalazila se vrpca izvezena biserima, a ispod te vrpce nabor u obliku jedra, ü hodu je dopirao do zemlje i širio se. Nosila je također srebrne cipele i srebrnu večernju torbicu, na sebi je imala samo bijeli nakit — kolijer od briljanata, a na ruci odgovarajući prsten, jednako takvu narukvicu i naušnice. Njena crvena kosa padala je u veoma mekanom valu na njeno visoko čelo. Na vjeđama i dugačkim trepavicama počivao je lagani sloj sedefnog laka tirkizne boje, usta je također lako namazala. Oko dvadeset i jednog sata i trideset večera u Trabaudovih bila je u punom toku, a sve što sjedi oko tog okruglog stola, razmišljao sam, bilo je, uzevši sve u obzir, teško 3000 do 5000 milijuna dolara. Razmišljao sam, nadalje, kako svi ti ljudi imaju mnogo mlađe žene od sebe i kako je Angela toliko lijepa kao još nikada. I napokon razmišljao sam kako se taj okrugli stol starih prijatelja, koji sjede ovdje, sjedinjeni, po svemu što su razgovarali, kako svi ti ljudi jedan drugog prezire, jedan drugog se boji, svaki svakome gleda svaku kretnju, svaki mig na licu. Jer, a u to sam bio siguran, ovdje, za tim lijepim okruglim stolom, čini se, kao da je svaki o svakome čvrsto osvjedočen kako je upravo ori ubio bankara Herberta Hellmanna. Slijedeće jelo bio je preprženi jastog.

4 Angela i ja prispjeli smo pola sata prerano, Pasquale nas je zamolila da to uradimo. (»Kako bismo mogli čavrljati neko vrijeme prije no što se banda sakupi.«) Trabaudovi su stanovali u velikoj kući u dijelu grada nazvanom Cannes-Eden, na istoku. Sa svojom bijelom fasadom nalazila se iza ogromnog vrta; sagradili su je prije petnaest godina, tako su mi rekli. Ta zgrada je imala veliku terasu odakle se lijepo moglo promatrati more i velike, klimatizacijom previđene prostorije. Bilo je tu goblena što su pokrivali čitave zidove. Kuća je bila moderno uređena s bogatim pokućstvom. Na podovima je bilo velikih, većinom svijetlih sagova. Kuća je bila udobna, činilo se, čovjek se tako i osjećao u njoj. Naravno, bila je uredna i čista, sve je bilo izvanredno njegovano, ali usprkos tome tu i tamo bi se našla pokoja knjiga, novine, lula, a kućom se vrzmao Cayrn-terrier s dugom dlakom. Pasquale Trabaud i Angela su se zagrlile i poljubile, kad smo naišli. Pasquale je bila veoma vitka, lijepa žena sa senzibilnim, erotičnim licem. Smijala se rado i mnogo. »Odista smo prijateljice, Angela i ja, monsieur Lucas. Mnogi nas ljudi smatraju sestrama.« I u Pasquale je kosa bila crvena. Njen muž, bilo mu je oko šezdeset (a njoj najviše četrdeset), djelovao je sportski, pun energije i mlađi no što mu je bilo godina. Bio je visok, širok i snažan, lice mu je bilo preplanulo, a kosa mu je bila crna. Češljao ju je unatrag. Na terasi smo nešto ispili, a ostali su pušili, ja nisam. Htio sam još dugo biti zdrav, zdrav kao nikad — za Angelu koja se ponašala nesputano i, naravno, skromno, a ipak samosvjesno, ponašala se tako kao što to moja žena nikad ne bi mogla, pomislio sam iznenada. Karin se uvijek pravila važna ma gdje mi bili. Trudio sam se da brzo pomislim na nešto drugo. To i nije bilo teško, jer Pasquale me upravo upitala: »Zar me ne čujete, monsieur Lucas?« »Oprostite mi...« »Rekla sam kako ste simpatičan čovjek, veoma simpatičan. Vi i Angela idealan ste par. Zaljubljeni ste, to svatko odmah vidi.« »Jest«, rekao sam, »jako sam zaljubljen.« »Dakle«, nastavila je Pasquale, »pričekajte ponešto. Budite strpljivi. Tada će se i Angela zaljubiti u vas. Nekako mi se čini da je to već i uradila.« »Hajde, Pasquale ...«, protuslovila je Angela. »Jest, zlato, jest, to se vidi na tebi kao i na njemu. Ah, koliko bih se radovala... Ti ipak ne možeš sama ići svijetom.« »Madame«, rekao sam, »hvala vam. Ako hoćete biti moja saveznica, ispunit ću vam svaku želju koju mogu.« »Poludjeli ste«, rekla je Pasquale. »Da mi ispunite želju! Još mi ni jedan gost nije donio toliko cvijeća kao vi!« Bio sam zamolio Pierrea iz 'Floreala’ da mi pošalje veliku kitu cvijeća, a ja sam je ponio iz 'Majestica’. Nalazila se u salonu, kraj kamina, iznad kojega je visjela slika Pasquale, slikala ju je Angela. Prikazivala je samo Pasqualinu glavicu, bila je prekrivena tankim velom. Učinilo mi se kao da je to sasvim uspjela slika. »U vas je veoma lijep smoking«, rekla je Pasquale. »Angela ga je pronašla«, rekao sam ponosno. A i bio sam veoma ponosan na taj smoking, bio je lagan i zračan, tanak i pri tom mi je lijepo pristajao. Trabaud je nosio taman smoking.

»Pronašla ga je s ljubavlju«, nastavila je Pasquale. »Molim te, prestani, Pasquale«, rekao je njen muž. »Jadna Angela, ne zna kamo bi gledala od zbunjenosti.« »Hoću«, rekla je Pasquale. »To je zato, jer se i sama zaljubila. Šuti, Angela, ja sam žena i ja sam te progledala. Moje čestitke, monsieur Lucas. Budi miran, Naftali!« Terrier je počeo lajati. Želio je da ga pomiluju. Pasquale se nagnula i pomilovala ga. Pas joj je bio veoma drag, to je bilo jasno. »Kako ste ga to nazvali?« »Naftali«, odgovorila je Pasquale, »Naftali, Izraelov sin. Pogledajte. Izraelci, rođeni u zemlji, zovu se Sabre. Sabra, to je plod indijske smokve — izvana je tvrd i grub, pun bodlja, meso je iznutra nježno i slatko. Takvi su mladi Sabre: tvrdi i grubi i odista puni bodlja — ali duša im je nježna i sentimentalna. A takav je Naftali — narogušen i divlji, često težak, ali biće mu je vjerno, privrženo i nježno. Jest, dobri moj, jest, ti si moj najmiliji...« »Pokušavate doznati kako je umro Hellmann«, rekao je Trabaud idući kraj mene, držeći čašu u ruci, primicali smo se kraju terase. »Jest, to mi je zadatak.« »Nimalo lak zadatak.« „Što se, po vašem mišljenju, moglo dogoditi? Nesreća? Samoubojstvo? Ubojstvo?« s, »Nije samoubojstvo«, rekao je Trabaud mirno. »Hellmann nije bio čovjek koji bi počinio samoubojstvo. To sam rekao i onom stručnjaku za poreze, kako se samo zove? — Kessleru.« čudnovato, razmišljao sam, to mi Kessler nije spomenuo. Zašto to nije učinio? »Nesreću isključujete. Dakle, ubojstvo?« nastavio sam. »Jest, ubojstvo«, odgovorio je Trabaud mirno. »I prije no što počnete daljnjim ispitivanjem eto vam i odgovora. Svaki od nas, svaki od onih ljudi koje ćete večeras upoznati, to bi mogao uraditi. Naravno, hoću reći: dati da se to izvrši — preko nekog profesionalnog ubojice. Bienertovi i Simonovi, koji su se našli na jahti, teoretski su u pitanju. Ali i oni su također poslovali s Hellmannom. U tom bi slučaju profesionalni ubojica pogriješio. Nema sumnje imao je naredbu da Hellmanna baci u zrak.« »Njega i posadu?« »Te nesretnike, jest«, rekao je Trabaud. »To sa Bienertovima i Simonovima, naravno, čista je misaona igra. Ali ostali, mi, mi svi dolazimo u obzir, o, da.« »Ah«, uskliknuo sam i brzo izvadio posjetnicu i kemijsku olovku, »hoćete li biti toliko ljubazni, pa mi ispisati imena vaših gostiju? Ne znam kako im se pišu imena, a ne bih htio pitati.« »Rado.« Stavio je posjetnicu na Ogradu terase i počeo pisati. Spremio sam kemijsku olovku i posjetnicu. »Svi ti ljudi«, rekao je Trabaud, »bili su u poslovnoj vezi s Hellmannom.« To mi je također bilo novo. Zar Kessler to nije znao. Zacijelo nije. »U veoma prikrivenim poslovnim vezama — naravno, zbog poreza i zbog deviznih zakona. Ali svi su poslovali s Hellmannovom bankom. Također i ja, monsieur Lucas. Zašto bih lagao? Imao bih za to razloga. Kao i svi. Neće im biti lako. Od sada će 'Briljantna Hilda’ voditi banku čim se bude osovila na noge. Sam bog zna što će se tada dogoditi! Nadam se da će odmah ubaciti generalnog opunomoćenika, mladog Seeberga. Tim se čovjekom može razgovarati. Hajde, pođimo do naših žena.«

»Tako«, rekla je Pasquale, »a sada ću monsieuru Lucasu pokazati kuću. Ovdje smo veoma sretni. Gradilo se sve po našim planovima — jednako je tako naša jahta sagrađena po Claudovim planovima... Odvest ću ti sada monsieura Lucasa, Angela, cherie, dozvoljavaš li? Hoćeš li izdržati deset minuta bez njega?« »Pasquale, molim te!« rekao je njen muž. Smijala se. »Pogledaj Angelu! Ako sam ikada vidjela zaljubljeni par...« Vodila me po kući. I ovdje se također ogledalo bogatstvo, ali sasvim drugačije no što je to bilo u kući Hilde Hellmann, sasvim drugačije. Napokon smo prispjeli i u golemi podrum. Bilo je tu strojeva za pranje i dasaka za glačanje. »Košulje i rublje svoga muža često perem i glačam sama«, rekla je Pasquale. »Kraj nas se nalazi prostorija za šivenje. Sve manje stvari na sebi šijem sama.« Na sebi je imala šarenu Puzzijevu haljinu na kojoj su se isprepletale modre, zelene i narandžaste boje. Haljina joj je imala posebni gornji dio s naramenicama oko vrata, a suknja visok razrez. Nosila je veoma skupocjeni nakit od smaragda. Uspoređeno time, Angelin nakit je, doduše, bio također lijep, ali ona ga je imala manje, mnogo manje, upravo onoliko koliko je zarađivala svojim slikanjem i koliko je bila kadra uložiti u nakit. »Šijete li sami?« »To sam naučila.« Pasquale se naslonila na veliki stroj za pranje rublja. »Monsieur Lucas«, rekla je, »rado bih da ste načistu s nama. Nema sumnje, danas smo veoma bogati. Ali nije bilo uvijek tako, to sam bog zna. Danas moj muž ima mnoge hotele u Španjolskoj, u Mallorki, u Grčkoj, Italiji i Njemačkoj. Poslije rata, kad smo se upoznali, bio je vlasnik male gostionice, naslijedio ju je od ujaka, u Toulousi. Ne poznam nikoga tko je u svom životu teže radio od njega. Katkada nam je u početku išlo toliko slabo, da sam radila u svom starom zvanju manekenke kako bih zaradila za kruh. Sve, što Claude danas posjeduje, svojim je rukama stekao, a ja sam mu pri tome pomagala. Želim da to znate.« »Zahvaljujem vam na vašem povjerenju, madame.« »Još nešto«, nastavila je Pasquale, »Angela i ja odista smo prijateljice. Ona je neovisna, može raditi što god joj je volja. Novaca ima dosta. Ali toliko joj želim da doživi veliku ljubav. Ako se rodi ljubav, velika ljubav, između vas dvoje, ne smijete Angelu nikada razočarati. Jednoć se već razočarala. Ne vjerujem da bi to i drugi put prevladala.« Iznad nas smo začuli kako na pijesku škripe kola. »Prvi dolaze«, rekla je Pasquale. »Vi ste ugodan čovjek, volite Angelu, ja volim Angelu, smijete me zvati Pasquale. Smijem li i ja — kako vam je ono ime?« Rekao sam joj. »Smijem li vas zvati Robert?« »Naravno, Pasquale.« »Ne smijete Angelu nikada unesrećiti.« »Zasigurno to neću učiniti.« »I nikada joj ne smijete lagati.« »Nikada«, rekao sam i razmišljao o tome kako sam već to učinio.

5 Nailazili su postepeno. Nailazio je jedan automobil za drugim. Sluge su servirali šampanjac na terasi. Osim mene Pasquale ni od koga nije dobila cvijeće, primijetio sam. Gosti su se smijali, isprekidano razgovarali, pili, pušili, motali se naokolo između posuda s cvijećem što su stajale na tlu i bile pune cvatućeg bilja. Pasquale me upoznala sa svima, upoznala me s tim ’superbogatašima’. Promatrali su me nepovjerljivo, ali bio sam im zanimljiv. Bilo je to nešto novo — agent osiguravajućeg društva! John Kilwood je već bio pijan kad je došao, njegov šofer ga je dovezao. Kilwood je bio mršav, izgleda upravo strašnog, ispod očiju imao je duboke kolutove, a lice mu je bilo podbuhlo, puno brazda. Ruka mu se tresla čak i onda kad bi uzimao čašu u ruke. Neprestance ju je držao u ruci. Smoking mu je bio izgužvan, a na košulji su bili tragovi whiskyja. Neprestance se držao čaše, kao da mu je to posljednje uporište. Pio je nemilice — jedini on je pio whisky, a ne šampanjac. »Dobar dan, njuškalo«, rekao mi je. »Dobar dan, mister Kilwood.« »Jesam li već uhapšen? Hoćete li me odvesti odavde?« »Ne pričajte gluposti, do vraga, Johne«, oglasio se Englez Malcolm Thonvell koji se nije micao od Kilwoođa. Thonvell je bio veoma visok, veoma vitak, a ponešto i suviše elegantno odjeven. Govorio je nekako pjevajući, neprestance je igrao neku vrstu supermana. Sumnjao sam da je peder. »Nije to nikakva glupost. Ja sam ubio Hellmanna. Je li to istina, ili nije? Istina je, vi ništa ne govorite. Nemate mi šta reći. Bio je moj prijatelj, moj dobar prijatelj. Kad sam jednoć stajao pred komisijom za prijem u vojsku, upitao me neki idiot od psihijatra: 'Kako vam se čini, mister Kilwood? Mislite li da biste mogli ubiti?’ Odgovorio sam: 'Ako je riječ o strancima nisam siguran. Prijatelje bih zasigurno mogao ubiti!'« Svi su šutjeli. »To je šala«, rekao je Kilwood ljutito. »Kako biste se mogli nasmijati! Dakle, naprijed, mister Lucas, gdje su lisice? Priznajem da sam kriv.« »Zašto ste ubili gospodina Hellmanna, mister Kilwood?« upitao sam. „Čujte me, monsieur Lucas, valjda niste ozbiljno povjerovali ...« započeo je Thonvell. »Ali on mi mora uistinu vjerovati!« ljuljao se Kilwood. »Reći ću vam zašto sam to uradio.« »Zašto?« »Jer sam ga zamolio da mi priskrbi farmu za bugenvilije, a on me prevario. Vi zacijelo znate, bugenvilija, biljka s lijepim malim cvjetovima. Mnogo lijepih, šarenih cvjetova. Sva moja sreća. Vi znate šta su to bugenvilije, zar ne?« »Ne znam«, lagao sam. »Kako se to piše? I gdje je trebalo da bude farma?« »U Venceu.« »Hoćete li mi napisati, slovo po slovo, kako se piše ta biljka?« Pružio sam mu kemijsku olovku i jednu od svojih posjetnica. Začuđujućom brzinom nadrljao je nekoliko riječi na poleđini. »Prije no što okrivljeni bude predveden pravednoj kazni, njegovo je pravo da ispije svoj posljednji whisky, zar ne? Gargon ...«, oteturao je.

»Pijana brbljarija« rekao je Thonvell. »Nije vrag da ste mu povjerovali.« »Naravno, nisam.« »Zašto ste ga tada zamolili da vam nešto napiše?« »Htio sam znati kako se piše ime one biljke.« »Nije to razlog.« »Naravno, nije.« »Sabirete autograme?« šutio sam. Već sam imao rukopis Hilde Hellmann, Seeberga, Trabauda, i Kilwooda. »Zašto?« »Za zabavu«, odgovorio sam. »Tako, dakle«, rekao je Thonvell. »Hoćete li da vam i ja nešto napišem?« »Rado.« . Svjetla na terasi i u vrtu, sve svjetiljke, bile su sakrivene ispod grmova s cvijećem. Stvarale su bizarne sjene iznad nas. »Što da napišem?« pitao je uzimajući posjetnicu i kemijsku olovku što sam mu je pružio. »Pišite: 'Ja Hellmanna nisam ubio.’« Poslušno je to napisao. »Ja to odista nisam učinio.« »Kad biste to i učinili, ne biste mi rekli.« »Jest, tako je«. Nasmijao se ženski. »Pasquale je slatka u toj svojoj haljini, zar ne?« »Veoma slatka.« »Savjetnik sam mnogim ženama, koje poznam, kada je riječ o njihovu odijevanju. Ne biste vjerovali kao je većina žena nesigurna, kako im nedostaje ukusa. Angela ga ima, Pasquale također, ali pogledajte Biancu.« »Koga?« »Biancu Fabiani. Stoji kraj svog muža, ondje prijeko. Stari glupan. Čitav svijet zna koliki je rogonja. Nekoć je bila plesačica u nekoj reviji, u Pariskom 'Lidu’. Pogledajte tu haljinu od brokata. Strašno! Samo zato što ima lijepe grudi vjeruje kako čitavu svijetu mora sve pokazati. Vidite li njene bradavice?« »Ne vidim. A vi pretjerujete«, rekao sam. »Ništa ja ne pretjerujem! Malene su i ružičaste. Vidim ih. Eto — sada, kad se nagnula. A propos ubojstva. Ako nađete nekog počinitelja — Kihvocd to zasigurno nije bio. Jadni pijanac, neka mu se bog smiluje. Ali da li ste znali kako je Fabiani upravo ludu svotu lira prebacio u Njemačku, u Hellmannovu banku, jer će u Italiji uskoro nastupiti kriza.« »Ne, to nisam znao.« »Uskoro će propasti, ali još ne propada. Fabiani treba žurno novac. Cuo sam kako je Hellmann zapao u teškoće nakon one pripovijesti s funtom. Nije bio kadar platiti posao što su ga obojica napravila, bio je protuzakonit.« »Kakav posao?« »Delikatni devizni prekršaj, čudite se, zar ne? Prekrasni Hellmann, paradni konj svoje zemlje,

Banker made in . Što ako Fabiani zatraži da mu se vrati novac koji je prebacio, a Hellmann ne može da plati? A tada je Hellmann možda rekao da će obznaniti čitavu priču s devizama. Da se pravo razumijemo: u Italiji je to ilegalno, u Njemačkoj nije. Što bi onda preostalo Fabianiju, eh? Naravno, to je samo teorija, samo teorija. Kakav li je to mladi ljepotan ondje?« »Paul Seeberg, Hellmannov generalni opunomoćenik«, odgovorio sam. »Odista, taj čovjek zna kako se valja odjenuti. Ima taj čovjek ukusa. Oprostite, monsieur Lucas, želim se upoznati s tim gospodinom Seebergom. Odista lijep mladi čovjek...«

6 Fabianijevi i supruzi Tenedos bili su zajedno kad sam im pristupio. Zastali su u razgovoru, odmah. A tada započeli ponovo razgovarati u jedan glas. Odista čovjek je mogao promatrati bradavice na grudima Bianke Fabiani, Thorwell nije mnogo pretjerao. Bila je neprikladno odjevena, usprkos tome što je ta haljina morala stajati čitavo bogatstvo, bilo je na njoj nečeg i suviše povjerljivog, njeno ponašanje bilo je nešto i suviše koketno, a sve u stilu prijašnjeg njenog zanimanja.« »Tražite ubojicu jadnog monsieura Hellmanna?« Bianca se smijala bezrazložno. »Jest«, rekao sam. »Svi bismo to mogli biti«, rekao je Grk, a glava mu je sjedila na ramenima bez vrata, tapšao je ruku svoje lutkaste žene. »Svi bismo imali razloga da to učinimo. Mogao me uništiti — moj dobar glas u svakom slučaju. Ja sam imao razloga. Fabiani također, zar ne?« »Jest«, odgovorio je ovaj. Uvijek je bio ozbiljan. »Ne moram vam reći kakav bi to bio razlog, upravo je to učinio Thorwell.« »Odakle to znate?« »Pripovijedao vam je, upravo sada.« »Meni pripovijedao.« »Nemojte glumiti, monsieur Lucas. Primijetili smo kako promatra moju ženu i mene.« »Pedersko govno«, rekla je nekadašnja plesačica u ’Lidu' koja je sada bila signora Fabiani, jedna od najbogatijih žena svoje zemlje. »Zavoditi dječake, to zna. Već zbog toga bi ga trebalo strpati u rupu. Ali i zbog ubojstva! Tko bi imao bolji razlog od njega?« »Kako?« upitao sam. »Engleska podružnica KOODA«, rekao je Tenedos, »gotovo je sva njegova. Propala je Hellmannovim i Kilwoodovim deviznim prijevarama. Zar to nije razlog?« »Tja«, oglasio sam se. »Nema sumnje mogao bi biti. Zapravo sam vas smatrao dobrim prijateljima.«' »To mi i jesmo«, rekla je Melina Tenedos. »Ali mogli bismo zaigrati malu igru ubojstva, zar ne?« Nasmijala se. Svi su se nasmijali, također i ja. »Jest, to bismo odista mogli«, rekao sam. Sluga je donio nove čaše šampanjca. Ovdje mi nije bilo teško. Melina Tenedos, to baby-face, predložila je da jadnoj, bolesnoj Hildi Hellmann pošaljemo kartu. Pasquale ju je donijela. Dao sam Tenedosu da piše. Dvije riječi. Tada Fabianiju. Dvije riječi. Sargantane su slijedili. Također i Sargantana, koji je izgledao kao da je još jučer pojahivao konje, napisao je nekoliko riječi. Potom su se potpisale žene, također i Pasquale. Tako sam imao rukopis svih. »Bacit ću kartu u hotelu«, rekao sam spremajući je u unutarnji džep smokinga.

7 »Dođite mi sutra u posjetu«, rekao je Jose Sargantana nešto kasnije, »čini mi se da bih vam mogao reći nešto važno.« Svi smo razgovarali francuski, mnogi su to činili užasnim akcentom. Dao mi je svoju posjetnicu. »Ovdje ne bih htio razgovarati o tome. Ne želim to činiti u kući prijatelja.« »O čemu je riječ?« »Vi tražite ubojicu, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »No, dakle«, rekao je. Naklonio se i duboko nagnuo nad Pasqualinu ruku. Upravo je naišla. »Draga, izvanredno izgledate«, rekao je Sargantana. Obratio se meni: »Od devet sati pa nadalje možete doći, čekam vas.« »To je veoma ljubazno od vas«, rekao sam. Angela je bila sama na stepenicama što su se spuštale s terase u taman vrt. Držala je u ruci čašu i pušila. Pošao sam k njoj.

8 »Dakle«, rekla je Angela, »da li je veče uspješno?« »Sve je veoma zbunjujuće«, odgovorio sam, »ali napredujem.« »Dobro«, rekla je Angela. „Što vam je?« upitao sam. Izgledala je kao žena na nekoj slici u svojoj dugačkoj, bijeloj haljini sa crvenom kosom, a pozadina je bila tama vrta. »Ništa, zašto?« »Odjednom ste posve drugačija, Angela.« »Jesam li?« »Jeste. Zašto? Zar sam nešto učinio...?« »Vi ne, Roberte.« »Dakle, tko?« »Pasquale.« Užurbano je pušila. »Znam, ne misli ona ništa zla, ali ono što je rekla bilo je nemoguće, bilo je to za mene nešto strašno. Govorim o onome što je bila rekla o nama. Ona je veoma dobra i draga prijateljica, želi me vidjeti uvijek samo sretnu. A vi joj se sviđate. Ali to još dugo vremena nije razlog da budemo proglašeni ljubavnicima.« »Nije«, rekao sam. »Na žalost, nije. Vi mislite kako se nešto tome slično nikada ne bi moglo dogoditi?« »Roberte, zamolili ste me da upriličim ovo veče. Htjela sam vam pomoći.« »Vi mi želite uvijek pomoći!« rekao sam. »Odgovorite mi, Angela, što vas pitam.« »Za sutra nas je Pasquale pozvala na svoju jahtu. U jedanaest i po moramo biti u Port Cantu. Prava je svodnica.« »Dakle, ja vas volim, ali to je samo moja stvar. To se nje ne tiče — je li tome tako?« »Jest, Roberte. Tako je. Imam ja svoja iskustva s ljubavlju, znate i sami. Nisu to bila lijepa iskustva, željela bih radije dobrog novog prijatelja negoli novu ljubav, koja bi ružno završila.« »Sada ne govorite istinu«, rekao sam. »Odakle Pasquale zna toliko o meni? Odakle zna koliko vas ljubim? Tko joj je to rekao?« »Ja«, rekla je Angela tiho. »Ja. Na telefon. Govorile smo čitav sat dok ste bili u DüsseJdorfu. Čini se...« Okrenula se k meni i sada se smiješila, a u očima su joj ponovo sjale zlatne varnice. »Čini se da sam joj čitavu gomilu toga ispričala o vama.« »Dakle, tako«, rekao sam i osjećao kako me svega prožima topli val sreće. »Tada o ljubavi, naravno, nikada ne može biti ni riječi, nikada.« »Nikada, ne«, rekla je Angela gledajući me nasmiješeno. Nastavila me gledati, a ja sam razmišljao kako čovjek mora, da bi bio svjestan veličine sreće — kako je čovjek mora gubiti i ponovo nalaziti. Naravno, potrebno je iskustvo s nesrećom da se učini takav eksperiment. »Šteta za nas dvoje«, rekao sam. »Jest«, rekla je Angela, »zar ne?«

»Sutra odlazimo na more?« »Pristala sam. Morate li raditi?« »Posao mogu odgoditi«, rekao sam. »Lijepo je to od vas, Roberte. Jako ste ljubazni.« »Volim vas«, rekao sam. »A ljubaznost je u tom slučaju prava dječja igra.« Naišao je plavokosi Seeberg, u jednoj je ruci držao čašu, a u drugoj cigaretu. I on je na sebi imao bijeli smoking. »Nadam se da ne smetam.« »Ali, ne«, rekla je Angela. »Ipak, da«, rekao sam. Svi troje smo se nasmijali. »Moram vam izručiti pozdrave gospođe Hellmann«, rekao je Seeberg promatrajući me svojim hladnim očima, smiješio se. »Šalje vam najsrdačnije pozdrave. Također i vama, madame Delpierre. Gospođi Hellmann je veoma žao što je bolesna, pa ne može doći. Kao što sam sasvim slučajno čuo — gospoda su ovdje ponešto glasna — ovdje se igra neka čudnovata komedija«, rekao je Seeberg. »Jest«, odgovorio sam. »Igra oko ubojstva. Tko ga je počinio? Svaki misli nešto drugo.« »Da li je netko izrazio mišljenje kako bih ja možda mogao biti ubojica?« upitao je Seeberg. »Ne, nitko«, rekao sam. »Vas nitko ne sumnjiči.« »Ali to je čudnovato«, odgovorio je Seeberg brzo, »odista čudnovato. Nitko me ne sumnjiči?« »Jeste Ü to učinili?« upitao sam. »Naravno«, odgovorio je Seeberg ljubazno. »Morao sam vam se odmah ispovjediti. To nije bilo pristojno od mene.« »Tko po vašem mišljenju dolazi u obzir«, zanimala se Angela. »Madame, jedno takvo otvoreno pitanje zaslužuje i takav odgovor. Što držite o svom prijatelju Claudeu Trabaudu kao počinitelju? Znate li njegove veze s Hellmannovom bankom?« »Da li je u vašoj banci običaj da se tako nešto javno obznanjuje?« upitala je Angela. „Čuo sam kako je to upravo pripovijedao nekolicini gospode i kako me označio kao svjedoka. »Dakle, tako.« »Jest, tako je to, gospodine Lucas. što vi držite o tome?« »Mnogo toga«, odgovorio sam. »Prije svega zbog toga jer mi je Trabaud, prije no što ste došli, sam pripovijedao o svemu tome.« »Tada on počesto govori o tome«, rekao je Seeberg. »čitavo vrijeme ne govori ni o čemu drugome. Uostalom, da li vam je moj rukopis nečemu poslužio?« »Ne razumijem vas o čemu govorite.« Pas Naftali capkao je na svojim krivim nožicama mimo nas. »Zamolili ste me da vam napišem ime svoje kolonjske vode. 'Gres pour homme'.« »Jesam, sad se sjećam«, odgovorio sam. »Odista, gospodine Seeberg, čitate previše kriminalne romane.«

9 'Ne dopuštaš da se s tobom razgovara. Neumoljiv si. Nemaš milosti. Tada ni s tobom neće biti također milosti. Nitko, pa ni luđak, ne dopušta da ga unište, a da se ne bi pokušao braniti. Herberte, oko tebe nisu budale, ti to moraš znati. Ti to i znaš.’ Te rečenice, napisane francuskim jezikom, -rukom, na listu bijelog glatkog papira pokazao mi je omaleni, sumorni Louis Lacrosse kad sam prvi put bio kod njega. »Pretražili smo Hellmannovu vilu — prije svega njegovu sobu. 'Briljantna Hilda’ se nije protivila. Pri tom smo u nekom pretincu, u pisaćem stolu, pronašli ovo.« Pokazao mi je list papira. »Naravno, rukopis je iskrivljen, ali usprkos tome.« »Otisci prstiju?« »Ni jednog. Uzeli smo ovo a da nikome ni riječi rekli nismo. Nama bi to bilo teže negoli vama: osigurajte nam od svih kojih se to tiče nekoliko napisanih riječi, kako bismo mogli dobiti od grafologa mišljenje. Hoćete li to preuzeti na se?« Preuzeo sam. Imao sam sada rukopis svih muškaraca i žena koji su bili u igri. Ne, razmišljao sam, ne svih. Nedostajali su još rukopis Herberta Hellmanna i bračnog para Bienert i Simon, žrtava. Kakvog li nesmisla, razmišljao sam. Da li je to bio nesmisao?

10 »Kažem: zašto to moraju biti haljine od Puzzija, uvijek radi iste. A za tu cijenu mogu dobiti dvije prekrasne druge haljine od Nine Ricci.« »Molim vas — SALT-konferencija! A šta se dešava u stvarnosti? Znate i sami jednako dobro kao i ja: i Amerikanci i Rusi u serijama čine podzemne atomske eksplozije ispitujući rakete s mnogostrukim atomskim glavama.« »Kažem ti, ona nešto ima sa svojim šoferom, najdraža moja, možeš uzeti otrov.« Razgovori za stolom ... Najvećom uljudnošću tri su konobara donosila meso, povrće, rižu i salatu. »Sretni Trabaudovi«, rekla mi je Melina Tenedos. »To su namještenici! Takvom osoblju čovjek može podariti vjeru. Ali mi... Molim vas, hladnjak iza klavira i pištolj na noćnom ormariću kako te ne bi umorili.« »Jest, zapravo je to strašno«, odgovorio sam i ozbiljno kimnuo glavom, a pri tom sam osjetio kako me Angelina cipela dotiče ispod stola. To još nikad nisam doživio od' jedne žene. Bio sam gotovo pomahnitao. Za to se vrijeme Angela zabavljala sa susjedom, njoj zdesna, Paulom Seebergom. »Čujte!« povikala je Angela. »To, što gospodin Seeberg pripovijeda, veoma je zanimljivo.« Svi su zašutjeli, čak je i John Kilwood, koji gotovo da i nije jeo, već neprestance pio whisky — čak je i on pogledao. Činilo se da je trešten pijan. »Ujedinjene nacije održale su konferenciju za trgovinu i razvoj u Santiagu de Chile«, objašnjavao je Seeberg. »Bio sam ondje. Konferencija je bila u punom toku kad se ovdje dogodila nesreća. Doletio sam pravo iz Chilea gospođi Hellmann. Ali prije toga sam na kongresu čuo mnoge govore. Također i govor predsjednika Internacionalnog saveza slobodnih sindikata. S tim će se ljudima valjati porazgovoriti — svojevoljno i skoro.« »Sa sindikatima?« upitala je Melina Tenedos užasnuta. »Svojevoljno?« »Umiri se«, rekao je njen muž. „Što oni hoće?« upitao je John Kilwood, začudo potpuno jasno. »Dakle«, rekao je lijepi Paul Seeberg koji je govorio francuski bez ikakva akcenta, »predsjedavajući je naglasio: sindikati vide silnu opasnost za ostvarenje svojih prava u svim multinacionalnim društvima koja se na internacionalnoj platformi bave financijskim operacijama.« »A čime drugim da se bave?« mrmljao je Sargantana. »Nisu to operacije«, rekao je Seeberg. »Govornik je objasnio kako opasnost počiva u tome što se ta multinacionalna društva ne osjećaju obavezna ni jednoj određenoj zemlji, žacaju se da priznaju demokratsku kontrolu ma koje vrste — a također ne osjećaju nikakvu socijalnu odgovornost.« »Ali to bi bila stvar sindikata u svakoj pojedinoj zemlji«, rekao je Fabiani i smijući se gledao slugu koji je stajao s pladnjem iza njega. »Ne, hvala, ne želim više ništa.« Seeberg je nastavio: »Nema sumnje ja sam isključen iz toga da budem zagovornik sindikata...« »Zašto biste to bili?« povikala je Bianca Fabiani. »Ali umiri se«, škrgutao je zubima njen muž. Pogledao sam Biancu. Njena haljina je odista bila i

suviše izrezana. »Samo obavještavam«, oglasio se Seeberg mirno, »oprostite, madame. Glasno sam izrekao svoje misli. Ne živimo više u kapitalizmu devetnaestog stoljeća. Svijet se nalazi na prijelazu. Sindikati će ići na sve. A oni će, bojim se, pobijediti, ne bude li nam uspjelo s njima naći zajednički jezik.« »Tako dugo dok gospoda sindikalisti budu podložni korupciji«, rekla je Bianca Fabiani, smijući se bezazleno, »to nam neće biti teško. Hoćemo li poslije večere otići u igračnicu?« Sluge su točile šampanjac. Kilwood je dobio novu čašicu whiskyja. Svijeće su podrhtavale. »Zasigurno ćemo poći u igračnicu, Bianca«, rekao je Tenedos. »Ali sindikati nisu podložni korupciji, nisu. Seeberg je u pravu: moramo s njima naći zajednički jezik.« »Nađite zajednički jezik odmah i sa đavolom«, rekao je John Kilwood. »Johne«, oglasio se Thorwell ljutito, »vi niste samo pijandura i luđak, vi ste bezgraničan, krvavi luđak. Zar ćemo odista čekati da dođe dotle kao što sindikati s pravom prorokuju?« »To je jedino pitanje koje bih također i ja htio postaviti«, rekao je Seeberg. »Zbog toga sam vam pripovijedao o Santiagu. Molim da mi se oprosti ako sam dosađivao damama.« »Ja igram uvijek isto, nulu i dva susjedna boja, desno i lijevo, pa zatim dvadeset i devet«, oglasila se Bianca Fabiani. Bila je ponešto pijana. »Sutra na brodu!« šaptala mi je Pasquale preko stola. »Prekrasni ste, vas dvoje.« »Molim te, Pasquale, prestani već jednom«, rekla je Angela. Pasquale se smijala. »Angela je pocrvenjela! Dobrano je pocrvenjela! Kadra je da i pocrveni! želim to i sebi. Ah, bože nebeski, kad je to bilo?!« Ponovo sam osjećao vršak Angeline cipele.

11 Oko jedanaest se društvo razišlo. Angela mi je objasnila: »Odvest ćemo se u 'Municipal'. Nalazi se na zapadnom kraju Croisette, kod Stare Luke. To je takozvana zimska igračnica. Ljeti, od lipnja, otvara se 'Palm Beach', ljetna igračnica. Nalazi se iza Porto Canto na drugom kraju Croisette.« »U 'Municipalu’ je jako ugodno. Ondje se sasvim dobro i jede, u 'Ambasadoru'. Monsieur Mario, maitre restorana naprosto je fantastičan«, rekla je Bianca Fabiani. Nalazili smo se u predvorju. Dame su se umatale u svoje stole, navlačile su na se svoja krzna. Angela je ponijela stolu od hermelina. Gosti su se uputili svojim automobilima. Ogledao sam se, a u ruci sam držao novčanicu od stotinu franaka. „Što tražite tu?« »Htio bih nešto ostaviti posluzi.« »Stavite to u ovaj tanjur«, rekao je Claude Trabaud, gledajući me čudnovato. U tanjuru, što se nalazio na nekoj staroj komodi, bilo je nešto novaca. Priložio sam svoj. »Vi ste prvi«, rekao je Trabaud. »Molim?« »Prvi ste koji je ostavio nešto novaca za poslugu. Novac prije vas stavio sam ja kako bih svojim ljudima mogao pogledati u oči.« »Hoćete reći da nijedan od tih milijardera...« »Ni jedan. Zbog toga i jesu milijarderi. Jedan od gospode, koji je večeras bio ovdje — ne mogu ga imenovati — toliko je često pozvan, a posluzi nikad ne ostavlja ništa, pa ga je Pasquale jedne večeri upitala: 'Posluga već govori o vama. Zbog toga sam im dala pedeset franaka i rekla kako ste to vi ostavili.' Na to se gospodin žestoko naljutio i povikao: 'Pedeset? Morali ste im dati stotinu, Pasquale! Sada će kazati kako sam škrtac!« Nasmijali smo se. »Stotinu, poput vas. I suviše dajete. Ostali uopće ne daju, nikada nećete biti bogat čovjek«, rekao je Trabaud. »Ne, nikada, bojim se«, rekao sam. »Ali sretan, da, nadam se«, nastavio je Claude Trabaud. Pošao sam Angeli, izašli smo napolje. Nekoliko šofera držalo je vrata na rolls royceima, jednom jaguaru od dvanaest cilindara, jednom mercedesu 600. Trabaudovi gosti su ulazili. Parkiralište i put ka izlazu bili su osvijetljeni svjetlima, koja su se nalazila također ispod grmlja. Angela je rekla: »U Cannesu se praktički može izići samo u igračnice. Nema nikakvih drugih izvanrednih lokala, samo noćni klubovi za mladež.« »Kako je to moguće? U gradu poput Cannesa!« rekao sam. »Igračnice su na čitavom svijetu veoma velika sila. Sve mogu raditi i sve spriječiti — svaku konkurenciju na primjer — i ovdje nije drugačije. Što biste radili?« Angela je pokrenula svoja kola po pješčanom putu, vozili smo iza rolls roycea Fabianijevih. »Ta svjetla ispod grmlja romantična su, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »Veoma romantična.« »Trabaudovi su zgodni ljudi.«

»Jako zgodni«, rekao sam. »Oprostili ste prijateljici Pasquale.« »Ah, Roberte«, rekla je Angela. šutjela je sve dok nismo izašli na cestu. »Jeste li napredovali?« »Čini mi se da jesam«, rekao sam. »Veoma ću brzo dospjeti i dalje.« »To je lijepo.« Pipala je tražeći moju ruku. »Roberte?« »Da?« »Znate li što je još lijepo?« „Što?« »Da smo oboje jednoć bili veoma siromašni«, rekla je Angela.

12 »Le quatre, pair, noir et manque!« »Le trente et un, impair, noir et e!« »Le sept, impair, rouge et manque!« Glasovi croupiera pjevali su glasno brojke, što su se upravo pojavljivale na pojedinim stolovima. Igralo se na mnogim stolovima, velika, raskošna i staromodno-udobna prostorija bila je puna ljudi. Neki omaleni Talijan vikao je, koliko ga je grlo nosilo, na svom jeziku, bio je sretan i zadovoljan. Dobio je. Vidio sam kako su mu dosta novaca isplatili. »Vikao bi. on također da je i izgubio«, rekla mi je Angela. »Svake večeri je ovdje, čitave mjesece boravi tu sa ženom i prijateljima. Oni ulažu umjesto njega. Igra uvijek na maksimalnu svotu, a to često traje i nekoliko minuta dok svi dospiju staviti njegove uloge.« »Večeras je izgubio šest stotina tisuća franaka — sve do sada«, oglasio se neki uljudan, neprimjetan čovjek kraj nas. Nagnuo se nad Angelu. »Dobro veče, madame Delpierre.« Angela nas je upoznala. Uljudni čovjek bio je jedan od mnogih 'komesara', koji ovdje, kao i u svakoj igračnici, službuju i paze na igrače. Angela ih je gotovo sve poznavala. »Ovaj ovdje«, započela je gledajući za tim neupadljivim čovjekom, »ima kćerku koja nalikuje na Botticellijeva anđela. Jednom ju je doveo u Cannes. Slikala sam je. Bez honorara. To me veselilo. On mi je zauzvrat posadio cvijeće uz drveni zid na terasi. Izvanredan je vrtlar. Brine se za moje cvijeće.« Društvo s kojim smo bili došli, odmah se razbilo. Svatko je igrao sam, također su se i bračni parovi rastavili. Vidio sam kako je Bianca Fabiani navalila na svog muža koji je sjedio za jednim od zelenih stolova da joj da nekoliko žetona. Prišla nam je, lice joj je bilo izbezumljeno od ljutnje. »Pogledajte onog škrca!« rekla je. »Moga muža, pah! Dao mi je dvije stotine franaka, jer sam sve izgubila, a još uvijek želim igrati. On, on gubi Tisuće. Čovjek bi morao biti poput Marije.« »Kako to radi Marija?« upitao sam. »Marija uvijek nosi takve večernje haljine s naborima od sukna na bokovima, zar ne? Dakle, znam zašto. Jednoć mi je pokazala. Ispod tog sukna ima rub s mnogo malih džepova. Ovamo sprema Marija svoju dobit. Taji to pred svojim mužem ako dobije. Povremeno sjedne ovamo kao da će zaplakati. A to on ne može da gleda. Tada joj odmah daje novaca, što mislite koliko je već Marija ovako zaradila? Čovjek je glup!« Požurila je k jednom od stolova gurajući se kroz redove igrača. »Vidite li ovo ovdje gore?« Angela je pokazivala strop. Na nekom stupu nalazila se neka kutija, sakrivena. »To je televizijski ekran. Ima ih posvuda. Goste neprestance promatraju iz jedne centrale, a katkada ih i snimaju na filmu.« »Ali ja sam ušao bez ulaznice.« »Tako je«, rekla je Angela smijući se, »to je zbog toga što ste u mom društvu. Ja također ne moram imati ulaznicu. Već sam vam rekla kako nisam drugo već pronalazak 'Sindikata d’Initiatice’.« Ružičasta zgrada zimske igračnice s njenim dvoranama za igru, njenim kazalištem i restoranom zvanim 'Ambasador' u donjem dijelu Keja Albert-Edouard, nalazila se u blizini Stare luke, gdje je

Lacrosse imao svoj ured, i u blizini Gare Maritime, odakle su brodići vozili na otoke. »Le dix, pair, noir et manque!« Omaleni Talijan podigao je svoj glas do urlika, bljuvao je psovke. »Vi ne igrate?«; upitala me Angela. »To mi je dosadno«, rekao sam. »Ali, naravno, pokušat ću.« Otišao sam s njom do šaltera u mjenjačnici. Iza tog šalter nalazila se prostorija s čeličnim sefovima. Angela je izvadila ključ iz svoje torbice. »Odmah ću doći. Uzet ću nešto novaca.« »Gdje?« »Iz svog sefa. Ovdje je.« Nasmijala se. »Dokumenti, novac, nakit, sve! Bila sam jučer poslije podne ovdje da uzmem nakit što ga imam na sebi. Zašto da izdajem novac držeći sef u banci? Ovaj ovdje ne stoji me ništa...« Nestala je. Promijenio sam sto franaka u dva žetona po pedeset. Nikada nisam odista imao volju za igrom. Ruleta mi se gadi. Igra koja isključivo ovisi o slučaju, a koja s pameti nema nikakve veze. Prolazio sam velikom dvoranom. Između stolova za igru i dugačkog bara nalazili su se stolovi malog restorana, ljudi su još jeli. U baru je sjedio sam John Kilwood i pio whisky. Pijano mi je mahnuo. Odmahnuo sam mu. Tada sam ugledao Mariju Sargantana — upravo u trenutku kad je odista niz žetona sakrivala u nabor svoje haljine, razmišljao sam kako su bogataši odista sasvim osobeni ljudi, a možda i sasvim osobeni ubojice. Pristupio sam jednom od stolova i ugledao, sučelice sebi, Angelu, koja se upravo smjestila. Sjedila je, pušila i javljala croupieru kraj sebe uloge. Udubio sam se u promatranje njenog lica i gotovo zaboravio gdje se nalazim. Razmišljao sam o tome kako sam Angelu upoznao jednog trinaestog, i da je tog trinaestog za mene započeo nov život, odlučio sam da iskušam boga. Nagnuo sam se nad neku damu što je sjedila ispred mene i oba žetona od pedeset franaka stavio na brojku trinaest. U svakom slučaju želio sam to brzo zaključiti. Ponovo sam promatrao Angelu, a ona je to morala primijetiti, podignula je glavu i naši su se pogledi sreli, učinilo mi se kao da sam ugledao sunce. Dugo smo se gledali, činilo se kao da nijedno od nas nije moglo spustiti pogled i pogledati u bilo što drugo. Zavrtjelo mi se u glavi, pridržao sam se za naslon od neke stolice, a mnogi glasovi Amerikanaca, Holanđana, Engleza, Talijana, Francuza i Nijemaca stapali su se u ludu buku. »Monsieur...« Prenuo sam se. Croupier, kraj kojega sam stajao, se okrenuo. Udarao je štapom po ona dva žetona što sam ih bio stavio na trinaest. »Je li to vaš ulog?« »Jest.« »Trinaest sa stotinu franaka za gospodina što stoji meni slijeva«, rekao je croupier. Drugi, koji se nalazio u sredini stola, kraj kutije, koji je isplaćivao dobit, gurnuo mi je dva tornjića žetona. Dobio sam 3500 franaka. »Stotinu za namještenike«, rekao sam. Iskušao sam te, bože, shvatio si. Rekao si da, dopusti mi, bože, da vidim jesam li te istinski shvatio, dopusti mi, pomislio sam. I tada sam oglasio svoj novi ulog. Stavio sam ga ponovo na trinaest, na najviši mogući ulog, iznosio je 1500 franaka. Pokaži mi,

bože. Pokaži mi. Kuglica se vrtjela. Nisam gledao. Sklopio sam oči sve dok nisam čuo croupiera: »Le treize, impair, noir et manque.« Po drugi put je izašla brojka trinaest. Među igrače uvukao se nemir. Ovoga puta su mi dobit gurali sa tri štapa. Sada sam dobio 52.500 franaka. Darovao sam 500 franaka namještenicima i zaigrao ovoga puta tri cheveaux, dva carres, obje transversales simples i transversale plein, trinaest do petnaest, i naravno brojku trinaest, a sve s maksimalnim ulogom, čak i na jednostavne kombinacije, na boju, dvanaesticu i kolonu stavio sam još žetona. Ostali igrači su također pokušali s brojkom trinaest. Izašla je i treći put. Omaleni Talijan koji uopće nije igrao, ponašao se kao da je lud. Progurao se do mene i počeo trljati svoje ruke o moj kaput, kako bi mi oduzeo nešto sreće kao što se to radi u Njemačkoj kada ugledaju dimnjačara, šef stola pristupio je croupieru koji je upravo isplaćivao, obojica su dugo računala i tada je croupier iz neke ladice stola izvukao veoma velike žetone, bile su to prave plakete, plaćajući mi što sam dobio. Bilo je 253.500 franaka. Ostavio sam 5000 franaka namještenicima i povukao sve preostale uloge. Bilo mi je dosta. Žetone uopće nisam mogao ponijeti. Sluga u dvorani donio je neki sandučić da mi pomogne. Kad sam ga slijedio do blagajne, ugledao sam Angelu. Ona je također slijedila drugog slugu, ovaj je također nosio sandučić. »Jeste li i vi stavljali na trinaest?« upitao sam. »Jesam.« Sjala je. »Kao i vi! Zar niste primijetili?« »Nisam.« »Ja sam ...« »Ja sam...« Govorili smo u jedan glas. »Molim?« »Ne, vi, Angela.« »Kažimo to zajednički, slutila sam.« Ponovili smo u jedan glas: »Stavili smo na trinaest, jer smo se trinaestog upoznali.« Angeline su oči zasjale. »Ipak će to biti ljubav, pazite«, rekao sam. Nije odgovarala. Na jednom od mnogih šaltera croupier joj je brojio dobitak još jednom pitajući je da li da sve promijeni u novčanice. »Jest, sve«, rekla je Angela. Dok je zamotak pun novaca nosila u prostoriju sa sefovima i ondje nestajala, isplaćivali su i mene. čovjeku na blagajni sam također ostavio nešto novaca, zamolio sam ga da umota novce, jer bilo je toga jako mnogo, nisam ga mogao strpati u smoking. Angela se vratila iz prostorije gdje su se nalazili sefovi. Smijala se. »Dođite u bar. Žedna sam. Hoćete li me pozvati na piće?« »Bit će mi to osobito zadovoljstvo, madame«, odgovorio sam. »čekam da mi zapakuju imetak.« Maleni Talijan je dotrčao sav u znoju, obratio se Angeli držeći joj pred nosom žeton od pet tisuća franaka.

„Što hoće?« upitala je Angela. »Moli vas da mu popljujete žeton. Kako bi mu donio sreću«, rekao sam. »Moli i mene.« Dakle, oboje smo simbolički popljuvali njegov žeton, a mali se Talijan nekoliko puta duboko poklonio. »Popijmo za ono što sebi svaki od nas ponajvećma želi. Ne mora to reći. Valja samo popiti — je li vam to pravo?« upitao sam. »Jest, Roberte«, rekla je Angela. »Toliko ste dragi.« »A vi toliko lijepi«, odgovorio sam. »I toliko ste ljubljeni, jako ljubljeni.« »Ne. Molim. Pijmo.« »Dobro«, rekao sam. Pili smo. Angela se obratila malom, podebelom šefu konobara koji su miješali piće: »Popijte i vi nešto, Paule.« »Pijem u vaše zdravlje«, odgovorio je Paul. Već sam pisao o tome kako je malo konobara za tezgom koji ne bi bili dragi. Paul je bio jedan od najdražih. »Za vašu sreću. Da se sve vaše želje ispune!« »Paule«, pitao sam, »koja vam je najmilija marka šampanjca?« »’Comtes de Champagne’ od Taitingera«, rekao je Paul. »Dozvolite mi da vam poklonim bocu. Potrebne su nam vaše dobre želje.« L Stara dama kraj blagajne počela je nenadano plakati. Paul je požurio k njoj. »Što je to sada?« upitao sam Angelu. »Ah, baš ništa«, odgovorila je. »Hajde, pogledat ćemo još kako drugi igraju.« »Ne, htio bih znati zašto je ona stara dama zaplakala. Paul!« Došao je, pogledao je plašljivo u Angelu. »Paule, što se to događa s vašom blagajnicom? što joj je?« »Nemojte reći«, rekla je Angela. »Kažite, Paule«, rekao sam. »Tada ću se udaljiti«, rekla je Angela. »Odmah ću vam se pridružiti«, rekao sam. Odista je otišla. »Dakle, Paule.« »Monsieur«, rekao je konobar tako tiho kao da to osim mene nitko ne smije čuti, »madame Lorand, naša blagajnica, veoma je stara dama. što mislite koliko joj je?« Pogledao sam blagajnu, madame Lorand je još uvijek plakala, ali puna suza kimala mi je glavom i smiješila se. »Prešla je šezdesetu?« »Osamdeset joj je godina.« »Ali ne!« rekao sam. »Kad vam kažem, monsieur. I još uvijek radi. Kada budemo zatvorili i kada se idućeg mjeseca otvori 'Palm Beach’, svi ćemo otići, čitava ekipa, u Deauville, kao i svake godine. Madame Lorand će ići s nama. Usprkos njenih osamdeset godina svakoga dana sjedi do tri sata ujutro za blagajnom.

Igračnica je još uvijek treba. Takvi su ljudi u igračnici. Bude li naime još godinu dana radila, dobit će najveću moguću rentu. Posjeduje stan ovdje u Cannesu, ali jadno je to stanovanje, poznam ja taj stan. Na primjer, nema ni grijanje. Katkada je zimi u nas veoma hladno. Madame Lorand tada pati. Madame Delpierre je starici dala nešto novaca. Sada sebi može ugraditi grijanje. Za tu stvar joj je poklonila novac. Nemojte o teme govoriti, monsieur, zar ne, nećete?« »Neću, naravno, neću«, odgovorio sam. »Odnesite gospođi Lorand također čašu šampanjca.« »Ona radije pije pivo«, rekao je Paul. »Dakle, neka bude pivo«, rekao sam. Pogledom sam potražio Angelu. Iz daljine me promatrala. Ljutito je udarala nogom po sagu i okrenula glavu. Brzo sam pošao k njoj. »Angela...« Ponovo mi je okrenula leđa. »Zamolila sam vas da ne ispitujete Paula.« »Vi ste naprosto čarobni, Angela.« »Nisam ja to«, rekla je, »a vi uopće niste pristojni, baš niste. Prevarila sam se.« »Oboje smo se, znači, prevarili«, odgovorio sam. Okrenula se i nasmijala, a ja sam osjetio kako mi krv žešće struji tijelom kad su se naši pogledi ponovo susreli i nisu se odvajali. Uzeo sam je za ruku i poljubio joj je. »Grazie, signora, grazie, signora, grazie molto tante...« Otrčao je k stolu, bio je sav u znoju i gotovo izvan sebe. »Ovaj mali Talijan«, rekla je Angela, »gradi velike lokomotive u Italiji. To mi je pripovijedao jedan od mojih prijatelja, komesara. Vjerojatno i zbog toga put od Ventimiglie do Cannesa tako dugo traje.« Blagajnik je još uvijek imao posla s mojim paketom. »Idem prije vas«, rekla je Angela. Gledao sam za njom kako odmiče velikom salom u bar, primijetio sam nježno pomicanje njenih kukova i preplanulu kožu njenih leđa što je odudarala, u izrezu, od sjajno bijele haljine, gledao sam, također, i njenu crvenu kosu. Mnoge žene nisu osobito zgodne u hodu, pogotovu kad čovjek stoji iza njih. Angela je bila izvanredna. Išla je uspravno, a ipak lako, bio sam zaljubljen također i u njen hod. Vidio sam kako je u baru pristupila nekoj staroj dami što sjedi kraj registar blagajne gdje je valjalo uzeti blok za piće. Za šankom je bilo mnogo konobara koji su miješali piće. Angela je razgovarala sa starom damom, pružala je ruku preko tezge. Potom je brzo otišla i sjela posred sale. Blagajnik je napokon završio moj paket. Požurio sam do Angele, sjeo kraj nje, naručio dvije čaše šampanjca i kad su nam servirali, rekao sam: »Trinaest nam je donio sreću.« Angela je digla svoju čašu: »Ovime proglašavam brojku trinaest našim sretnim brojem«, rekao sam. »Trinaest neka nam bude i rođendan. Taj ćemo datum slaviti, svakog mjeseca«, rekla je Angela. Primijetila je kako sam se začudio. »Možda ćete i idućeg mjeseca trinaestoga biti ovdje«, požurila je. »Na to ste mislili — što bi se moglo sve desiti u jednom mjesecu, zar ne?« »Mislio sam na to što će od danas biti s mojim životom svakog mjeseca, Angela«, odgovorio sam.

»Ne«, rekla je, »molim vas ne, Roberte. Bili smo tako raspoloženi. Nemojte tako govoriti. Nemojte tako razmišljati.« »U redu«, odgovorio sam. »Ponovo je sve u najboljem redu, Angela.« »Baš ništa nije u redu«, odgovorila je, iznenada se rastužila. »Kad sam toliko dobila...«, rekla je Angela. Zašutjela je. Glas joj je bio prestrašen: „Što je sad to?« Gledala je u tlo. I ja sam pogledao u tom pravcu. Ispred Angele klečao je Kilwood potpuno pijan, pokušavao je poljubiti njenu haljinu. Blebetao je: »Najljepša od svih žena, moja princezo, dopustite mi da vam poljubim rub vaše odjeće. Samo rub... Samo jedan poljubac... Ja sam pijančina, zločinac... Vi ste toliko lijepi, moja princezo ...« »Nestanite«, rekao sam. »Plemeniti gospodine smilujte se bijednom psu...« Poljubio je rub haljine. Lako sam ga udario nogom. Pao je nauznak. Gledao me vodenasto blesavim očima. »Nestanite«, rekao sam. »Iz ovih stopa. Hajde, hajde! Inače će vam biti krivo.« Podigao se teturajući. »Kakva li gentlemana«, rekao je podrugljivo. »Kakva li hrabra viteza...« Teturao je odilazeći jednom od stolova za igru. »Izgubio je razum«, rekla je Angela. »Dođite«, rekao sam. »Htio bih vidjeti i čuti što će sada uraditi taj momak.« Pošli smo za Kilwoodom, a ja sam još uvijek u ruci nosio paket pun novaca.

13 Kilwood je u međuvremenu došao do Thonvella, stao je iza njegovih leđa i počeo ga gladiti po ramenu, čuo sam ga gdje govori: »Moj naklon, vaše kraljevsko veličanstvo. O, veliki bože, kakav li ste vi samo prijatelj ljudi. Toliko plemenit. Toliko skroman. Toliko sam sretan, da ste mi prijatelj.« »Odmaknite se od mene«, brundao je Thorwell. Kilwood je već teturao dalje prema Trabaudu, koji je stajao u blizini iza igrača koji su sjedili. I njega je nagovorio: »Ti si također gentleman, fin čovjek, najbolji moj prijatelj ...« Pokušao je Trabauda poljubiti u obraz. Ovaj ga je odgurnuo. Kilwood se zaljuljao i prispio do pokrajnjeg stola za kojim je sjedila Bianca Fabiani, zagrlio ju je i poljubio u potiljak. Kriknula je prestrašeno. Kilwood joj je posegnuo u njen izrez na prsima govoreći sasvim jasno: »Najljepša od najljepših, jedina moja, čudo ljudskog roda. Koliko sam samo sretan što se mogu zvati tvojim prijateljem.« »Nestanite ovog časa!« povikala je Bianca užasnuta. A potom je, glasnije, pozvala svog muža koji je sjedio za trećim stolom, ovaj je došao. Giacomo Fabiani zgrabio je Kilwooda za njegov smoking. Među igračima nastao je nemir. „Što to izvodi ovaj momak?« »O ne, ne, gospodaru.« Kilwoodov glas je sada bio ciničan, oči su mu sjale od zlobe, smiješak mu je bio prost. »Ništa ja ne činim. Divim se ovom prekrasnom biću, valjda niste ljuti zbog toga? I ti si prekrasno biće. Svi ste vi prekrasna bića, krema ste kreme...« Mirno je gutao, zatim je nastavio zlobno. »Sami časni ljudi.« Athanasios i Melina Tenedos su se približili. »I vi, također i vi, najdraži moji prijatelji. Sve sami prekrasni ljudi.« Milovao je Tenedosa po obrazu, ispred Meline se toliko duboko naklonio da je gotovo pao. „O, moja gospodo, koliko sam sretan što smijem boraviti u vašoj sredini.« Uspravio se i Melinu poljubio u usta. »To sam morao učiniti! O, prekrasna ženo, najsjajnije biće u našoj kolekciji!« Svi su kraj stolova zastali, nastupila je tišina. Ugledao sam neke ljude koji su žurili ovamo, zacijelo su to bili službenici igračnice. Kilwood po svim znacima nije ništa primjećivao. Iznenada je zaplakao. »Svi ste vi prekrasni, vrijedni poštovanja, bez ikakve ljage. Ja, ja sam idiot, stari glupan, pijana svinja...« Osjećao sam kako me Angela zgrabila za ruku. »Ja sam zločinac!« »Umirite se napokon, glupane«, oglasio se Tenedos tiho i opasno. »Da se umirim? Kako da budem miran u tom krugu plemenitih ljudi, glatka čela koji noću dobro spavaju? Ja sam najveće govno među svim govnima, najniže i posljednje ... Ja sam...« Duboko je uzdahnuo i zavikao iz svega glasa: »Ubojica!« Svi su kraj stolova ustali na noge. Sve je odjednoć stalo. Svi su buljili u Johna Kilwooda. Kolobari ispod njegovih očiju, a suze su mu tekle, bijahu crni. Podbuhlo lice ispunilo se ljubičastom bojom. Zaljuljao se, ali održao se na nogama. Njegove riječi, izgovorene francuskim jezikom, odjekivale su dvoranom: »Ubojica! Jest, ubojica!« A sada je provalio prkos iz njega. »Ne samo ja! Također i moje vrijedne princeze, moja krasna veličanstva, čitavo naše časno društvo! Svi smo mi ubojice! Svi mi! Ubojice! Svi!« Ugledao sam kako sada također Trabaud i Seeberg žure k njemu. Namještenici igračnice su ga već dohvatili. Jednim zamahom ih se riješio. Buljio je u mene. Vikao je: »Kao što ove plemenite ljude, a i mene, glupog pijanca, ovdje vidite, monsieur Lucas — svi smo mi ubojice, svi mi, tako je, ubojice!«

»Za boga miloga, što se to s njime dogodilo?« rekla je Angela jako prestrašena. »To bih i ja htio znati«, odgovorio sam. Vidio sam kako su ga svi ljudi iz njegova društva opkolili osim Hosea Sargantane. Ovaj je sjedio sa strane, u nekom dubokom naslonjaču, pušio je, promatrao, ni u šta se nije miješao. Ostali su, uzbuđeni, govorili u isti glas. »Sada ćete napokon držati jezik za zubima, Johne.« »Pijani idiot!« »Nema razloga da se uzbuđujete, gospodo, taj je čovjek samo pijan.« »Jest, pijan sam, istina je! A jednako tako je istina da smo svi mi ubojice! Svi mi, svi, svi!« vikao je Kilwood. Odjednom sam se prestrašio, usprkos tome što je u prostoriji bilo veoma vruće, postalo mi je hladno. Gledao sam i čuo Hildu Hellmann, u njenom krevetu u njenoj kući duhova, prepunu nakita, ludu. Ludu? Još su mi zvonile u ušima njene riječi: »Nemojte me tako gledati! Nemojte se pretvarati! Znate i sami sasvim točno da su ga svi zajedno ubili...« Koliko je luda bila Hilda Hellmann, a koliko je pijan bio John Kilwood? Probio sam se kroz prsten ljudi koji su ga okruživali i navlačili. »Samo trenutak, mister Kilwood. Čujte me ...« Tenedos me brutalno maknuo u stranu. »Maknite se u stranu, čovječje!« Pao sam u naručje jednom od pridošlih namještenika igračnice. »Nikakva skandala, molim, monsieur«, rekao mi je ovaj tiho. »Taj pijani čovjek mora odavde, odmah.« Tenedos i Thonvell uzeli su Kilwooda pod ruku. »Hajde, hajde, pođite, Johne!« »Vi ste pijani!« »Pa šta? Govorim istinu! Počelo je sve s onim Alžircem iz La Bocce ...« Ljudi su navlačili i vukli Kilwooda. Sada je napokon izgubio ravnotežu. Suze su mu curile niz lice i padale po sagu. Tenedos i Thorwell odvlačili su Kilwooda brzo po dvorani, morali su prolaziti kraj zapanjenih igrača i prestrašenih croupiera. Da li su to zabilježile također i televizijske kamere, hoće li to ostati zabilježeno? Razmišljao sam. Da li bih i ja mogao doći do svega toga. Namještenici igračnice, držeći jedan drugoga za ruku, napravili su krug oko Kilwooda. Kraj stolova su se croupieri počeli snalaziti. Začuli su se njihovi glasovi. »Faites vos jeux, mesdames et messieurs!« »Faites vos jeux!« Skupina je već napuštala dvoranu približavajući se izlazu. Ludi mali Talijan, koji je proizvodio lokomotive, protrčao je kraj mene, nešto mi je dovikivao. „Što je rekao?« pitala je Angela. »Sada moram neodložno staviti na dvadeset i tri.« »Zašto?«

»Jer su potekle suze. Kada netko plače, valja staviti na dvadeset i tri. »Upitao sam Angelu: „Što znači ta scena? Što to znači: mi smo svi ubojice?« »Ljudi su čudnovati«, rekla je Angela. Vidio sam, podalje, Trabauda kako razgovara s jednim komesarom. »Možda tog Kilwooda doista muči velik grijeh. Izlazi iz njega na ovakav strašan način. Moj mesar u La Californiji pobožan je čovjek. Znate li što on čini? Maše sjekirom iznad životinje koju upravo ubija pjevajući pobožne pjesme. Jednoć sam to doživjela. Odrubio je janjetu glavu pjevajući pri tom ’Jaganjče božji'. Ima toga.« »Što je to La Bocca, Angela?« »Dio grada u Cannesu. Kraj Stare luke. Zapadno do nje.« »Žive li ondje Alžirci?« „O, da. To je četvrt gradskih kuća, morate znati. Tamo stanuju sitni namještenici pošte, penzioneri, Alžirci.« »Kilwood je rekao kako je sve počelo s onim Alžircem u predjelu La Bocca.« Talijan je nenadano počeo urlati i plesati, ponašao se tako ludo kao još nikada. Stavio je na dvadeset i tri, jer se na dvadeset i tri mora staviti kada teku suze. A za njegovim stolom izašao je broj dvadeset i tri.

14 Vozili smo se kući. Bilo je dva sata poslije ponoći. Angela je sjedila za volanom kao i uvijek. Spram njenog stana uspinjala se jedna uska ulica. Naišli smo na željezničku prugu. Brklja je bila spuštena. Angela je zatrubila. Na to se u nekoj maloj kućici pokrenuo neki čovjek i počeo okretati kolut. Brklja se počela dizati. »Ta brklja je noću uvijek spuštena. Čovjek mora uvijek zatrubiti«, rekla je Angela. »Tako se ne može dogoditi nesreća, čak kad bi čuvar brklje i zaspao.« U svjetlu farova ugledao sam mnoge palme i čemprese u vrtovima mnogih yila naokolo, upravo smo se bili uspeli na vrh ceste. Mjesec je obasjavao nizbrdicu. Omot s 235.000 franaka držao sam na koljenima. Angela je dovezla kola do garaže, otvorila ju je. Ovdje gore zrak je bio svjež, a ja sam se čudio kako uopće nisam umoran. Odvezao sam se s Angelom liftom u njen stan na četvrtom katu. U malom liftu naša su se tijela ponovno doticala. Gledali smo jedno drugo, neprestance smo se gledali. Ispred svog stana Angela je dugo tražila ključeve u svojoj torbici. Kad je napokon otvorila vrata, stajao sam neodlučan. Angela je moju glavu uzela u obje ruke i poljubila me u oba obraza. Zgrabio sam je i privinuo na se, poljubio sam je u usta. Ispod njene haljine osjećao sam svaku liniju njenog tijela, morala je osjetiti koliko sam uzbuđen. Iz početka je usta bila čvrsto stisnula, a tada, nenadano, usta su joj se otvorila, postala su mekana i divna. Jezikom sam joj se zavukao među zube. Tiho je stenjala. Tada me odgurnula. »Ne«, rekla je. »Ne, Roberte, dragi Roberte. Molim, ne. Ne bih htjela, da...« »Ne biste htjeli da se to dogodi suviše rano?« Pogledala me i nije ništa odgovorila. »No dobro«, rekao sam. »Sutra prije podne imam posla. Uzet ću taksi do Porto Canta. Srest ćemo se na brodu Trabaudovih.« »Hoćete li naći to mjesto?« »Kako se zove jahta?« »’Shalimar’.« »Tada ću naći i mjesto i brod.« »Imate li kupaće gaćice?« »Nemam.« »Kupit ću vam. Ručnike i ulje, i sve ostalo donijet ću ja. Također i kapu za vas. To je zbog sunca. Na moru je sunce veoma žestoko. »Ne znam«, rekao sam, »da li bih se skinuo u kupaće gaćice. Svi ste vi jako preplanuli. Ali ja... Tijelo mi je sasvim bijelo...« »Zar vas to smeta? I mi smo jednoć bili bijeli. Nemojte biti smiješni.« »Smiješan sam, zar ne?« »Uopće niste.«

»Svaki čovjek, koji je jako zaljubljen, smiješan je.« »Ali ne vi«, odgovorila je Angela. »Ne vi. Naprotiv. I suviše ste ozbiljni. Prije nekoliko godina živio je ovdje u Cannesu kompozitor. U Francuskoj veoma poznat čovjek. Taj je neprestance bio pun premišljanja i skrupula kao i vi. Uvijek je govorio kako je u nekoj dilemi. Zbog svake malenkosti bio je u dilemi. Znate li kako su ga okrstili?« »Kako?« upitao sam udišući miris njene svježe kože. »'Dilema-Joe'«, rekla je Angela. »Zašto je otišao odavde?« »Našao je ženu, svoju veliku ljubav. Ona je izliječila njegovu strast za dilemom. Otišao je s njom daleko odavde, u neku udaljenu zemlju, ne znam kamo. Govori se da je jako sretan.« »Laku noć, Angela«, rekao sam. Još jednoć me veoma nježno poljubila u usta. »Laku noć Dilema-Joe«, rekla je. »Pozvat ću vam taksi. Ne dajte se prevariti. Do ’Majestica' šofer smije zahtijevati dvanaest franaka, više ne. Ako bi izvukao neku tabelu i počeo po njoj. tražiti, odmah protestirajte.« »U redu je, madame«, rekao sam. »Sutra na 'Shalimaru’«, rekla je Angela. Zatim su se vrata zatvorila. Pošao sam liftom dolje. Smotak s novcem klatio se ovamo-onamo. Dilema-Joe. Smiješno. Odista smiješno. Ali istina je da sam bio u dilemi. Na primjer, imao sam ženu. Na primjer, nisam bio zdrav. Ali sve to Angela ne zna. Čovjek mora biti pravedan. Ne, nikada to ona ne smije doznati. Nikada? Kako će to biti moguće? Dilema-Joe. Jako smiješno, odista. Došao je taksi. Na željezničkoj pruzi morali smo ponovo zastati, jer je brklja bila spuštena, valjalo ju je podići. Vozač taksija, koji je prepoznao u meni inozemca, odista je izvukao pred 'Majesticom' neku tabelu, a ja sam postao grub rekavši mu kako vožnja stoji dvanaest franaka, ali sam mu dao trinaest, a on mi je odvratio nešto o prljavim inozemcima i odjurio. Kupao sam se i legao go na krevet zamišljajući sebi golu Angelu. Tada sam razmišljao o svojoj ženi. Zamišljao sam također i svoju ženu golu, a to me toliko smetalo da sam ustao i potražio cigarete, čitav dan nisam pušio. Sada sam popušio tri cigarete za redom. Poput idiota promatrao sam također prste na lijevoj nozi. Navukao sam na sebe jutarnji haljetak i otišao na balkon promatrajući noćnu Croisettu, a zatim more, razmišljao sam o svojoj budućnosti s Angelom. Smetlarska kola prošla su kraj hotela čisteći ulicu. Postajao sam sve nemirniji i nervozniji. Oko tri i po nazvao sam Angelu. Bilo je zauzeto. Pokušavao sam je ponovo nazvati, pa još jednom, i još jednom, a njen broj je neprestance bio zauzet. Tada sam odustao. Spopala me ljubomora. Sa kime Angela razgovara u to vrijeme? Popušio sam još jednu cigaretu. Uto se oglasi telefon. »Lucas.« »Roberte!« Bila je Angela. Uzrujano se oglasila. »Sa kime si tako dugo razgovarao? »Ni sa kime.« »Ali neprestance je bilo zauzeto kod tebe.« »Tako je, jer sam pokušavao tebe nazvati. A u tebe je također bilo zauzeto. Čuo sam je gdje se smije.

»A ja sam neprestance pokušavala dobiti tebe.« »Zašto?« »Jer... ja... htjela sam ti nešto kazati, Roberte.« „Što?« upitao sam. »Hvala.« »Hvala za što?« »Jednom sam napisala ceduljicu, ondje je stajalo: 'Hvala ni za što.'« »Jest, bilo je to prije tri dana... Ima tome čitava vječnost ... Prije tisuću godina.« »Sad sam ti se htjela odista zahvaliti.« »Za što?« upitao sam još jednoć. »Za to kako si se ponio pri rastanku.« »A što mi je drugo preostalo?« „O, ne«, rekla je. »To nije istina, to i sam znaš. Da si navalio na mene, ja... ja bih te pustila u stan. A to ne bi bilo dobro.« »Ne«, odgovorio sam, a mir i spokojnost su se vratili, »ne, u pravu si, to ne bi bilo dobro.« »To ne smije ići tako brzo«, rekla je Angela. »Toliko je lijepo. To neka napreduje polako, kako bi bilo potpuno. Zar i ti ne želiš tako nešto, Roberte?« »Jest, i ja to tako želim.« »Mudar si ti čovjek. I nisi Dilema-Joe. Razmišljala sam o tome. Nema sumnje, pun si istinskih problema.« »Svaki čovjek ih ima«, rekao sam. »Razriješit će se sve to, Roberte.« »Zasigurno«, odgovorio sam. »Rekla sam ti što si mi napisao na onoj ceduljici. Sad ti govorim hvala. Hvala za sve. Jesi li je odbacio?« »Neprestance je uza me, u lisnici.« »Ostavi je ondje. Kasnije, jednom, gledat ćemo je i sjećati se kako je sve započelo.« »Jest«, rekao sam. »Laku noć, Roberte. Dobro spavaj.« »I ti također«, rekao sam. »Laku noć.« Odložio sam slušalicu i ugasio svjetlo. Vrata na balkon nisam zatvorio. Ponovo sam čuo smetlarska kola na Croisetti. Čuo sam struganje, čuo sam mlazove vode i okretanje velikih valjaka što su meli cestu.

15 Mali Louis Lacrosse i veoma visoki komesar Roussel iz Police Judicaire u Nizzi, sa svojim razbarušenim, crnim obrvama i valovitom bijelom kosom slušali su šuteći što sam im pripovijedao. Pripovijedao sam sve što se bilo dogodilo otkako sam se vratio u Cannes, pripovijedao sam im također što sam doznao u Düsseldorfu od direktora u Ministarstvu, Friesea, i stručnjaka za poreze, Kesslera. Dok sam govorio, gledao sam kroz prozor Gare Maritime, gdje su prolazile jahte i ribari se vraćali u luku, neki su čistili brodove i razapinjali mreže. U sjeni, daleko iza toga, ugledao sam nekoliko staraca kako se boćaju. Bilo je nešto poslije osam sati ujutro, a u Cannesu nije još nastupila vrućina. »Sve to«, oglasio se na kraju Roussel, »veoma je zamumuljeno. Monsieur Kessler je iznio sasvim drugu verziju od onih koje ste ovdje dobili.« »Mogle su to biti, naravno, verzije samoobrane«, rekao sam. »Danas su me pozvali Trabaudovi, poći ću s njim i njegovom ženom, i s madame Delpierre, na more. Možda će mi Trabaud ispripovjediti nešto važno na što bismo se mogli osloniti. Učinio je na me dobar utisak. Je li Kessler zapravo u Cannesu?« »Jest, ponovo je ovdje. Nazvao je. Ali još se nije pojavio. Iz Pariza očekujemo sada naše financijske stručnjake. S njima zacijelo želi surađivati. Zar vam se nije javio?« »Nije. Ali tako smo se dogovorili. Sastat ćemo se samo u slučaju neodložne potrebe. Inače se ne poznajemo.« Izvukao sam smotak papira i predao ga Lacrosseu. »Što je to?« upitao je. »Rukopisi za koje ste me zamolili.« »Ah, jeste li ih dobili? To je dobro. Odmah ću ih dati našem grafologu. Možda...« Zastao je u riječi. »Što vam je?« »Mala ima ospice«, rekao je Lacrosse. »Sva djeca dobivaju ospice«, rekao sam. »Ali nije to baš toliko nevino«, nastavio je Lacrosse. »On jako voli svoju porodicu«, oglasio se Roussel. »Zar ne, Louis.« Ovaj je nijemo kimnuo glavom. »A vi?« upitao sam komesara. »Ja nemam porodice. Živim sam. Tako je najbolje. Pogledajte, ako nikoga ne volim, ne mogu mu prirediti teške časove«, rekao je Roussel. »Također niti sretne«, rekao sam. »Sretni su kratka vijeka«, rekao je komesar. »Tek katkada. Kad mi netko zatreba. Tada sam sebe uvjeravam. Ali dobro znam da je to samo uvjeravanje, potom nisam žalostan kada sve prođe. Uostalom, moji ljudi i ja ostajemo ovdje sve dok ne razjasnimo ubojstvo Vialea. Sjedište nam je ovdje u Centralnom komesarijatu.« Mreže ribara sjale su se na jarkom jutarnjem suncu.

16 Toga dana na sebi sam imao bijelu košulju preko bijelih hlača, na nogama sam imao bijele lake cipele, a ponio sam i torbicu od kože što sam je dobio od Angele na poklon. Silazio sam niz Croisettu od Stare luke kraj hotela sve do bijele filijale Pariskih draguljara Van Cleef &Arpels. Već sam sinoć, kad sam dobio one novce u igračnici, odmah znao što ću uraditi. Dućan Van Cleefa nije bio velik, ali bili su tu klimatski uređaji, a sve je bilo u njemu uređeno s mnogo ukusa. Neki čovjek, koji je bio mnogo mlađi od mene i koji je na sebi imao modru košulju i bijele hlače, opasan opasačem od krokodilske kože — na nogama je imao lake cipele — pristupio mi je. Izvanredna je bio izgleda, a kada se smiješio, svi su se morali smiješiti. Nikada još tako nešto nisam doživio gledajući muškarca. Rekao sam mu da sam u izlogu vidio briljantne naušnice. Poveo me ispred dućana, a ja sam mu ih pokazao, bile su to naušnice na kojima je počinuo Angelin pogled kad smo ono pošli u 'Felix'. »Ove naušnice«, rekao sam. Kimnuo je glavom, potom smo se vratili u dućan, a on je iz izloga izvukao naušnice. Rekao sam mu kako se zovem, a on se meni također predstavio. Bio je direktor ove podružnice tvrtke Van Cleef &Arpels, zvao se Jean Ouémard. Iz kancelarije, u pozadini dućana, naišla je neka plava žena. Ouémard me predstavio. Madame Ouémard je bila također simpatična i ljubazna kao što je to bio i njen muž. Zvala se Monika. »Čujte me, monsieur Ouémard«, započeo sam. »Htio bih znati da li se određena dama već jednoć zanimala za te naušnice.« »Možda vam to ne bih smio reći«, odvratio mi je smiješeći se. »Smijete. To je madame Delpierre.« »Oh, madame Delpierre!« I ovdje su je također poznavali. Naravno, razmišljao sam. Možda je svoj nakit ili dio svoga nakita ovdje kupila. »Jest, monsieur, madame Delpierre je jednoć ušla zamolivši me da joj pokažemo naušnice. Osobito su joj se dopale.« »Znam«, rekao sam. »Iste su — mislim, jednako su napravljene — kakve je nosila i Martine Carol, preminula filmska diva«, rekla je madame Ouémard. »Koliko stoje?« pitao sam. Ouémard je zavirio u neki katalog. »Stotinu i petnaest tisuća franaka, monsieur Lucas.« »Vi ste inozemac. Budete li iznosili nakit i prijavljivali ga na granici, uštedjet ćete porez, zbog toga ga možemo pro davati dvadeset procenata jeftinije«, rekla je madame Ouémard. »Neću ga iznositi«, rekao sam, a ponešto mi se zavrtjelo u glavi na pomisao koliko želim novca izdati za te naušnice. Ali zar to nije novac koji sam zaradio na ruleti? Nisam li ga dobio služeći se našim brojem trinaest?« »Sve je u najboljem redu«, rekao sam. »Naravno, dobit ćete potvrdu o čistoći dragulja i točan opis sa slikom kad ga budete osiguravali. Kamo da vam to pošaljemo?«

»U 'Majestic’, molim. Naušnice ću uzeti sa sobom.« Madame Ouémard je nestala kako bi donijela kutiju za naušnice. Otvorio sam u međuvremenu svoju kožnatu torbicu i izbrojio Ouémardu 115.000 franaka. Preostalo mi je još 119.000 franaka od dobitka. Ouémard je brojao novčanice po petsto franaka, od kojih je deset po deset bilo zakopčano tankom iglom. Madame Ouémard se vratila i predala mi kutiju. Bila je umotana u tamnomodri papir s malim zlatnim zvjezdicama, sve je to bilo zapečaćeno. Kutiju sam stavio u svoju kožnatu torbicu. »Bit će mi teško objasniti gospođi Delpierre kako su te naušnice već prodane«, rekao je Ouémard. »Kupio sam ih da ih poklonim gospođi Delpierre«, rekao sam i razmišljao — prekasno — o tome kako je tom opaskom možda i kompromitiram. »Naravno, jasno mi je, monsieur Lucas. Oprostite mojoj glupoj šali«, rekao je Ouémard. »Usrećit ćete veoma gospođu ovim darom«, rekla je madame Ouémard. »Jest«, rekao sam, »rado bih to učinio.« »Zahvaljujemo vam što ste to od nas kupili, monsieur«, rekao je Ouémard prateći me sa svojom ženom do vrata. »Zahvalite se igračnici«, odgovorio sam. Na ulici, napolju, sve mi se učinilo, što god sam doživio, potpuno nevjerojatno. Sučelice Telixu’ ugledao sam nekog sasvim mladog slikara koji je upravo vješao svoje slike među palme. Bio je to onaj mladi slikar bez sreće. Otišao sam do njega i dao mu petsto franaka. Mislio je da sam poludio, nećkao se i nije htio primiti novac, jer ja opet nisam uzimao sliku. »Samo uzmite«, rekao sam. »Jeste li jutros doručkovali?« Mahnuo je glavom postiđen. »Tada to odmah učinite. Morate jesti. Jedite uredno bar nekoliko dana. Prazna želuca čovjek ne može imati sreće.« »Zahvaljujem vam, monsieur«, rekao je mladić. »Tako nešto još mi se nije dogodilo.« »I meni također ne«, rekao sam. Kad sam pogledao na more primijetio sam da su noću isplovili američki razarači.

17 José Sargantana govorio je njemačkim jezikom što ga je naučio u školi. »’Ako te ružni nosorog želi pojesti u svojoj Jjutavi, popni se na vrijeme na stablo inače ćeš se izložiti neugodnostima.’ Znao sam kako to još uvijek znam. Wilhelm Busch. To me se uvijek jako doimalo.« »A vi sad želite također dospjeti na stablo«, rekao sam. »Jest«, odgovorio je Jose Sargantana, ponovo francuski, »upravo to želim. Mrzim neugodnosti.« Bilo je devet sati i četrdeset i pet minuta, a ja sam se nalazio u prostranoj radnoj sobi argentinskog proizvođača mesnih konzervi, u njegovu stanu u 'Residence Bellevue’ što se nalazila u Avenue du Prince de Galles. Bio je to dio grada po imenu Le Peyriere. Bio je to najfiniji i najljepši, a dakako i najskuplji predio. 'Residence Bellevue’ nalazila se u golemom parku punom palma, čempresa i pinija. U tom parku bilo je nekoliko velikih bazena za kupanje. Bila je to odista najveća 'Residence' u gradu. Ponešto primitivnog izgleda, podsjećajući neprestance na gauča, koji je, tako se moglo pomisliti, još jučer gonio kao gonič stoke ogromna stada goveda po prostranstvima svoje domovine, taj čovjek je već davno radio kad sam ušao u sobu. Primio me neki sluga i predao tajniku koji me zamolio neka u salonu sjednem. Sargantana se odmah pojavio, iz sobe što se nalazila kraj salona. Gledao sam u prostranu dvoranu u kojoj su pet djevojaka sjedile za pisaćim mašinama, ujedno su telefonirale ili posluživale teleprinter. »Imate velik ured«, rekao sam začuđen. »Dva. Iza ovoga, što ga vidite, nalazi se još jedan. Ondje se nalazi sedam sekretarica. Posvuda imam svoje poslovne prostorije. Svagdje moram raditi i svagdje moram biti prisutan. Pođite, pokazat ću vam nekoliko prostorija. Ne sve, žena još spava. Potrebno joj je mnogo sna.« čovjek s preplanulim licem i prodornim očima koje je neprestance držao napola zatvorene, poveo me stanom. Bila su to, kao što me obavijestio Sargantana, koji je hodao naokolo u košulji i hlačama, bos, zapravo tri stana u dva kata. Sva tri je kupio i sačinio od njih jedan. »Svaki stan ima devet soba. Sve me to stajalo okruglo sto i sedamdeset tisuća dolara. Najradije računam u dolarima. Tako sam i platio.« (Mogu to sebi i zamisliti, razmišljao sam.) »Bio je to najmanji dio svega što sam tu morao platiti. Budući da je apartman dvokatan, morao sam ugraditi stepenice i vlastiti lift. Morao sam rušiti zidove i stupove i ugraditi potpornje kako bih dobio društvene prostorije dovoljno velike za moje potrebe.« Vodio me po upravo takvim prostorijama. Biblioteka i prostorija za prijem, a gdje se također moglo i ručati, zacijelo su bili deset do petnaest puta toliko veliki kao obične prostorije toga tipa u običnim apartmanima. Ono što bi u dobrostojećih građana bila dnevna soba u Sargantane je bila soba za odlaganje odijela, bilo je tu ugrađenih ormara i zrcala. Svi podovi su od kararskog mramora, tako mi je objašnjavao Sargantana, ponosno, također i pod kupaonice i kade. Pokazao mi je takvu jednu kupaonicu. Normalne pipe i uređaji bili su od zlata. Sve je to bilo jako ukusno, bilo je tu antiknog pokućstva i skupocjenih sagova. Prozori su bili veliki kao i vanjski zidovi, tri metra visoki i do petnaest metara široki. Naravno, svagdje su bili ugrađeni uređaji za klimatizaciju. Prostorije za prijem i radne prostorije nalazile su se u ovim donjim apartmanima, privatne prostorije u prvom katu gdje je Marija Sargantana, dakle, još spavala. Kroz prozore se vidjelo more. »Koliko prostorija ima ovaj stan?« upitao sam. »Dvadeset i dvije«, odgovorio je ponosan kao dijete koje pokazuje osobito lijepu igračku.

»Potreban mi je veliki prostor, morate znati. U Buenos Airesu imam vilu s trideset i dvije sobe. No, pođimo u moj ured.« Njegov se ured nalazio iza obje prostorije gdje su se nalazile sekretarice, bio je sav u tamnom zelenilu. Tamnozeleno — i tamnosmeđe, staro pokućstvo. Prostrani pisaći sto bio je prazan. Na njemu samo telefon, zacijelo s mnogo priključaka. Kad sam stupio u tu prostoriju, ustao je neki čovjek koji je čekao sjedeći na stolici ispred pisaćeg stola. Čovjek je bio visok, imao je svijetloplavu rijetku kosu i brazgotinu na lijevoj strani čela. Taj čovjek bio je porezni stručnjak Otto Kessler, iz Bonna.

18 »Kakva li ugodna iznenađenja«, rekao sam. »Jednako se tako radujem.« Kessler je bio čovjek bez ikakva smisla za ironiju. »Nazvao bih vas i upitao jeste li napredovali. Potom bi se našli ili sastali bilo gdje.« »O vašim istraživanjima nećete razgovarati ovdje«, rekao je Sargantana. Sjeo je za golemi pisaći stol ispod jednog Moneta kojeg sam poznavao iz umjetničkih knjiga. »Zamolio sam gospodina Kesslera da također danas dođe ovamo, jer sam već s njime poslovao i jer će to što ću vam kazati obojicu zanimati.« »Danas sam pozvan. Na jahtu gospodina Trabauda«, rekao sam Kessleru. »Ali već sam bio s Lacrosseorn. Zna sve što sam već doznao.« »Tada ću se i ja poslije otputiti do njega«, odgovorio je Kessler. činio mi se nekako odsutan i rastresen. »Señor Sargantana mi je dao većinu informacija, o švarcvaldskom KOODU, o poslovima s funtom između mistera Kilwooda i gospodina Hellmanna — sve ono o čemu sam govorio u Düsseldorfu. Naravno, brižljivo sam se provjerio — neka vas to ne smeta, señor Sargantana, ali to sam naprosto morao učiniti.« »Razumije se. Ja sam vam ionako davao same natuknice«, rekao je Argentinac. »Uostalom, Kilwood je sinoć ponovo bio potpuno pijan.« »Jest, u igračnici...«, započeo sam, a Kessler je kimnuo glavom. »Već sam čuo. Jedan od komesara iz igračnice moj je prijatelj. Bila je to odvratna scena. Tko je Kilwooda odveo kući?« »Fabiani i Tenedos«, rekao je Argentinac. »Ali ako mislite da Kilwood pravi scene samo navečer, varate se. Došao je prije no što smo htjeli poći Trabaudovima. Marija i ja, ovamo teško pijan. Mora sa mnom neodložno razgovarati. Mene zna najbolje. Više ne može izdržati.« »Što?« upitao sam. »Krivnju, strašnu krivnju koja ga pritište.« »Kakva je to krivnja?« »Krivnja za smrt Hellmannovu«, rekao je Jose Sargantana. Potom je počeo govoriti onaj stih o nosorogu.

19 »I vi biste se htjeli sada popeti navrijeme na drvo«, rekao sam. »Tako je«, odgovorio je Jose Sargantana, »upravo to hoću. Mrzim neugodnosti.« Obratio se Kessleru. »Rekao sam vam ono što ste i sami slutili — sve ste to provjerili i našli da je tome tako. Rekao sam vam također kako je Kilwood teška pijanica. Ono što je u posljednje dane izvodio, ne može se nazvati pijančevanjem, štoviše, ni lokanjem. Sinoć ste ga doživjeli«, sad se Sargantana obratio meni. Kimnuo sam glavom. »Kad biste primaknuli zapaljenu šibicu Kilwoodovim ustima, zapalila bi se.« Sargantana je gladio svoju bradu. »Nije to jednostavno popeti se na drvo«, nastavio je. »Sada će, naime, izbiti skandal, u svakom slučaju. A ja nisam samo Kilwoodov prijatelj, mnoge sam poslove sklopio s njim. Još ih uvijek imam. U svakom slučaju istina će izbiti na vidjelo. Kilwood se nalazi posred manije priznavanja. Jučer poslije podne je također htio priznati, kad je došao k meni. Isprva je htio poći na policiju. Odvratio sam ga od toga.« »Zašto?« »Već sam vam rekao kako bih se rado popeo na drvo kada bude naišao nosorog, ružni nosorog, izgovaraj zakon, pravda, što ja znam, i tako dalje, kada me sve to bude htjelo prožderati. Pomislio sam da vam sve ono što sam dobio od Kilwooda predam. Ne bih htio stupiti u vezu direktno s policijom. To je za ... za čovjeka ...« Uistinu je bio povrijeđen i prvi put mi se učinio ponešto simpatičan. »Kada čovjek u mojem slučaju dospije u tako nešto, potrebni su mu prijatelji, posrednici, koji bi ga držali u pozadini. Ja moram ostati u pozadini ukoliko to uopće bude moguće. Porazgovarat ćete se s francuskom policijom što ima da se dogodi. Mirno kažite kako sam vas ja uveo u sve to. Pretpostavljeni tom gospodinu Lacrosseu zacijelo će biti puni razumijevanja. Između mojih tvornica i francuske države uprava je u toku jako veliki posao. Francuska želi investirati u Argentini. Moram li i dalje govoriti?« Kessler i ja smo odmahnuli glavom. Pomislio sam: tako se to, dakle, radi u tim krugovima. Kessler je već bio navikao na sve to, ništa ga nije zapanjilo. »Dakle?« upitao je. »Dakle, Kilwood je došao k meni pijan, zavijao je. Doveo sam ga u ovu sobu. Htio je priznati, svakako priznati! Smislio je nešto lijepo: internacionalnu konferenciju za štampu. To mi se baš osobito nije svidjelo. Držim da se to nikome ne bi svidjelo — čak ni vašem Ministarstvu, gospodine Kessleru.« Ovaj je šuteći kimnuo glavom. Na sebi je imao tropsko odijelo kaki boje i sandale. „Što je Kilwood kazao?« upitao sam. Sargantana je pritisnuo neko dugme na svom pisaćem stolu. Pokazao se pretinac, a u njemu magnetofon. Iz neke ladice u pisaćem stolu Sargantana je izvadio spise — original i kopiju rukopisa na više stranica. To nam je pružio. »Da ga umirim rekao sam Kilwoodu neka diktira u magnetofon. Ja sam prepisao sve što je govorio — oprostite mi na mnogim pogreškama ali nisam mogao angažirati sekretaricu za tako nešto — a on je potpisao original i kopiju pošto sam mu obećao da ću oboje predati policiji.« »Zašto sam nije otišao u policiju?« upitao sam. »Za tako nešto je i suviše velika kukavica. Htio je priznati i poslije toga se ubiti«, odgovorio je

Sargantana, »kažem vam, čovjek se nalazi pred delirijumom. Upravo tako nešto govorio je sinoć ovdje u toj sobi, pročitajte i sami.« Sargantana je ukopčao magnetofon.

20 »Ovo je John Kilwood, koji... koji ovo govori. A to što govorim, je... je... priznanje. Govorim pod prisegom kako sam to bio ja, koji... sam Jose Sargantanu... nesmisao... Herberta Hellmanna natjerao na samoubojstvo ...« Koluti u magnetofonu su škripali. Čuli smo Kilwoodov pijani glas. Kessler i ja smo usporedo čitali njegove riječi. Napolju, ispred prozora, sjao je perivoj u svim mogućim bojama, takve boje mogu samo imati cvjetovi, sjalo je sunce s tamnomodrog neba na jednako tako modro more. »Ja sam mnogo godina s Hellmannom ra... ra... do vraga!... radio, tako je... On je bio moj bankar... U Njemačkoj smo imali KOOD... Dakle, sve je išlo dobro, godinama, sve naše prijevare...« Slijedilo je do u detalje opisivanje transakcija, a o čemu je Kessler još u Düsseldorfu referirao. Trajalo je to poprilično dugo i zauzimalo mnogo prostora u rukopisu. Zatim, napokon: »... tada se pojavila ona pripovijest s engleskim funtama... Ja sam prenio na Hellmannovu banku funte i opunomoćio ga da također podigne i kredite u funtama... Sve zajedno u visini od... od... od...« Blebetanje. Sargantanin glas: »Saberite se, Johne!« Kilwoodov glas, ponovno jasniji: »... u visini od pet stotina milijuna zapadnonjemačkih maraka... Imao sam fini plan... Išlo bi to sasvim dobro da se Hellmann nije počeo luđački ponašati... Tada je sve pošlo ukrivo ... Hellmann je došao ovamo, želio je da mu dam coverage... U toj stvari izgubio je četrdeset milijuna maraka... Njegova krivica!« »Već sam vam sve to pripovijedao kao svoja naslućivanja«, rekao je Sargantana brzo Kessleru. Ovaj je kimnuo glavom. »Zahtijevao je coverage... pokriće osam procenata gubitka što ga je imao podnijeti... Nisam mu mogao pomoći... Nisam imao tekućeg novca... U tom sam trenutku imao sve uloženo... Ne, to nije istina! Ja... to nije istina...« Jecaji, čitave minute dugi. Kolutovi su škripali. Sunce je sjalo. U vrtu, napolju, pjevale su ptice. »To je laž! Istina je, htio sam Hellmanna uništiti! Neka krepa! Htio sam njegovu banku! Tako je, nju sam htio! Dakle, nisam mu dao ni jednog jedinog dolara. Rekao je da se, dakle, mora ubiti... Počiniti samoubojstvo... Odgovorio sam mu kako je to izvanredna ideja... Svjetovao sam ga neka sam prouzroči eksploziju na brodu... kako bi sve ukazivalo na nesreću, a on će tako zadržati čist obraz... Govorio mi je kako misli ozbiljno počiniti samoubojstvo... Ja sam rekao, rekao sam, rekao ... rekao sam, kako i ja to smatram sasvim ozbiljnim, također. Nadao sam se da će on to odista shvatiti ozbiljno. Pravo sam se nadao. Hellmann se ubio — ubio je sebe i ostale. Da je samo sebe ubio, ali sada... koliko nevinih ljudi... zbog toga ću poludjeti!« Sad je glas vikao: »Izgubit ću um zbog toga! Nevini! Trebalo je da mu pomognem! Svi mi ovdje morali smo mu pomoći! Naša klika! Imali smo dovoljno novaca! Gn... on... ne znam da li se obratio i ostalima također... Sargantana kaže kako se njemu nije obratio ... čini mi se... nemojte se ljutiti Jose, čini mi se da vam ne mogu vjerovati... Čovjek u njegovoj situaciji hvata se za svaku slamku! Sasvim sigurno... Ali nitko mu nije pomogao ... I zbog toga zapravo nisam samo ja njegov ubojica ... Svi smo mi ubojice ... svi mi... Ali ja, ja ga odista imam na savjesti. To... to je moje priznanje. Danas je ponedjeljak, petnaesti svibnja 1972, osamnaest je sati i pedeset i dvije minute. Zovem se John Kilwood. Kunem se da je to, što govorim ... istina ... čista ... istina... Tako mi bog pomogao ...« Glas je utihnuo. Vrpca je kružila bez glasa. čitao sam posljednje riječi: ’... Tako mi bog pomogao.' Ispod toga nalazio se još Kilwoodov

potpis, kratak i gotovo nečitak. Sargantana je isključio magnetofon. , »Ovo mora odmah u policiju«, rekao je Kessler. »Zbog toga vam to i dajem.« Sargantana je odvrtio vrpcu i Kessleru predao kolut. »Evo, molim. Lacrosseovi pretpostavljeni znat će što će s time i kamo će s time. Držim da sam se uspeo na stablo.« »Sinoć u igračnici neprestance je vikao kako ste svi vi ubojice«, rekao sam polako. »To on razjašnjava i na vrpci kako on to zamišlja.« »Ali zvučalo je to drugačije«, nastavio sam tvrdoglavo. »Mislite li?« Sargantana me pogledao neno. »Jest, upravo to mislim«, odgovorio sam. »A to ću također i reći budu li me pitali. Ne, reći ću to ako i ne pitaju! U svakom slučaju. Kilwood je vikao prije no što će ga odvući još nešto, vikao je o nekom Alžircu iz predjela La Bocca, kako je s njime zapravo sve počelo, što je želio time reći?« »Nemam pojma.« »Zar odista nemate pojma?« pitao je Kessler. Sargantana je slegnuo ramenima. »Meni je Kilwood rekao kako je cinički Hellmannu još i preporučio neka dovuče jednog američkog specijalistu koji bi jahtu tako preparirao, jer on to sam ne može uraditi. Deset minuta kasnije rekao je kako mu je savjetovao da dovede nekog iz Pariskog podzemlja. Jučer je to bio Alžirac iz predjela La Bocca. što da kažem na to? Taj čovjek je psihopat. I sam ne zna što govori.« Ah, razmišljao sam, bila su to još vremena kad sam vjerovao svemu što sam čuo. »Da li je znao što govori kad je govorio u magnetofon?« pitao sam. »Ja mislim da jest«, oglasio se Sargantana ledeno, „Što biste htjeli time kazati, monsieur Lucas?« »Bilo je to samo jedno pitanje.« »Postavljate čudnovata pitanja, monsieur Lucas.« Bilo mi je dosta. »A vi nam pokazujete čudnovate pripovijesti, señor Sargantana.« »Želite li reći kako mi ne vjerujete?« »Vjerujem ja vama«, rekao sam. »Ne znam, da li da vjerujem Kilwoodu.« »Ali ja znam«, rekao je Kessler. »To će sada najbržim putem dospjeti k Lacrosseu i Rousselu. Smrdi po skandalu! Bit će to zataškano, budite bez brige, señor Sargantana. Već ste se popeli na stablo. Hajde, Lucas, pođimo. Imate li kola?« »Nemam.« »Tada uzmite taksi. Za četvrt sata sastat ćemo se ponovo kod Lacrossea. Svaki od nas ponijet će jedan primjerak priznanja. Vrpcu uzmite vi, Lucas. Señor Sargantana, nećete napustiti Evropu dok se ne razjasni čitava ta stvar.« »Sigurno ću ostati«, odgovorio je Argentinac, »ostat ću na svom drvetu.«

21 Tog dana bilo je jako vruće. U Lacrosseovu uredu okretala su se tri ventilatora. Oni starci koji su se jutros boćali, bijahu nestali, a također i ribari. Njihovi čamci bili su napušteni, mreže su se osušile, bijeljele su se kao vapno. Kessler i ja sjedili smo ovdje kada su Roussel i Lacrosse razgovarali s Parizom. Tražili su zastupnika ministarstva pravde, sa svim punomoćima snabdjevenog zastupnika ministarstva privrede, tražili su da se obavijesti i američko poslanstvo. Slušajući te telefonske razgovore shvatio sam kako nailaze na protivljenje i upornu suzdržljivost. Roussel nije popuštao. Prijetio je da će raditi na svoju ruku i prouzrokovati skandal koji pod svaku cijenu mora biti spriječen. Kessler mi se obratio: »Fine stvari, zar ne?« »Mislite li da bi u nas bilo drugačije?« upitao sam. Nije mi odgovorio, samo je kao i uvijek pucketao prstima na ruci. Činovnici su ulazili i izlazili. Lacrosse je razgovarao s njima. Sada je bio mnogo energičniji, nije više bio tako žalostan. Njegovi ljudi, činilo se, nadgledali su kuću gdje je stanovao Kilwood. Nalazila se u Mouginsu, nekom malom mjestancu, nekih osam kilometara od Cannesa. Po njihovu iskazu Kilwood je spavao kao da je mrtav. Domaćica im je rekla, da je Kilwood ujutro još uzeo jake doze sredstva za spavanje. Vilu čuvaju, rekli su Lacrosseu njegovi ljudi. Kilwood ne može otići a da ga ne bi vidjeli. Bude li pokušao bijeg, u svako doba ga se može u tome spriječiti — prethodno će nazvati Lacrosseov ured. Tako im je Lacrosse zapovjedio. Toliko se još usudio. Ali usprkos tome: »Nadam se da će momak ćoriti dok nam ne dođe pomoć iz Pariza«, rekao je mali zamjenik 'šefa a'. »Kad će to biti?« »Ne prije današnje večeri«, odgovorio je Lacrosse. »Zašto?« Još jednoć sam ispripovjedio kako imam sastanak s Trabaudovima. »Mirno pođite. Kad se budete vratili, upitajte u ’Majesticu’ ima li kakva vijest za vas. Ne bude li vijesti, još uvijek smo na istome mjestu.« »Dobro«, odgovorio sam. »Kako je maloj?« »Zlo«, odgovorio je Lacrosse. »Na žalost, zlo. Liječnik kaže da su ospice prvih dana uvijek najgore. Jadno dijete. Po toj žezi u krevetu ...«

22 »Tri su vrste ljudi s kojima je dobro saobraćati«, rekao je Claude Trabaud. »Jaki u svojoj nutrini, iskreni, i oni koji su mnogo toga naučili.« Sjedili smo jedan kraj drugoga na klupi što se nalazila na krmi jahte ’Shalimar’, pili smo gin-tonic. Iza nas lepršala je francuska zastava na vjetru, a ispod nje je visio pomoćni čamac. Postrance su se nalazila dva čekrka za sidro. Naprijed, na pramcu broda, nalazile su se Angela i Pasquale. Smijale su se, a kose su povezale turbanima braneći se od vjetra. Pasquale, koju je njena vitka figura odavala da je nekad bila manekenka, imala je na sebi majušni zeleni bikini, Angela je na sebi imala kupaći kostim od veoma tankog tila boje mesa; na prsima, na trbuhu i donjem stražnjem dijelu imala je bijelu čipku. Na čipkama su se nalazili bijeli cvjetovi iz tkanine, činilo se kao da na svojoj koži ima samo te cvjetove. »Zbog toga«, nastavio je Claude Trabaud, »saobraćamo tako rado s Angelom, zbog toga tražimo njeno prijateljstvo. U svom životu je mnogo toga naučila, uvijek je iskrena, u svojoj nutrini jaka. Mogu sasvim dobro razumjeti što ste se zaljubili u Angelu, monsieur Lucas.« Obje žene su nam prilazile, išle su uskim prolazom između kabina i ogradne žice balansirajući. Na sebi sam imao crno-bijele kupaće gaćice, što ih je Angela kupila za mene, u Trabauda su bile plave. Svi su oni bili preplanuli od sunca samo sam ja bio bijel, zbog toga sam se ponešto stidio. Svi smo bili bosonogi, izuli smo se prije no što ćemo stupiti na palubu. To je sveto pravilo, razjasnila mi je Angela. Na krmi, ispred klupe, nalazio se nepomični stol i stolci s palube. »Vruće nam je«, rekla je Pasquale. »Htjele bismo nešto popiti.« »Pierre!« povikao je Trabaud. Morao je vikati, jer mu je vjetar odnosio riječi s usana, vijak brodski je galamio, francuska zastava lepršala, a bijela pjena, koja se stvarala iza brda, šumila je. Bosonogi mornar, lijep mladić, koji je stajao kraj ne mnogo starijeg kapetana, koji je ispred, a ipak među nama, na visokoj stolici sjedio kraj svojih sprava i kraj velikog kormila, dotrčao je preskočivši tri stepenice. »Što želite?« upitao je Trabaud žene. „Što vi to pijete? Gin-tonic? Također i nama gin-tonic«, rekla je Pasquale, »slažeš li se, Angela?« »Jest.« »Još dva gin-tonica, Pierre, molim«, rekao je Trabaud. »Odmah, monsieur.« Pierre, odjeven sav u bijelo, kao i Maks, kapetan, nestao je. Žene su sjele u stolice s palube. Svi smo bili debelo namazani uljem protiv sunca, mene je Angela također namazala kako me ne bi ispržilo sunce. Kako ne bismo ostavljali masne mrlje na jastucima što su se nalazili na klupi ili na suknu stolica, posvuda su raširili velike ručnike. Angela mi je također kupila i bijelu kapu. Naftali, cairn-terrier i ’sin Izraela’ motali su se oko nas, pri tome se neprestance trljali o Pasqualinu nogu. Tada je zadovoljno legao pred njene noge, nokte je imala namazane crvenim lakom. „O čemu ste razgovarali?« upitala je Pasquale. »O Angeli«, odgovorio joj je njen muž. »Što ste o Angeli razgovarali?«

»Zbog čega je volimo«, rekao je njen muž. Poljubio je pri tom Angeli njenu ruku. »Ah, molim«, rekla je. Primijetila je kako je neprestance gledam, gledala je i ona mene i smijala se, a oči su joj sjale poput zlatnih krijesnica. Turban na glavi bio je od bijela sukna. Pierre je došao noseći dva pića, stavio ih je na stol. Svi su pili, a Maks je jahtom učinio golem luk. Velikom brzinom popeo ju je na val, a vjetar je udarao o moju bijelu kapu, valovi su se razdvajali, sunce je bilo ovdje, i more, i osjećaj silne tišine, i sreće, osjećaj koji još nikada nisam doživio. »Ovdje pred nama nalazi se Nizza«, rekao je Claude Trabaud. Iz Lacrosseova ureda odvezao sam se u ’Majestic'; odande sam Brandenburgu poslao šifrirani brzojav. Obavijestio sam ga o svemu što se dogodilo. Bio je to veoma dugačak brzojav. Molio sam upute kako da se ponašam u slučaju da skandal bude zataškan i ne bude li se nešto poduzelo protiv Kilwooda. Potom sam se odvezao u Port Canto. Već su me čekali, nalazili su se na palubi. Stavili su dasku, vodila je na brod. Uputio sam se po njoj. »Izuti cipele!« povikala je Angela. Izuo sam se i došao na palubu, Naftali me pozdravio veselim lavežom, a Trabaud mi je pokazao, dok smo se skidali i klizili iz luke, brod. Imao je dva brodska motora General Motorsa s 283 KS, jedan diesel motor što proizvodi struju, brod je bio dugačak 18 metara i pet metara širok, postizao je sa svojih 45 tona brzinu od 18 čvorova. S krme se uspinjalo stepenicama u gornje kabine. Ovdje je bilo sjedište kapetana, nalazio se na desnoj strani zaklonjen jakim staklom, lijevo se nalazio radarski uređaj. Između oba ta uređaja vodile su stepenice dolje u salon. Sav je bio obložen tamnim drvetom, a pokućstvo je bilo presvučeno modrim suknom. Posvuda je bilo mnogo očišćene mjedi. Još nekoliko stepenica niže nalazile su se kabine za goste. Kreveti su bili jedan iznad drugoga. Svaka kabina imala je svoju kupaonicu. U jednoj sam se svukao. Angela je izabrala drugu. Sučelice kabinama nalazila se kuhinja s električnim štednjakom. Dalje naprijed nalazile su se kajite obih mladića, kapetana i mornara. Na drugom kraju broda, ispod krme s uglom u kojem se moglo sjediti, nalazila se velika kabina s dvostrukim krevetom, regalom za knjige, ugrađenim ormarima i brodskim telefonom. Tu su spavali Trabaudovi kad bi se nalazili na dugom putu. Na brodu je vonjalo po katranu i jedrilju. Trabaud se veoma ponosio svojim brodom. I ja bih se ponosio ... »Ondje vidimo Nizzu«, rekao je Claude Trabaud. Jahta je klizeći morem učinila gotovo potpun krug, a sad se uputila na plažu Nizze. Ispred svojih nogu ugledao sam četvrtasti ormar. Trabaud mi je objasnio da je to otok spasa. Baci li se taj ormar u more razvit će se gumeni čamac u kojem može naći mjesta i do dvanaest osoba. U tom čamcu bilo je jela i pića, nalazio se u njemu signalni pištolj s raketama, odašiljač i boja kojom se more može obojiti svijetlo kako bi s obale odmah mogli primijetiti taj otok spasa. Lijevo kraj ulaza u kapetanovu prostoriju visio je pojas za spašavanje, obojen u bijelo. Modrim pismenima bilo je napisano: ’Shalimar’. Rebra jahte bijahu bijela. Sa krme su ljestve vodile na palubu i ka kapetanskoj kabini. Ovdje gore mogao je čovjek biti gol. Plaža Nizze bila nam je .sve bliža. Ugledao sam i druge jahte, a u vodi mnoge ljude. Ugledao sam oba, najstrašnija stroja za stanovanje što sam ih ikada vidio — nemani od nebodera, sa širokom bazom, spram gore su se sužavali, bili su sivi, u njima je bilo nešto neljudsko. Usprkos tome nastavalo ili je gotovo tisuću ljudi. Niti sam mogao pobrojati katove, a niti prozore. Sve je to izgledalo kao dvojnik kule Babilonske. »Kako vam se sviđaju?« upitao me Trabaud. Rekao sam istinu.

Pasquale se nasmijala. »Zašto se smijete?« »Claude je u obje te zgrade uložio mnogo novaca«, odgovorila je. »I ja nalazim da je to odvratno«, rekao je Trabaud, »pokušat ću obje te zgrade da prodam, a da pri tom i nešto zaradim. To neće biti teško. Na čitavoj obali prisustvujemo pravom bumu izgradnje. Želite li uložiti svoj novac, ovdje vam valja nešto sagraditi. Nema boljeg uloga novca.« »Ja...«, započeo sam i čuo Angelu kako se smije. »Oprostite mi«, rekao je Trabaud. »Neprestance moram misliti samo na poslove.« »Ah, Robert je bogat čovjek«, rekla je Angela. »Znate i sami koliko je sinoć dobio u igračnici.« A ti ne znaš što sam učinio tim novcem i što se nalazi u torbici od kože u mojoj kabini, razmišljao sam. Trabaud je nastavio: »Uostalom, moram vas zamoliti da mi oprostite, monsieur Lucas. Sinoć vam nisam rekao istinu. U doslovnom smislu lagao sam vam.« »Lagali? Kada?« »Kad sam vam pripovijedao kako bih i ja imao razloga ubiti Hellmanna, jer sam i ja pravio tamne devizne poslove s njime.« »Zar to niste činili?« »Nikada«, odgovorio je Trabaud. »I nikada to ne bih činio, nikada nešto tome slično, Hellmannova banka mi je neprestance davala kredit, tb je istina, I sada ih imam. To je sve.« »Ne razumijem«, odgovorio sam. »Za-što ste sami sebe optuživali?« »Bio je to test«, odgovorio je Trabaud. »Pogledajte, Hellmann i ja bili smo istinski prijatelji. Njegova me se smrt istinski dojmila. I ja bih rado znao tko ga ima na savjesti. Tako sam sam sebe optužio ispred svojih gostiju. Htio sam vidjeti hoće li bar jedan protusloviti, htio sam vidjeti kakva će biti njihova reagiranja. Nijedan nije protivurječio. Bilo je to jako čudnovato, ne mislite li?« »Jest«, rekao sam. »Jako čudnovato. Pogotovo mi se čudan učinio generalni opunomoćenik Seeberg. On je sasvim pouzdano znao istinu, znao je da sebe s nepravom optužujete — nijednom riječi nije vam proturječio. To, čini mi se. to je ono najčudnovatije.« »Seeberg je mudar čovjek. Možda pred drugima nije htio kazati kako lažem. A možda je bio također i začuđen i pristao je na igru nadajući se kako će doznati što sam naumio. Za takvo svoje ponašanje mogao bi imati mnogo razloga, ali nemojte zaboraviti — kad se nesreća dogodila, Seeberg je još bio u Chileu. Dakle, svoga šefa nije mogao maknuti u stranu. Ma kako se stvar činila, morate znati da s Hellmannom nikada nisam radio neke sumnjive poslove — nikada. Svoj novac zarađujem teško i pošteno. Pravi sam glupan.« »Sjećate li se što sam vam sinoć pripovijedala o nama?« upitala je Pasquale. »Jest.« »Dobro je. A vi ćete odsada jedan drugome govoriti Claude i Robert, a svi ćemo jedno drugome kazivati ti!« nastavila je Pasquale. »Tko ne pristaje neka digne ruku.« Nitko nije podigao ruku. »Halo, Roberte«, rekao mi je Claude Trabaud, na glavi je imao neku izlizanu kapetansku kapu. »Halo, Claude«, odgovorio sam. »Dobro je. Jeste li gladni?« upitala je Pasquale.

»Strašno sam gladan«, rekao sam. »Tada majčica ide nešto da vam skuha«, rekla je. »Angela želi da ti pokaže Iles de Lerins, svakako Saint-Honorat, ako ne i Sainte-Marguerite. Saint-Honorat je mnogo zanimljivije mjesto i ljepše.« »I manje«, rekao je njen muž. »Ovdje ćemo se usidriti i nešto pojesti«, rekla je Pasquale. »Imamo punjene paprike, to sam skuhala još jutros. Valja ih samo prigrijati. Ustani, Naftali, ’sine Izraela’!« Pomilovala je psa nježno. Poput djevojke poskočila je Pasquale niza stepenice ka kapetanskoj kajiti. »Idem s tobom«, rekao je Claude. »U pravu si«, rekla je Pasquale preko ramena, »ostavi svoj mladosti sreću da budu malo sami. Poslat ćemo vam još dva gin-tonica, u redu?« »U redu, Pasquale«, rekao sam. Angela je sjela kraj mene na klupu. Obgrlio sam je rukom. Brod je ponovo usmjerio na otvoreno more. »Zar ovo dvoje nisu prekrasni ljudi?« upitala je Angela. »Jest, prekrasni su.« »Jesi li sretan, Roberte?« »Jesam, jako«, rekao sam i privukao je čvršće uza se. »To je tako lijepo«, rekla je Angela, »to je divno. Htjela bih da napokon i ti jednoć budeš sretan.« »Ti«, rekao sam i pri tom osjetio slano more na svojim usnama, »to možeš sasvim lako postići. Već si i uspjela u tome.« »Uspjet ću ja još i više«, odgovorila mi je Angela. Velika neka jahta nas je susrela, valovi su udarali o ’Shalimar', ponešto se naš brod zaljuljao i počeo plesati, a ja sam Angelu držao čvrsto u naručju.

23 Držao sam uže u rukama, a Pierre je uhvatio kraj užeta i kada je pomoćni čamac dovukao dovoljno blizu pristaništa, skočio je prvi i privukao čamac, pomogao Angeli i meni da se iskrcamo. Rekao nam je da će s pomoćnim čamcem ostati ovdje, želio bi malo plivati, neka se ne žurimo. Napolju, na moru, ’Shalimar' je bila ukotvljena. Na gornjem dijelu palube ležala je gola Pasquale, nitko je nije mogao vidjeti, a u velikoj kabini dolje prilegao je Claude, Oboje su uživali svoj popodnevni odmor. Bilo je jako vruće, ali ovdje je duvao povjetarac i vrućina je bila podnošljiva. Angela je na sebi imala zelenu košulju i hlače i u istom stilu cipele. Uzela me za ruku i mi smo Se počeli udaljavati od pristaništa približujući se velikim, zapuštenim vratima. Ovaj otok Saint-Honorat jedva da je bio kilometar i po dugačak i oko pola kilometra širok. Bilo je tu mnogo alepskih borova i stabala eukaliptusa, bilo je ruža i mimoza i margarita i gladiola. »Rado navraćam ovamo. Uvijek se uspinjem tada na toranj zamka«, rekla je Angela. »Na ovom sam mjestu sačinila mnoge slike. Znaš li da je taj otok stoljećima vladao Cannesom, a ne Cannes otokom? Zapravo su ovi ljudi s otoka sagradili Cannes — prije otprilike petnaest stoljeća.« Prošli smo kroz vrata i došli do dugačke aleje pune eukaliptusa. Na vratima se nalazio natpis 'L’Abbaye’. »Lerini se zovu ti otoci, jer se na najvećem, prijeko, nekoć nalazio hram posvećen Leru.« »Tko je Lero?« upitao sam. »Grčki bog, nešto kao Herkul«, rekla je Angela. »Čini mi se da je 400. godine poslije Kristova rođenja samostan ovdje — ovdje sprijeda već ga vidiš — sagrađen, a sagradio ga je sveti Honorat.« Još uvijek smo išli držeći se za ruke, razgovarali smo njemački. Kad smo bili sami uvijek smo razgovarali njemački, a kad je bilo kraj nas ljudi, francuski. Lijeva me noga počela jako boljeti, ali bilo mi je svejedno. Sve mi je bilo svejedno kad me Angela držala za ruku idući kraj mene, a ja mogu slušati njen glas. Dohvatili smo se kraja aleje, i sada smo stajali ispred samostana. Primijetio sam kako djelomice nije baš osobito sretno restauriran. Samo je križni put zadržao još svoju staru ljepotu. U podivljalu vrtu ugledao sam ostatke raznih spomenika od kamena i neki rimski stup. Dva monaha u bijelim sutanama, jedan omalen, veoma debeo, a drugi visok, mršav, igrali su bgton. Trčali su smijući se naokolo i udarali laku lopticu bacajući je u zrak. Debeli se znojio i dahtao. Kad su ugledali Angelu, odmah su nam se približili pozdravivši nas veoma uljudno. Angela im je obojici pružila ruku, predstavila me, a ja sam se također rukovao s njima. Obojica su bila osobito razdragana kad su ponovo ugledali Angelu. »Madame je tako lijepa žena«, rekao je debeli monah. »Zbog nje je badem svakog tjedna cvao.« »O kakvom to bademovom stablu govorite?« upitao sam. Javio se mršavi monah: »Po nekoj legendi sveti Honorat imao je sestru, svetu Margaretu. Nastanila se u ono vrijeme s društvom kršćanskih djevica na otok, prijeko, na Sainte-Marguerite. Jako je voljela svog brata. Sveti Honorat nije dopustio nijednoj ženi da nogom stupi na otok. On je sestru posjećivao samo jednom u godini. Rekao je, uvijek je tako govorio, da će doći kada bude cvao badem. Sestra, koja je toliko voljela svog brata, molila je ne bi li se zbilo čudo, neka bi bog,

svemogući bog, učinio da badem procvate svaki mjesec, pa će tako sveti Honorat doći svakog mjeseca u posjete — i ostati vjeran zakletvi. Ali da je poznavao madame ...« »Tada nikada ne bi postao svetac«, rekao sam. »Sasvim lijepe razgovore ste započeli, vi pobožna gospodo.« Nasmijali su se. Debeli je nastavio: »Trenutak, molim.« Otrčao je i nestao u samostanu, činilo se kao da se neka bijela kugla valja po crvenom pješčanom putu. »Vi biste zacijelo rado pokazali gospodinu zamak, madame Delpierre, zar ne?« rekao je mršavi monah. Angela je kimnula glavom. »Ja ne smijem u samostan. Uostalom, tokom stoljeća veoma je propao. Na kraju su ovdje živjela još samo četvorica monaha. Otok je prodan na dražbi. Razni su ga ljudi kupovali — glumica Sainval, prva protagonistkinja grofice u Beaumarchaisovu 'Figarovu piru’, zatim biskupi iz Frejusa, zatim dominikanci i napokon cisterciti.« Mali, debeli monah vratio se trčeći. Nosio je neku zelenu bocu. »Za gospođu i gospodina«, rekao je. Bila je to boca ’Lerina’ likera što ga monasi ovdje prave. »Madame je naslikala nekoliko slika otoka i zamka, poklonila ih je nama. Objesili smo ih na najljepšim mjestima u samostanu«, rekao je mali debeljko. »Madame može dobiti toliko likera od nas koliko samo želi.« »Hvala«, rekla je Angela. »Sada ćemo svo četvoro popiti gutljaj... Ali kako da izvadimo čep?« »Na to sam također mislio«, odgovorio je debeljko izvadivši iz sutane nož s vadičepom. Otvorio je bocu, išla je od usta do usta. Angela je pila prva, a ja za njom. Liker je bio dobar, prijao je. Mršavko je podigao bocu govoreći: »Nazdravljam, kako biste vas dvoje proveli mnogo vremena u miru i spokoju!« »Hvala.« Izvukao sam novčanicu iz džepa. »Ne znam smijem li vam nešto darovati za samostan ...« »Smijete«, rekao je debeljko veselo. »Smijete, monsieur, nismo bogati. Zahvaljujemo vam. Želimo vam ugodan dan.« Rukovali smo se ponovo i ja sam se s Angelom uputio dalje. Boli u lijevoj nozi postajale su sve jače. Zastao sam i okrenuo se. Oba monaha su nam mahala, smijali su se. Odmahivao sam im. U jednoj sam ruci držao bocu. »Eto, to je zamak«, rekla je Angela. Nalazio se sasvim kraj samostana. »U taj zamak povlače se monasi uvijek kada primijete da se približuju opasni brodovi. Ta je građevina sagrađena godine 1100 — štitila je obalu od gusara. Vidiš i sam, zamak nije dvorac, već prava utvrda.« Boli su me sve više spopadale, trudio sam se da Angela ništa ne primijeti, kako je ne bih uznemirivao. Prizemlje utvrde nalazilo se u raspadanju, bilo je četvrtasto, a imalo je i dvorište. Suncem pozlaćeni zidovi zamka, na glatkoj litici, na obali između modrog mora i borova, sjajili su se. Četiri metra iznad tla nalazila su se vrata. Stepenice su vodile do njih. »Prije nije bilo stepenica«, rekla je Angela idući kraj mene. »Prije su se monasi služili ljestvama. Povukli bi ih iza sebe čim bi ugledali zastavu Saracena kako se pojavljuje. Prije toga bi brzo upalili signalne vatre na tornju, a te bi upozoravale čitavu okolinu.« Ušli smo kroz vrata u kapelicu koja je također bila u raspadanju. »Ovdje je glumica Sainval imala svoj salon«, rekla je Angela. Pogledao sam kroz prozor u dvorište. Posred njega nalazila se rimska cisterna. Dva kata visoke

uzdizale su se galerije koje su nekoč morale biti Križni put. Iza kapelice nalazila se dvorana, odista je bila velika. »Svi ljudi s otoka bježali bi ovamo«, rekla je Angela. »Moralo je, dakle, biti mjesta za sve. čula sam da su gore spavali monasi.« široke zavojite stepenice vodile su u drugi kat. Prolazili smo kraj praznih memljivih monaških ćelija kroz veliku dvoranu gdje je prije bila biblioteka. Zapuhao sam se, a noga mi je bila teška poput olova. Ponešto sam stenjao. »Idem li suviše brzo za tebe, Roberte?« »Ne«, rekao sam. Uspeli smo se na treći, a potom i na četvrti kat. U trećem katu, rekla je Angela, nalazio se opat, u četvrtom osoblje i straža. Uspeli smo se na krov, bio je pocinčan. »Miješaju se svi mogući stilovi«, rekla je Angela. »Zamak su neprestance dograđivali tokom stoljeća.« Sad smo se nalazili visoko iznad otoka i mora, na čistu suncu. »Ovdje sam često znala biti«, rekla je Angela, a ja sam se nagnuo nad branik kako bi olakšao boli u svojoj lijevoj nozi. »Vidi, Roberte, ondje prijeko nalazi se Cannes.« Pokazala mi je rukom. Pod nama se protezao grad na moru, vidjeli smo padine prepune vila. »Ondje gore stanujem ja, iza one skupine visokih palma«, rekla je Angela. »Volim to mjesto. Nikada ne bih mogla živjeti negdje drugdje. Znam ja i loše strane Cannesa, usprkos tome želim ostati ovdje zauvijek.« »I ja bih to htio«, rekao sam. Sunce je sjalo odsijavajući se u tisuću prozorskih stakala na kućama, danas je obala bila puna jedrilica, možda su imali regatu. Bol u mojoj nozi postala je tako jaka da sam brzo i tajom progutao nekoliko tableta. Angela je to odmah primijetila. „Što to radiš?« »Znaš, pilule poslije jela.« »To nije istina«, rekla je. »Tebe nešto boli, Roberte. Ja to vidim. Kaži mi, molim. Molim te, Roberte. Kaži mi.« »Nije mi ništa. Odista nije mi ništa«, rekao sam. Ali odmah sam morao sjesti, nisam bio kadar podnijeti bol. »Roberte!« Angela je kleknula kraj mene. »Dakle, dobro«, rekao sam. »Spopale su me boli. Ništa strašno. Liječnik mi je rekao da je pušenje krivo.« »Boli li te srce?« »Ne. Noga. Lijeva noga.« »Izuj se.« »Neću. Odista, Angela, odmah će proći. Ja...« Već mi je skinula cipelu s noge. Pomno ju je promatrala. Tada je započela hladnim, suhim rukama masirati prste i čitavu nogu. Noga mi je počivala u njenu krilu. Leđima sam se oslonio na cinčanu oplatu, sjedio sam, a ona je klečala preda mnom masirajući i gladeći moju nogu. »Ne«, rekao sam, »nemoj biti toliko prestrašena, nije to ništa, odista ništa. Katkada mi se to desi. Liječnik kaže kako je sve to sasvim bezazleno.« Tako sam opet lagao, lagao ženi koju ljubim. Angela je rekla: »Otići ćeš specijalisti, Roberte, najboljem, kojega imamo. Obećaješ li mi to?« »Obećajem.«

»Moraš mi se zakleti.« »Kunem se.« Još ću se sjetiti te zakletve. »Ništa ti se ne smije dogoditi, sada, kad smo našli jedno drugo. Bože moj, bilo bi to strašno, bilo bi to užasno...« »Ništa mi se neće dogoditi«, rekao sam. Sunce je palilo. U daljini sam čuo monahe kako se smiju. »Ako moraju da budu boli, ako mora da bude bolesti, sve to želim ja da me snađe, tebi se ništa ne smije dogoditi.« »Angela«, oglasio sam se, »govoriš besmislice.« Podigla je moju nogu i privila je na svoje grudi, nastavila ju je masirati i odjednoć sam osjetio kako bol prolazi, prolazila je sve više i više. »Već mi je dobro«, rekao sam. »Bol sve brže prolazi.« Angela je pritisnula svoje grudi na moju nogu, gladila ju je i dalje svojim hladnim prstima. I odista boli je potpuno nestalo. »Ponovo ti je dobro, zar ne?« Kimnuo sam glavom i ustao. Visoko iznad mora i iznad otoka, ispod beskrajnoga neba, na krovu prastarog zdanja, zagrlili smo se i poljubili, a činilo se kao da tom poljupcu nikada neće biti kraj. Možda ću sve zaboraviti što mi se desilo u životu. Ali nikada, do u sekundu prije svoje smrti, neću zaboraviti taj poljubac, što sam ga dao i primio u žaru ranog poslijepodneva, na krovu zamka na Saint-Honoratu, manjem otoku od dva Lerina otoka. Napokon su nam se usne rastavile. »Bilo je to zauvijek«, rekao sam. »Jest«, oglasila se Angela ozbiljno1 »Za čitav naš život«, rekao sam. Angela se sagnula, podigla je zelenu bocu, otčepila je i dala mi da pijem, potom je i sama pila. Poslije toga je ostatak tekućine prosula na vruće tlo krova bacivši bocu koja se razbila u stotine komada. »To je za bogove u podzemlju«, rekla je. »To i sam znaš.« »Jest«, rekao sam. »Znam.« Razmišljao sam kako se čovjek ničim ne može toliko približiti bogovima kao onda kada drugog čovjeka usrećuje, razmišljao sam još o rascvjetalom bademu svetog Honorata i zatim rekao: »Neka za nas cvatu bademi svaki dan, svake noći.« »Svakog sata, svake minute, uvijek, Roberte«, rekla je Angela. »Dok budemo živjeli.« Kraj nas sam primijetio brzu guštericu. Sjedila je nepomično, gledala nas je svojim okruglim očima.

24 »Multinacionalna društva«, rekao je Claude Trabaud. „Što to znači? To su društva koja posluju u mnogim zemljama. Njihov program proizvodnje i investicija može se premještati već prema diktatu komercijalne svrsishodnosti iz jedne zemlje u dragu...« Claude je sjedio, a bio je bosonog, na brodskoj stolici držeći čašu whiskyja, nalazili smo se na krmi broda koji se nježno njihao. Sjedio sam sučelice njemu. Angela i ja smo se upravo bili vratili. Angela i Pasquale ležale su iznad nas na brodskom sunčalištu, bile su gole i dopuštale da ih sunce prži. čuo sam ih kako tiho razgovaraju. Bilo je pola pet poslije podne i sasvim tiho. Maks i Pierre povukli su se u svoje kabine. Ja sam također pio whisky malim gutljajima. More je bilo bistro, vidjelo se dno. Bilo je litica i trava, a vidio sam mnoge ribe, velike i male. »Multinacionalna društva sva su veoma bogata. Ima ih s tolikom produkcijom čija je vrijednost veća negoli nacionalni dohodak jedne srednje razvijene države. Cjelokupni promet General Motorsa veći je od bruto produkta Holandije. Standard Oil, Royal Dutch i Ford imaju veći cjelokupni promet no što je bruto produkt zemalja kakve su Austrija ili Danska. General Electric veći je od Norveške, Chrysler od Grčke, britansko-nizozemsko multinacionalno društvo Unilever nalazi se na istoj visini s Novim Zelandom. Struktura vođenja tih društava takva je da bi gotovo nemoguće bilo odrediti mjesto gdje padaju odluke, čak i u industrijskoj zemlji kakva je Engleska kontroliraju inozemni koncerni više od dvadeset procenata ključne industrije. Oko trećine od najvećih stotinu poduhvata Njemačke u krajnjoj je liniji kontrolirano izvan zemlje, a to su odista veoma veliki poduhvati ...« Pas Naftali naišao je polaganim korakom i legao kraj Claudea Trabauda. Iznad nas smo čuli kako se žene smiju. Javio se vjetrić. Jahta se počela jače njihati. »Čak i državama je danas nemoguće da razbiju ta društva. Nadrasla su onu točku gdje bi takvo nešto bilo moguće — da bi se to postiglo, valjalo bi cjelokupnu privredu postaviti na glavu, a to je nezamislivo. Mnoge su stvari kojima se multinacionalna društva bave. S nacionalne točke gledišta to njihovo bavljenje nije poželjno. Društva odlučuju kamo će upraviti svoje istraživačke i razvojne planove i gdje će proizvoditi. Mogu odlučivati što i u kojoj količini će se proizvoditi. Ona mogu spriječiti da se nove, smione zamisli privredno koriste ako im to ne ide u račun. Veličina tih društava i elastičnost otupljuje svaki pritisak na njih, također i pritisak vlada. Financijska, a time i poduzetna snaga, zatim njihov utjecaj na tržištu, konkurencija, na cjelokupnu politiku i državu — time nisam rekao ništa veliko — sve se to može tek slutiti. Moji prijatelji u hotelskim poslovima i ja čvrsto smo osvjedočeni kako pritisak na funtu u prvom redu ide u račun multinacionalnim društvima. Suočavamo se sa snagom koja potresa, samom sobom, burze čitava svijeta. To je odlučujući faktor — a izbjegava u potpunosti svaku zakonsku kontrolu.« »To znači da se protiv toga ne može ništa uraditi?« upitao sam. »Ne budu li se države svim svojim snagama počele braniti, ostat će ono, što ta gigantska društva rade, nedohvatno, neće ih se moći kažnjavati i u krajnjoj liniji sve će završiti u totalnom kaosu.« Trabauđ me pogledao i nasmijao se. »Tako govori čovjek poput mene, tako razmišlja. Ja mogu zarađivati mnogo novaca, ali usprkos tome mislim humano, ne misliš li tako?« »Da, sigurno.« »Ja nisam pripadnik nikakva multinacionalna društva. Lanac mojih hotela sagradio sam uvijek u suradnji sa zemljama gdje se ti hoteli nalaze. Ja sam, uostalom, jedini od svih onih ljudi, koje si sinoć

u nas upoznao koji to o sebi može kazati.« Nenadano sam naćulio uši. »Kako to misliš?« »Dakle«, odgovorio mi je, »to i sam znaš — ili možda ne?« „Što?« »Dakle, ne znaš. Fabiani, Thorwell, Sargantana, Tenedos i Kilwood čine takvo jedno multinacionalno društvo — na čitavu svijetu, također i u tvojoj zemlji. KOOD je njihov, razumiješ li?« Mogao sam samo kimati glavom. Brod se, čini se, počeo nenadano snažno drmati. KOOD pripada svima njima zajedno ... Dakle, nije samo Kilwood vlasnik, ne, također i Tenedos, Sargantana, Fabiani i Thonvell! »Nešto mora da je pošlo ukrivo s njihovom kućnom bankom, s Hellmannom. Ne znam, što. Ma kako veliki bili poduhvati ljudi bi ga iz svake, ali baš iz svake teškoće bili kadri izvući, pomogli bi mu u svom vlastitom interesu. Raspolažu neograničenim sredstvima. Umjesto toga Hellmann je bio ubijen.« »Jest«, rekao sam. »I nitko ne zna zašto.« »Nitko, ne.« »Claude, i slutiti ne možeš koliko si mi pomogao«, rekao sam.

25 U sedam sati naveče uplovili smo ponovo u Port Canto. Slijedeći svoj omiljeli običaj Claude je htio još ostati na palubi, htio je razgovarati, piti, ali ga je Pasquale upozorila: »Zar ne vidiš kako ovo dvoje žele biti sami. Budi toliko dobar i obazriv, pa se iznimno napij sam sa svojom starom.« Tijelo me žarilo opaljeno suncem, bilo je tamnocrveno usprkos mnogim kremama i ulju, također i lice mi je bilo potamnjelo od sunca. Zahvalio sam se Pasquali za ovaj prekrasan dan. »Makar šta, što ima tu prekrasno«, rekla. »Uskoro ćemo tako nešto učiniti ponovo. Ti si Angelin prijatelj. Dakle, i naš si prijatelj, zar ne, Naftali?« Psić je zalajao. Oprostili smo se od Pierrea i Maksa, obojici sam dao napojnicu, i pošli, cipele smo još uvijek nosili u ruci, otišli smo preko mostića, što su ga izbacili, na obalu. Angela je ostavila mercedes točno ispred jednog ogromnog natpisa što se nalazio na obalnom zidu, pisalo je: 'Proleteri svih zemalja ujedinite se!’ Nosao sam Angelinu veliku torbu u koju je bila smjestila ručnike i svoj kupaći kostim, ovdje su se nalazile moje kupaće gaćice, pridržavao sam je dok je navlačila cipele. Tada sam se i ja obuo. »Ništa te više ne boli?« šaptala je Angela. »Uopće me ništa više ne boli.« Trabaudovi su stajali na svom brodu i mahali nam sve dok Angela nije izvela svoj mercedes iz luke. »Žedna sam«, rekla je. »Vi ste muškarci srkali, a ja sam se gore s Pasquale pekla na suncu. Pričekaj, dječače, sad će i mama nešto popiti.« Okrenula je upravljač udesno i zaustavila automobil ispred niske zgrade, ispred 'Club Housea Porto Canto'. Ušli smo u hladno predvorje i išli kroz mnoge klupske prostorije, došli do malog bara gdje je tiho svirala kapela s tri čovjeka, taj bar se nalazio u zasjenjenoj terasi. Sjeli smo za sto u blizini kućnog zida gdje smo još mogli čuti glazbu. Osim nas' ovdje su još bila samo četiri para. Naručio sam šampanjac i kad su nam ga donijeli, Angela je popila žedno čašu, a ja sam joj odmah natočio i drugu. Spuštalo se veče. Ponovo se rasvjeta mijenjala od minute do minute, a zrak se pričinjao kao da je od svile. Iskrao sam se kroz otvorena vrata do bara i platio muzičarima zamolivši ih da zasviraju 'Blowin’ in the wind'. Vratio sam se za naš sto, Angela me upitno gledala. „Što si to uradio?* »Ništa«, rekao sam. Pili smo i nadalje, a tada su se počeli razlijegati prvi taktovi pjesme: 'Blowin' in the wind'. »Naša pjesma«, rekla je Angela. Poskočila je naglo i otrčala u bar, a odmah je potom zapjevala u mikrofon, iz svih zvučnika čuo se njen glas na terasi koja je bila gotovo prazna. Pjevala je u mikrofon sasvim tiho, gotovo je šaptala, pa su se riječi razabirale, napola ih je pjevala, a napola šaptala, njemački... »Koliko je ulica na tom svijetu ispunjeno suzama i boli? Koliko mora na tom svijetu mora su tuge? ...« . Klavir. Udaraljke. Prigušeni saksofon. Angelin glas. Naslonio sam se i pio, a misli su mi lutale, lutale...

Rekao sam kako nisam oženjen. Prevario sam Angelu. To je bilo podlo... »... Koliko mnogo majka već su same, i čekaju, i čekaju još i danas?« Tijelo me žarilo. Nije to samo sunce, ne šampanjac. Znaš ti što je to. Lagao si Angeli. Kod kuće imaš ženu. Nisi slobodan. Ne, nisi slobodan... »... odgovor, prijatelju moj, zna samo vjetar. Odgovor zna samo vjetar«, pjevala je Angela šapćući. Pa što! Odjednom više nisam imao savjesti. Pa što! Ja jesam slobodan. Moj brak je mrtav. Karin je moja žena samo na papiru. Žena koju ljubim, moja žena, ovdje je, sasvim blizu, kraj mene, zove se Angela. Angela je pjevala: »... Koliki ljudi još i danas nisu slobodni, a tako bi to rado bili? Koliko djece polazi na spavanje, a ne mogu zaspati od gladi?« Ne želim kazati istinu. Neću kazati istinu. Molit ću da to nitko ne učini, da Angela nikada to ne čuje od nekog drugog. Moram riješiti svoj slučaj. Moram raditi. Zarađivati novac. Ne smijem zatajiti. »...odgovor, prijatelju moj, zna samo vjetar, odgovor zna samo vjetar...« Moram ... moram ... što? što ja to moram? Zar ne smijem jednoć biti samo sretan? čitav svoj život uvijek sam samo morao, morao! Neprestance sam sama sebe uvaljivao u uzbuđenu samoobranu, jer sam osjećao kako nemam pravo, ne budem li Angeli kazao istinu. Nisam joj mogao reći! Budem li joj kazao, izgubit ću je ... »Kolike gomile novca izdajemo za bombe, rakete i smrt?« nailazio je do mene Angelin glas iz zvučnika. »Koliko velikih riječi izgovara danas mnogi čovjek, a time ne liječi nevolju? ...« Ne želim izgubiti Angelu! Nikada! Bio bi to kraj, kraj svega... »... Kakva velika nesreća mora da se dogodi kako bi čovječanstvo došlo do pameti? Odgovor, prijatelju moj, zna samo vjetar, odgovor zna samo vjetar..« Angelin je glas utihnuo. Polako i tužno oglasio se još saksofon i priveo melodiju kraju. Dok je Angela pjevala, otvorio sam paketić što su mi ga umotali kod Van Cleefa. Ubacio sam obje briljantne naušnice u Angelinu dopola ispijenu čašu. Vratila se k stolu, sva je blistala. Ustao sam. »Hvala«, rekao sam, »hvala, Angela.« »Naša pjesma«, rekla je. »Naša crkva. Naša pjesma. Naš kut na terasi u ’Majesticu’. Sve samo naše. Bit će toga još. Oprosti, dragi uglu, što smo ti se večeras iznevjerili. Sutra ćemo te opet posjetiti.« Sjeli smo. »Vruće je ovdje još uvijek«, rekla je Angela. »Bah! Hoćemo li sebi dopustiti još jedan gutljaj?« »Svakako ćemo to učiniti«, rekao sam, »dopustimo sebi još gutljaj. Popijmo dopuštenje!« Angela je uskliknula. Buljila je u čašu. »Ja već vidim priviđenja«, rekla je. »Vidim naušnice u svojoj čaši. One što ih je nosila Martine Carol. Napila sam se.« »I ja također«, rekao sam. »I ja također vidim u tvojoj čaši naušnice. Izvadi ih, draga, inače ćeš ih još i progutati.« Angela je prstima iščeprkala nakit iz šampanjca. »Pogledaj ih«, rekao sam. Lice joj se iznenada preobrazilo. Postalo je ozbiljno i puno predbacivanja.

»Ti nisi pri zdravoj pameti. Nikada ja to neću uzeti! Što sebi zamišljaš, tko sam ja?« »Ti si žena koju volim.« »Ali to je ludo! Ti nemaš toliko novaca!« »Naprotiv, upravo ga imam«, odgovorio sam. »Inače ne bih mogao kupiti naušnice. S najboljim željama madame i monsieura Quemard.« »Ne, ja to ne uzimam. Ni u kom slučaju! Sama se sebi činim kao neka kurva.« »Slatka kurva. Uvijek sam se želio zaljubiti u kurvu«, rekao sam. »Le chaim, ma poule!« Okrenuo sam se. »Garçon, molim vas novu čašu.« »Odmah, monsieur.« Angela je još uvijek zurila u briljantne naušnice. »Ali odakle...« »No, igračnica! Zar si zaboravila?« »Odmah si sve što si dobio odnio Van Cleefu!« »Još dugo neću potrošiti sve. Također ne odmah. Tek danas ujutro. Htio sam ti kupiti naušnice otkako sam primijetio kako si ih promatrala — i sama ne znaš kada. Ali nisam mogao. Tada je naišao broj trinaest, triput zaredom. Zar to nije bio znak!« Šef bara donio je sam novu čašu i napunio je. Angela me predstavila, šef bara zvao se Jacques. »Jako se radujem, gospodine«, rekao je Jacques. »I ja također«, rekao sam, »molim vas još jednu bocu, monsieur Jacques.« Bilo mi je lako oko srca, bio sam radostan. šef bara je nestao. »Ne, ne, ne«, rekla je Angela. »Neću ja te naušnice. Otići ću s tobom Van Cleefu, vratit ćemo ih.« »On ih neće uzeti. Tako nešto draguljari ne rade.« »Ouémard će to učiniti, mi smo prijatelji.« »I ja sam također prijatelj s njim. Naušnice neće uzeti. Sklopili smo pogodbu. Ali, stavi ih na se, molim te.« Gledala me svojim velikim očima. »Sve je to ludo«, rekla je. »Jest, slatka ludost.« »Loše će svršiti.« »Naravno«, rekao sam. »Stavi ih na se.« Iznenada se nasmijala. »Nemoguć si, Roberte! Jednoć dobije hrpu novaca — i šta onda radi?« »Jest, šta radi?« upitao sam. I tada sam je promatrao kako stavlja briljantne naušnice na svoje male uši i kako se potom ogleda u zrcalu svoje kutije s puderom. »Zar nisu prekrasne?« »Ti si prekrasna«, rekao sam. »Ah, Roberte...« Uzela je moju ruku, a ja sam ugledao svijetlu mrlju na njenoj nadlanici. »Roberte, ja... ja ti se zahvaljujem... Kad bi samo znao koliko sam željela upravo te naušnice ...« »Znam. Znam sve«, odgovorio sam. »Monsieur Ouémard i ja — krvna braća, najbolji prijatelji na čitavu svijetu, nepokolebljivo prijateljstvo. Ispij. Posvetit ćemo i drugu bocu, a otvoriti i treću.

Danas je praznik. Moramo ga proslaviti.« šef bara, Jacques, donio je srebrnu posudu s novom bocom. Sam sam je otvorio i ponovo napunio naše čaše. Kucnuli smo se. Sada su već sjala svjetla na moru, na kopnu, duž Estérel planina. »U naše zdravlje!« rekao sam. »U naše zdravlje«, odgovorila je Angela. »Još nikada nisam od muškarca uzela nakit, ti si prvi.« »Madame«, odgovorio sam. »Vi me zasipate veselim vijestima.« »Roberte...« »Molim?« »Žena te zacijelo može veoma, veoma voljeti.« »Ne želim ja bilo koju ženu. Ja hoću tebe.« Ruka joj je još uvijek počivala na mojoj. A na ušima sjale su i blistale naušnice. Popio sam mnogo s Trabaudom na jahti. Osjećao sam kako me polako obuzima alkohol, nježno i milo je to bilo osjećanje. »Samo tebe, Angela«, rekao sam i poljubio joj dlan one ruke gdje su se na njenoj nadlanici iskrile suze. Neko glasno, veselo društvo naišlo je na terasu — po izgledu bio je to svijet filma. Sjeli su podalje od nas i počeli razgovarati talijanski. Bilo ih je sedmero, šest muškaraca i jedna mlada žena. »To je Claudia Cardinale«, rekla je Angela. »Okreni se.« »Neću«, rekao sam. »Okreni se, i pogledaj je! Tako je lijepa! Volim je u njenim filmovima. Prelijepa je.« I Angela je bila pripita. »Ni izdaleka toliko lijepa kao ti«, rekao sam. „Što misliš zbog čega sam sjeo licem okrenutim spram zida? Jer uvijek želim gledati samo tebe, uvijek samo tebe i nikoga više.« Na terasi su također upalili svjetlo. Odražavalo se u mnogim sjajnim i raznolikim bojama, u njenim briljantnim naušnicama. Sjale su upravo magično.

26 Vraćali smo se Angeli, sjedila je za upravljačem, kao i uvijek, a ja kraj nje, kao i uvijek, gledajući je. Objesila je naušnice. Radio u automobilu prenosio je emisiju iz Monte Carla. John Williams je pjevao 'Merci, Dieu, merci’... Ponovo smo se vozili kroz zavijutke starih ulica mimo zidova punih plakata, i vjetrom naherenih kuća. U svjetlu farova nenadano je iskrsnuo lik nekog čovjeka. Bio je sklupčan na rubu ulice, glavu je spustio na koljena. Angela je naglo stala. Izašla je iz kola, a ja za njom. Prije mene stigla je do čovjeka. Nagovorila ga je. Da li mu je zlo? Je li bolestan? Hrpa bijede, taj čovjek, dugo nije odgovarao. Napokon je podigao glavu. Bio je to neki starac, lice mu je bilo puno krastavog osipa. »Vrtlar sam«, rekao je tiho. »Radio sam ovdje, sasvim blizu. U jednoj od vila, neću vam kazati ime. Svoje također ne. Milostiva gospođa me izbacila, večeras.« »Zašto?« »Pogledajte moju njušku«, rekao je starac. »Moju odvratnu njušku s ovim osipom. Ne znam kako sam došao do tog osipa. Zacijelo mi je naškodilo neko sredstvo kojim se praše biljke, eksplodirala mi je doza takva sredstva u lice prije nekoliko tjedana. Mojoj se gospodarici gadi moj obraz. I meni se također gadi, ali što da radim, moj je.« »I?« rekla je Angela klečeći pred njim, također je tiho govorila. »I ništa«, rekao je starac, „Što ću sada raditi? Gdje će čovjek mojih godina dobiti posao? A s tim osipom! Najbolje bi bilo da ste me pregazili, pa me više ne bi bilo. čak ni toliko sreće više nemam.« »Pođi ka kolima«, rekla je Angela. »Odmah ću se vratiti.« Vratio sam se u mercedes i sjeo gledajući kako Angela razgovara sa starcem i kako mu daje sav novac što ga je imala u torbici. Potom se vratila, a ja sam gledao kako se starac diže i odlazi. Angela se uvukla za upravljač. Nismo razgovarali sve dok nismo stigli do onog prijelaza preko pruge. Angela je na tom mjestu morala pričekati. »Dala sam mu adresu«, rekla je. »Lavalovi. Također stanuju ovdje. Veliki park. Nužno im je potreban vrtlar. Rekla sam mu također kojem neka se liječniku prijavi zbog tog svog osipa. Već sam jednoć vidjela vrtlara koji je doživio nešto slično. A taj ga je liječnik izliječio. Mora da je to od nekog sredstva kojim zaprašuju biljke.« Brklja se podigla. Angela je nastavila voziti. Vozila je kući.

27 Kući. Sad sam tu riječ prvi put napisao. Bilo je tako kao što sam to tada osjećao — Angelin stan bio je također i moj, bio je to naš dom, naša kuća, gdje nam se ništa nije moglo dogoditi, ništa zla, mislio sam, u ono vrijeme. Neka cedulja je bila na tlu, u rasporu vrata, kad smo ušli u stan. Nevještim pismom bilo je napisano: 'Molim se za vas svakog jutra, za vašu sreću. Molim se u Crkvi svete Gertrude. Alphonsine Petit.’ »Ta Crkva svete Gertrude nalazi se u blizini kolodvora«, rekla je Angela. »Alphonsine stanuje kraj kolodvora.« »Tvoja dvorkinja odilazi onamo da se pomoli bogu?« »Jest, svakog jutra«, odgovorila mi je Angela. Stajao sam sam u predvorju, cedulju sam držao u ruci, jer Angela je požurila u spavaću sobu da se presvuče. Odlazeći onamo ukopčala je televizore, u kuhinji, u dnevnoj sobi i u zimskom vrtu. Upravo su bile u toku druge večernje vijesti. Angela se ponovo pojavila. Imala je na sebi kratki ogrtač od frotira i papuče — još uvijek je nosila naušnice. Skinuo sam košulju i cipele i sjeo na kuhinjsku stolicu gledajući Angelu kako najvećom brzinom pravi salatu od haringa. Slušala je vijesti žureći se između kuhinje i terase, neprestance je išla amo-tamo. Pomogao sam joj da napolju prostremo stol, ponovo sam pogledao dolje mnoštvo gradskog svjetla, i beskrajno more. S Angelom sada nisam mogao razgovarati. Slušala je vijesti, žurno je pila svaku riječ. A i ja također — govorili su gotovo samo o devalvaciji funte. Povećanje vrijednosti marke zahtijevale su sve druge industrijske zemlje, prije svega SAD. Klub desetorice zasjedao je u Baselu. Japanske burze reagirale su luđački. Isto tako bilo je i u Italiji. Iz Port Canta nazvao sam bio 'Majestic’. Za mene nije bilo nikakvih vijesti, a također ni brzojava. Lacrosse se nije bio javio. Što se to zbivalo? Zar je Kilhvood još uvijek spavao? Zar visoke zvijeri iz Pariza još nisu stigle? Angela se žurila između svojih aparata motajući se ovamo onamo, kratki joj se ogrtač otvarao, a ja sam gledao njene lijepe noge. Uz salatu je ponovo poslužila batard, bijeli kruh i ledeno Kronenburg pivo. Sjedili smo na terasi i jeli, pili smo i gledali jedno drugo. Na televiziji se odvijao upravo neki show, iz svih aparata razlijegala se glazba. »Zar nisu lijepe?« upitala me Angela mičući glavom tako da su briljanti u naušnicama sjali. »Nisu li prekrasne?« »Ti«, odgovorio sam, »ti si prekrasna.« Na televiziji su svirali u tom showu mnoge sasvim stare, sentimentalne evergreene. Pospremili smo sto. Sad smo plesali na terasi na koju je padalo svjetlo iz dnevne sobe. Plesali smo sasvim polako, priljubljeni tijesno, obje je ruke stavila na moj vrat i dok smo se pomicali, ljubili smo se, ljubili smo se, uvijek ponovo. »Dobro je da smo jeli haringe«, rekla je Angela. Zaustavila se. Poljupci su joj bili dublji i jači. Osjećao sam: danas je spremna, spremna na sve.

Tada sam odjednom shvatio: toj ženi nisam smio lagati. Ma što se desilo. Ni sekundu dulje ne smijem je varati. Rekao sam dok me grlila: »Nisam ti rekao istinu, Angela. Oženjen sam.« Mogao sam upravo osjetiti kako se ukočila. Polako, mehanički me se oslobodila, počela je hodati iz jedne prostorije u drugu, ugasila je aparate i vratila se na terasu. Sjela je u pletenu stolicu. Ja sam sjeo u ljuljačku. Šutjeli smo. »Nesretno oženjen«, izustio sam napokon. »Jest, naravno«, rekla je Angela ukočeno. Sada je ponovo govorila francuski. »Svi muškarci su nesretno oženjeni. I onaj je to također bio, onaj, zbog koga sam...« Stala je u riječi. »I onaj je imao strašno nesretan brak.« »Kada je riječ o meni, to je odista istina«, rekao sam. »Ah, prestani«, rekla je. »Molim, Angela...« »Prestani! Ne upuštam se s oženjenim ljudima. Bilo je ... bilo je... pošteno od tebe što si mi još rekao istinu. Ali sada je svemu kraj. Eto, uzmi naušnice.« »Ne.« »Ipak!« »Ne!« Potrčala je u predvorje gdje je moja košulja visjela, stavila je u džep košulje naušnice. Tada se vratila. »Razgovarat ću sa svojom ženom«, rekao sam. »Otići ću do nje. To sam ti također danas htio reći, Angela. Zamolit ću je za rastavu. Mlađa je od mene, ta moja žena. Sasvim lijepa je izgleda. Već dugo me također ne voli više — ako me ikada i voljela.« »Brbljarije«, rekla je Angela sjedajući ponovo na svoju stolicu. »Riječi, prazne riječi. Ništa.« »Ja to mislim ozbiljno. Još nikada toliko ozbiljno nisam ni o čemu razmišljao. Sutra ću odletjeti u Düsseldorf i rastaviti se sa svojom ženom, Angela. Ja želim tebe, samo tebe. Trebam te kao što je čovjeku potreban zrak da bi disao.« »Idi«, rekla je Angela okrećući mi leđa. »Idi, molim te.« Zurila je u svjetla u dubini. »Angela, vjeruj mi...« »Ti moraš otići!« povikala je nenadano divlje. Poslije toga je šaptala: »Molim te, Roberte, molim te, ostavi me sada samu.« Nije imalo smisla. Još sam je nagovarao, ali mi nije odgovarala. Gledala je dolje na grad i na more, mene nije uopće vidjela. »Dobro«, rekao sam. »Idem.« Nije odgovorila. »Laku noć«, rekao sam. Nije odgovorila. Otišao sam u predvorje, navukao na se košulju i pri tom osjetio naušnice, još jednoć sam se vratio na terasu. Angela mi je okrenula leđa. Pričinjala mi se kao da je umrla sjedeći. Tada sam napustio stan.

28 Bila je napadno našminkana, imala je velike grudi i jaku stražnjicu i usta, velika i rumena kao otvorena rana. „Što najviše voliš?« pitala je crnokosa. »Uradit ću sve. Moraš samo platiti. Ako imaš neke osobite zahtjeve, ispunit ću ti svaki. Sada ću ti trljati preko hlača. Bože, kako se odmah podigao. Ti si razbludni pas, dragi.« To se odvijalo u nekom baru u Rue de Canada, ali to sam doznao tek kasnije kad su me pokupili. Bar se nalazio u jednom hotelu najniže vrste. To također još nisam znao, kad sam bio ušao. Da sam i znao, bilo bi mi svejedno. Htio sam se pješke vratiti od Angele u 'Majestic', rastrojen kakav sam bio, izgubio sam svaku moć snalaženja, u toj Rue de Canada ugledao sam jako mnogo kurvi na ulici i jako mnogo barova, čuo sam i vidio mnogo američkih turista. Htio sam se opiti, i zbog toga sam otišao u bar s izazovnom neonskom reklamom, sjeo sam za tezgu i naručio whisky, a tada se pojavila ova crna s golemim grudima, zvala me je, priljubila se sasvim uza me milujući me po bedrima. U tom baru nalazile su se samo kurve, glazba je bila veoma glasna. Nailazili su mnogi parovi i nestajali, a muškarci su gotovo svi bili pijani. Usprkos tome bilo je dosta mirno. U baru je bilo svjetlo prigušeno, kao što je bilo sjajno ispred njega. Nenadano mi se ukazala Angela u trenutku kad sam je napustio na terasi, znao sam da moram mnogo i veoma brzo piti kako bih zaboravio tu sliku, kako bih zaboravio Angelu, kako ni na što više ne bih morao misliti. Čovjek ne voli sebe samo u drugome, spoznao sam nenadano, čovjek sebe i mrzi u drugome. Naručio sam dvostruki whisky. Crnokosa je pila šampanjac, rekla je da joj nije dobro u želucu, pa tako ne podnosi whisky. »Cak ne marim ni za scotch. Mrzim Engleze. Ti nisi Englez, zar ne?« »Nisam.« „Što si?« pitala je dok sam joj jednu ruku zavukao u bluzu. »Nijemac«, rekao sam i pio, zatim sam ponovo naručio dvostruki whisky. »Volim Nijemce«, rekla je crnokosa. »Sasvim jasno«, rekao sam. Osjetio sam kako alkohol počinje djelovati, još uvijek sam mislio na Angelu, ali više ne pun bola, već pun ljutnje. Bio sam pošten spram nje. Da sam lagao, sve bi išlo svojim tokom. Trebalo je da nastavim laganjem. Ne, razmišljao sam, trebalo je reći istinu. Pio sam još jedan dupli whisky, a tada sam počeo razmišljati kako bi dobro bilo prestati, jer neću biti sposoban za nju. Briga je bila neosnovana. Crnokosa me odvukla gore u svoju sobu, odmah se svukla, a i ja sam se razodjenuo, potom sam pao po njoj. Ponašao sam se kao luđak. Gurao sam i pritiskao, zgrabio sam je za ramena kao da je silujem. Krevet je praštao, i ako sam u svojem pijanstvu uopće mogao razmišljati, razmišljao sam: neka si prokleta, Angela, meni je dosta, do vraga i ti! Hajde do đavola! Bio sam odista jako pijan. Crnokosa je počela vikati. Vikala je toliko glasno da su ljudi počeli udarati o zidove, a ja sam joj rekao neka drži jezik za zubima, ali ona mi je odgovorila da se toliko uzbudila, uzela je bila sredstvo protiv umora, ,a to je sredstvo također osobito razdražuje, a ja sam dovoljno dobar. Dakle, dobro sam je opslužio, koliko sam najbolje mogao, i sad smo činili što god bi mi na um

palo, slijedila me u svemu, tražila je samo neprestance da je za to posebno nagradim. Zapravo uopće nije bila skupa, bila je još mlada, nije joj bilo ni dvadeset i pet godina, a koža joj je bila veoma bijela. Napokon sam ležao potpuno iscrpljen na leđima, a ona se na bideu prala govoreći kako me voli i kako su Nijemci izvanredni ljudi, sasvim drugačiji od posranih Engleza. Tada mi je pokazala gdje se nalazi zahod, uputio sam se po nekom hodniku, potpuno gol, oprao sam se, predao sam se vodi ispirući svoja usta, zatim sam se vratio crnokosoj. Ležala je na krevetu i čitala Nice-Matin. »Englesku su funtu devalvirali za osam procenata«, rekla je. »Upravo čitam. To nije dobro za Engleze, što?« »Jest«, rekao sam. »To me raduje«, rekla je crnokosa. »Govno.« „Što, govno?« »Idući će put američki ratni brodovi iz šeste flote doći tek početkom srpnja, bit će to nešto prije Dana nezavisnosti. Ovdje ga mnogo slave, moraš znati. Tada nam je dobro, mogu ti prišapnuti. Prijašnjih godina su neprestance dolazili. Zašto sada dolaze tako rijetko?« »Mnogo je Rusa u Sredozemlju«, rekao sam. »Neka i oni dođu«, rekla je crnokosa. »Rusi i Amerikanci. To bi nešto bilo. Kažu da su Rusi izvanredni. Ne tako ludi kao ti, naravno. Amerikanci su također izvanredni. Ti donose čitavu svoju zaradu, popiju je i izfukaju. A mogu ti reći nije njima lako. Ne bih htjela biti mornar. Čitave mjesece biti bez žene, samo ručna radinost. Vjeruješ li da bi Rusi mogli također doći?« »Ne, zapravo ne«, rekao sam. »Gdje pak ti fukaju«? pitala je crnokosa. »Ne mogu se samo voziti po Sredozemlju, moraju jednoć doći i na kopno.« »U pravu si«, rekao sam. »To je politika, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »Govno je to od politike«, rekla je crnokosa, »uništavaju nam sav naš posao.« »Ima u tome nešto«, rekao sam. Uopće više nisam mislio na Angelu i odjednom sam bio jako umoran, samo mi se "spavalo. »Kako se zapravo zoveš?« pitala me crna. »Adolf«, rekao sam. »A ti?« »Jessie«, odgovorila je. »Ako si umoran zaćori mimo, odmah ću utrnuti svjetlo. Htjela bih samo pročitati sportsku stranu. Boks, znaš. Danas sam dosta orala. Platio si za čitavu noć. Ujutro ću nešto prirediti za jelo.« Posljednje riječi jedva da sam i čuo, već sam bio zaspao. Spavao sam dubokim snom i nisam se mogao sjetiti jesam li sanjao. Jednom me Jessie probudila drmajući me za ramena. „Što... što je?« »Adolf, mladiću, jesi li bolestan?« »Zašto?« mumljao sam pospano. »Vičeš u snu. Jesi li ti možda neki luđak?«

»Nisam«, rekao sam. »Katkada vičem. Ne kada ležim na boku.« »Dobro, dobro, u redu, glupe svinje!« zaurlala je Jessie glasno, jer su kraj nas ponovo počeli lupati o zid. Poslije toga me ogledavala na svjetlu noćne lampe što ju je bila upalila, rekla je sažalno: »Jako je voliš, zar ne?« »Koga?« »U redu«, rekla je Jessie. »Samo spavaj. Ali, molim te, na boku.« Nisam znao da li sam spavao okrenut na bok, ali u svakom slučaju više nisam vikao, probudio sam se, jer je netko kucao na vrata izvikujući moje ime. »Jest«, rekao sam glasno. »Jest, ja sam.« Jessie, kraj mene, probudila se i počela psovati. »Umiri se«, rekao sam, »to je za mene.« »Otvorite, monsieur Lucas. Ovdje je policija.« »Jesi li što zdipio?« buljila je Jessie u mene. »Kroz prozor možeš na krov, a odatle ...« »Ništa«, odgovorio sam, »moram otvoriti.« Ustao sam, glava me boljela kao da će pući, navukao sam na sebe gaćice i hlače vičući: »Samo trenutak!« Tada sam otvorio vrata. Dva čovjeka u civilu stajala su napolju. Obojica su imala šešire na glavi. »Policija, od kriminala smo. Roger i Cradut iz Centralnog komesarijata«, rekao je stariji. Pokazali su svoje isprave, točno sam ih razgledao. »Moramo vas zamoliti da pođete s nama.« »Kamo?« »U Mougins. Nije daleko odatle. Komesar Roussel vas moli da neodložno dođete.« »Jest, jasno«, rekao sam odijevajući se. Bio sam neopran i neobrijan, ali bilo mi je svejedno. Jessie je sjedila u krevetu, pokazivala je svoje grudi i ništa nije shvaćala. »Već nekoliko sati čitavo mnoštvo naših ljudi vas traži«, rekao je mlađi dok sam sebi vezao kravatu. »Znali ste da vas pratimo.« »Znao sam.« »Naš vas je čovjek noćas u toj četvrti ovdje izgubio. Već smo bili kod gospođe Delpierre, ali rekla nam je kako ne zna gdje ste. Tada smo pretražili sve hotele i svratišta. Ima ih mnogo, monsieur.« „Što se to dogodilo?« upitao sam. »Nemam pojma«, odgovorio je onaj koji se zvao Roger. »Dolazimo pravo iz komesarijata. Imamo i kola. Odvest ćemo vas u Mougins.« Kad su spomenuli Angelu, navrle su mi suze u oči. »Nešto mi je palo u oko«, rekao sam brišući maramicom oko, ali suze su neprestance tekle. »Adieu, Jessie.« »Adieu, Adolf«, odgovorila mi je Jessie, dobacila mi je rukom poljubac. Spustili smo se niza stepenice, bile su veoma uske i zavojite i sjeli u crni peugeot, Roger je sjeo za upravljač, sunce je sjalo, oči su me boljele, osjećao sam se svinjski. Tek kad smo dosegli Croisette, Roger je upitao: »Nije li vas kurva nazvala Adolf?« »Jest.«

»Zašto?« »Rekao sam joj da se zovem Adolf.« »Dakle, tako«, rekao je Roger, »pomislio sam da ste se svađali.«

29 Lice Johna Kilwooda bilo je okruglo poput balona, nabreklo, jezik mu je bio ljubičast i visio je iz usta, oči kao da će mu iskočiti iz glave. John Kilwood je imao oko vrata zavezanu uzicu od najlona. Uzica je bila pričvršćena visoko gore na nekom čavlu u kupaonici. John Kilwood je visio na toj uzici. Na sebi je imao hlače od pidžame, bile su uprljane ljudskim izmetom. Tako ga je prikazivala fotografija u totalu. Još ih je bilo, drugih fotografija, jedne su prikazivale povećano lice, sve su bile u boji, sve su se sjajile. Sve sam ih razgledao, poslije toga mi je pozlilo. Komesar Roussel mi je pružao fotografije, jednu za drugom. Nalazili smo se u prvom katu Kilwoodove kuće u Mouginsu, bio je opet jedan jako vruć dan, u kući je bilo mnogo ljudi, dolazili su i odlazili, opkoljavali su Roussela i mene, i Johna Kilwoda, čovjeka, koji je ostavio opširno priznanje kako je on pravi ubojica Herberta Hellmanna, više nije bilo na životu. »Da li se objesio?« upitao sam. »Sa sigurnošću se to ne može tvrditi«, odgovorio je Roussel. »Gotovo još ništa ne znamo, ali jedno znamo: nije to bilo samoubojstvo. Johna Kilwooda su ubili.« Malo mjesto Mougins ima oko 3000 stanovnika i leži na uzvisini odakle puca dalek pogled na okolicu između Grassea i mora. Uvezli smo se kroz vrata, s ostacima starih utvrda, u gradić, prošli smo kraj poprsja nekog čovjeka, a Roger mi je objasnio da je to kamandant Lamy pl. Vaury, koji je poginuo na prijelazu stoljeća u nekoj ekspediciji u Sahari i koji se ovdje u Mouginsu rodio. Kuća Johna Kilwooda zvala se ’Plein ciel', i prije bi se moglo reći da je bila malena, a nalazila se u veoma uskoj ulici, iza trga, ispred jedne lijepe stare crkve, na kojemu je bilo platana i nekoliko palma. Kuća je bila trokatnica, bila je uska, na veoma visokim prozorima bili su navučeni tamnocrveni zastori, čitava je kuća, uostalom, bila crvena. Osim Roussela i Lacrossea, Kesslera i namještenika u odredu za ubojstva i onih iz Službe za prepoznavanje Centralnog komesarijata, i onih iz Police judicaire, ovdje su se nalazila još trojica. Roussel me upoznao s njima. Prvi se zvao Maurice Farbre i dolazio je iz Ministarstva unutrašnjih poslova u Parizu, čini se da je zauzimao visok položaj iako se ponašao veoma šutljivo prateći istragu. Drugi je dolazio iz Ministarstva financija u Parizu i zvao se Michel Ricard. Imao je divlju, crnu kosu. Također i on jedva da ja izgovarao tek pokoju riječ. Treći je bio iz Američkog konzulata u Nizzi, jer Kilwood je bio Amerikanac. Zvao se Francis Ridgeway. Napokon, ovdje je bio još i omaleni policijski liječnik dr Vernon, kojega sam već poznavao. Glavne osobe, a Johna Kilwooda više nije bilo ovdje. Njega su u nekakvoj metalnoj kutiji odnijeli u Institut sudske medicine. Tražitelji tragova, i ljudi iz Službe prepoznavanja, prolazili su kućom, posvuda su sipali grafit, po rubovima stola i čašama i bocama tražeći otiske prstiju i sve ostalo. Još uvijek su nemilice fotografirali. Nijedan od tih ljudi nije se izjašnjavao o mom izgledu, obuzimale su ih druge brige. Razgovaralo se francuski, čovjek iz Američkog konzulata govorio ga je s naporom i veoma nas je teško razumijevao. Neki policajac hodao je naokolo ulijevajući neprestance ljudima crnu kavu. Popio sam tri šalice. i tada sam se osjećao bolje. Lacrosse mi je umjesto pozdrava rekao kako me traže još od pet sati ujutro. Naime, u pet sati ujutro pošli su Roussel i on u kuću da Kilwooda napokon probude, jer su se bili pobojali da je Kilwood uzeo suviše mnogo sredstava za spavanje — suviše za tijelo puno whiskyja. Našli su

pijanca u kupaonici obješena o taj klin. Upitao sam: »Jeste li ikada prije bili u toj kući?« »Cesto«, odgovorio je Lacrosse. »Katkada ja, katkada komesar.« »I ja također«, oglasio se Kessler. »I?« »Kilwood je spavao. Njegova domaćica otišla je u osam. Došla je danas rano, preslušali smo je i poslali kući.« »Odilazili smo čitav jučerašnji dan u razmacima smjenjujući se, htjeli smo vidjeti što radi otkako imamo priznanje«, rekao je Roussel. »Ondje prijeko nalazi se 'Hotel de ’. Ondje nam je bio, kako da kažem, glavni stan. Čekali smo gospodu iz Pariza. Američki konzulat obavijestili smo već prije. Mister Ridgeway je došao oko dvadeset i dva sata.« »Ja sam također bio nekoliko puta u kući i vidio Kilwooda kako spava«, rekao je Ridgeway svojom lošom francuštinom. »Kao što je već rečeno, svi smo ponovo uvijek nailazili«, rekao je Lacrosse. »Zašto niste Kilwooda probudili i uhapsili?« »Nije trebalo da ga se uhapsi. Nije bilo razloga za hapšenje. Trebalo ga je samo policijski predvesti. A nalog bi nam imali donijeti tek obojica gospode iz Pariza.« Farbre, onaj iz Ministarstva unutrašnjih poslova, je nastavio: »Dugo je trajalo dok smo se sporazumjeli kako da postupimo u pogledu događaja. Morali smo se dogovoriti s Američkom ambasadom.« Ricard, iz Ministarstva financija, rekao je: »Time smo izgubili avion. Avion oružanih snaga nas je prebacio u Nizzu. Odande smo došli kolima. Žao nam je, nije moglo brže. To je veoma velika stvar ...« »Znam«, rekao sam. »Već sam razgovarao s gospodinom Ricardom«, oglasio se i Kessler. Obojica su se odnosila s punim poštovanjem kolega. Roussel je nastavio: »Kilwood nije mogao pobjeći, kuću su čuvali žandari. Teoretski je moguće da se netko provukao kroz vrt i potom uspeo preko zida — obrašten je bršljanom — ali to je jako nevjerojatno. Vjerojatnije je da se netko za čitavo vrijeme, neotkriven, nalazio u kući, da je potom izvršio djelo i tada nestao. Kako, ne mogu sebi predstaviti.« »I ja također ne«, rekao je Lacrosse. »Morali smo napokon pokušati da Kilwooda probudimo — gospoda iz Pariza čekala su zajedno s nama dugo vremena.« »Uostalom, ja sam pošao u kuću kad smo naišli na mrtvaca«, rekao je Farbre. Bio je žut u licu i zacijelo je imao bolesna jetra. »I ja također«, rekao je Ricard iz Ministarstva financija. »Zajedno sa svojim kolegama.« Pogledao je Kesslera. »Kako ste došli na ideju da je ovdje riječ o ubojstvu, a ne o samoubojstvu?« upitao sam Roussela koji mi je govoreći pokazivao fotografije koje su naknadno bile razvijene i povećane. »Tako nam kaže liječnik.« Svi smo pogledali policijskog liječnika, onog omalenog čovjeka, koji je bio manji čak i od Lacrossea. Doktor Vernon je pružio svoje ručice u zrak.

»To vidi i dijete, monsieur Lucas! Primijetio sam to čim smo ga skinuli s čavla. Uopće nema sumnje o tome. Kilwood je bio mrtav kad su ga objesili o čavao.« »Naš liječnik misli«, rekao je Lacrosse, »da su Kilwooda zadavili u snu najlonskom uzicom.« »Zagušen, sinko, zagušen«, rekao je mali liječnik. »Dakle, zagušili su ga.« »Tko to može znati?« Vernon je ponovo podigao svoje ručice, šetao je kupaonicom koja je bila veoma velika, a u njoj smo se svi nalazili, šetao je po kupaonici gore-dolje držeći šalicu kave u ruci. Ispijao je kavu malim gutljajima. »Već sam vam objasnio: prije autopsije uzrok smrti ne mogu utvrditi, čini se kao da je Kilwood bio zagušen.« »No, dakle«, rekao sam. »Ali to ništa ne znači. Da to doznam moram otvoriti leš. Pogledajte, djeco, to je moglo biti i prividno zagušenje, možda je Kilwood i otrovan. Ili je možda umro od srčane klijenuti. Ili od šoka kao posljedice gušenja.« »Ali netko ga je ipak morao objesiti o klin.« »Naravno, sinko, naravno.« Vernon je zaustavio policajca koji je naokolo nosio kavu. »Meni još jednu šalicu. Mnogo hvala. Ah, kako je to dobro. Ako je odista zagušen, pri autopsiji se moraju pokazati simptomi gušenja. Kažem vam, takve pripovijesti nešto su najneugodnije u mom poslu. Jer praktički se čovjek ne može uhvatiti ni za što. Pri gušenju zatvaraju se vratne vene, a također i žile kucavice, ali ne i kičmene arterije. Kao posljedica toga javlja se kočenje u licu, ono postaje podbulo, nastaje cianoza...« »Lice je bilo modro i podbulo«, rekao sam. »Bilo je ono i prije takvo! Zbog pijančevanja. Kilwood je pio, to svi znamo. Ali ipak nije bio modar i podbuo kako je to u onih koji su zadavljeni.« »Dakle ga nisu zadavili?« upitao sam. »Tko je to rekao?« Mali liječnik se smijuljio. »Možda je lice zbog pijanstva još i više poplavjelo i oteklo. Ubojica je morao popustiti pritisak uzice kad je Kilwooda odvlačio u kupaonicu i ondje ga objesio, pa su tako znakovi postali sasvim drugačiji i otekline zbog gušenja i modrost mogle su nestati.« »Neka mi bog pomogne«, javio se čovjek iz Američkog konzulata. »Čovjek bi mogao dobiti mlade!« »Zašto je ubojica još morao odglumiti i vješanje ako se ponio toliko diletantski?« upitao sam. »Po njegovu shvaćanju, nije on sve to radio diletantski. Po njegovu shvaćanju činio je sve kako treba. A tako je i uradio. Ali ne dovoljno dobro. Nije medicinski obrazovan čovjek — već sam vam rekao, tako nešto je jedno od najosjetljivijih područja.« »Usprkos tome ste sasvim sigurni kako Kilwood nije počinio samoubojstvo?« »Apsolutno sam siguran!« »Ali zašto bi ubili Kilwooda? Poslije tog priznanja nije bilo razloga za to«, rekao sam. »Tko je sve znao za priznanje?« Vemon se ogledavao trijumfirajući. »Eh, voila! Onaj tko se krio ovdje u kući — moram ipak isključiti da bi netko od gospode ubio Kilwooda, he he he — zasigurno nije to znao.« Vernon se zabavljao. »Ako je Kilwood odista zagušen, pri autopsiji bih morao naći krvarenje vezivna tkiva i u grkljanu. I to jaka krvarenja. Ili, naravno, uopće nikakva.«

»Taj će čovjek učiniti da poludim«, rekao mi je Ricard tiho brišući džepnom maramicom lice. »Zašto ne biste našli nikakva krvarenja?« upitao je Lacrosse blago se smijući poput Joba. »Riječ je o slijedećem — ima li još kave? Ima? Fino. Molim vas još jednu šalicu. Riječ je o tome, da li je sredstvo kojim se guši, dakle, uzica, čvrsto stegnuta ili su je u međuvremenu popustili. Mnogo vam hvala za kavu, sine.« »To znači«, rekao sam, »ako je uzica čvrsto zategnuta morali biste naći mnogo krvi.« Vernon se ponovo smijuljio. »Naprotiv! Ako je uzica čvrsto zategnuta, sasvim čvrsto i postojano, ne bih našao nikakva krvarenja.« »Mrnmmmmmm ...!« oglasio se čovjek iz Američkog konzulata. „Što je gospodinu?« »Ima hunjavicu«, rekao je Roussel. »Zašto uopće ne bi bilo krvarenja?« »Jer bi se tada svi krvni sudovi zatvorili i krv ne bi mogla ići prema glavi, to je jasno kao sunce, sinko, ili možda nije?« »Jasno kao sunce«, rekao je Roussel, »oprostite mi, doktore.« »Ali možda uzica nije bila čvrsto pritegnuta. Ubojica Kilwooda nije zagušio u krevetu — ako uopće i jest zagušen — već u kupaonici. Pogledajte izmet ovdje kraj kade. U krevetu ga nismo našli. Smrt je, dakle, nastupila u kupaonici i zbog toga su se crijeva mogla prazniti. Tome se ubojica sasvim spretno domislio. Ali usprkos tome ne dovoljno spretno.« Vernon je srkao kavu. Poučavao je šetajući naokolo: »Možda je i grkljan povrijeđen.« »Aha«, rekao sam. »A možda i nije! Sklizava je to stvar, to gušenje, već sam vam rekao. Ako uopće i jest gušenje. Neke stvari govore tome u prilog, dopuštam. Jak sam trag gušenja pronašao ispod grkljana. Pri autopsiji bih mogao naći također i lom štitaste rskavice, a također i pršljenaste...« »Fino, fino!« radovao se Lacrosse ironično. »... ali možda i ne moram. U većini slučajeva ne nalazimo takve prijelome.« »This guy is driving me nuts«, rekao je čovjek iz Američkog konzulata. Vernon ga je počastio dječjim smiješkom. »Zaboravite na uzrok smrti, doktore. A kako stoji stvar sa vremenom smrti? Da li biste nam mogli u pogledu toga nešto kazati?« upitao je Roussel. »Jest, i to je također svojevrsna priča. Teško, teško...« »Kako teško? Došli ste u pola šest. Nastupilo je već bilo ukočenje, ili možda nije kad ste ono vidjeli Kilwooda.« »Da li bih mogao dobiti malo šećera... hvala. Ponajprije djelomično. Muskulatura brade. Vrat i ruke, noge i stopala još ne.« »Dakle, kada ste došli, Kilwood još nije bio pet sati mrtav?« »Upravo u tome se i sastoji pitanje.« »Kako da je to sad pitanje?« guknuo je Roussel. Ovaj čovjek činilo se kao da nema živaca. . »Nakon proteklih pet sati ukočenje lesa je potpuno.« »To vi kažete! Drugi govore nešto sasvim drugo. Ali dobro, pri normalnoj temperaturi pet sati. Ali temperatura u tom stanu nije bila normalna, pogotovu ne u kupaonici. Ondje je veoma topla, to

ćete mi dati za pravo, zar ne? Dakle. Možda je Kilwood već bio pet sati mrtav kad sam došao, ali totalno ukočenje lesa zbog topline još nije bilo nastupilo, sinko. Osim toga — ukočenje uopće ne počinje bradom, već u srcu — a kako da to utvrdim prije autopsije?« »Mi znamo da je Kilwood u pet sati ujutro u svakom slučaju bio mrtav. Naime, u to smo ga vrijeme našli. Vi ste došli u pet sati i trideset. Kako je bilo sa mrljama na lešu?« upitao je Lacrosse. »Nisam mogao pronaći ni jednu.« »Dakle, Kilwood nije bio ni tri sata...« »Trenutak, sinko, trenutak! Pri brzoj smrti, dakle, kad je netko zadavljen, usiri se krv brzo — ali se za prva dvadeset i četiri sata pretvori u tekuće stanje i tako nastaju mrlje na lešu u tom slučaju kasnije, iako s druge strane ...« Ricard iz Ministarstva financija glasno je zijevnuo. »U redu, dragi doktore«, oglasio se Roussel nježno. »Molim — sa svim mogućim ogradama i nesigurnošću, kada je Kilwood, u najranijem slučaju, umro, a kada najkasnije?« »Ne mogu vam dati nikakav točan sat. To ne može nitko.« »Recite nam otprilike.« Vernon je mumljao: »Približno, znači li to da mi dopuštate odstupanje od jednoga sata?« »Jest.« »Tada bih rekao kako Kilwood nije umro prije nula sati i trideset, a također ne poslije jednog sata i trideset po ponoći. To znači...« »... da je već bio mrtav u dvadeset i tri sata i trideset, a možda tek u dva sata i trideset. Jasno nam je, dragi doktore«, rekao je Roussel. »I TI be a son of a bitch«, rekao je Amerikanac. Vemon, koji nije znao ni riječi engleski, veselo mu je kimnuo glavom. Lacrosse mi se obratio: »Uostalom, sve one rukopise što ste nam ih pribavili, dali smo našem stručnjaku.« „Šta je rekao?« »Isključio je, također i pod pretpostavkom da je prijeteće pismo napisano iskrivljenim rukopisom, svaku sličnost tih rukopisa s prijetećim pismom«, rekao je Louis Lacrosse. Naglo sam se okrenuo i iz kupaonice otišao kroz spavaću sobu na balkon. Disao sam duboko dugo vremena. Morao sam se prihvatiti za ogradu. Kad bih morao ma i jednu sekundu i dalje slušati sve to, bio bih zreo za ludnicu. Gledao sam na duboku zelenu dolinu gradića Grasse. U titravu zraku titrale su također i boje na gredicama s cvijećem neke tvornice mirisa, bile su ljubičaste, crvene, žute, modre, bijele i narančaste. Bio je to lijep pogled, a ja sam se osjećao tako jadno kao još nikada u svome životu.

30 »Karin«, rekao sam svojoj ženi, »htio bih se rastati.« »Ponovi to još jednom«, rekla je moja žena. Na sebi je imala jutarnji haljetak, površno je bila počešljana i nenamazana, nije znala da ću se vratiti, upravo je spremala sir i pivo za večeru. Sjedili smo jedno drugome nasuprot, u uglu velike naše dnevne sobe gdje smo uvijek jeli, bilo je devet sati naveče, a u sobi su gorjele četiri visoke stajaće svjetiljke sa širokim sjenilima od svile, boje meda. Rekao sam: »Htio bih se rastati, Karin. Žao mi je, ali ja te više ne volim i ne mogu više s tobom živjeti. Htio bih se rastati od tebe.« »Zbog neke druge žene?« »Zbog neke druge žene.« »Imaš komadić sira na obrazu«, rekla je moja žena. »Makni to s obraza. Znala sam to već i posljednji put kad si bio ovdje. Mene nećeš prevariti.« »Volim tu ženu, Karin«, rekao sam, a sam se sebi učinio đavolski podao i nizak, to sam također i bio, ali nisam bio kadar ništa drugo učiniti, na putu sam o svemu tome razmišljao. »Tu ženu volim«, rekao sam. »Prljavica. Upuštati se s oženjenim čovjekom!« »Nije znala da sam oženjen. Tada sam joj rekao.« Karin je ispila svoju čašu i nalila je ponovo. Zapalila je sebi cigaretu promatrajući me stisnutim očima. »A ona ti je rekla, ne budeš li se porazgovarao sa svojom starom i ne budeš li očistio sto tada ti više neće dopustiti, što?« »Ne, tako to nije bilo.« »Ah, nemoj mi još i lagati, ti kukavno pseto.« »Tako to nije bilo. Bilo je sasvim drugačije.« »Kako? Kako? Kako je bilo drugačije?« »To je svejedno. Bilo je drugačije.« »Tebi je to sasvim jednostavno«, nastavila je moja žena Karin. »Ne, nije mi jednostavno«, rekao sam. »Kad bi mi bilo jednostavno, već bih se prije mnogo godina rastao s tobom«, »A zašto?« »Jer već godinama nema ljubavi između nas. Jer te više ne volim. A ti me također već dugo ne voliš, budi poštena i priznaj.« »Uvijek sam te voljela. I uvijek ću te voljeti također i onda kad si svinja«, rekla je moja žena Karin. »To nije istina«, rekao sam. »Ipak je istina«, rekla je Karin. Tada je počela plakati, bezglasno, pušila je ponovo i nastavila piti pivo, a suze su joj neprestance tekle niz lijepo lice, nailazile su sve nove i nove. Nismo glasno razgovarali, „Što ti znaš o meni i koliko ja tebe volim? Jesi li se ikada brinuo? Govno si se brinuo.

Riječ je o onoj kurvi u Cannesu, zar ne?« »Ta žena živi u Cannesu«, rekao sam. »Čega ima naročito u toj tvojoj kurvi iz Cannesa«, pitala je moja žena Karin. »Je li izvanredna u krevetu? Je li mnogo bolja od mene?« »Nisam spavao s njom«, rekao sam. »Lazove. Nije s njome spavao, a želi se rastati od svoje žene. Što je to uradila ta kurva iz Cannesa s tobom? Kakve osobite stvari zna? Sada, kad si postao stariji, naravno, takve stvari upravo moraš raditi sa ženom toga tipa. Jest, upravo si u pravoj dobi za tako nešto. Dakle, naprijed, naprijed, naprijed, kaži već jednom! Kakve su to stvari u te kurve? Kakvu tajnovitu igru ona zna? »Nisam spavao s njome.« »Nisam spavao s njome!« Oponašala me. »Ti nevinašce. Rekla ti je kako ne smiješ priznati?« »To je istina«, rekao sam. »Istina! Dakle, ona to zna bolje. Dakle, fino. Ti sa svojom ljubavlju prema kurvama. Mora da si sasvim poludio za ovom. Kada je bila riječ o drugim kurvama, uvijek si se vraćao kući i bio je mir. Ali ovoga puta je drugačije.« »Ovoga puta je sve sasvim drugačije«, rekao sam. »A ta žena nije kurva.« »Plemeniti vitez u blistavu oklopu«, rekla je Karin maknuvši sa čela svoj plavi uvojak. Još uvijek je plakala, ali je govorila sasvim mirno. »Ovoga puta nije kurva. Nenadano. Odjednom. Upravo. Nije kurva, zar ne?« »Nije.« »Nije kurva? Kurva! Kurva! Kurva iz Cannesa!« »Prestani«, rekao sam. »Ja da prestanem? Ja? A ako ne budem prestala? što će biti tada? Hoćeš li me tući? Hoćeš li me ubiti? Govno ću prestati! Je li ljepša od mene?« Nisam odgovorio. »Upitala sam te je li ljepša od mene?« »Jest«, odgovorio sam. »Fino«, rekla je moja žena. »Je li mlađa od mene?« »Nije važno.« »Dakle, jest. Znaš li ti što si? Ti si najveća hrpa govana koja postoji na kugli zemaljskoj. Znaš li ti koliko smo mi u braku? Deset godina!« Pobojao sam se da će sada kazati: »Najbolje godine svog života tebi sam poklonila.« Eto, sada je rekla. »Poklonila«, rekao sam. »Tako je!« povikala je nenadano kao da je luda. »Poklonila! Tko je brinuo o tebi i tko te čekao, često i mjesecima, tko je pri tom stario i tko će sada biti odbačen kao komadić papira? Tko je mnogim zgodnim muškarcima rekao ne i tko je uzeo upravo tebe, a bili su mnogo zgodniji u blizini, to i sam znaš. Ja! Ja sam to uradila! Ja imam tvoj prsten na ruci. Ti si mi ga stavio na ruku. Ti si obećao da ćeš ostati kraj mene u dobru i u zlu, u bolesti i nuždi, sve do...« »Ne. Nismo se vjenčali u crkvi«, rekao sam. »Samo u ženidbenom uredu. Karin, molim te!« »U crkvu nisi htio! Nikada nisi želio nositi prsten! Sada shvaćam zašto! Jadni moji roditelji,

upozoravali su me na tebe, pogotovu tata. Sada su mrtvi. Sada više nemam nikoga. Samo tebe. A i tebe više nemam, izbivao si tisuću milja od mene, uvijek, osjećam to, ali si se uvijek vraćao kući, ljudi su te vidjeli kako dolaziš, imala sam muža, koji mnogo putuje i koji nije zdrav, i koji viče u snu. Sada shvaćam zašto vičeš u snu.« »Nemoj govoriti gluposti«, rekao sam. »U snu vičem godinama. A tu ženu poznam otkako sam u Cannesu.« »Kako se ona zove?« šutio sam. »Nije osobito teško da se dozna.« »Ne, osobito teško nije«, rekao sam. »Doznat ću«, rekla je moja žena Karin. »A tada ću uništiti tu kurvu, to ti obećajem. Tako ću je udesiti da će morati otići iz Cannesa.« »Kako to kaniš uraditi?« »To neka bude moja briga! Razoriti brak! Kakve li kurve!« »Već sam ti rekao, nije znala da sam oženjen, a s njome nisam spavao.« »A i tebe ću udesiti! Kod Gustava! U poduzeću! Ondje ću imati što da kažem! Ondje ćemo se još jednoć sastati budeš li i dalje bio u tom poslu, tom kurvinskom poslu.« »Ne možeš ti mene udesiti«, rekao sam, »a da i sebe ne udesiš. Ti želiš živjeti, zar ne? Nama treba novaca, jesmo li oženjeni ili ne. Zar možda želiš gladovati, ili?« »Ti bestidna životinjo«, rekla je. »Prezirem te. Prezirem te od sveg srca, sve do smrti.« »Pusti me da idem, Karin. Molim te«, rekao sam. »Jako te molim. To nije više brak, to što mi radimo. A šta da i bude od nas dvoje? Obećajem ti da ću se uvijek brinuti za te, ja ću ...« »Ah, vidi ti njega! Plemenito je to od tebe. Grom i pakao! Kapa dolje! Pravi gentleman! Ti ćeš se, dakle, i dalje za mene brinuti, ti svinjo? Ne želiš me jednostavno ostaviti i otići govoreći mi: ostani gdje jesi, još si mlada i zdrava, pa možeš raditi.« »To bi baš i mogla«, rekao sam. »A zašto da radim?« upitala je. »Nikada sebi .nemam što da predbacim. Ti želiš otići, ne ja. Ima zakona.« »Znam.« »Ima, hvala bogu, zakona što štite ženu.« Iz Mouginsa, iz one mrtvačke kuće, vratio sam se bio u Cannes. U 'Majesticu’ sam našao brzojav što ga je poslao Gustav Brandenburg: neka se odmah vratim u Dusseldorf. Okupao sam se i obrijao, spremio sam samo svoju mekanu putnu torbu, odjenuo na sebe lagano odijelo, drugo što mi ga je Angela bila pronašla. Avion za Dusseldorf, preko Pariza, polazio je tek za tri i po sata, pa sam sjeo na praznu terasu gdje su bili razapeti mnogi suncobrani, sjeo sam u ’naš’ kut, kut, gdje smo sjedili Angela i ja, pio sam bocu šampanjca, ali sam se osjećao sve gore, nisam mogao izdržati u tom kutu, otputio sam se u predvorje da nazovem Angelu. Nisam to uradio. Sjedio sam dva sata u predvorju, neprestance se nakanjujući da je nazovem, a ipak to nisam učinio. Nisam bio dovoljno hrabar. U džepu moga kaputa nalazile su se naušnice, igrao sam se njima, htio sam ih odbaciti i odjednom sam primijetio kako sam sasvim blizu tome da naprosto pošašavim, potom sam uzeo taksi i otišao u Nizzu, na aerodrom, ondje sam ponovo čekao, i u Nizzi sam također pio šampanjac. Pijan, približavao sam se autobusu kad su prozvali moj let. Poput luđaka gledao sam na balkon s posjetiocima, ali, naravno, Angele nije bilo, teturao sam i gotovo pao kad sam se penjao u autobus.

Svi su me ljudi gledali, primijetili su da sam pijan. Gledali su me potom i kasnije, u avionu, iako sam sjedio sasvim tiho, više nisam pio, razmišljao sam o tome kako se moram rastati od Karin. Neprestance su me gledali ljudi. Možda sam bio prljav u licu. Odvezao sam se tada taksijem kući odakle sam nazvao Gustava. Bio je u svom uredu, rekao mi je neka budem kod njega u devet sati. Potom smo jeli sir, Karin i ja, pili pivo, a tada sam joj rekao kako volim drugu ženu i kako se želim rastati, a ona mi je odgovorila, i sve je proteklo onako kao što sam do sada napisao. U Düsseldorfu je bilo veoma toplo. Noć je bila sparna, bili smo otvorili prozor. Moja žena Karin izvadila je džepnu maramicu iz svog jutarnjeg haljetka, obrisala je sebi suze, useknula se i upitala sasvim poslovno: »Kako to sebi predstavljaš u financijskom pogledu?« U tom trenutku sa mnom se nešto dogodilo, čujte me, vratio sam se kući pun osjećaja krivnje i takav sam započeo razgovor. Znao sam, bio sam svinja, koja želi naprosto napustiti ženu zbog druge. Govorio sam sebi kako to može učiniti samo svinja. Ali da to moram učiniti, za to nije bilo izbora. I suviše sam volio Angelu da bih mogao ma i jednu noć proboraviti pod istim krovom s Karin. Ipak: tog sam se razgovora bojao. Bojao sam se provala histerije, ljubavnog tepanja, molbi, preklinjanja, zaklinjanja, čini se da muškarci imaju sasvim krive predodžbe kada je riječ o ženama, o ženama s kojima su nesretno oženjeni. Vjeruju kako će te žene počiniti samoubojstvo, kako će se slomiti, utopiti se budu li ih ostavili zbog druge. Jer one, usprkos svemu, još uvijek vole svoje muževe. Činilo se ipak da tome nije tako. »Kako to sebi predstavljaš u financijskom pogledu?« upitala me moja žena poslovno i hladno. U tom trenutku moj osjećaj krivnje nenadano je nestao. »Naravno, ostavljam ti stan«, rekao sam. »Otići ću.« »Kamo?« »Bilo kamo. U neki hotel. Još i sam ne znam.« Znao sam već, ali moje se držanje promijenilo. »Uza se imam tri tisuće maraka, odmah ih možeš dobiti — dvije hiljade i osamsto. Plaćat ću stanarinu, osiguranje i tako dalje, a ti ćeš dobivati dosta da možeš pristojno živjeti sve do sudske odluke.« »Što misliš pod sudskom odlukom?« »Kada se budemo rastali.« »Tko kaže da ću se rastati? O tome nisam prozborila ni riječi. Ti bi to htio. Ali ja ne kažem ništa. Baš ništa. Moram se svjetovati sa svojim advokatom. Prije toga ne kazujem ni riječi. Koliko mi, dakle, daješ?« Naznačio sam joj za svoje prilike prilično visoku svotu. »To nije ni za kruh s maslacem! Tom svotom neću izaći. Tebi bi to odgovaralo. Ja neka dobijem milostinju, a ti ćeš svotu, koju bi meni davao, za mjesec dana baciti kroz prozor, za dva dana, s onom svojom kurvom iz Cannesa.« »Drugih prihoda, osim plaće, nemam«, rekao sam. »Nemam imetka.« »Imaš novaca u banci.« »Ti znaš koliko je to.« »Novac glasi na tvoje ime. Ja imam samo pravo raspolaganja tim novcem, što ćeš uraditi budem li sve podigla?« »Ti to nećeš učiniti«, rekao sam, »da ne zapadneš u neprilike«, rekao sam i odmah sebi preduzeo

da ću kao prvo staviti zabranu na njeno raspolaganje mojim računom. »Akcije u Švicarskoj, i od toga pripada meni polovica«, rekla je Karin. »Mogla bih otići u Zürich i polovicu prodati.« »Mogla bi«, rekao sam. čudnovato, za te akcije u Švicarskoj nisam mario. I ja također sutra moram k svojem advokatu. Već dvadeset godina bio je moj advokat, a bio mi je i prijatelj. Morat ću se s njime savjetovati. »Sada više neću reći ni jedne riječi«, rekla je Karin. »Mene nećeš navući u klopku. Moram se svjetovati s advokatom. On će mi reći kako da se ponašam. A što si ti mislio? Da ću već danas reći da i amen kako bi mogao uzeti onu kurvu iz Cannesa? Kako bi bilo koju kurvu mogao oženiti? Ni jedne riječi nećeš izvući iz mene. Sada moram misliti na sebe. Potrebna mi je sigurnost — ako ne dobijem ništa drugo. Novac što ga imamo naš je, a ne tvoj.« »To je u redu«, rekao sam, »mi smo zajednica, ali također i tvoj novac nije samo tvoj. Naš je.« Sada, kad smo razgovarali o novcu govorili smo sasvim mirno i poslovno, tiho, a da jedno drugo uopće i gledali nismo. »Dakle, ti svinjo«, rekla je Karin, „Što si to smislio?« »Ja odlazim. Sada, odmah.« »To je smiješno. A tvoje stvari?« »Uzet ću ih. Samo najnužnije.« »Kako?« »Mojim kolima.« »Našim kolima!« povikala je Karin. Ustao sam. »Kamo ćeš?« »Da pakujem«, rekao sam. »Kasno je.« Uto je ponovo počela plakati. Protrčala je kraj mene u spavaću sobu i zalupila vratima, čuo sam je kako jeca. Slušao sam jecanje još čitav sat.

31 Svukao sam se, olabavio kravatu, otišao u sobu sa svojim stvarima, iznio sam ponajprije tri velika kovčega iz gornjeg dijela ugrađenog ormara. U avionu sam ispisao punu cedulju, zabilježio sam sve stvari što ih moram uzeti. Ta ceduljica izgledala je ovako: Slonovi Sicilijanski konjić Pisaći stroj Odijela Rublje Kravate . Dugmad za manšete Popis telefonskih brojeva Čekovna knjižica Dokumenti automobila Dokumenti lični Franci Cipele Police osiguranja Putna budilica Mali radio Minox Kišna kabanica Bila je to prilično smiješna lista, ali nje sam se držao. Najprije sam potrpao u jedan kovčeg košulje, donje rublje, čarape, cipele i kravate. Bilo je to čitavo brdo stvari. Kad bih zastao u radu, čuo sam Karin kako jeca. Sada je jecala glasnije. Otišao sam u ostavu i potražio veliki karton u kojem se nalazila drvena vuna, dovukao sam ga u dnevnu sobu i oprezno stavio u nju sve moje slonice. Zamotao sam ih također u novinski papir, svakog posebice. Tada je došao na red šareni sicilijanski konjić, zatim mali tranzistor što se nalazio kraj moje postelje, bio mi je drag iako smo imali u kući skupocjeni muzički ormar. I napokon Minox kameru. U jednu putnu torbu stavio sam osobne dokumente, što su se nalazili u pisaćem stolu, moj privatni telefonski adresar, automobilske dokumente, dugmad za manšete, igle za kravatu i tri ručna sata. To je bilo osobito smiješno, to što sam uzeo sve svoje satove. Ručne satove, također i onaj što sam ga nosio, poklonila mi je Karin. Tada sam uzeo kovčeg i onaj karton i odnio ih dolje. Kola su bila pred kućom. Služio sam se liftom i unio kovčeg u prtljažnik. Na sreću bio je velik. Ali ipak nije bio dovoljan. Jedan kovčeg i putnu pisaću mašinu stavio sam na stražnje sjedalo, karton sa slonićima stavio sam na sjedalo kraj vozačeva. Neprestance sam morao odilaziti gore. Kad sam drugi puta naišao, otvorila su se vrata stana sučelice nama, a naša susjeda, gospođa Hartwig, stajala je na njima. »Dobar večer, gospodine Lucas.« »Dobar večer«, rekao sam i htio poći dalje, ali je pošla za mnom. „Što to radite! Zar se selite?« »Za neko vrijeme, jest, gospođo Hartwig.« Iz stana čula se Karin kako jeca. Jecaji su sada. bili veoma glasni i grčeviti. »Vaša jadna žena...« »Jest«, rekao sam. »Oprostite mi, gospođo Hartwig.« »Niste u pravu, što to radite, gospodine Lucas. Imate tako dobru ženu i...« »Gospođo Hartwig...« »Izvolite, gospodine Lucas?« »Brinite se za svoje stvari.« »Kakva li bezobrazluka«, rekla je, otišla i zatvorila vrata. Osjećao sam kako me neprestance gleda kroz špijunku kad sam sada započeo snašati svoja odijela. Bila su teška. Znojio sam se u

vlažnoj omarini. Noga me počela boljeti. Progutao sam svoje tablete a da ih i brojio nisam. Bio je to proklet posao, rado bih se bio odmorio, ali o tome nije bilo govora. Odijela sam objesio o strop automobila, a ona za koja nije bilo mjesta, prostro sam preko kovčega. Na ulici su me promatrali neki ljudi koji su pošli da udahnu malo svježeg zraka. Gledali su me radoznalo. Glasno sam psovao. Košulja, hlače, sve se slijepilo na meni, znoj mi je tekao niz kosu preko čela u lice. Ali napokon sam bio gotov. Kola su bila prenatrpana, gotovo su dodirivala cestu. Još jednoć sam se odvezao gore i otvorio vrata spavaće sobe. Bacio sam 2800 maraka, u novčanicama po stotinu, na komodu. Karin je ležala poprijeko kreveta gledajući u strop, plakala je glasno jecajući. »Ovdje je prvi novac. Čut ćeš o meni čim saznam gdje ću stanovati«, rekao sam. šutjela je. »Zdravo, Karin«, rekao sam. »I oprosti mi, ako možeš.« »Ja da ti oprostim? Nikada! Nikada! Bog će te kazniti! Nitkove!« Nije to imalo smisla. Sada sam se morao brzo udaljiti. Uputio sam se vratima. Nenadano sam začuo kako je Karin poskočila s kreveta i potrčala za mnom. Trudio sam se da dohvatim izlaz. Kad sam stupio na hodnik, Karin me pozvala. Priljubila se sasvim uza me i glasno vikala: »Ostani! Ostani! To nećeš uraditi! Ti to nećeš uraditi!« »Uradit ću, oprosti mi«, rekao sam oslobodivši se. Vrata sučelice nama su se otvorila, Hartwigova je ponovo stajala u vratima. Karin ju je ugledala i povikala: »Gospođo Hartwig, moj muž me napušta!« Potom je pala Hartwigovoj u naručje i počela glasno plakati, bio je to plač poput grča, strašno ga je bilo čuti. »To mu i priliči«, rekla je Hartwigova dok sam ulazio u lift. »Ali niste sami. Imate prijatelje. Moj muž i ja smo vam također prijatelji, jadna, draga gospođo Lucas. Vaš će se muž još čuditi. Doživjet će on još čuda neviđena, vaš muž!« Pritisnuo sam na dugme i lift je počeo kliziti nadolje. Čuo sam Karin kako promuklo viče za mnom: »Zločinče! Svinjo! Prokleto pseto! Platit ćeš mi to! Svući ću sa tebe i posljednju košulju!« Začuo sam također i Hartwigovu kako viče, ali nisam razumio što je rekla. Stenjao sam od napora, znojio sam se, a noga me jako boljela, razmišljao sam neka bi, za božju volju, to bio početak, a ne kraj. Kaputom sam ogrnuo leđa. Dospio sam u prizemlje, za sobom zatvorio vrata i to je bilo posljednji put što sam kroz ova vrata izašao, posljednji put u mome životu, jest, posljednji put.

32 Vozio sam jako oprezno, bio sam uzbuđen i bojao sam se nesreće. Vozio sam prema aerodromu u Lohausenu. Ondje se nalazio düsseldorfski 'Hotel Intercontinental’. GLOBAL je sve svoje posjetitelje i goste smještao u tom hotelu, poznavao sam portire i direktore, čak i generalnog direktora. Plaćali su nam procenat. Poslije slijetanja razgovarao sam telefonski s generalnim direktorom, rekao sam mu da ću doći, jer se želim rastati od žene. Pitao sam ga može li mi izdati jednu veliku sobu s mnogo ugrađenih ormara — na neodređeno vrijeme. Sporazumjeli smo se o cijeni. Još je uvijek bilo sparno, čak i noću nije postalo hladnije, znojio sam se također i u trenutku kad sam prispio u 'Intercontinental'. Ovoga puta pomoglo mi je osoblje odnijeti sve moje stvari — dobio sam lijep apartman u osmom katu. Bilo je dovoljno mjesta za moje rublje, i moja odijela, a direkcija mi je poslala dvije boce sekta. Nisam bio raspoložen da pijem. Iz bara sam naručio bocu whiskyja i mnogo leda sa sodom, i kad sam počeo spremati stvari, pio sam polako se smirujući. Svukao sam se do gola usprkos tome što je prostorija bila klimatizirana, uopće nisam bio navikao da tjelesno radim, pio sam dok sam vješao odijela, spremao rublje i sve ostalo. Sloniće i konjića stavio sam na dvije velike zidne police u salonu. Svoje dokumente morat ću spremiti u hotelski sef, sutra ujutro, razmišljao sam. Tada moram uzeti novac iz banke i onemogućiti Karin da raspolaže računom. Bio je to još jedan prostakluk, ali nisam želio ništa stavljati na kocku. Napokon sam time završio — u dva sata ujutro. Sjedio sam potpuno iscrpljen i prazan, užurbano sam disao, a noga me jako boljela. Nastavio sam piti, osjećao sam kako sam sve više pijan. Sve na što sam mogao misliti bilo je: otišao sam od Karin. Što će se sada dogoditi, nisam znao. Ali otišao sam od Karin. Tada sam je nazvao. Odmah se javila, a ja sam čuo glas Hartwigove i njena muža koji su bili kraj nje i tješili je. »Karin, stanujem u ’Intercontinentalu’«, rekao sam. »Dobro«, rekla je i odložila slušalicu. Sjeo sam u salon ispred prozora i gledao noć i prijeko aerodrom. Ondje su sjale mnoge bijele, crvene i plave žarulje, piste su bile osvijetljene. Od vremena do vremena polijetao bi ili se spuštao pokoji avion. To mora da su poštanski avioni, razmišljao sam. Bili su to avioni na prolazu što dolaze iz daleka i pred sobom imaju još dug put. Avioni su katkada letjeli sasvim kraj hotela, ali čudnovato nije ih se čulo — kao i one u Cannesu što se spuštaju u Nizzi. Televizijski je program već davno bio završen, ukopčao sam, dakle, svoj mali radio-aparat. Pokazivač na skali stajao je na Frankfurtu, bio je to američki odašiljač za vojnike i prvo što sam čuo bio je glas Boba Dylana, neka mi bog pomogne: »... the answer, my friend, is blowin’ in the wind. The answer is blowin' in the wind...« Brzo sam ugasio aparat i nastavio piti razmišljajući o Angeli, a čitavo me tijelo boljelo od čežnje za njom. U četiri sata ujutro bio sam potpuno pijan. Zatražio sam Cannes. Ponešto sam teško govorio, ali osobito razgovijetno pošto se Angela, nakon duga vremena, javila. Ispočetka se nije snašla. »Ne želim te više«, rekla je. »Gdje si? U ’Majesticu’? Zašto zoveš u to vrijeme?« »U Dusseldorfu sam«, rekao sam. »Gdje?«

»U Njemačkoj. U Dusseldorfu.« Sad smo razgovarali francuski. Angela je bila još i suviše zatečena a da bi mogla razgovarati njemački. »Zar nisi u Cannesu?« »Nisam. Morao sam se vratiti.« »Nisi me prije toga nazvao.« »Nisam se usudio.« »Detektivi su sinoć bili kod mene. Tražili su te. Nestao si pošto si otišao od mene. Gdje si bio?« »U nekom baru. A poslije toga kod neke kurve«, rekao sam. »Ubili su Kilwooda.« »Znam. što misliš što se sve zbiva ovdje? Reporteri, reporteri. Iz čitava svijeta. Kilwoodovi advokati. Pripadnici američke policije. Ali sve se odvija u velikoj tajnosti. Novine pišu samo o zločinu. Skandal u svakom slučaju kane zaobići. Ah, Roberte, zašto si mi lagao?« »Rekao sam ti istinu.« »Jest. Na kraju. Ali ispočetka si lagao.« »Odsada više neću lagati, Angela«, rekao sam. »Nisam više sa svojom ženom. Napustio sam je...« „O, bože«, rekla je Angela. »... razgovaram s tobom iz hotela.« Rekao sam joj odakle, dao sam joj svoj broj telefona. »Čekaj. Čekaj. Moram uzeti svoje naočale... I nešto da zapišem... Kako je ono tvoj broj?« Ponovio sam joj još jednoć, a ona je zapisala. »Napustio sam svoju ženu da vidiš kako sam ti govorio istinu. Ne volim više svoju ženu, već dugo je tome tako. Sutra idem advokatu — danas — i predat ću zahtjev za rastavu braka. Naravno, bit ću proglašen krivim.« Angela je poslije toga tako dugo šutjela da sam već bio pomislio kako je spustila slušalicu. »Angela!« " »Da.« Glas joj je nalikovao šaptanju. »Vrati se, Roberte...« »Jest, Angela, jest«, rekao sam, a bol iz mog tijela je nestala, nestala je kao nekim čudom, »Kad ćeš doći?« »Još ne znam.« »Uskoro?« „Što prije budem mogao. Ali ne znam kada. Moram ovdje raditi. Nazvat ću te sutra naveče, zar ne?« »Možeš nazvati kad god te bude volja«, rekla je Angela. »Ujutro, naveče, noću, rano, kao i sada. Uvijek ću biti ovdje i čekati da me nazoveš. Kako se osjećaš?« »Strašno«, rekao sam. »A i veoma sretno, beskrajno sretno. Oboje.« »I ja također«, rekla je Angela, »i ja također, Roberte. Ali prije svega strašno. To, što radimo, nije pravo.« »Pravo je, kažem ti, moj brak bio je komedija.« »Jest, sada to vjerujem. Inače te još i sada ne bih htjela, pa ma koliko me to boljelo. Ali ipak to nije pravo.« »Ne slažem se«, rekao sam.

»Ipak«, rekla je Angela. »Kaznit će nas bog za to.« »Zato što se volimo?« upitao sam. »Znaš ti zašto«, rekla je Angela. »Ne možeš se kockati s bogom.« »Ne mogu drugačije raditi no što radim«, rekao sam. »Ne, otkako te ljubim, Angela.« Ponovo je nastupila velika stanka. U slušalici je šumilo. Tada: »I ja također ne mogu, Roberte«, rekla je Angela. »I ja također ne mogu drugačije raditi.« »Sve će se dobro završiti kada je o nama riječ«, rekao sam. Šutjela je. »Ne vjeruješ li to?« »Ne«, rekla je, »ali tako bih rado povjerovala u to. Ti si pijan, zar ne?« »Jesam«, rekao sam, »jako.« »Želim da je i meni tako«, rekla je Angela. »Dakle, do sutra naveče. Čekat ću tvoj poziv, Roberte. Ja...« Tada se nenadano prekinuo spoj. Razmišljao sam da li da je ponovo nazovem, ali odustao sam. Sjedio sam ovdje, noge sam stavio na sto, pio sam i gledao mnoga svjetla na aerodromu, prijeko, mnoga svjetla što su me podsjećala na Cannes. Jedan avion letio je upravo iznad hotela. Gledao sam ga kako nailazi, sa svojim svjetlećim pozicionim svjetlima, letio je točno na mene, tada ga je pilot naglo podigao, ali agregati su upravo šaptali, a sve je bilo za mene, nenadano, nestvarno, apsolutno nestvarno.

33 Zvonio je telefon. Čuo sam ga u razbarušenom teškom snu i pomislio kako samo sanjam da telefon zvoni. Upravo sam sanjao o zmijama, bilo ih je mnogo, veoma velikih zmija, borio sam se s njima na život i smrt. Zmije su me htjele sapeti. Zazvonio je telefon. Ne, nije to bio san. Probudio sam se, nenadano sam bio budan, nisam znao gdje se nalazim, kakav je dan, kakvo vrijeme, tko sam, ne, odista, nisam to bio kadar kazati. Zvonio je telefon. Nisam mogao primijetiti aparat, jer zbog spuštenih zastora u sobi je bio gotovo mrak. Još uvijek sam osjećao kako me zmije stežu, kako mi proždiru kosu, tijelo, a čitav sam bio u znoju. »Gdje sam to ja? Gdje se nalazi taj prokleti telefon? Pipao sam, prevrnuo sam čašu vode što se nalazila na noćnom ormariću kraj mog kreveta, rukom sam zagrabio u vodu što je kapala na pod, trip, trip, trip, kapala je voda na nešto tvrdo — telefon. Podigao sam slušalicu. Ruka mi je drhtala kad sam prinio slušalicu uhu. »Da?« »Dobro jutro, gospodine Lucas«, oglasio se djevojački glas. »Rekli ste nam da vas probudimo. Sedam je sati.« »Sedam sati«, ponovio sam glupavo. Htio sam odložiti slušalicu, nisam pronašao vilicu, tražio sam sada obim rukama prekidač noćne lampe, pritisnuo sam i odvratno, i suviše jako svjetlo nenadano je osvijetlilo prostoriju. Kakva li je to... tada sam se svega sjetio. Jest, to je moja hotelska soba. Jest, zamolio sam ih neka me probude u sedam sati: Jest, nalazio sam se u 'Intercontinentalu'.’Jest, napustio sam svoju ženu. Radi Angele. U četiri sata razgovarao sam s njom. Dakle, nisam spavao ni tri sata. Oči su mi gorjele. Znao sam da ću odmah zaspati ako sad ne ustanem, više nisam smio zaspati. Vidio sam kako voda kaplje-s ploče na noćnom .ormariću i obrazuje tamne mrlje na podu. Duboko sam udahnuo, potom sam skočio s kreveta — uradio sam to i suviše brzo, zaglavinjao sam i gotovo pao. Boljela me glava. Bio je to whisky, mnogo whiskyja prošle noći. Još uvijek sam bio pijan. Nesigurno sam teturao po spavaćoj sobi, k prozoru, razmaknuo sam zastore. Sjajno sunčevo svjetlo pogodilo me kao neka jaka bol. Obje sam ruke pritisnuo o čelo. Ondje, prijeko, nalazio se aerodrom. četvrtak, 18. svibnja, to je danas, razmišljao sam. Svršetak mog starog života. Da li je to početak novog? Jest, tako sam se nadao. Jednog života punog ljubavi. Kako sam došao do toga da tako živim? Na to nisam mislio ovog jutra, toga sam se sjetio tek kasnije — kad sam se našao na Guarisankaru problema i teškoća na svom putu do Angele. Toga jutra, napola bunovan od whiskyja, glave što me boljela, razmišljao sam samo ovo: noćas si učinio svemu kraj. A u tom svršetku počiva početak. Bio sam veoma ozbiljan. Ozbiljan i zabrinut kako da sada radim sve pravilno. Sam sam se sebi pričinjao bespomoćnim. Sam, nenadano, sam. Pomislio sam da nazovem Angelu, ali sam se bojao da bih je mogao probuditi. Tuširao sam se vrućom vodom, a poslije toga glavu stavio pod hladnu, obrijao sam se, ali glavobolju i mamurluk nisam mogao rastjerati. Naručio sam dvije velike posude čaja, alka-seltzer i soda-voda. čaj i alka-seltzer napokon su mi pomogli. Bilo mi je bolje. 7,45 Danas sam imao mnogo posla. Ponajprije sam nazvao Fontanu na njegov privatni broj. Dr Paul Fontana bio je moj advokat — već više od dvadeset godina. Rekao sam mu sve što se dogodilo, rekao sam mu kako ga nužno trebam da se porazgovorimo.

»Kada?« upitao je Fontana. Glas mu je zvučao mimo i prijateljski poput glasa liječnika. Nikada ga nisam čuo da drugačije govori. »Ne znam kada, Paule. Moram u svoje poduzeće. Moglo bi biti da će me Brandenburg nekamo poslati, ali naveče bih želio svakako biti slobodan — to je najkasnije. Ako to ne bi bilo moguće, ponovo ću te nazvati.« »Dobro. Dođi u moju kancelariju. Imam mnogo spisa da riješim. Zasigurno ću biti ovdje i do ponoći. Dođi kad budeš mogao, ali poslije šest. Tada neće biti stranaka.« »Hvala ti, Paule.« »U redu. Opominjem te. Predstoje ti teški časovi.« »Svejedno mi je.« »Tako sada govoriš. Pričekajmo.« »Tada možeš čekati sve do moje smrti. Svejedno mi je što me čeka. Od Karin moram otići. Volim tu drugu ženu. A i ona mene.« »Lijepo je to, ali to nam neće pomoći u našem napredovanju. Pokušat ću učiniti sve što mogu da bih ti olakšao koliko mi je to god moguće. Ali moraš me odista poslušati i činiti što ti budem svjetovao.« »Zbog toga i želim da se uskoro sastanemo.« »Mnogi to također žele, ali ne rade ono što im kažem. Kako je s tvojim računom u banci?« »Glasi na moje ime. Karin ima samo pravo raspolaganja novcem.« »Dakle, odmah idi u banku i opozovi punomoć kojom ona također raspolaže novcem.« »Na to sam također već pomislio. Odmah to moram uraditi.« »Jasno. Tvoja će žena sada pokušati sve da ti naškodi, tebe da okrivi a da za sebe izbije što veće prednosti.« »Vikala je za mnom kako će s mene skinuti i posljednju košulju.« »No, dakle«, rekao je Fontana. »Pripazi na sebe, Roberte. Žena koju ostavljamo, spremna je na sve. Mržnja je mnogo snažniji osjećaj od ljubavi. Ima li Karin račim u banci?« »Ima. U nekoj drugoj banci. Godinama. Ne znam koliko ima uloženo.« »Smiješ li i ti podizati taj novac?« »Ne.« »Naravno, ne«, rekao je Fontana. »Tako je i pravo, čekam te, dakle, večeras. Prije toga ne čini ništa osim onoga s računom. Prijavi svoju adresu i Tntercontinentalu’ radi prijema svoje pošte. Obećaj mi to.« »Obećajem. Pozdravi Veru.« »Uradit ću to.« Vera je bila njegova žena — već sedamnaest godina. Imali su dvije kćeri, živjeli su u sretnom braku. Idealan par. Ima i toga. Angela i ja smo također idealan par, pomislio sam. Obukao sam se, na recepciji sam zakupio sef, stavio u nj svoje dokumente i omotnicu sa 119.000 franaka, ostatak dobitka u igračnici. Tada sam sjeo u automobil i odvezao se u grad — u svoju banku. činovnik na šalteru, koji me smijući se pozdravio, poznavao me još iz godine 1949. Zvao se Kresse i imao je jedno stakleno oko. Nije se to primjećivalo, znao je samo onaj tko to i inače zna. Jednoć mi je pokazao. Bilo je to fantastično stakleno oko, naprosto ga se nije moglo razlikovati od prava oka. Objasnio sam Kresseu, koji je za te mnoge godine posivio i postarao se, što želim, a on je otišao i

donio spise koji se mene tiču, ispunio je neki formular kojim se opoziva punomoć mojoj ženi. Formular sam morao potpisati. Tako moja žena više nije imala pristupa mojim novcima. Bilo je to sasvim jednostavno. Trajalo je tek nekoliko minuta. Dao sam Kresseu svoju novu adresu kamo će mi odsada slati bankovne izvode, to neka bude 'Hotel Intercontinental' do daljnjega. On je to zapisao a da pri tom nije postavio nijedno osobno pitanje. Bio je on mudar čovjek. Stakleno oko imao je zahvaliti hicu nekog sovjetskog strijelca, uvijek je govorio kako je dvaput u životu imao više sreće nego stotinu ljudi zajedno: onaj strijelac ga je mogao i ubiti, radilo se o milimetru. To je bila ta sreća. A druga sreća bio je njegov brak sa ženom koju je zvao ’Anica'. Anicom je bio oženjen već 28 godina. Nisu imali djece, a voljeli su se kao i prvog dana braka. Za tih godina Kresse je postao ponešto brbljav. Toga jutra u banci gotovo nije bilo nikoga, a Kresse je donio neki kalendar pokazujući mi stranicu na kojoj su bili zabilježeni daru i mjeseci u godini. Gotovo pola tih dana bilo je potcrtano crvenom olovkom. »Lijepo to izgleda, zar ne?« Kresseovo lice se sjalo. Činilo mi se kao da se ne smije samo ono njegovo pravo oko već da se raduje i stakleno. »Svake večeri precrtam jedan dan.« »Zašto?« »Dvadesetog prosinca odlazim u penziju. A tada ćemo Anica i ja otići iz Dusseldorfa, odmah poslije praznika. Sve je već uređeno. Napuštamo Njemačku. Već od svršetka rata štedimo, uzet ćemo bungalow na Tenerifi. U Bajamaru. To je manje otmjena strana, morate znati, gospodine Lucas. To je ona strana s crnom zemljom što ju je ostavila lava. Ali zbog toga je i mnogo jeftinija. U Bajamaru ćemo proživjeti večer svoga života. Lijepo, zar ne?« »Izvanredno«, suglasio sam se. »Radujem se, gospodine Kresse. Iako će mi biti žao što vas neću više vidjeti ovdje.« »I meni će biti žao, gospodine Lucas. Možda i vas više neće biti ovdje.« Bilo je to nešto najviše što je sebi dopustio. »Ne, možda ne«, rekao sam i razmišljao da ću za Božić biti s Angelom, svejedno je, što će se prije toga dogoditi i u kakvoj ćemo se prilici naći i bez obzira na to što će me snaći. Božić s Angelom. A također i Stara godina. Ma što bilo. »Kućica je gotova, namještena je. Iznajmili smo je do prosinca. Naše pokućstvo ovdje prodat ćemo. Sve ćemo ovdje prodati. Imat ćemo lijep život u Bajamaru.« »Još ćemo se vidjeti«, rekao sam. »Pozdravite svoju ženu.« »Hvala vam, gospodine Lucas«, rekao je. Rukovali smo se, Kresse je nešto dulje zadržao moju ruku. Uvijek je to radio. Otišao sam iz banke, a ponešto mi se mutilo u glavi. Razmišljao sam da li je to odista tako velika niskost bila, to što sam upravo sada učinio, i sam sebi govorio kako je to istina, ali uvjeravao sam se kako to moram učiniti u Angelinom interesu, a i u svom vlastitom. Još uvijek mi se mutilo u glavi kad sam primijetio da mi je sasvim svejedno da li sam počinio tu niskost ili ne. Na mom računu — Kresse je pogledao — bilo je 192.542,50 maraka, od toga 150.000 na vezanoj štednji. Na koncu htio sam i ja također imati nekoliko procenata u kamatima. Taj sam novac zaradio tokom devetnaest godina svinjarenja za GLOBAL. Doduše, nije se moglo reći da sam milijuner. Ali nisam bio ni prosjak. Osim toga posjedovao sam još 119.000 franaka, a i svoju plaću. Neprestance je pristizala na moj račun u banci. Razmišljao sam: koliko ću morati da dam Karin kada budemo rastavljeni? Koliko ću joj davati ako ne bude dopustila rastavu? Pomislio sam kako će mi sve to rastumačiti Fontana i odvezao sam se do pošte, koja je bila za mene nadležna, otišao sam u prvi kat u neku kancelariju i ondje ispunio zahtjev da mi se sva moja pošta šalje na adresu Tntercontinentala’.

Odmah. Sve do opoziva ili prijave nove adrese. Čovjek koji je uzeo formular, dugo ga je studirao, a tada me dugo promatrao. „Što je?« upitao sam ga. »Jesam li napisao nešto krivo?« »Ne«, rekao je. »Sve to ima svoj red. Otišli ste od kuće. U hotel, jest, gospodine Lucas? Otišli ste od žene.« „Što se to vas tiče?« upitao; sam ga grubo. »Ništa«, odgovorio je tiho. »Nisam mislio ništa loše. Veselim se svakome koji se riješi tog posranog prstena, braka. Moj pakao traje već četrnaest godina. Dobio sam čir na želucu, četrnaest pilula dnevno moram uzimati. Četrnaest! Izbjegavati moram svako uzrujavanje, jer bolovi se tada javljaju češće.« Nasmijao se. »Lijepo je izbjegavati svako uzrujavanje, zar ne?« »Žao mi vas je, odista žao«, rekao sam razmišljajući kako ja, doduše, nisam gutao četrnaest pilula na dan i kako nisam dobio čir na želucu već clauđicatio intermittens. A možda i anginu pectoris. Kad sam se na vratima još jednoć obazro, vidio sam kako čovjek za pisaćim stolom ponovo drži knjigu u ruci što ju je bio čitao. Ovdje je zacijelo imao mirno mjesto, nadležni su bili milostivi. Pogledao sam naslov knjige na ovitku: Glasio je: SVA ČUDA OVOGA SVIJETA.

34 »Roberte«, rekao je Gustav Brandenburg, »moram te zagrliti.« Krupni, srednjeg rasta čovjek s potpunom ćelom na četvrtastoj glavi stajao je u svojoj kancelariji točno nasuprot meni kad sam ušao. Njegova sekretarica me najavila, nekako se izvukao od svog pisaćeg stola. Sada me zagrlio udarajući me po leđima, vonjao je po dimu cigare i znojnoj košulji. Zavrtjelo mi se u želucu. Pokušao sam stupiti unazad, ali me čvrsto držao gledajući me odozdo, bio je manji od mene. Na rubovima njegovih usana bilo je mrvica kokica, a u lukavim svinjskim očima sjao je izraz velikoga ganuća. Gotovo su mu se i ovlažile, primijetio sam, užasnut. »Momčina si ti, Roberte. Uradio si! Napokon jednoć nisi brbljao naokolo, radio si. Znaš li ti koliko me to čini sretnim, Roberte! Ti si mi poput sina.« Ponovo me udarao po leđima, ponovo me zapahnuo vonj cigare i znoja. Nisam to više mogao izdržati, gotovo silom sam se oslobodio. Uputili smo se njegovu neurednom, zapuštenom pisaćem stolu na kojem je bilo prženog kukuruza, pepela od cigara i mnogo papira. Brzo sam sjeo na stolicu ispred pisaćeg stola. Stajao je preda mnom oklijevajući, a ja sam se pobojao da će me sada početi da gladi ili će sjesti na naslon moje stolice, zbog toga sam prekrižio jednu nogu preko druge, a s oba se lakta podbočio na naslon. Gledao me sentimentalno, a tada pošao spram svoje stolice u koju se teško zavalio. »Prokletstvo«, rekao je, »Roberte, to je dan radosti za mene. Taj dan sam očekivao deset godina.« »Odakle već znaš?« upitao sam. Izvukao je odnekud novu havanu, odgrizao joj vrh, ispljunuo ga i počeo nerazumljivo govoriti dok je pripaljivao cigaru i duvao dim. »Nazvala je. Karin. Već u osam. Sve je ispripovjedila.« »Zar sve?« »Jest, sve. Na svoj fini način, ti je poznaš. Prava dama. Fina dama. Ti imaš u Cannesu drugu, a svoju si damu ostavio bezdušno. Takav jedan čovjek ne može raditi u GLOBALU. Ja neka te najurim. Izgubila je razum! Kako da nastavi život ako te mi najurimo? Kažem ti ta Karin je na sve spremna. Također i za vitriol, može ona i vitriol nekome baciti u lice. No, možda sam je uspio otpraviti.« »Jesi li?« »Čuj me! Rekao sam kako ne mogu i neću ni u kom slučaju upravljati tvojim privatnim životom.« »Zatim?« »Odgovorila mi je da će se obratiti direkciji, onim najvišima.« »Fino«, rekao sam. »Fino.« »Serem ti ja na to tvoje fino«, odgovorio je Gustav. »Ovi gore, ponovo će pozvati mene ako ona to odista uradi. A ja sam na tvojoj strani! Ti si meni neophodan. Poduzeće nikada neće otpustiti takvu snagu kao što si ti.« »Zar neće?« »Nikada!« rekao je Gustav. »Može Karin navaljivati sve dok ne pocrni.« Promatrao me radoznalo i bestidno. »Dakle, pronašao si u Cannesu svoju veliku ljubav, zar ne?« »Jesam.« »Radujem se. Radujem se, zbog tebe, Roberte.« »Hvala.«

Pritisnuo je na dugme interfona, zakreštao je sekretarici: »Donesite sada bocu!« »Kakvu sad bocu?« upitao sam. »Bocu šampusa! čovječe, to moramo proslaviti! Mogu ti reći, tvoj stari joj je dobro zasolio. Zabranio sam joj da me ikada smeta svojim privatnim poslovima. Rekao sam joj kako sam tvoj prijatelj i kako ne želim ništa zla čuti o tebi. Je li bilo u redu?« Kimnuo sam glavom. »Ne želim ti uopće govoriti što je sve rekla o tebi. Bilo je to strašno, mladiću, strašno.« Zacijelo je i bilo, pomislio sam, kad je čak i Gustav to smatrao strašnim. »Da je samo psovala, bilo bi u redu. Ali ne. Samo je optuživala, a sebe sažaljevala. A prijetnje kako će ti mnogo naškoditi u poslu! Prostačke prijetnje, ledene prijetnje. Naravno, neprestance je također govorila i o onoj drugoj, onoj iz Cannesa. Ona je ne pozna, ili se možda varam?« »Ne.« »Kad je spomenula tu drugu, gotovo da je poludjela. Nazivala ju je kurvom, neprestance. Kurvom iz Cannesa.« Brandenburgova sekretarica, postarija djevojka, ušla je s bocom šampanjca i dvije čaše, sve je to stavila na mali poslužavnik. »Hvala«, rekao je Gustav. Nevješto je otvorio bocu, šampanjac je u mlazu štrcnuo. »Prokletstvo«, rekao je Gustav. »Još je i suviše topao. Ali, ne mari.« Napunio je čaše, pružio mi jednu nazdravljajući. »U tvoje zdravlje, Roberte, mladiću moj.« Pili smo. Piće je odista bilo i suviše toplo. Bio je to jeftin šampanjac, nema sumnje. Gustav je ponovo napunio čaše. „Što ćeš sada uraditi?« »Moram razgovarati sa svojim advokatom.« »Karin je rekla da se želiš rastati.« »Istina je.« »Uzet ćeš onu drugu?« »Možda.« »Naravski! Nikako možda! U mene možeš imati povjerenja, čovječe! Radujem se zajedno s tobom da si se ponovo jednoć zaljubio. Ima tome nekoliko godina kako te po prvi put vidim kao drugog čovjeka. Živio!« „Živio!« Pio sam topli šampanjac iako mi nije prijao. Nisam htio naljutiti Gustava. Nikoga sada nisam htio naljutiti. »Kako se zove?« »U tom trenutku ne bih to htio reći.« »Čuj me, meni možeš reći sve. Dakle!« »Odista, Gustave. Molim te, ne navaljuj!« »No, lijepo. Uviđam. Sve uviđam. Ne ljutim se na tebe. Još jednu čašu u zdravlje kurve iz Cannesa!« Smijao se prodorno dok mi je ponovo natočio punu čašu. »Ne«, rekao sam, »hvala. Dosta mi je.« »Ne želiš piti u čast svoje ljubavi? U zdravlje vas dvoje? Zar nimalo nisi sujevjeran, čovječe!« Tim me riječima toliko prestrašio da sam odmah uzeo čašu u ruke kako bi je on mogao napuniti. »Dakle, uzdravlje«, rekao je Gustav. Još jednoć smo ispili. Osjetio sam laku žgaravicu. Bio je to

odista jeftin šampanjac. Štedljivi moj Gustav. »Moraš znati: na me se oboje možete uvijek osloniti, ma što se dogodilo. Nema toga što za vas ne bih učinio, za tebe i za nju. I ne poznajem je, doduše. Ali ako je ti voliš, za nju ću učiniti sve«, rekao je Gustav Brandenburg. To je također bila rečenica koje ću se još jednoć sjetiti.

35 Tog jutra imao je na sebi narančastu košulju s modrim crtama i zelenu kravatu. U njegovoj je sobi bilo toplo, zrak je bio ustajao i loš, a pod pazuhom Gustavove košulje nalazile su se velike tamne mrlje. Trudio sam se da to ne vidim, ali sam usprkos tome neprestance zurio u te mrlje. »Sve što se u Cannesu dogodilo, znam«, rekao je Gustav, »onaj Kessler je sinoć razgovarao telefonom sa svojim šefom u Bonnu, Frieseom. Čitav sat su razgovarali, kaže mi ovaj. U svom aparatu ima osigurač protiv prisluškivanja, moraš znati, i tako su Kessler i on mogli nesmetano razgovarati. Već deset godina tražim takvu stvar i za svoj telefon«, nastavio je ljutito. »Jesam li je dobio? Drek sam dobio! Moramo se služiti tim nesretnim šifriranim brzojavima. Ili moji ljudi moraju neprestance letjeti sad ovamo sad onamo. Dakle, onu su pijančinu Kilwooda ubili. Mora da je to bila strašna predstava, zar ne?« „O, da«, rekao sam, »ponešto.« Bilo je čudnovato kada Gustav Brandenburg govori o tome kako netko drugi pruža odvratnu sliku. »Tko je to uradio?« »Nemam pojma. Zar nisu oni bar malo napredovali?« »Ni traga napredovanju. Advokati, policajci, i što ti ja sve ne znam kakvi reporteri, sjatili su se u Cannes, a policija ne zna baš ništa. Francuski i američki zastupnici, što su ih sazvali, trude se da čitavu stvar obezvrijede.« »Jest, čuo sam to«, rekao sam. »Od koga — ah, dobro. Tja, tako ti je to. I suviše velika stvar. Jedan od najbogatijih ljudi na svijetu. U tome se svi slažu: zataškati, koliko se više može. Naravno, vode oni istragu — nebbich. Ne bih htio biti u koži tog Lacrossea ili Roussela. Jadna čeljad. Sto god budu pronašli, budu li im uopće to i dopustili — bit će mačji kašalj. Francuske i nekoliko njemačkih novina javljaju jutros o misterioznom zločinu koji je počinjen nad jednim američkim milijarderom. Prikazuju čitavu stvar kao običan kriminalni slučaj. Već su se sporazumjeli. Tko, po tvom mišljenju, tko je ubio Kilwooda?« »Netko, tko je bio u strahu da Kilwood i suviše pripovijeda o Hellmannovoj smrti. Kilwood mora da je znao mnogo.« »Tako i ja mislim«, rekao je Gustav. Dok je govorio mrvice kokica prštale su mu iz usta. »Ali kako je ubojica došao do Kilwooda? Kuću su ipak čuvali, tako bar govori Kessler.« »Oni misle da je čitavo vrijeme netko bio u kući, sakriven, i tada, pošto se otkrio zločin, u sveopćem metežu nestao.« »Možda. A možda i ne.« »Što time misliš?« »Bilo je čitavo mnoštvo policajaca oko kuće, čuvali su kuću, zar ne? Od vremena do vremena netko bi uvijek nailazio u kuću. Svaki od njih, koji je ulazio, mogao bi počiniti zločin.« »To je ludo.« »Baš i nije.« »I nije«, rekao sam kad mi je svanulo. »U pravu si. Baš i nije. Ako se nekome da dovoljno novaca. A to bi oni lako uradili.«

»Upravo tako. Netko je također smaknuo i Vialea. A i dvanaestero ostalih ljudi, ako Hellmann nije počinio samoubojstvo.« »Ako Hellmann nije počinio samoubojstvo, GLOBAL mora platiti petnaest milijuna«, rekao sam. »Poslao si me onamo da dokažem kako je to, prema svim okolnostima, samoubojstvo.« Gustav je grizao svoju havanu i gledao me vrebajući. „Što je? Nisi li me zbog toga poslao?« upitao sam. »Jasno«, rekao je Brandenburg. »Ali čovjek smije glasno misliti, ili možda ne smije? U toj odvratnoj stvari sve je moguće. Također i to da ne postoji jedan već više ubojica, a Hellmann da je usprkos tome počinio samoubojstvo.« »Ti još uvijek vjeruješ u to?« »Želim tako vjerovati. Moram vjerovati u to. A ja i mogu vjerovati u to«, odgovorio mi je Gustav. »Zbog toga sam te pozvao. S nešto malo mita mogli bismo dokazati samoubojstvo. Prvim avionom moraš u Frankfurt.« „Što se ondje dešava?« »Prije no što me nazvao Friese pripovijedajući mi sve o Kilwoodu, nazvao me još netko. Neki čovjek iz Frankfurta. Htio je svakako razgovarati sa mnom — tvojim pretpostavljenim, rekao je. Rekao mi je tada kako ti mora nešto pripovjediti. Osobno, žurno. U Frankfurtu. Iz Frankfurta se neće micati. To mora biti prije šest sati naveče.« »Zašto?« »Jer poslije toga više nema vremena. Počinje raditi. Momak se zove Molitor. Fred Molitor.« »Ne poznam ga. To ime nisam nikad čuo. Zašto želi razgovarati sa mnom?« »Jer te pozna. Ili bolje rečeno, zna tvoje ime. Zna sve o tebi«, rekao je Gustav. »Razgovarati želi samo s tobom, i ni sa kime nego samo s tobom. Ni s policijom ne želi razgovarati. S policijom uopće ne. Naravno, traži novac. Imat će ga. Uzet ćeš ga dovoljno. Vidjet ćeš koliko vrijedi njegova pripovijest.« »Samo trenutak«, rekao sam, »više ništa ne razumijem. Odakle zna taj ...« »Molitor. Fred Molitor. Ovdje je papirić s imenom, adresom i telefonskim brojem. Aleksandrova ulica. To je na zapadu, kod ulice Lorsch.« »Odakle me taj Molitor pozna?« »Posredstvom Seeberga«, rekao je Gustav. »To postaje sve luđe.« »A sasvim je jednostavno. Kad se ta stvar u Cannesu dogodila i kad su se pojavile prve vijesti, tako mi je Molitor govorio na telefonu, pozvao je bio Seeberga u Cannes i pitao ga što da radi?« »Sa čime, što da radi?« »Onim što nudi na prodaju, ja također ne znam. Seeberg zna, njemu je to rekao na telefon. A Seeberg mu je svjetovao neka tebi ispriča, ti si pravi čovjek za to. Jer obrađuješ taj slučaj.« »Ali što ti očekuješ od te stvari? Sve to zvuči fantastično! I suviše fantastično!« »Ništa nije suviše fantastično«, rekao je Brandenburg, kada je riječ o velikim novcima. Tada je i najnevjerojatnija stvar u većini slučajeva objašnjenje za sve.« »I ti misliš kako će nam Molitor sada dati objašnjenje za sve.«

»Možda ne za sve«, rekao je Brandenburg. »Ali za što?« »Za to kako je Hellmann bio sasvim velika svinja i kako je ipak počinio samoubojstvo našavši se u bezizglednom položaju«, rekao je Gustav Brandenburg. .......

36 »Halo, oui?« »Angela, ovdje je Robert.« »To je upravo neugodno! To je nestvarno!« »Što?« »Sjedim već čitav sat ispred telefona i zurim u nj pokušavajući da te nagovorim. Neprestance sam ponavljala: neka Robert nazove, neka nazove, sada, molim, molim, hoću čuti njegov glas. Moram čuti njegov glas. Ne mogu čekati do navečer. Moram znati što se dogodilo, što se dogodilo, Roberte?« Razgovarao sam s njom iz neke govornice u pošti düsseldorfskog aerodroma. Rekao sam Angeli kako moram letjeti u Frankfurt i da ću se naveče sastati sa svojim advokatom. »Poslije toga ćeš me odmah nazvati, zar ne?« »Naravno.« »Kada ćeš se vratiti?« »To još ne znam.« »O bože!« »Možda ću znati večeras.« »A ako ne budeš znao? Ako to potraje dulje?« »Tada moram ostati ovdje. To je moj posao, Angela.« »Znam. Znam, Roberte. Samo, gledaj...« U slušalici počelo je brenčati. Brenčanje je postajalo sve glasnije. „Što kažeš? što kažeš? Ne razumijem te!« povikao sam. »Pričekaj dok se taj šum smiri.« U govornicu je dospio glas iz zvučnika. »Pažnja, molim. Lufthansa najavljuje polazak svog aviona 645 u Frankfurt. Mole se putnici da pođu u autobus kroz izlaz broj četrnaest. Attention please!...« Brenčanja je nestalo. »Ponovo te razumijem.« »Roberte, uspio si.« Angelin glas zvučao je oklijevajući i tiho. »Uspio si. Ja... I ja tebe također volim. Bože moj, držim da bez tebe više ne bih mogla živjeti, ne, ja to znam! Ja to znam! A ti si tako strašno daleko od mene.« »Mi imamo jedno drugo.« »Jest, Roberte, jest.« »I ja također ne mogu bez tebe...« Krčanje se ponovo javilo, čekao sam. Glas iz zvučnika ponovio je poziv putnicima Lufthanse za Frankfurt. Krčanja je nakon nekog vremena nestalo, a to je meni trajalo čitavu vječnost. »I ja također ne mogu živjeti bez tebe.« »Noćas nisam spavala niti časka. Prava je ludost to što činimo.« »Slatka ludost.« »Nije to dobra ludost, Roberte. Ne vjerujem da ćemo uspjeti. To što mi radimo, zabranjeno je.«

»Tko to zabranjuje?« »Drugom nekom čovjeku nanosimo bol, zbog toga je to zabranjeno. Pa i bog to zabranjuje. I...« »Svejedno mi je što bog...« »Dopusti mi da završim, Roberte! Strašno je što kanim reći.« „Što kaniš reći?« »I meni je također svejedno! Potpuno svejedno! Znaš li ti koliko te volim usprkos nepravdi koju počinjamo? Usprkos svemu? Koliko te volim, tebe, kojega čak pravo i ne poznam.« »Ja...« »Nazvat ćeš me čim završiš s advokatom, zar ne? čekam. Ma bilo to i u pet sati ujutro. Nazvat ćeš, zar ne?« »Hoću«, rekao sam. Čegrtanje se ponovo javilo. Angelu više nisam razumio. Glas iz zvučnika zvao je i treći put putnike za Frankfurt, šumovi nikako da završe. Nije to imalo smisla. Objesio sam slušalicu na vilicu i otišao na šalter pošte, u kojoj sam se nalazio da platim pristojbu. Tada sam potrčao — jest, potrčao sam, žurio sam se, odjednom sam mogao i trčati — do neke prodavaonice cvijeća. Ovdje sam jednoj mladoj prodavačici dao Angelinu točnu adresu. »Za dvije stotine maraka ’Sonja'«, rekao sam. »Nazovite u Cannes. Molim cvjećarnicu ’FloreaT na Place Gambetta, naći ćete je u popisu vašeg Fleuropa.« »Naravno, gospodine. Hoćete li nešto napisati?« Dvije stotine maraka... Dobro, pa što? »Naravno da ću nešto napisati. Napisao sam.« Učinio sam to i platio. U tih dvije stotine maraka ušli su i račun za telefon i pristojba Fleuropa. A potom sam potrčao noseći svoju putnu torbu beskrajnim koridorom aerodroma. Noga me počela boljeti. Neprestance sam trčao. Steward me čekao na izlazu broj 14. »U Frankfurt?« »Jest.« »Autobus je otišao. Volkswagen će vas odvesti do aviona.« »Hvala.« Modro-žuti VW Lufthanse nalazio se na čistini. Motor je bio u pogonu. Vozač nije ni dočekao da sjednem kraj njega, već je prošao. Vrata su se otvorila. »Za gospodu ima uvijek vremena«, rekao je vozač bijesno. Bio je veoma mlad, a lice mu je bilo osuto prištićima. Bio je ljutit što mu je lice bubuljičavo, pomislio sam. Noga me jako boljela, a srce mi je tako snažno udaralo da sam ga osjećao u grlu. Angela me voli. Ona me voli. Najsretniji sam čovjek na čitavu svijetu, razmišljao sam dok sam gutao dvije tablete. Kad se budem sastao u Frankfurtu s tim Molitorom, Angela će već imati ruže, razmišljao sam. Automobil se u velikom luku približavao avionu na čijem ulazu je stajala nestrpljiva stjuardesa. Iskočio sam iz kola i počeo se uspinjati stepenicama. »Vi ste krivi što polazimo sa zakašnjenjem«, rekla mi je. Bila je veoma lijepa, ali i veoma ljutita. Moja teorija o bubuljicama čini se da nije bila ispravna. To što sam bio napisao na komadiću papira i što će Angela dobiti zajedno sa 'šonjama’ glasilo je:

JE T’AIME AVEC DE TOUT MON COEUR — ROBERT »Žao mi je«, rekao sam lijepoj ljutitoj stjuardesi. »Odista mi je žao, oprostite mi.« Nije odgovorila. Gurnula me u avion i zatvorila vrata koja je poslije toga zakračunala. Pao sam na mjesto kraj prozora. Noga me još uvijek boljela. VOLIM TE SVIM SVOJIM SRCEM — ROBERT

37 U blizini ulice Lorsch, tako je rekao Gustav. Vozio sam se taksijem nadvožnjacima i brzim cestama kraj modernih netom nastalih ogromnih stambenih naselja i zelenih površina. Tada se nenadano okolica promijenila. Ušli smo u šumu malih uličica. Na rubu tih ulica nalazile su se mnoge naherene i prastare kuće. Učinilo mi se kao da sam se nenadano našao u nekom drugom vremenu, dalekoj prošlosti. U jednoj od tih starih kuća, u Aleksandrovoj ulici, stanovao je Fred Molitor. Na prvom katu neka krupna, debela žena otvorila je vrata. Imala je zacijelo šest podvoljaka, a sva je, kao i čitav stan, vonjala po kiselom zelju. »Ja sam gospođa Molitor«, rekla je basom koji me zapanjio. »Žao mi je da na sebi još uvijek imam kuhinjsku kecelju, ali upravo perem. Mi jedemo uvijek kasno, morate znati. Fred mora dugo spavati. Pođite u salon. Fred će odmah biti ovdje, malo drijema, ali rekao, mi je neka ga probudim kada dođete.« I tako sam se našao u 'salonu', maloj prostoriji s tapetama na cvjetiće, pokućstvo je bilo klimavo, tu je bio okrugli sto pokriven pokrivačem od čipaka, bilo je tu uramljenih fotografija, televizijski aparat i vitrina priljubljenih zidu, ugledao sam nekoliko lutaka što ih čovjek može kupiti na aerodromima ili u dućanima gdje se prodaju suveniri, jedna lutka bila je Španjolka, jedna Bavarka, jedna Holanđanka — sve su još bile umotane u celofan. Sjeo sam na sofu. Pera su zaškripala. Kod prozora se nalazila krletka s parom papiga. Sunce je sjalo u prostoriju, a pod je škripao kad sam se pomaknuo, zaslijepilo me. Tapete su se ispupčile. Zidovi mora da su vlažni, pomislio sam. Ovdje je također vonjalo po kiselom zelju. Otvorila su se vrata i ušao je čovjek od nekih pedeset pet godina, mršav, veoma blijed i poput svih noćnih radnika upalih obraza i očiju s dubokim kolobarima. Fred Molitor — kako je takav čovjek došao do takva imena? — Na nogama je imao papuče, odjeven je bio u jutarnji kaputić. Oči su mu bile umorne i crvene. Ruka koju mi je pružio, bila je mlohava. I pod njegovim koracima škripao je pod. Kad bi, napolju, kuću mimoilazio auto, u sobi bi sve podrhtavalo. »Hoćete li jednu rakijicu?« upitao je Molitor, koji je, za razliku od svoje žene, imao sasvim tanak glas. »Likerčić, gospodine Lucas?« »Ne, hvala.« »Ali ipak, inače ćete me povrijediti.« Iz ormarića ispod televizijskog aparata izvadio je bocu i dvije čaše. Napunio ih je i nazdravio mi. Liker je bio odvratno sladak. Skoro mi je pozlilo. Molitor je oblizivao svoje usne. »Prija, zar ne? Sasvim sam lud za ovim pićem.« »Gospodine Molitor, gospodin Seeberg mi je rekao da biste mi htjeli ispripovjediti što znate.« »Istina je, jest. O gospodinu Hellmannu, neka mu bude duši lako.« Umorne oči su mu se razbistrile, gledale su me bez ikakve simpatije. »Jadni gospodin Hellmann — dao mi je tada još i novaca kako ne bih nikome ništa kazao.« »A vi ste potom ipak o tome govorili — razgovarali ste sa gospodinom Seebergom.« »To je bilo nešto drugo. Gospodin Seeberg pripadnik je banke. Bila je to moja dužnost.« »A da sa mnom o tome razgovarate, to nije vaša dužnost?«

»Držim da nije. Također i policiji nisam ništa rekao. To činim samo zbog toga, jer mi je to rekao gospodin Seeberg, neka vam sve ispričam. Čak i ne znam da li radim pravo.« »Iako vam je gospodin Seeberg to zapovjedio?« »Morate znati, u poduzeću za sigurnost i nadzor zarađujem toliko da ne umrem od gladi. Pogledajte kako stanujem. Moja žena boluje na bubrezima, a ja sam — koliko ću još biti kadar da radim? Ja sam siromašan čovjek, gospodine Lucas.« Blagajna GLOBALA na Brandenburgov nalog dala mi je novaca. Stavio sam dvije novčanice od tisuću maraka na sto. »Gospodin Hellmann mi je dao pet tisuća«, rekao je glasom pravoga kastrata. ' »Ja vam dajem dvije tisuće. Ne budete li mi rekli, ispripovjedit ću policiji da ste im nešto prešutjeli.« »To je ucjena.« »I jest«, odgovorio sam. »Tri tisuće, gospodine Lucas. I siromašan čovjek mora također živjeti.« »Dvije tisuće i točka«, rekao sam. Ispod nas je prošao teretnjak uskom ulicom popločenom okruglim kamenjem. Čitava se kuća uzbibala. »Mislio sam da ćete biti čovječniji, gospodine Lucas.« »Kao što vidite ja to nisam. Što se dogodilo? Pripovijedajte sada!« »Tako ti je to kad čovjek hoće biti pošten«. Molitorov jutarnji kaputić bio je pun mrlja od jela, rukavi su mu bili poderani, papuče su se gotovo raspadale, bile su staromodne. »Moji troškovi! Ipak sam morao nazvati gospodina Seeberga u Cannes, on nije mogao otići odande. Sve sam mu ispripovjedio telefonski. To je mnogo stajalo!« Stavio sam još pet novčanica po stotinu maraka na sto. Postao je umiljato prijazan. »Znao sam, u srcu ste dobar čovjek. Hoćete li još jedan likerić? Ali da, ali da. Svakako!« Ponovo je uzeo bocu. Nisam više pio, on je požudno iskapio svoju čašu. »Ah, kako je to dobro. Poslije kiselog zelja. Neprestance mi se podriguje, jest. Dakle, pogledajte: ja sam dodijeljen Hellmannovoj banci. Radim ondje već devet godina. Zajedno s još trojicom kolega. U službi sam od šest sati naveče do sedam sati ujutro. Na kraju tjedna i preko praznika u službi je druga grupa koja nas smjenjuje. Imamo svoje kontrolne satove, svaki nadzire svoj kat, praktički smo čitavo vrijeme u kretanju po čitavoj banci. Revolver, suzavac, i sve ostalo, naravno, što ide u službu. Vi poznajete Heilmannovu banku na Zeilu?« »Poznajem.« »Ogromna je to kutija, što? čovjek se Iako umori hodajući po njoj. Ujutro sam sasvim slomljen. A u toj svojoj prokletoj kući čovjek se pravo ne može ni naspavati. Neprestance idu teretnjaci. Zaobilaze ovuda grad već gotovo dvije godine. Na kraju sam snaga. Moj liječnik kaže...« »Gospodine Molitor!« »Dakle, lijepo, pripazite: bilo je to 25. travnja. Usred noći. Zapravo je to bio već 26. travnja, jer gospodin Hellmann je došao poslije ponoći. Bila je srijeda.« »I?«

»No, dobro, nekako oko pola jedan, u srijedu ujutro, zazvonio je netko na pokrajnjem ulazu. Te sam noći bio u službi u prizemlju. Dakle, pošao sam i pogledao kroz špijunku što se nalazi na čeličnim vratima, a napolju stoji gospodin Hellmann, smoking, kaput, šešir, bijeli svileni šal. Veoma je uzrujan. Mlati rukama. Da ga pustim unutra. Cak ni gospodin Hellmann noću nije smio ući u banku ako mu netko od nas ne otvori. Naravno, otvorio sam. Tri su to specijalne brave, znate i sami kako je to u bankama. Ušao je, a od uzbuđenja gotovo da nije mogao govoriti, rekao mi je da mora još raditi.« »U pola jedan ujutro?« »Jest. I ja sam to pomislio.« »Da li je to često radio?« »Što?« »Da se pojavljuje noću.« »Tako dugo dok sam namještenik te banke učinio je to samo ovoga puta. Već sam vam rekao, čovjek je bio sasvim blizu kapi, infarktu, i sam ne znam. Drhtao je, drhtalo mu je čitavo tijelo.« »Da li je bio pijan?« »Sasvim trijezan. Samo strašno uzrujan. Mogao je tek šaptati. Gdje su moje kolege? U kući, rekao sam. Utrpao mi je u ruku pet hiljadarki — pet hiljadarki kažem, gospodine Lucas.« „Čuo sam.« »No lijepo, tada ništa. Pet hiljadarki, a potom mi je rekao da mi to daje zato kako ne bih nikome pripovijedao da je došao raditi i neka se promijenim s kolegom u drugom katu. Ostala ga dvojica ne smiju vidjeti. Nikada o tome ne smijem ni sa kime razgovarati, čovjek nije bio pri sebi, gospodine Lucas. Poznavao sam ga. Bio je to miran, razborit gospodin..Ali te noći... Dakle, čovjek bi mogao pomisliti da je poludio.« »Dalje.« »No dobro, šmugnuo je u neki hodnik kraj sporednog ulaza, a ja sam otišao mojem kolegi — bio je to Ernest Trost — u drugi kat, rekao sam mu da se promijeni sa mnom. U prostoriji sa šalterima ima mnogo klupa, zar ne? Rekao sam Ernestu da sam umoran, pa bih mogao ležeći na klupi i zaspati. Gore, u katovima to nije moguće. Ondje čovjek mora neprestance biti na nogama. Ernest mi je odgovorio kako je i njemu svejedno, i otputio se dolje. Gospodin Hellmann se uspeo po nekim malim stepenicama pri pokrajnjem ulazu. Nitko nije ništa primijetio. Sada je, dakle, gore u drugom katu gdje se nalazi njegov ured, a i ja sam također gore i gazim svoje krugove. Što da vam kažem? Gospodin Hellmann nije otišao u svoj ured! Odmah se uputio u ured generalnog opunomoćenika, gospodina Seeberga. To je u odjelu deviza. Ogromna je to zgrada, takva jedna banka. Nijedan odjel praktički nije u doticaju s drugim. Dakle, kad sam ponovo obišao kuću, začudio sam se videći svjetlo u uredu gospodina Seeberga — a u sobi gospodina Hellmanna bio je mrak. Vrata od sobe gospodina Seeberga nisu bila zatvorena. Bila su tek pritvorena. Nisam radoznao, odista nisam. Ali postalo mi je neugodno. Dakle, približio sam se na vrhovima prstiju i pogledao u ured gospodina Seeberga. I što sam vidio? Gospodin Hellmann sjedi za pisaćim stolom gospodina Seeberga. Gospodin Hellmann je imao ključ koji je otvarao sve brave. Pisaći sto gospodina Seeberga je otvoren, a gospodin Hellmann izvlači spise i papire i što ti ja sve ne znam, izvlači, napolje, čitave hrpe, lista po svemu tome i čita, svukao je kaput od smokinga, a učinilo mi se da bi taj čovjek rekao 'unutra’ kad bi čak i atomska bomba eksplodirala. Toliko je bio odsutan. Neugodno, kažem vam, gospodine Lucas. Neugodno.« Ponovo teretnjak. Ponovo bibanje u čitavoj kući.

»Vi ne želite više«, rekao je Molitor točeći sebi još jednu čašu. Pio je, zakašljao, i obrisao usta. »Idući put kad sam naišao, otvorio je gospodin Hellmann ormare u uredu gospodina Seeberga studirajući mnoge spise. Još jednoć kad sam naišao, čak je otvorio i blagajnu u tom uredu. Gospodin Hellmann je, naravno, znao kombinaciju. Gledao sam ga kako stoji, a na čelu su mu bile krupne kapi znoja...« »No, no.« »Neka padnem mrtav ako nije bilo tako! Takva znoja na čelu još nikada u životu nisam vidio, gospodine Lucas! Čovjek je bio blijed kao krpa, kunem vam se. Čita papire što ih uzima iz blagajne. I svaki put kad bih ga ponovo ugledao hodajući svojim putem, čini mi se da je stariji i prestrašeniji i zdvojniji. Pomislio sam kako se moralo dogoditi nešto veoma nemilo, ali što? U Hellmannovoj banci? Kakva bi se nemila stvar mogla dogoditi u Hellmannovoj banci? Istinski sam se uplašio, da li mi vjerujete?« »Vjerujem. Gdje je bio gospodin Seeberg u to vrijeme — hoću reći tih dana?« »Na nekom kongresu u Argentini. Ne, pričekajte, u... u... prokletstvo, sada se ne mogu sjetiti.« »Santiago de Chile?« »Tako je! Kongres se produljio, tako mi se čini...« »Sve do devetnaestog svibnja.« »Jest, tako je. Ali kada se gospodin Hellmann tada unesrećio sa svojom jahtom, gospodin Seeberg je odmah doletio iz Chilea u Cannes, sestri gospodina Hellmanna. Ona ga je pozvala. Bila je sasvim slomljena. A netko mora nastaviti upravljanjem banke, zar ne?« »Tko to sada čini?« »Gospodin Seeberg. Ali ne kao inače. Policija ga ne pušta iz Cannesa. Upravlja telefonom i teleprinterom. Ovdje je gospodin Grosser privremeno preuzeo upravu. To je glavni knjigovođa. Nije tako moćan kao gospodin Seeberg. Zbog toga sam nazvao gospodina Seeberga u Cannes, nisam razgovarao sa gospodinom Grosserom.« »I što se onda zbivalo dalje?« »Onako kako vam kažem, čitave noći. Sve do pola šest ujutro. Tada se Hellmann nenadano našao u hodniku kad sam ponovo naišao — sablast, kažem vam! Neka ga pustim napolje, rekao je. Neka to uradim tako da to nitko drugi ne primijeti. To sam i učinio. Potrčao sam potom gore u ured gospodina Seeberga. Ondje je sve bilo ponovo u najboljem redu. Svi su spisi bili na svome mjestu. Samo je pepeljara bila puna opušaka. Gospodin Hellmann je neprestance pušio radeći ma kakav to posao bio. Našao sam također i prazne kutije šibica, bile su tri, one plosnate. Iz 'Frankfurter Hofa'.« »Odakle to znate?« « »Stoji napisano na kutiji, zar ne? Dakle, tako.« Razmišljao je. »To je sve, gospodine Lucas. Više ne znam. Samo sam čuo kako je gospodin Hellmann tih dana bio potpuno slomljen čovjek. Iduće srijede odletio je u Cannes.« »Tko vam je to rekao?« »Kolege. O tim stvarima se govorka. Gospodin Hellmann se ponašao kao da je poludio. Kao da nije na zemlji. Bio je potpuno uništen.« »Što zaključujete poslije svega toga?« „Čemu ja?«

»Morali ste ipak razmišljati o svemu.« »I jesam, naravno. Pomislio sam kako je ipak nešto pošlo krivim putem s bankom gospodina Hellmanna, s njegovim poslovima, ali ne razumijem se ja u sve to. Pomislio sam da se moralo dogoditi nešto strašno, nešto važno. A tako misli također i gospodin Seeberg. Zbog toga, rekao je, neka se obratim vama. Ne policiji ako ikako bude moguće. Jer tada bi sve to dospjelo i do štampe. A banka bi tada svršila u guzici.« »A gospodin Seeberg također sebi ne može zamisliti što je toliko potreslo gospodina Hellmanna.« »Pojma nema.« Molitoru se podrignulo. »Oprostite. Još uvijek je to kiselo zelje. Ne bih ga smio jesti. Za me je to otrov, čisti otrov. Ali moje najomiljenije jelo. Zbog toga ga moja Klara i kuha. Uvijek kad se najedem zelja, patim...«

38 Odvezao sam se u hotel 'Frankfurter Hof'. Molitor mi je naručio taksi. 'Frankfurter Hof’ poznam već dugi niz godina, poznam ondje sve ljude, na recepciji, portire, šefove restorana, konobare za tezgom. Veoma sam često odsjedao u 'Frankfurter Hofu’. Volim taj hotel. Svi su ljudi ondje ljubazni i spremni da pomognu. Glavni portir je, srećom, bio tu. Sav se sjao kad me ugledao. Povukao sam ga u stranu. »Mogu li vam pomoći, gospodine Lucas?« »Nadam se«, rekao sam. »Toliko ste mi puta pomogli. Budem li imao sreće, pomoći ćete mi i ovaj put.« »O čemu je riječ?« upitao je glavni portir. Stajali smo ispred ulaza u ’Lipicaner-bar’. Na dugačkom pultu za prijem tiskali su se mnogi gosti, bijelci, crnci, Indijci, Japanci. Bila je to prava zbrka glasova i mnogih jezika. Nitko nas nije mogao čuti. Razgovarali smo prigušenim glasom-. »čujte me«, rekao sam, »možete li mi utvrditi da li je u vas dvadeset i petog travnja bio bilo kakav sastanak, konferencija ili nešto tome slično, ali u vezi s bankarima?« »Odmah ćemo to znati«, rekao je. »Trenutak.« Nestao je u uredu za prijem gostiju. Nisu protekla ni dva trenutka već se pojavio. »Dvadeset i četvrtog, a također i dvadeset i petog, uistinu, bilo je čitavo čudo bankara u našoj kući. Imali su ovdje nekakvo radno zasjedanje. Bankari iz Savezne Republike, Francuske, Engleske, švicarske, švedske, Austrije i Italije.« „O čemu je bila riječ?« »Naravno, ja to ne znam. Gospoda su bila u velikoj sali za konferencije. Dugo su zasjedali. A naveče dvadeset i petog, dakle, u utorak, održao je gospodin Hellmann predavanje.« »O čemu?« »U nas je to zavedeno. Govorio je nešto o odgovornosti bankara prema društvu. Poslije toga su se gospoda sastala na velikoj zakusci. Bila je u srednjoj sali za bankete. U srijedu su se razišli. Gospodin Hellmann, naravno, nije stanovao kod nas. On živi u našem gradu.« »Da li ste također mogli utvrditi koliko je gospode prisustvovalo tom zasjedanju?« »Jest, gospodine Lucas.« »Koliko ih je bilo?« »Ako tražite određenu osobu ili ako želite znati nešto o toj određenoj osobi, bit će vam to vrlo teško«, rekao je glavni portir. »Bilo ih je, zajedno s gospodinom Hellmannom, šezdeset i tri.« Pogledao me zabrinuto. »Je li to loša obavijest?« »I sam još ne znam«, rekao sam. »Rekao bih da jest.« »Žao mi vas je, gospodine Lucas.« Bio je to fin momak, taj glavni portir, veoma sam ga volio, a vjerujem i on mene. Rekao sam, nenadano obeshrabren: »Mislite li da bi bilo moguće od vas dobiti imena i adrese tih bankara.« »Upitat ću u direkciji. Tako nešto nije uobičajeno. S druge strane... možete biti sigurni da ćete dobiti listu ako direkcija ma i napola bude pristala. Odmah ću se o tome obavijestiti.« »Jest, molim vas«, rekao sam. »I bude Ü se direkcija odlučila da mi pomogne, pošaljite listu s

imenima najbržim mogućim putem — teleprinterom, telefonom — mojem Društvu. Zatražite samo gospodina Brandenburga. Njegova sekretarica preuzet će njihova imena.« »Samo ako budemo smjeli sve to kazati.« »Jest«, rekao sam, »naravno, samo u tom slučaju. Veoma je važno.« »Učinit ćemo za vas sve, to i sami znate. Sve, što je dopušteno, gospodine Lucas«, odgovorio mi je glavni portir. šezdeset i tri bankara iz sedam zemalja...

39 »Paragraf četrdeset i osmi, 'Zakon o braku': Ako je kućna zajednica već tri godine prestala postojati i posredstvom dubokog i nepopravljivog raskola bračnih odnosa nije moguće očekivati da će se ponovo uspostaviti jedan od vidova bračnih odnosa, a to je bit braka, u tom slučaju može svaki od supružnika zatražiti rastavu. Ako je supružnik, koji traži rastavu, kriv za raskol, u potpunosti ili pretežno, brak se ne može rastaviti ako se tome usprotivi drugi supružnik, osim ako nije supružnik koji se protivi, nesposoban da nastavi brak*. Eto ti.« Moj prijatelj, advokat Paul Fontana, odložio je debelu knjigu, odakle je čitao, i pogledao me preko svog pisaćeg stola. Pušio je lulu. Ohladila mu se. Dok me gledao, ponovo ju je počeo pripaljivati. Bio je mojih godina, lice mu je bilo usko, a iza tog glatkog lica skrivao je sve porive i osjećaje, kosa mu je bila oštra i valovita, češljao ju je unatrag. Imao je velik uspjeh kod žena, ali ga nije iskorištavao. Njegov velik ured nalazio se na drugom katu jedne kuće u Freiligrathovoj ulici. Na regalima bile su čitave kule zakona i spisa, pisaći sto mu je bio pun svega toga. Prozor je bio otvoren. Noć je bila topla i zvjezdana. Sjao je srebrnast mjesec. Djevojke su se smijale. Automobili su prolazili. Začula se automobilska sirena. Odnekud se čuo tihi jazz. Ljudi su se zabavljali. Glasovi rane ljetne noći... U 22 sata i 20 došao sam k Fontani. Pronašao sam u zatvorenim vratima njegovo ime i dugme zvonca, došao je da mi otvori. Posao je bio upravo završio. U košulji i hlačama, kravatu nije imao, otkopčao je dugme na ovratniku košulje, duboko zavaljen u naslonjač, pušeći i šuteći još je jednoć saslušao moju pripovijest. I ja sam sjedio u košulji. Kad sam zašutio, postavio je još mnoga pojedinačna pitanja, na primjer pitao me o datumu i toku mog izlaska iz stana i kako se Karin pri tome ponašala. Tada mi je pročitao paragraf četrdeset i osam 'Zakona o braku', ponovo pripalio ugaslu lulu i rekao: »Vidiš i sam, tako jednostavno kao što to sebi predstavljaš, čitava stvar, na žalost, neće se odvijati, dragi moj.« »Ali ja moram otići od Karin! Naš brak je već mnogo godina mrtav, to i sam znaš! Kraj nje ću propasti — sada kad sam našao drugu ženu!« Lice mu je jednako bilo nepomično kao što mu je bio miran glas. »Sve je to istina. Ali sve to nema veze s tvojom situacijom. Zašto, misliš, ide tako teško i traje čitavu vječnost nacrt za novi 'Zakon o rastavi braka’! Po starom zakonu mogao bi, ako budeš imao veliku sreću, dobiti rastavu poslije dvije ili tri rasprave — u što ja ne vjerujem — a potom, ne budeš li imao sreće, povlačit ćeš se po mnogim raznim sudovima gdje će te pozivati uvijek na nove rasprave zbog reguliranja uzdržavanja, zbog pokućstva, zbog stanarskog prava, zbog dohodaka. Mnogi su se tako unesrećili.« »Ali to je ipak monstruozno!« povikao sam. »Naravno da je monstruozno. Socijalisti žele izglasati novi zakon o rastavi gdje će suditi jedan sudac u jednom sudu čim se uvjeri i stekne točnu sliku — i tada nećeš biti tek nakon dvije ili tri godine rastavljen, po novom zakonu će to biti odmah po vlastitoj želji. Ali novog zakona još nema. Nitko ne zna kad će stupiti na snagu. Ne bih te želio zamarati tragedijama kakve su sve nastale na temelju ovog postojećeg zakona, a koje sam doživio ili o kojima sam čuo.« Na stolu je stajala boca remy martina i dvije čaše. Ponovo ih je napunio, a ja sam pio, uradio sam to jednim jakim gutljajem. Trebalo mi je. »Jadni jarče«, rekao je Fontana, »jako je voliš, tu Angelu, zar ne?«

»Jako je slaba riječ.« »Mnogo tisuća kilometara je između vas, a vaša ljubav ništa vam ne koristi, kao što i sam vidiš « »Nikada se neću vratiti Karin«, rekao sam i ponovo pio. »Što, dakle, da radim? Ja ipak moram nešto poduzeti. Ili ti, pravnički mutikašo? Tvoj je to posao.« Lula se opet začepila, Fontana je udarao glavom lule, ponovo ju je s ljubavlju napunio, svojim dugim, tankim prstima, a duhan je uzimao iz neke bijelo-plave holandske porculanske kutije, pri tom je slegnuo ramenima. »Istini moramo pogledati u oči, Roberte. Po planiranom novom zakonu neće više biti princip krivnje temelj rastavi braka već samo utvrđivanje raskola. Ideš, dakle, u susret pogibli s kojom naprosto moraš računati. Ti ćeš podnijeti molbu za rastavu. Možda će se napokon uskoro pojaviti novi zakon o braku. A možda i neće. Možda ćeš se rastaviti — sasvim brzo. Ali nakon toga imat ćeš, zbog posljedica rastave, još godinama posla s raznim sudovima. Hoće li to podnijeti tvoja Angela?« »Ona hoće«, rekao sam. »Ja ne.« »Ona također neće«, rekao je Fontana. Ponovo je pripalio lulu, ispuhivao je čitave oblake. Dim je mirisao na smolu i med. »A i ti također ne. Već danas si olupina. Dobro te poznam. Drugi to ne primjećuju. Primijetio sam čim smo se rukovali. U kakvo si stanje dospio zbog nemira koji nećeš moći izdržati ni godinu dana.« Godinu dana? Što će se desiti u toku jedne godine? razmišljao sam. Hoće li mi se bolest pogoršati? Hoću li biti jako bolestan? Hoće li se moje stanje zadržati takvo kakvo je sada? Možda ću biti mrtav prije no što Angela i ja ikada postanemo muž i žena. Možda Angela također ne bude bila kadra izdržati čekanje kao što to misli Fontana. Jest, nisam drugo već splet živaca, Fontana ima pravo što tako govori. »To je ipak neljudski, dvoje ljudi koji se u potpunosti razilaze, spajati prisilno.« »Taj zakon je nešto neljudsko.« Ma što govorio glatkoća njegova lica nikada nije nestajala. A također i glas mu je ostajao uvijek isti. Tim darom dobio je već mnoge rasprave. Nastavio je tiho: »Zbog toga se toliko protivim tvojoj želji da zatražimo rastavu. Ako želiš stići na cilj moraš, kada je riječ o Karin, biti isto takav nitkov koliko ti je god to moguće. Jer ona rastavu ne želi.« »Ništa o tome nije govorila da je želi.« »Naravno, ona to ne želi! Nikada to ona neće htjeti! Nikada te ona neće priuštiti drugoj, pošto si joj, idiote, sve ispripovjedio koliko voliš ovu drugu. Najradije bi vidjela kako crkavaš u svojoj ljubavi. Upravo sam tu riječ upotrijebio, moraš sagledati kako ona crkava zbog tvoje ljubavi — ili će postati meka i popustljiva.« Kao što sam već rekao: govorio je to svojim nepomičnim pokeraškim licem, tim mirnim, ugodnim glasom. »Koliko je Karin godina?« »Trideset i osam.« »Unajmi detektiva. To mnogo stoji, ali se isplati. Možda će uhvatiti tvoju ženu kada bude pošla u stranu. Tada bismo nešto imali u ruci.« »Karin neće to uraditi. Pogotovu sada ne.« »A ako to ipak učini?« »Neće to uraditi. Nije ona takva.« »Nema to nikakve veze. Riječ je samo o položaju u kojem se nalazi žena. Nije osobito pametna i sam kažeš. Dakle?« »Ništa ne očekujem od detektiva«, rekao sam tiho. Angela, Angela! Kako sam sve to sebi

jednostavno zamišljao, a kako se sve to ukazuje u strašnom, možda nerazrješivom svjetlu sada! Dolje na ulici zaurlao je motocikl. Slijedio ga je čitav čopor teških mašina. »Rokeri«, rekao je Fontana. „Što?« »Ništa. Dobro. Nećemo detektiva. Rekao sam ti samo što bi trebalo da uradiš. Hoćeš li to uraditi, tvoja je stvar. Želim ti pomoći. Ja sam ti prijatelj.« »Zbog toga sam i došao k tebi.« »Razmisli o detektivu. Osim toga: tvoja žena je zdrav čovjek. Dosta je i mlada. Trebalo bi da radi. Neka sama zarađuje novac. Jesi li zatvorio svoj račun?« »Jesam.« »Jesi li joj sinoć ostavio novaca?« »Jesam.« »Koliko?« Oklijevao sam. »Dakle?« »Dvije tisuće i osam stotina.« »Glupane!« rekao je nježno. »Pošalji joj sutra ujutro još i crvene ruže. što misliš koliko će dugo tako trebati da se rastaviš?« »Bila je to pogreška. Obuzeo me osjećaj krivnje i...« »Od ovog trenutka zabranjujem ti da i iskru krivnje osjećaš.« »Lako je tebi to zabraniti. Ali ja to ne mogu izbjeći. Još uvijek se osjećam kriv.« »Ne smiješ se tako ponašati. Ovako se nikada nećeš osloboditi. Pomisli na pakao posljednjih godina. Kako se ponašala. Kako ti je bilo svega dosta zbog njena ponašanja. Pomisli na sve što ti je zla učinila — uvijek. Više joj nećeš dati niti groša.« »Ali ja to ne mogu!« zamucao sam prestrašen. »Kako će živjeti? Kako će plaćati stanarinu?« »Kolika je stanarina?« »Oko sedam stotina maraka.« »Dobro, stanarinu plati. Ali njoj nećeš davati ništa. Ima svoj račun u banci. To je novac, što ga je bilo kada dobila od tebe, ili ga je odvojila od kućnog novca. Neće gladovati. Neka radi.« »Ništa ona ne zna...« »Ima područja za koja ne treba nikakvo obrazovanje.« Rekao je umilno: »Tako bismo postigli možda — možda! — da se odista naljuti, pa će rastava doći sama od sebe. Kada bude uvidjela kako apsolutno nema nikakve nade za nju. Hoću reći: do daljnjega možeš sa svojom Angelom živjeti u divljem braku. To ti nijedan čovjek ne može zabraniti. Svojom ćeš krivnjom biti rastavljen u svakom slučaju. Angeli je to svejedno — ili možda nije?« »Naravno da joj je svejedno.« »Dobro. Svojoj ženi, dakle, nećeš davati novac. Plaćat ćeš samo stanarinu — što se mene tiče. I osiguranje. Bolesničko i životno.« Gurnuo me lulom. »Telefon glasi na tvoje ime?« »Jest.« »Odmah ćeš ga otkazati. Sastavit ću ti listu stvari koje moraš uraditi. Koliko zarađuješ u

GLOBALU?« »Sedam i po tisuća. Na ruku.« »Kod rastave valja ti time računati da ćeš svojoj ženi davati trećinu svog dohotka i cjelokupnog svog imetka — riječ je i o uštedi u banci. Hoćeš li to moći izdržati?« Samo dvije trećine dohotka, imetka, moje rente, kasnije. Išlo bi. Išlo bi, zasigurno, za silu, sasvim dobro, razmišljao sam. Fontana je nastavio: »Angela također zarađuje, što?« »Ali ja ne mogu živjeti od njena novca! Naprotiv, ja je moram svojim novcem izdržavati.« »Možeš li to? Cahnes je skup grad.« »Tada ćemo poći’ nekamo. Ondje ionako ne mogu živjeti — s GLOBALOM u Düsseldorfu.« Tako sam to rekao i razmišljao pri tom. A gdje da živim s Angelom koja je rekla kako ne bi željela nigdje drugdje živjeti nego samo u Cannesu. Fontana je ponovo počeo govoriti ono što sam mislio: »Angela želi živjeti samo u Cannesu. Ondje ima svoje novčare koje portretira. Žao mi je, Roberte, ali o tome još moram govoriti. I najveća ljubav umire ako neprestance živi u oskudici.« »Ja... ja...« »No!« »Bolestan sam, Paule...« Ispripovjedio sam mu sve. »Nikome to ne smiješ reći«, završio sam. »Zna li to Angela?« »Ne zna. Vjeruje kako mi nešto pobolijeva noga. Bude li se stvar pogoršala mogu otići u penziju i živjeti od rente.« »A Karin davati trećinu. Ostat će ti malo.« »Istina je, ali mogao bih uvijek ostati u Cannesu. Ondje bih se mogao i zaposliti, zasigurno! Govorim francuski. Sasvim bih se lako zaposlio.« Odjednom sam se osjećao jak, gotovo oslobođen. Jest, jest, možda će se claudicatio intermittens pogoršati. Jest, jest, možda će me otpraviti u penziju. »Ali ne želim Karin mučiti i šikanirati«, rekao sam žestoko. »Bila bi to podlost, želim podnijeti zahtjev za rastavu.« »A ja sam sada kao i prije protiv toga da podneseš zahtjev za rastavu. Kakvim obrazloženjem? Nemaš ga.« „Što ja znam? Dolazim kući i ulazim u pakao. Moja žena je agresivna i neprijateljski raspoložena. Više to nije bračna zajednica. Zar ti ne bi mogao time početi?« Slegnuo je ljutito ramenima. »Sve je to premalo. Pusti je da ona tuži! Pusti je...« »Neću!« rekao sam žestoko. »Želim da ti u moje ime podneseš zahtjev za rastavu! U svakom slučaju! Nećkam se da Karin još i više ponizim, da je još i više povrijedim. Ja želim otići od nje — ali toliko pošteno koliko je to moguće.« »Molim. Tada ćemo učiniti još jednu pribilješku, kako si me ovlastio da zatražim rastavu protiv mog savjeta. To mi moraš potpisati. Ja sam ti prijatelj. Ali ja sam također i advokat i moram sebe štititi.« »Sa zadovoljstvom ću potpisati.« »Morat ćeš me opunomoćiti.« Pružio mi je odštampan formular. Potpisao sam. »Dakle, predajem zahtjev za rastavu. To je ludost, kažem ti. Ali ti me ne slušaš.«

»Ne, ne slušam te! U ovoj točki ne. Oprosti mi, Paule. Koliko će trajati dok ne dođe do prve reakcije?« »Nekoliko tjedana. Sud će obavijestiti Karin. Karin će, naravno, morati da uzme advokata. Advokat će je svjetovati. Tada će stupiti sa mnom u vezu.« »Jest«, rekao sam. »Tako neka bude.« Nenadano me spopao osjećaj kako će se sve dobro završiti po mene. »Ne radiš kako ti svjetujem«, rekao je Fontana. »To je zlo.« Glazba u daljini postajala je glasnija. Bila je to neka polagana, tužna melodija.

40 U nula sati i trideset ušao sam u svoju hotelsku sobu u 'Intercontinentalu’. U vazi na stolu nalazile su se crvene ruže — 'Sonje'. Brojio sam. Bilo ih je trinaest. Omotnica je bila prislonjena o vazu. Otvorio sam je, ispala je karta. Nevještim rukopisom nekog namještenika bilo koje prodavaonice cvijeća bilo je napisano: JE T'AIME AVEC DE TOUT MON COEUR ET POUR TOUTE LA VIE — ANGELA. S kartom u ruci približio sam se prozoru, rastvorio zastore i gledao dolje aerodrom Lohausen, gledao sam aerodromska bijela kružeća svjetla i ostala, zelena, crvena i modra. Sjeo sam za telefon kako bi mi ruže bile što bliže i da mogu promatrati aerodrom. Kartu cvjećarnice držao sam u ruci kad sam zamolio centralu neka me spoji s Cannesom. Neprestance sam čitao tekst napisan nevieštim rukopisom. VOLIM TE SVIM SVOJIM SRCEM ZA ČITAV ŽIVOT — ANGELA. Lijeva me noga počela boljeti, ali podnošljivo. Oglasio se telefon. »Imate Cannes, gospodine Lucas. Počnite govorenjem.« »Angela!« »Roberte! Napokon, čekam već satima.« »Nisam te mogao ranije nazvati.« »Čekala bih ja i još nekoliko sati. Čitavu noć. Sjedim na terasi u ljuljačci. Ovdje je toliko toplo, Roberte. Kad bi samo mogao biti ovdje. Noć je prekrasna. A toliko žudim za tobom.« »A tek ja?« Noga mi je bila teška poput olova. Istovremeno sam udisao miris, slatki miris ruža. »Hvala ti za 'Sonje’, Angela«, rekao sam. »Zahvaljujem ti, također, na tvojim riječima.« »I ja ti se moram zahvaliti. Za ruže i za tvoje riječi.« »Vidiš li svjetla grada, da?« »Vidim, poda mnom. I brodove na moru na svjetlima, * vidim, također, svjetla na ulici, pa i na Esterel-gorju.« »Ja promatram svjetla na aerodromu. Zamišljam da su to ista svjetla. Zamišljam, također, da sam s tobom.« »Dragih li svjetala«, rekla je Angela. »Koliko ih imamo, zar ne? Svaki svoja svjetla. To je naša sreća. A svjetla, koja nas budu spajala svake noći, kad budemo telefonirali, spajat će nas tako dugo dok ne budeš kraj mene.« »Upravo je tako, Angela.« »Kad ćeš ponovo biti kraj mene?« »Još ne znam. Ovoga bi puta moglo potrajati dulje.« Nije odgovorila. »Angela!« »Da...« »Zar me nisi razumjela?«

»Razumjela sam te.« »Zašto mi nisi odgovorila?« »Nisam mogla. Ja... moram plakati. Odista, Roberte, htjela sam biti jako hrabra, čuvši kako će dulje potrajati dok se ne vratiš. Ali, znala sam to.« »Kako si to mogla znati?« »Kada je o tebi riječ, naprosto mnoge stvari znam. Htjela sam biti hrabra i praviti se radosna kako tebe ne bih rastužila, ali ne ide, Roberte.« Upravo se jedan avion približavao mome prozoru, vidio sam njegova poziciona svjetla, zatim se naglo vinuo u nebo. »Upravo se diže avion.« »I ovdje također. Upravo sada. Leti sasvim nisko i blizu mene. Povjerujmo kako je to za nas dobar znak. Za našu ljubav. Za našu budućnost. Povjerujmo kako će nam bog oprostiti i zaštititi nas.« »Moramo vjerovati u sve to.« »Roberte...« »Da?« »Opominjem te. Mene se više nećeš riješiti. Nikada više. Tako dugo dok dišem, voljet ću te. Samo tebe. Kako je bilo u advokata? Pripovijedaj.« »Sve je to jako teško, Angela.« »Znala sam da neće biti lako. Kako izgleda?« Ispripovjedio sam joj sve što mi je rekao Fontana. Zaključio sam: »Da je toliko zlo nisi pomislila, zar ne?« »Mislila sam da će biti i gore, mnogo gore. Što ima u tome zla, Roberte? Tvoj prijatelj je rekao kako nam nitko ne može zabraniti da se volimo i da zajedno živimo. Nije li to najvažnija stvar? Nije li to uopće sve?« »Ali tako dugo dok radim, neću moći biti uvijek u Cannesu, Angela. Na to još oboje nismo pomislili.« »Ja jesam«, rekla je. »Ići ću s tobom kamo ćeš god morati i ti da ideš.« »Ali rekla si da više nikada nećeš napustiti Cannes.« »Tada još tebe nije bilo u mome životu. Briga mene za Cannes. Sasvim mi je svejedno. Mogu ja raditi svagdje. U svakom velikom gradu gdje ima bogatih ljudi. U Dusseldorfu ih također ima, bogatih ljudi, zar ne?« »Ima ih.« »Tada u Düsseldorf. Nimalo se ne bojim tvoje žene. Ne bojim se toga što i ona također živi u Düsseldorlu.« »Za sada ostaješ u Cannesu. A ja ću doći ponovo k tebi. Pogledat ću hoćemo li moći omekšati Karin.« »Ne.« »Što ne?« »Nemoj tako govoriti. Tvoj advokat je zacijelo u pravu, ali tako nešto ti ne možeš uraditi, ti to ne smiješ uraditi. Ono šikaniranje, a i da joj novaca ne daješ. Ja to ne želim. Da činiš sve ono što ti je preporučio advokat. Bar ne sve. Mnogo od toga ćeš morati da činiš, uviđam to. Telefon. Račun u

banci. I ostalo. Ali svoju ženu ne možeš ostaviti bez novaca.« Ah, Angela, pomislio sam. Otkako mi je Fontana svjetovao i od mene zatražio sve te stvari, i sam sam sebi govorio kako to neću biti kadar uraditi, kako to naprosto ne smijem uraditi. A sada to isto govori i Angela, ona, koja bi zapravo bila prva koja će se složiti s Fontanom. »Moraš plaćati stanarinu i osiguranje, moraš joj davati toliko — prebaci na njen račun — da može pristojno živjeti. To mi moraš obećati. Koliko zarađuješ, Roberte?« »Rekao sam joj.« »Tada joj daj osim toga petnaest stotina.« »Petnaest stotina? To je sa stanarinom i osiguranjem više od tri tisuće! To je previše! Nikada se neće rastaviti«, rekao sam, a zapravo sam joj bio zahvalan, toliko zahvalan, jer upravo o toj sumi sam i ja razmišljao. »Prije će dopustiti rastavu ako uvidi da nisi nitkov, i kako je ne želiš ostaviti na cjedilu. Imat ćeš još uvijek dovoljno za sebe.« »Ali za nas dvoje...« upao sam joj u riječ. »Ja imam novaca. Radim. Zarađujem. U mnogim je brakovima tako. Zajedno, imat ćemo uvijek dosta. I više nego dosta. Petnaest stotina, Roberte — obećaj mi da ćeš joj toliko davati, molim te.« »Hoću«, rekao sam razmišljajući kako to Fontani nikada neću kazati, ali da će to on ipak doznati i da će me psovati kako možda odista srljam u nesreću s tih petnaest stotina, a ja ću mu kazati kako nikada ne bih mogao biti miran da se nisam na to odlučio. »Zahvaljujem ti. Sve će biti dobro. Toliko sam uvjerena, puna sam optimizma. Dođi. Dođi k meni. Znam, moraš raditi. Ali čim budeš mogao, dođi. Toliko te čekam. I ja ovog trenutka imam mnogo posla, to će mi pomoći — danju. Ali ne noću.« »Ne«, rekao sam. »Neće ti pomoći noću.« »Ali proći će i to vrijeme, a tada ćemo biti zajedno, sjećat ćemo se svega i govoriti: sjećaš li se, onda, kad smo bili razdvojeni i kad smo morali neprestance razgovarati telefonom? Predstavi sebi da nije bilo telefona. Usprkos svemu, sretni smo, zar ne?« »Jest, baš i jesmo, Angela«, rekao sam. »Hoćeš li me sutra naveče, u bilo koji sat, nazvati?« »Naravno.« „Čekam, čekam uvijek. Pa ma koliko to trajalo.« »Laku noć.« »Laku noć«, rekla je. čuo sam kako je odložila slušalicu, i ja sam svoju slušalicu stavio na vilicu. Potom sam sjedio tiho udišući miris ruža i promatrajući aerodrom. Mjesec je sjao obasjavajući okolicu, bilo je svjetlo, nekako nestvarno. Učinilo mi se kao da nijedna stvar, drvo, grm, aerodrom, hangar, kontrolni toranj, učinilo mi se kao da je sve, uopće sve, bez sjene.

41 »Ovdje je popis«, rekao je Gustav Brandenburg gurajući p’-eda me dva lista preko svog prljavog pisaćeg stola. »Došlo je jutros ekspresnom poštom. Zgodni su to ljudi, ti u 'Frankfurter Hofu’.« Pogledao sam listove, šezdeset i tri bankara sastali su se u 'Frankfurter Hofu’. Jedan, Hellmann, bio je mrtav. Imena i adrese šezdeset i dvojice ostalih nalazili su se na popisu. Bila su to sama poznata imena, a ti su ljudi živjeli u Münchenu, Hamburgu, Bremenu, Berlinu, Frankfurtu, Hannoveru, Stuttgartu, Zürichu, Baselu, Bernu, Londonu, Beču, Parizu, Rimu i Oslu. »Započet ćemo s Nijemcima«, rekao je Gustav stenjući. »Nešto ćeš se više morati da krećeš ubuduće, dragi moj. Ali što se može? Tu ništa ne pomaže. Budeš li imao sreće, možda ti već prvi bankar ispripovjedi ono što tražiš, ono što nama treba. Ne budeš li imao sreće, bit će to posljednji.« »Ili mi neće kazati nijedan, ništa«, rekao sam. »Tako je«, rekao je Gustav. »Ni jedan, što je s tvojom ženom?« »Ne znam.« »Jesi li zatražio rastavu?«»Jesam.« »Dobro. Tada pođimo na posao.« Zatražio je od sekretarice da ga spoji s bankama, da ga spaja po redu. Išlo je to veoma brzo. Prošlo je deset sati, ljudi, s kojima je želio govoriti već su bili u svojim uredima. Gustav je običavao razgovarati nekom mješavinom župnika i državnog tužioca, i nikad nije promašio djelovanje. Sve bankare, koje je tražio, dobio je. Ni jedan nije odbio da me primi pošto bi mu Gustav objasnio do čega nam je. Svi ti bankari bili su veoma uljudni ljudi. Govorili su kako mogu doći kad god me volja. Još i prije no što sam k njemu došao, Gustav je sačinio plan. Počelo bi u Sjevernoj Njemačkoj, u Hamburgu, i put bi me vodio prema jugu. Potom bih se morao otputiti u inozemstvo. Razmišljao sam kako dugo vremena neću vidjeti Angelu, bio sam i ljutit i žalostan zbog toga. Na sreću mnogo je tih bankara živjelo u istom gradu — u Hamburgu ih je, na primjer, bilo tri. S Hamburgom trebalo je da počnem još danas, tako je odlučio Gustav, pošto su gospoda ondje rekla da me danas mogu i primiti. Bilo mi je pravo. Nisam želio niti sata biti bez posla. Dakle, odletio sam u Hamburg i prispio u četrnaest sati. Prije no Što sam se otputio do Gustava Brandenburga posjetio sam svoju banku i sretnog činovnika Kressea s onim izvanrednim staklenim okom koji odlazi u penziju i odredio da na račun moje žene prebaci tisuću i pet stotina maraka. Njen broj nisam znao. Rekao sam mu neka nazove moju ženu i neka je upita. Iz svog ureda u GLOBALU uputio sam pismo pošti moleći da isključe moj telefonski aparat. Jednako sam tako otkazao novine, otkazao sam također i televizijski aparat i mnogo drugih stvari sam uradio — sve ono što mi je svjetovao Fontana. Niz ostalih stvari — i automatsko plaćanje u iznosu od tisuću i pet stotina maraka! Stanarina se plaćala već dugo vremena automatski, provodila je to moja banka, a jednako tako i premije za osiguranje. Završio sam mnoge male stvari, ali kada je bila riječ o onoj velikoj, o novcu, nisam uradio ono što je Fontana zatražio od mene. Bjesnjet će, kad to bude čuo. U avionu za Hamburg spopale su me teške sumnje — loše sam uradio, to je bilo sigurno. Ali svaki čovjek mora činiti samo ono što može, a Karin da ostavim bez novaca naprosto nisam mogao.

U Hamburgu je bilo hladno i oblačno. Potražio sam šefa prve banke — iz razloga, koji je lako dokučiti, ne spominjem imena. Primio me u uredu što je bio sav opločen mahagonijem, bilo je to u njegovoj banci u unutarnjem Alsteru, bio je veoma uljudan i veoma miran. Da odmah napomenem: svi ti uredi što sam ih vidio idućih dana, bili su prepuni luksuza i uređeni s puno ukusa, a ljudi koji su sjedili u tim uredima, bijahu, svi, veoma uljudni i veoma mirni. Govorili su mi mnoge razne stvari, u biti svi su govorili isto. Razgovori su bili kratki i ako prvoga ovdje ispripovjedim zapravo sam ih sve ispripovjedio. Što se tiče pitanja i odgovora taj se prvi razgovor odvijao otprilike ovako: »Istražujem pozadinu smrti gospodina Hellmanna. Znam da ste obojica bili zajedno s ostalom gospodom dvadeset i četvrtog, a također i dvadeset i petog travnja u 'Frankfurter Hofu', prisustvovali ste jednom zasjedanju. Znam, također, da je gospodin Hellmann poslije završetka zasjedanja bio silno uzrujan, da je bio nerazjašnjivo zabrinut, ili ljutit, ili oboje, i da je sve to trajalo do njegovog odlaska u Cannes. Možete li sebi objasniti razlog toj nenadanoj promjeni njegova raspoloženja?« »Ne, gospodine Lucas.« »Da li se u vrijeme vašeg sastanka u Frankfurtu dogodilo nešto što bi gospodina Hellmanna toliko uzrujalo? Da li je bilo razmimoilaženja? Svađe?« »U našim krugovima ne običavamo se svađati, gospodine Lucas.« »Da li se gospodin Hellmann, možda, našao u teškom položaju?« »Nikako. Mi bismo to znali. Tako nešto saznajemo mi odmah sasvim brzo, pripovijedamo to jedan drugom.« »Držite li mogućim da je gospodin Hellmann preduzeo neke transakcije koje se ne bi mogle povezati s njegovim izvanrednim glasom.« »Smatram to apsolutno isključenim.« »Kako sebi tumačite njegovo ponašanje poslije vaše konferencije?« »Za to nemam nikakva objašnjenja.« »Je li to bila neka značajna konferencija? Mislim — konferencija s određenim povodom?« »Ne, zapravo ne. Sastajemo se dvaput ili triput u godini. Više je riječ o kontaktima i izmjeni informacija i međusobnom savjetovanju o tekućim političkim i gospodarskim pitanjima. Mi smo nalik na veliku porodicu, to morate znati, gospodine Lucas.« »A u velikoj porodici jedni drže s drugima i strancima se ne daju informacije o neugodnostima, zar ne?« . »To pitanje je ponešto — oprostite mi, gospodine Lucas — ponešto netaktično. Kad bih znao zašto je gospodin Hellmann, kao što tvrdite — držim se vaših riječi, poslije našeg sastanka bio uzrujan, ja bih vam to i rekao.« »Rekli biste mi?« »Naravno. Zar mi ne vjerujete?« »Ne. Kako je gospodin Hellmann izgubio život? Da li je to bila nesreća ili ubojstvo ili samoubojstvo?« »Nesreća ili ubojstvo. Samoubojstvo mi se Čini isključenim. Naprosto nije bilo razloga za to — osim da je gospodin Hellmann, ali to je sasvim daleka i nejasna misao, da je Hellmann bio neizlječivo bolestan. Pa i tada ne bi nikada sebi na taj način oduzeo život da pri tom mnogi ostali ljudi budu ubijeni.«

»Znate li, ili možda naslućujete, bilo što što bi meni pomoglo?« »Ispitao sam svoju savjest, učinio sam to prije no što ste došli, gospodine Lucas, žao mi je, odgovor je ne.« To što sam upravo opisao bio je — skratio sam nešto i obavio lake popravke — prvi razgovor. Ostali su bili isti. Ostale domaće banke u jednome gradu uvijek sam bio kadar obaviti u jednom danu i tako sam se večernjim avionom uvijek mogao vratiti u Düsseldorf. Poslije toga sam bio na smrt umoran, nije mi se jelo, a noga me neprestance boljela. Telefonski bih se uvijek javio Brandenburgu i iste večeri ga obavještavao o negativnim rezultatima dana. »Pa što?« rekao je jednoć kad sam osobito bio umoran. »Još dugo nećemo uspjeti. Ali moramo se probiti. Tko zna, možda će neki od tih momaka ipak otvoriti gubicu. Sad se lijepo ispavaj, sutra ujutro ponovo polijećeš. Jesi li što čuo o Karin?« »Ni riječi, nikakva pisma, niti me naziva.« »Odlično. Još će se sasvim omekšati. Glavu gore, mladiću. Kažem ti, naći ćemo mi istinu! A sada pođi u krevet. Laku noć!« »Laku noć, Gustave«, rekao sam. Nikada nisam odmah polazio u krevet. Bio sam i suviše nervozan i razdražljiv. Uvijek sam se tuširao, najprije hladno, a zatim vruće, a potom bih nazvao Angelu. Bilo je to za mene vrijeme sreće, poslije takva jednog dana. čitav dan ni na što drugo nisam pomišljao. Pripovijedao sam Angeli sve što radim. Nikada nije bila nestrpljiva, nikada me nije požurivala da dođem, uviđala je da u tom trenutku ne mogu doći. Ali njen tihi, katkada drhtavi glas ju je odavao. Jako dugo tu samoću nećemo moći izdržati. Jednom je rekla: »Jučer, noću, možda sam s tobom nešto doživjela, Roberte.« „Što?« »Poslije našeg razgovora otišla sam spavati. U tri ili četiri sata ujutro sam se probudila i htjela te uzeti za ruku, ali tebe nije bilo. To naprosto nisam mogla shvatiti. Apsolutno sam bila sigurna da si kraj mene, ni na tren nisam sumnjala u to.« »Jesi li prije toga sanjala o meni?« »Ne! To i jest ono najluđe! Ustala sam i pošla u dnevnu sobu, jer sam pomislila kako sam možda hrkala, a ti si se preselio u dnevnu sobu.« »Zar si odista ustala?« »Kažem ti.« »O, bože, samo još to nedostaje, pa ćeš početi i u snu hodati naokolo.« »Nije to bilo hodanje u snu. Bila sam potpuno budna. U dnevnoj sobi te nije bilo. Pozvala sam te i pretražila čitav stan. Jer, bila sam uvjerena da si bio uz mene. Kada te nisam našla, napokon sam se vratila u krevet i plakala, jer sam čvrsto povjerovala kako si se iskrao i napustio me. Plakala sam dok nisam ponovo zaspala. Jutros me boli svaka kost u tijelu.« »Jadno moje zlato«, rekao sam. »Nisam ja jadna. Ja sam zaljubljena«, rekla je. Oboje smo i suviše mnogo pušili tog dana. Angelu je spopao pravi pušački kašalj. Tisuću i jednu ispriku je imala za to. Dim joj je ušao krivim putem, zagrcnula se, i tako dalje i tako dalje. Osjećali smo obojica koliko nas smeta naša situacija, ali ipak, niti Angela, a niti ja, nismo trošili riječi na to. Sjedili bismo uvijek tako da možemo promatrati svjetla oko nas, sjedili smo tako za vrijeme naših

telefonskih razgovora — ja sam gledao aerodrom u Dusseldorfu, a ona svjetla u Cannesu. Svjetla su bila jedina naša utjeha u to vrijeme, prekrasna svjetla.

42 München. Brernen. Berlin. Hannover. Stuttgart. Frankfurt. Uvijek bih obavljao posao u jednom danu. Uvijek isto. Uvijek ništa. Apsolutno ništa. Uljudna lica, fraze, nikakvih tragova, ništa od svega toga. Odista, gospodine Lucas, žalim, ali vam ne mogu pomoći. Odletio sam u Beč. Ovdje nisam mogao obaviti sav posao u jednom danu. Stanovao sam u 'Imperialu’. Iz Austrije nisam mogao nazvati Cannes direktno — bilo je to moguće samo obrnuto. U Cannesu su počeli tjedni filma. Angela je, to je sasvim razumljivo, morala biti prisutna na prijemima i predstavama, a poslije toga morala je ići na poneku party. Izmijenili smo svoj ritual. Budući da nije znala kada će naveče biti negdje uvijek je ona nazivala mene, a ne ja nju kao što je to bilo prije. Sva trojica bankara koje sam potražio u Beču, nisu mi imala reći ništa drugo no što su mi već bili rekli ostali. Često sam već odsjedao u 'Imperialu'. Rado sam odlazio u taj hotel. Kad sam one večeri prispio u hotel, sjeo sam za večeru u stražnji lokal obaju restorana, a potom sam se smjestio u mali bar koji je bio sav obasjan crvenim svjetlom, nešto sam pio i pušio i mirno čekao, jer Angela mi je bila rekla kako će me danas nazvati jako kasno. Umaralo me to letenje amo-tamo bez ikakva rezultata. Noga me često boljela, mnogo sam hodao i neprestance bio na nogama. Gutao sam uvijek tablete što mi ih je prepisao dr Betz, ali nisam primjećivao da mi pomažu. Pričao sam s gospodinom Franzlom, jednim od dvaju šefova u baru, poznavao sam ga jako dugo i osobito dobro, on mi je pripovijedao o vinogradu i kako je počeo time, da za sebe i svoje prijatelje proizvede nešto vina. Rekao mi je da će mi ujesen poslati nekoliko boca. Ostao sam u baru sve do jednog sata poslije ponoći, a tada su mi se počele zatvarati oči. Otišao sam gore u svoju sobu i legao u krevet. Mogao sam i tako čekati da me Angela nazove, pomislio sam. Budem li zaspao, probudit će me zvonjava telefona. Zaspao sam odista i usnio odvratan san. Sanjao sam da sam izgubio Angelu, a time i svaku radost života. U snu sam trčao zimskom, zapuštenom autostradom po najvećoj magli, u pravcu vožnje. Bilo je jako hladno, strašno sam se smrzavao, a ja sam trčao neprestance nadajući se da će naići neki automobil i da me vozač neće na vrijeme primijetiti u magli, da će me pregaziti i ubiti. Teško sam se i polako probudio kad je telefon napokon zazvonio, nisam odmah pronašao prekidač noćne svjetiljke, a slušalica mi je gotovo ispala iz znojnovlažne ruke. Pogledao sam na ručni sat: 3 sata 45. Slušalicu sam prislonio na uho. »Halo...« čuo sam glazbu. Glazbu koju sam poznavao. Dubok muški glas je pjevao — ’Blowin' in the wind'. »Roberte...« »Angela!« Morao sam se nakašljati. »Angela!« »Probudila sam te, jadniče moj.« »Nisi.« »Ali ipak, čujem.«

Muški glas je nastavio da pjeva, čuo sam melodiju. »No dobro, probudila si me. Jako se radujem tome! Tko to pjeva? Gdje si?« »Poslije premijere filma u 'Ambasadoru’ su priredili prijem, to je restoran 'Municipala', sjećaš li se?« »Jest.« Mnogo je ljudi. Slavnih ljudi. Bogataša. Imam tri narudžbe za portret, Roberte.« „Čestitam.« »Hvala. A ti? Što je bilo u Beču?« »Ponovo ništa.« »Ah, bože«, rekla je tiho. Glazba i onaj muški glas sada su se jasno čuli. Zatim sam ponovo čuo Angelin glas, trudila se da bude vesela i puna nade: »Jednom će i tome biti kraj, Roberte.« »Sigurno.« »Da dođem u Njemačku? K tebi? Mogla bih stanovati bilo gdje, mogli bismo se tajom sastajati.« »Nema to smisla, nemoj doći, ionako sam svaki dan negdje drugdje. Sad je na redu Engleska, a potom švicarska. Strpi se, molim te.« »Naravno, strpljiva sam«, rekla je. »čekat ću. ma koliko to trajalo. Glavno je da se možemo čuti. čuješ li pjesmu? Našu pjesmu?« „Čujem«, rekao sam. »Kako si to izvela? Glazbenici su ipak u blagovaonici. Kako da tako dobro čujem?« »Ja i jesam u blagovaonici, Roberte. Prijem je završio. Dogovorila sam se s glazbenicima i oni su mi obećali da će ostati neko vrijeme. Pojma nemaš što sam sve izvela ovdje. Telefon sam donijela u blagovaonicu, žica je bila prekratka. Pomogao mi je električar, produžio je žicu pomoćnim kabelom. Telefon smo stavili ispred glazbe. Sasvim sam sama s glazbenicima, Roberte. Gosti su se preselili u igračnicu ili su otišli kući. Rekla sam kako moram uraditi još neku stvar. Direkcija je odmah uvidjela koliko je to nužno kad sam im rekla kako želim da mi se odsvira pjesma za čovjeka koga volim.« »Zar si to rekla?« »A zašto ne? U Francuskoj je to sasvim drugačije negoli u Njemačkoj.« »... the answer, my friend, is blowin' in the wind, the answer is blowin’ in the wind«, čuo se glas muškarca kako pjeva. »Angela?« »Da?« »Proći će to vrijeme. A tada ćemo biti sretni.« Pjesma je završila. »Smislila si prekrasno iznenađenje, Angela. Hvala ti.« »Hvala tebi, Roberte.« »Za što?« »Za sve što ti jesi i što radiš, vraćaš li se u Düsseldorf?« »Ne, iz Beča letim odmah u London. Jesi li sutra naveče kod kuće?« »Jesam, čekat ću. čekat ću da me nazoveš.« »Hoćeš li poći u igračnicu?«

„Što ću tamo? Odvest ću se kući. I ja sam također umorna. Nadam se da ću dobro spavati i sanjati o tebi.« »I ja želim sanjati o tebi«, rekao sam. »Laku noć.« »Laku noć.« Veza se prekinula. Ugasio sam svjetlo i ležeći na leđima pokušavao ponovo zaspati. Ali dugo mi to nije uspjelo. Ležao sam, u lijevoj nozi osjećao sam podmuklu, tihu bol, razmišljao sam o mnogim stvarima.

43 Poslije tri dana proboravljenih u Londonu došao sam u Zürich. Ovdje, također, nisam mogao obaviti posao brzo. Stanovao sam u ’Dolderu’. GLOBAL je bio široke ruke, to se moralo reći. Devetnaest godina odsjedao sam u najskupljim i najboljim hotelima svijeta. Prekrasno je bilo ovdje gore na brijegu u ’Grand hotelu Dolder’. Pokošene beskrajne livade ispod mojih prozora sačinjavale su terene za golf, sjale su svježim zelenilom, a zrak je bio ugodan, gosti hotela bijahu pravo internacionalno društvo, ugodno kao i uvijek. Sa svog prozora promatrao sam Zürich, a također i ciriško jezero, ulična buka uopće nije postojala. Uvijek sam rado odsjedao u ’Dolderu’, ali ovoga puta došao sam i suviše premoren, razdražen i pun teško savladanog pesimizma. U Zürichu su također živjela tri bankara koje mi je valjalo posjetiti. Kada i to obavim, od šezdeset i dva bankara razgovarao sam samo sa četrdeset i jednim — bez ikakva rezultata. Govorio sam sebi kako je to rutinski posao u mom zvanju, kako se svakog dana može desiti čudo, ali u to nisam vjerovao. Oba bankara s kojima sam razgovarao prvog dana ponašali su se također jednako kao i ostali njihovi kolege prije toga. Naprosto se ništa nije moglo uraditi. Povjerovao sam da ću se navečer, kada budem nazvao Angelu, otputiti kući. Bio sam pun sumnja i potpuno poražen. Kad sam je nazvao, tješila me. Rekla je kako može čekati ma koliko sve to potrajalo. Razgovarali smo oko 22 sata. U 23 sata sam ležao u krevetu potpuno iscrpljen tim putovanjem, a još više neuspjehom. U 4 sata i 20 minuta zazvonio je telefon. »Roberte...« U njenu glasu nije bilo više radosti, nije se pretvarala koliko je hrabra, nije bilo pouzdanja. Govorila je polako i ponešto se mučila. »Draga... Draga, što je?« »Bože moj, naravno, sad sam te probudila, a toliko ti je potreban san.« »Nesmisao. Odmah ću ionako zaspati.« Prepun straha upitao sam je: »Da li se nešto dogodilo?« Prestrašio sam se kad sam je začuo gdje plače. »Angela... Angela... što je? Što ti je? Molim te, Angela.« Sad sam bio potpuno budan, uspravno sam sjedio na krevetu. Jecala je govoreći prepuna svladavanja: »Volim te, toliko te volim, Roberte.« »I ja tebe, također, Angela, srce moje. Što ti je?« »Brige«, rekla je. »Brige i čežnja. Poslije našeg razgovora u deset sati gledala sam televiziju do ponoći, ali postajala sam sve nemirnija. Popila sam čašu šampanjca. Potom sam ispila cijelu bocu. Zatim pivo. Neprestance sam pušila. Nisam se mogla skrasiti na jednom mjestu toliko me uznemirio naš razgovor. Bio si tako strašno razočaran i iscrpljen. Roberte — već si primijetio, malo sam pijana. Ne, sasvim sam pijana! To mi se već godinama nije dogodilo.« I nadalje je plakala, čuo sam kako je odložila slušalicu. Zatim sam čuo: »Oprosti mi. Sad ti još i cmoljim. Ali neću više cmoljiti. Samo sam sebi obrisala nos.« »Zašto već nisi u krevetu?« »Ne mogu. Poslije televizije sjedila sam na kauču — znaš ga — i mislila na tebe. Sama sam sebe time hipnotizirala. Tako nešto mi se još nikada nije dogodilo. Mislila sam samo na to što bi se dogodilo kada se ne bismo više sastali. I tada je puklo. Potom sam počela piti. Sjedila sam, neprestance sam sjedila i razmišljala o našoj ljubavi. A sad sam i tebe probudila.«

»Ništa to nije. Sretan sam što si to uradila. Odista, Angela. Ako se ikada još desi nešto tome slično, moraš me nazvati. Svakako. Budem li se ja tako osjećao, nazvat ću te.« »To i moraš. U svako doba. Roberte ...« »Da?« »Osjećam se toliko strašno. I kažem ti još. Prije no što sam tebe upoznala, nikada ni jedan čovjek nije znao što se u meni zbiva. Otkako te poznam sasvim sam drugačija. A sad sam te probudila.« »Prestani, napokon, time.« »Čitav sat sam oklijevala. Neprestance sam uzimala slušalicu i vraćala je. Napokon sam to morala uraditi. Je li da se ne ljutiš na mene.« »Da se ljutim? Sretan sam.« »Toliko smo sjedinjeni, što se jednom dešava, dešava se i drugom. Predstavljala sam sebi kako ti svakoga dana iznova pokušavaš nešto, a sve je uzalud. Ali još uvijek nastavljaš, a sve se to zbiva tako daleko od mene...« »Angela, ovim poslom ovdje uskoro ću biti gotov. A tada ćemo se ponovo vidjeti. Uvijek ćemo biti zajedno, Angela, kod tebe, na tvojoj terasi prepunoj cvijeća ...« »Kod mene«, ponovila je. »Jest, kod mene. Moramo pronaći put, Roberte. Život mi ne znači ništa bez tebe. Uopće ništa. Je li jako zlo ako sam jednom izgubila hrabrost?« »Gledaj, Angela, hrabrost gubim svaki dan, ali je uvijek ponovo pronalazim.« »Morala sam čuti tvoj glas, Roberte, morala.« »Ja to sasvim dobro mogu razumjeti, Angela. Ali mi sada obećaj da više nećeš piti i da ćeš poći u postelju.« »Uzet ću neko sredstvo za spavanje«, rekla je. »Još ću samo popiti pivo. Ići će. Nadajmo se. Oprosti mi, Roberte, što sam te probudila.« Bila je odista pijana. »Laku noć!« »Laku noć!« Kad sam spustio slušalicu, kroz zastore sam ugledao trak izlazećeg sunca.

44 Treći bankar u Zürichu ponašao se poput ostalih. Bio je to stariji gospodin bijele kose s bijelim zaliscima i na kraju našeg kratkog razgovora rekao je još nešto čudnovato: »Gospodine Lucas, znam, vaše je to zvanje. Ali preporučio bih vašem poduzeću, da obustavi istragu i da završi taj slučaj.« »Zašto?« »Jer istinu nećete nikada saznati.« »Kako vi to znate?« »Možda ćete i doznati istinu«, rekao je predomislivši se. »Ali nećete moći ništa započeti time. Nitko neće time moći bilo što da započne.« »Kako ste došli do toga da tako mislite?« »To vam ne mogu reći. Vjerujte mi. U tom sam poslu ostario. Sasvim je to osobit posao i u tom poslu vladaju sasvim osobiti zakoni.« »Ne bi trebalo da postoje neki osobiti zakoni«, rekao sam. »Usprkos tome, ima ih, gospodine Lucas.« Gladio je bradu. »Budete li i nadalje tragali u toj stvari, a vi ćete to i nastaviti, kao što vidim, zar ne...« »Hoću, sasvim sigurno.« »... desit će se mnoge nesreće. Neće to biti nesreće financijske prirode. Ljudi će biti unesrećeni.« Ustao je, razgovor je za nj bio završen. Gledao me starim, umornim i žalosnim očima, rekao je: »Ne treba nikada drugoga prokleti, ma tko to bio, valja biti blag, valja opraštati, ispričavati...« »Što?« povikao sam, ali se činilo kao da me ne sluša. ».. .jer kad bi svaki od nas znao sve o drugome«, nastavio je, »tada bi se lako opraštalo, tada bi se rado opraštalo i prema tome ne bi bilo uznositosti među ljudima, ne bi bilo ponosa i samoljublja i nitko se ne bi pozivao na pravdu. Pravda je, gospodine Lucas, apstraktan pojam.« »Nije«, rekao sam. »Žao mi je što vam protivurječim. Pravda nije apstraktan pojam, pravda je konkretna.« Dugo me gledao, tada je slegnuo ramenima šuteći i okrenuo se.

45 U ’Grand hotelu Dolder’ očekivala me vijest. Neka se odmah javim Gustavu. Već je dvaput nazvao i žurno očekuje da ja nazovem. Dvije minute poslije imao sam ga na aparatu. »No«, začuo sam njegov lijen, lukav glas, »jesi li uspio?« »Ništa«, odgovorio sam. »To je ionako bio tek četrdeset i prvi bankar s kojim sam razgovarao.« „Čini mi se da s ostalima nećeš morati da razgovaraš«, odgovorio mi je Gustav. »Uzmi prvi avion i vrati se u Frankfurt. Tvoj prijatelj, šef portira iz 'Frankfurter Hofa’, nazvao je. Kaže kako ima nešto za tebe. Moli te da dođeš. Nazovi me kako bih znao kad ćeš se vratiti u Düsseldorf.« »Ponovo jedna lažna uzbuna«, rekao sam. »Ne«, rekao je Gustav, »nije to lažna uzbuna. Osjećam to u svojoj mokraći. To mi je uvijek bio najbolji znak uzbune. Poleti, Roberte.« Poletio sam. Oko tri sada bio sam u 'Frankfurter Hofu’. Šef portira sav je sjao kad sam ušao u predvorje. »To je bila brzina. Obavijestit ću Kallinga. Još čeka u hotelu. Ovdje ne možete razgovarati, pali bi u oči. On to ne želi. Dobar je to momak, ali je u strahu.« »Tko je Kalling?« »Konobar«, odgovorio mi je šef portira. »Još je srazmjerno mlad. Otkako ste posljednji put bili ovdje neprestance sam slušao naokolo razgovarajući s personalom — i tako sam čini mi se, nešto pronašao.« »Što?« »To će vam Kalling sam ispripovjediti. Sad su tri sata. Naći ćete ga u pola četiri ispred velikog novinskog kioska na glavnom kolodvoru.« »Mnogo vam hvala.« »Nesmisao! Uradit ću za vas što god budem mogao, to i sami znate. A možda vam i neće sve ovo trebati što vam bude Kalling ispripovjedio. Nemojte mi se zahvaljivati i suviše rano.« »Kako ću Kallinga prepoznati?« »Citat će münchenski 'Večernji list’, sportsku stranu, bit će naslonjen na stalak s novinama. Visok je kao i vi, kosa mu je smeđa, dvadeset i tri su mu godine, lice usko, blijedo. Pušit će cigaru ...«

46 »Gospodin Kalling?« Čovjek smeđe kose i uska lica, koji je kraj novinskog kioska u frankfurtskom glavnom kolodvoru čitao münchenski 'Večernji list’, izvadio je cigaru iz usta, promotrio me i rekao: »Dobar dan, gospodine Lucas.« U kolodvorskoj zgradi bilo je mnogo ljudi, bilo ih je također i na nogostupima, neprestance se orio glas iz zvučnika, vlakovi su dolazili i odlazili, buka je bila upravo odgovarajuća, a također i mnoštvo ljudi. Nitko nije mario za nas. „Šef portira mi je rekao da biste mi željeli nešto reći. Naravno, platit ću vam informaciju.« »Ispričat ću vam samo u tom slučaju ako mi ništa ne platite«, odgovorio je Kalling. »Vi ste prijatelj mog šefa, sasvim je jasno da ću vam učiniti svaku uslugu — ali ne zbog toga što biste mi platili, to sebi izbijte iz glave.« Tako nešto još nikada nisam doživio. »No, lijepo«, rekao sam. »Dakle?« »Dakle«, rekao je Kalling dok su se ljudi mimo nas žurili, djeca plakala, lokomotive zviždale i kotači se vrtjeli, »riječ je o onoj velikoj konferenciji bankara dvadeset i četvrtog i dvadeset i petog travnja. Posljednje večeri gospodin je Hellmann održao predavanje. Na engleskom jeziku.« „O čemu?« pitao sam. »Precizno mi recite o čemu.« „O etici i dužnostima bankara u modernom industrijskom društvu«, rekao je Kalling pušeći svoju cigaru. »Kraj lifta je postavljena crna ploča, zar ne? Mislim u hotelu. I na toj ploči stoji uvijek gdje se što zbiva. Zbog toga znam naslov predavanja. Mora da je to bilo veoma mudro i ljudsko predavanje. To sam čuo same bankare gdje kažu kad su se skupili u dvorani za bankete gdje smo im servirali hladnu večeru. Priredili smo veliku hladnu večeru, a također i bar. Posluživao sam kod večere. Prema tome sam naravno čuo svašta, čuo sam i što govore.« »Naravno.« »Bankari su bili prepuni hvale i oduševljavali su se Hellmannom, njegov govor su žustro prepričavali. Mora da je to odista bio lijep govor. Hellmann je bio jedan od najuglednijih bankara u čitavoj našoj zemlji.« »Tako je«, rekao sam. Vlak iz Dortmunda, kako se pretpostavljalo, kasnio je petnaest minuta, tako je govorio glas iz zvučnika. »Ali nisu svi bankari bili oduševljeni.« »Što?« upitao sam. »Nisu«, rekao je Kalling. »Jedan to nije bio. Zbog toga sam čitavu stvar i upamtio. Mislim reći, razumijete li me, ako stojite kraj buffeta, a slušate samo oduševljenje i hvalu i dobro o jednom čovjeku, a zatim, odjednom, čujete nešto sasvim drugo, tada ćete napeti uši, zar ne?« »Sigurno.« »Gospodin Hellmann se približio mjestu gdje sam stajao. S još jednim gospodinom. Došli su upravo k meni. Tražili su što su htjeli jesti, a ja sam im stavljao jelo na tanjur.«

»Kako je Hellmann bio odjeven?« »Imao je smoking — kao i svi.« »Znali ste ga po viđenju?« »Znao? Mnoge godine je stalni gost u našem francuskom restoranu.« »Dobro, i onda, što je bilo dalje?« Kalling je nastavio: »Oba su gospodina, dakle, stajala preda mnom. Onaj drugi je prvi odabrao jelo. Zatim gospodin Hellmann. I dok sam punio njegov tanjur, obratio mu se onaj drugi gospodin: 'Izvanredan ste govor održali, dragi moj. I kamenje je zaplakalo zbog tolike humanosti i plemenitosti.« »Sjećate li se baš tih riječi?« »Da. Ili većine izgovorenih riječi. Možda sam izmijenio red riječi, ali čestitka je bila izgovorena, podrugljivo, a pogotovo kada je bila riječ o humanosti i plemenitosti. To znam sasvim točno, jer poslije toga je došlo do male scene.« »Kakve scene? Oprostite mi, pripovijedajte mi kako god hoćete, gospodine Kalling.« »Jest, po redu. Bio je to samo jedan kratki razgovor. Gospodin Hellmann je pogledao, dakle, tog drugog gospodina potpuno zbunjeno, zapitao ga je: 'Kako to mislite?’ Ili ga je zapitao: 'što to ima da znači?’ Ili je upitao...« »Dobro, već sam razumio«, rekao sam. »Zatim?« »Zatim«, nastavio je Kalling, »tada ga je onaj drugi gospodin pogledao značajno, prepun prezira, izgovarajući nekoliko rečenica, a tada — a tada se sjećam upravo svih riječi: 'Nemojte, za božju volju, igrati tu komediju! I sami najbolje znate što radite. Lijepo, dobro, nastavite taj posao ako ga svojom savješću želite opravdavati. Ali, tada, do vraga, nemojte nam držati srcerazdiruće govore’!« »Je li to doslovno ili skoro doslovno?« »Doslovno, gospodine Lucas.« »A tada? Što se tada dogodilo?« »Onaj drugi gospodin naprosto je ostavio gospodina Hellmanna da stoji i udaljio se noseći svoj tanjur. Gospodin Hellmann svoj tanjur nije ni pogledao. Naslonio se na buffet, a ja sam pomislio taj će ti se srušiti ovdje, silno sam se prestrašio, pozvao sam ga, jednom, dvaput, ali on me uopće nije čuo. Drhtao je čitavim tijelom, ruke je stezao u šake i tada se udaljio iz prostorije a da mene, ili bilo, koga, pogledao nije; ostao sam stajati s njegovim tanjurom u ruci.« »Otišao je prije svih?« »Jest. Na to bih se mogao zakleti. Više se nije vratio. Da li će vam to pomoći?« »Mislim da će mi to mnogo pomoći u daljnjem radu«, rekao sam. »Taj drugi gospodin, biste li ga se sjetili? Znate li možda tko je bio taj čovjek?« »Čini mi se da je Talijan. A možda je i nešto drugo. Engleski je govorio akcentom. Nenapadan tip čovjeka. Mlađi od gospodina Hellmanna. Uostalom, i njega također više nisam vidio. Može biti da je i on također uskoro otišao u svoju sobu — ili bilo kamo.« »A u koje se vrijeme odvijao taj razgovor?« »Mora da je bilo oko ponoći. A možda i kasnije.« U pola jedan bio je Hellmann, po iskazu Freda Molitora, onog noćnog čuvara, došao u banku, potpuno rastrojen i bliz nervnom slomu.

»Mnogo ste mi pomogli, gospodine Kalling. Vašu pomoć ne mogu tek tako primiti. Dopustite mi da vas nagradim. Molim vas.« »Ni u kom slučaju«, rekao je. »Ali, gospodine Kalling!« »Ni u kom slučaju, rekao sam! Ali, znate li što? Imam kćerkicu. Želi lutku koja hoda. Ondje prijeko ima jedan dućan s igračkama.«

47 »Znao sam!« grmio je Gustav Brandenburg. »Znao sam. Već sam ti rekao, moja mokraća! Ipak je počinio svinjariju, naš prijatelj Hellmann. A jedan od njegovih kolega znao je to. I tako je Hellmann izgubio glavu. A potom ... A potom... Sve se uklapa, Roberte, sve se uklapa! Rekao sam ti od početka, bio sam u pravu: bilo je to samoubojstvo. Mi smo van mača!« »Nekoliko dokaza, koji bi se poklapali, trebam, tako ja mislim, ali još i više«, rekao sam. »Odmah moraš u Cannes«, rekao je Brandenburg vukući košulju preko svog trbuha. »Ja moram ... Što?« »Ostale bankare više ne moramo ispitivati. Znamo dosta. Prije neka tri sata nazvao me Friese. Kessler, koji radi u Cannesu, dozvolio je tvom prijatelju Lacrosseu da u razgovorima s Ministarstvom koristi uređaj kojim se ometa prisluškivanje. Lacrosse je zamolio Friesea neka me nazove da obavijestim tebe.« »O čemu?« »Želi da budeš dolje, što je brže moguće. Neki doušnik dao im je mig. Uputio ih je na razne Alžirce koji svi stanuju u predjelu La Bocca — znaš i sam — pijani Kilwood je neprestance vikao kako je sve počelo s jednim Alžircem koji stanuje u predjelu La Bocca.« »Dobro, i onda?« „Čim im bude bilo što jasnije, napravit će raciju i kada budu uhvatili pravog Alžirca, a taj propjeva, tada bismo mogli možda zaključiti slučaj. No, kako sam to uradio?« »Izvanredno si to uradio«, rekao sam. Bio sam kadar da mislim samo na Angelu. Eto, vraćam se k njoj. »Letim odmah«, rekao sam. »Polazi li još danas neki avion?« »Da, ali eto sranja«, rekao je Gustav. „Što kažeš?« »Štrajk«, rekao je Gustav. »Francuski željezničari štrajkuju, personal na zemlji, i piloti, na francuskim aerodromima štrajkuju. Ne možeš putovati niti željeznicom, a ne možeš niti letjeti.«

48 »Angela!« »Roberte! Tvoj glas mi se čini toliko sretan! Da li se nešto lijepo dogodilo?« »Jest, Angela! Dolazim k tebi!« »Kada?« „Što prije bude moguće. Prekasno je a da nešto poduzmem — gotovo je ponoć. Ali prekosutra o podne bit ću kod tebe.« Prekosutra o podne — bit će to subota, trećega lipnja. Nije me bilo trinaest dana. Trinaest dana! Ti su mi se dani učinili kao trinaest godina, kao čitav život. A sada, a sada... »Bože moj, Roberte, ovdje je štrajk! Čitav niz štrajkova! Nećeš moći poletjeti! Nećeš se moći voziti željeznicom!« »Ipak, ja mogu«, rekao sam. »U Njemačkoj i Italiji nema štrajka. Ondje željeznice voze. Moraš samo doći do talijansko-francuske granice, dovezi auto do Ventimiglije. Do tog mjesta ću doći. Ondje me moraš preuzeti. Koliko ima kilometara do Cannesa?« »Ni dva sata vožnje, Roberte. Dovest ću te. Kada ćeš doći u Ventimigliju?« »Sutra još neću doći. Prekosutra! U dvanaest sati i pedeset i pet. Ali oprez! Pripazi na talijansko ljetno vrijeme!« »Stajat ću na peronu! Vikat ću toliko glasno da će se svi ljudi nasmrt prestrašiti. Poći ću prekosutra, sasvim rano ujutro, kako bih zasigurno pravovremeno bila u Ventimigliji.« Idućeg prijepodneva još jednoć sam se našao u GLOBALU, kod Gustava, dao sam da mi se naprave putni nalozi i nov novac u formi traveller čekova. Moja žena još nije bila nazvala ni mene niti bilo koga. O njoj nisam znao ništa. Telefonirao sam svome prijatelju, advokatu Paulu Fontani, poslao sam mu punomoć na nekog njegovog namještenika neka svu poštu dok me ne bude bilo u Tntercontinentalu’ preuzima u redovitim vremenskim odsjecima. Moglo se u pošti nalaziti advokatovo pismo, advokata moje žene, a možda i pismo suda. Ne bismo to smjeli propustiti, jer bi se moglo dogoditi da budem osuđen u odsutnosti. Fontana je bio škrt na riječima, na telefonu, kad sam mu to saopćio. »Svu službenu poštu otvorit ću ja, daj mi svoju adresu u Cannesu.« »'Hotel Majestic’, Croisette.« »Neka ti je sretno«, rekao je Fontana. Tada je spustio slušalicu. U ’Intercontinentalu’ sam također rekao kako će moju poštu netko preuzimati. Zadržao sam apartman. Poslije podne sam se odvezao jednim od najbržih međugradskih vlakova u Stuttgart. Tada sam presjeo u direktni vlak za Ventimigliju. GLOBAL mi je rezervirao odjeljak za samce u spavaćim kolima, nije me iznenadilo da je to bio upravo odjeljak broj trinaest. Odmah sam zaspao i probudio se tek kad smo se približili Milanu. Uši su mi bile začepljene, ponešto su me boljele. Noću smo prešli preko Gottharda, osjetio sam visinsku razliku. Neprestance sam zijevao, a osjećaj gluhoće napokon je nestao pošto bi mi u uhu nešto kvrcnulo. U Italiji je sjalo sunce, sve je bilo u cvatu, svakim kilometrom, kojim sam se približavao tom

ljubljenom svijetu juga, postajao sam sretniji. U Genovi smo se dugo zadržali. Spavaća kola, posljednja u vlaku, zaostala su u tunelu, niz crne zidove tekla je voda. Tada se napokon vlak pokrenuo. Čuvar spavaćih kola pospremio mi je krevet. Sjedio sam kraj prozora, pio jaki espresso i promatrao, dok smo se polako udaljavali iz Genove, gledao sam veoma velike brodove kako leže u sivim dokovima. Luka je bila sasvim kraj pruge. Nešto poslije podne ugledao sam more. Gledao sam ga od ovog trenutka gotovo neprestance, čitavim putem, sve do granice. Vlak je neprestance vozio kraj talijanske rivijere. Vidio sam brodove na moru, sjali su se na suncu, a na pješčanim plažama nalazili su se mnogi ljudi, ponovo sam vidio palme i eukaliptuse i narandže i mnogo cvijeća u svim mogućim bojama. Taj se vlak zaustavljao na svakoj i najmanjoj postaji, mnogi su ljudi ulazili i izlazili, ali spavaća kola nije nitko koristio. Mislio sam na Angelu, samo na nju, još jednoć mi se objasnilo da nikada prije u svom životu nisam osjećao nešto tome slično kao što sada osjećam za Angelu. Oboje nismo znali što nam donosi budućnost, nisam znao kako će reagirati Karin, kako će se razvijati moja bolest, što će biti od tog mog slučaja — znao sam da se približavam Angeli, a time je taj put, kraj sjajnog mora, za mene postajao san blaženstva. Radovao sam se tako snažno tome da ću ponovo čuti Angelu kako se smije, jer njen sam smijeh volio, razmišljao sam o tome kako je bog ljudima kao nadoknadu za brigu i trud i svo zlo života dao tri stvari: smijeh, san i nadu. Budući da su iz mora neprestance izvirale planine i litice, ulazili smo neprestance u tunele. Primijetio sam da su na ulazu u tunel postavili ploču: svaki je tunel imao ime. Neko vrijeme sam brojio te ploče. Bilo ih je nevjerojatno mnogo.

49 Na aerodromu u Nizzi jednoć smo potrčali jedno drugome — trčali smo brzo, sve brže, bez daha. U Ventimigliji, tom ogromnom, odvratnom kolodvoru bilo je to drugačije, sasvim drugačije. Izašao sam iz spavaćih kola, čuvar mi je pružio moj kovčeg, a ja sam ga stavio na peron. Nije bilo mnogo putnika, brzo su se razišli. Čuvar je glasno dozivao nosača, zbog toga sam stajao i čekao. Upravo panično se peron kraj vlaka ispraznio. Sunce je žeglo. U daljini, u blizini lokomotive, ugledao sam sitnu i izgubljenu Angelu kako stoji. Ispočetka sam joj vidio samo sjajnu crvenu kosu, a tada sam je prepoznao. Između nas pružao se dalek prostor. Angela je na sebi imala modru bluzu i bijele hlače. I ona me također gledala. Ali mirovala je, kao što sam i ja mirovao. Kasnije smo razgovarali o tom trenutku i pitali jedno drugo zbog čega smo se tako ukipili i samo se gledali. Angela mi je rekla: »Stajala sam već satima na peronu. Iz Cannesa sam pošla u devet sati od straha kako bih mogla zakasniti. Ponašala sam se kao da sam navijena lutka tog jutra, a ne kao čovjek. Kad sam te, tada, ugledala, naprosto se nisam mogla pomaknuti. Skoro sam pomislila da sam uzeta. Znala sam da to nije istina. Ali ono, što sam htjela, naime potrčati k tebi i zagrliti te i poljubiti, to nisam mogla. Nisam se mogla maknuti s mjesta. Moja čežnja i moja radost toliko su me nadvladale, tih posljednjih sati, da sam, a to je ono najčudnovatije, postala odista tužna kad sam te napokon ugledala, a morala sam biti toliko sretna. Jest, bila sam tužna i veoma ozbiljna, tako mi je bilo pri duši, dragi.« Sa mnom je bilo jednako. Naprosto, ja to ne mogu shvatiti, još i danas ne. I ja sam osjetio veliku tugu, i ja sam također bio veoma ozbiljan ondje na suncem obasjanom peronu graničnog kolodvora u Ventimigliji. Nisam bio kadar podignuti ruku na pozdrav, a Angela se također nije pomicala. Nosač je bio došao sa svojim kolicima. Stavio sam na njih oba svoja kovčega i putnu torbu, rekao mi je da će me čekati na izlazu. Gurnuo je svoja kolica, a ja sam išao za njim, drven, ukočen, bespomoćan, posrtao sam. Angela se još uvijek nije pomicala. Duž čitavog vlaka išao sam. Nosač je nestao kod nekog teretnog lifta koji se spuštao u dubinu. Ja sam neprestance išao. Napokon sam se približio Angeli. Lice joj je odavalo najveću napetost i svladavanje. Bili smo sasvim sami na peronu, oko nas je bila potpuna tišina. Pogledali smo se, a ja sam se opet jednoć osjetio u Angelinim velikim smeđim očima sasvim malen. Nismo progovorili ni jedne jedine riječi. Nijemo smo se zagrlili i svom snagom priljubili jedno uz drugo, a taj zagrljaj je dugo potrajao. Angela je uzela moju ruku, polako smo pošli šuteći do stepenica koje su svršavale u pothodniku. U hodniku što se protezao ispod kolosijeka, bilo je prljavo, sve je vonjalo po lizolu. Neprestance smo išli, a gledali smo se gotovo netremice. Još uvijek smo bili nijemi i ozbiljni. Uspeli smo se nekim drugim stepenicama i provukli se kroz neki zabran, a zatim smo izašli kroz neku dvoranu našavši se na trgu ispred kolodvora gdje su se nalazila Angelina kola i gdje nas je čekao nosač koji je pretovarivao kovčege. U taj podnevni sat na ulici nije bilo nikoga, ljudi su svoje prozore u stanovima zatvorili zelenim i bijelim zaslonima, kako bi se zaštitili od sunca. Sučelice kolodvoru nalazio se hotel, a na nogostupu nekoliko stolova što su pripadali kavani. Priljubljen uza zid ležao je porebarce čupavi pas. Posvuda je vladala mrtvačka tišina. Angela je sjela za upravljač i otvorila mi vrata. Bio je to trenutak kad sam pomislio na smrt. Razmišljao sam kako je veća od ljubavi i kako će svakoga zadesiti i kako njome završava sve, također i najveća ljubav, i da se time valja pomiriti. Sasvim sam se predao ulazeći u kola. U Ventimigliji me nikada više nije bilo.

50 Angela je vozila sigurno i mimo kao i uvijek. Naišli smo na talijansku carinarnicu, a poslije toga na francusku. Pripadnici carinske službe stajali su naokolo, bilo im je veoma vruće, radili su u košulji i hlačama, košulje su im bile znojne, bile su pune znojnih mrlja. Bili su veoma uljudni i sve je išlo veoma brzo. Kako na talijanskoj a tako i na francuskoj strani očijukali su carinici s Angelom, činili su to diskretno, prestajali bi kad bi se uvjerili kako Angela ne prihvaća očijukanje. Prešli smo na autoput, Angela je prišla kućici. Zaustavila se i platila pristojbu. Na auto-putu činilo se kao da je zrak zakuhao. Svukao sam kaput, bacio ga na dno kola, a skinuo sam s vrata i kravatu. Još uvijek smo šutjeli. Angela je brzo vozila. Nakon samo pet minuta vožnje pritisnula je kočnicu, uputila se kolima na odmaralište i zaustavila se. Idućeg trenutka zagrlili smo se i poljubili, dugo smo ostali zagrljeni, bio je to čvrst zagrljaj, toliko čvrst i snažan, iz tog zagrljaja izbijala je zdvojnost, kao da je predstavljao, i za jedno i za drugo, posljednje utočište i oslonac na čitavu svijetu, a tako je odista i bilo. I tek sada smo mogli razgovarati. »Angela...« »Dragi moj, toliko sam radosna.« »A tek ja!« Neprestance smo se ljubili, ljubili smo se za vrijeme govora, ljubili smo beskrajno mnogo puta jedno drugo u lice, u čelo, u oči, dugo smo se ljubili u usta. »Kraj mene si. Napokon, Roberte. Već sam pomišljala da ću izgubiti pamet bez tebe.« »Zajedno smo. Ponovo ostajem ovdje.« »Ah, Roberte«, rekla je, »na onom strašnom kolodvoru odjednom me spopala strašna misao.« »Kakva?« Rukama sam joj gladio obraz, njene kose, njene ruke, leđa. »Ja... Pomislila sam kako nas samo jedno može rastaviti. Ali da to jedno dohvaća svakoga, jednoć će također i nas dohvatiti. I bit ćemo rastavljeni. Jedan će morati da poživi sam. Pomislila sam kad bih ja to bila, pošla bih za tobom, jer da živim sama ne bih to više mogla, ne bih mogla živjeti bez tebe, bez tebe i bez tvoje ljubavi.« I ona je, dakle, o tome razmišljala... »Ali sada«, rekla je, »sada je sve prošlo. Sada je sve tako prekrasno.« Smijala se. »Zajedno smo, Roberte. Opet se jednoć nalazimo u našem raju.« Bila je sasvim drugačija, sada. Ma koliko mi se prije učinila snuždena, toliko je slobodna bila sada, toliko blažena, toliko sretna. »Jesi li gladan? Šuti. Naravno da si gladan. Ja, ja, strašno sam gladna. Od samog uzrujavanja jutros nisam čak ni kavu popila. Sad ćemo prije svega nešto pojesti, a tada ćemo se odvesti kući, zar ne?« »Jest, Angela.« »Znam ovdje jedan veoma dobar restoran, u jednom veoma lijepom mjestu. Onamo ćemo se odvesti. Da li ti je pravo?« »Meni je sve pravo«, rekao sam. »Hajde, Angela.« Ponovo je potjerala kola, gume su zacviljele, tako je naglo pošla. Okrenuo sam se. Bijela pješčana prašina kovitlala se iza nas. Spustili smo stakla na prozorima i otvorili pomični krov. Sjedio sam i neprestance promatrao Angelu, sa strane, obuzeo me velik osjećaj ponosa da ta žena

voli upravo mene, da me voli toliko koliko i ja riju volim. Ne, nije to bio ponos, bila je to zahvalnost, veoma velika zahvalnost kada je riječ o životu, bogu ili bilo čemu tko je bio odgovoran za to što smo sreli jedno drugo. Promatrao sam Angeline ruke. Ugledao sam svijetao pigment. Još je bio svjetliji, ili bolje rečeno: Angelina koža je u međuvremenu postala tamnija, tako sam razmišljao. »Idemo u Eze«, rekla je Angela.

51 Da bismo stigli u Eze valjalo nam je napustiti auto-cestu. Na strmoj morskoj obali račvale su se tri ceste. Angela je pošla srednjom, bila je to Moyenne corniche, bila je veoma prašna. Zatim smo stigli na neku usku i još prašnjaviju cestu što se strmo uspinjala. Selo Eze smjestilo se visoko, na vrhu brdske glavice. Nešto niže od glavice, na početku sela, ima parkiralište. Ovdje smo zaustavili kola i pošli strmom ulicom dalje, uspinjali smo se. S obje strane uzdizale su se litice. Kuće su bile izdubene u tim liticama, učinile su mi se prastare. Jedno je štitilo drugo, uska ulica bila je toliko strma da je često ulaz u kuću bio u istoj visini s najvišim prozorom susjedne kuće. Sve je to moralo biti sagrađeno još u srednjem vijeku. Na parkiralištu, dolje, bilo je mnogo dućana sa suvenirima, a bio je ondje zid na koji su bile naslonjene mnoge slike. Već sam bio ugledao slikare kako sjede ispred slika čekajući kupce. U kućama su se nalazile mnoge radnje — bilo je tu postolara, krojača, a bilo je i dućana sa živežnim namirnicama. Osobito je mnogo bilo radnja gdje su se prodavale umjetnine i umjetni obrt. Vidio sam stare bakrene posude, Madone, čaše, rezbari je i veoma mnogo čipkanih prekrivača. Sve su te predmete, dijelom, iznosili i na ulicu. Sve je tu bilo veoma maleno i usko i veoma strmo, pravi grad liliputanaca. Između zidova što su ih tvorile litice, bilo je ugodno svježe. Ovdje gore zacijelo nije živjelo više od pedeset, najviše šezdeset stanovnika. Bilo je to izletište kamo su dolazili turisti. Uličica je beskrajno dugo zavijala. Angela i ja išli smo rukom o ruku. Mnogi ljudi ispred svojih radnja smiješili su nam se, a također i žene. Bili su to ljubazni ljudi. Iznenada je uličica zavila velikim lukom i mi smo se našli ispred neke velike zgrade koja je bila sagrađena sasvim u stilu čitava sela. »Tu smo«, rekla je Angela. »To je ’Chevre d'or'.« Unutrašnjost 'Zlatne koze' bila je ispunjena skupocjenim antikvitetima. Prošli smo mnogim prostorijama i došli u moderno uređenu blagovaonicu. Između ove blagovaonice, i onog napolju, ispriječila su se stoljeća. Našli smo sto kraj prozora, još ga nitko nije bio zaposjeo. Šef restorana zapisao je što smo naručili. Sjedili smo jedno kraj drugoga i još uvijek se držali za ruke, gledali smo u slobodno prostranstvo. Ugledao sam more u takvoj daljini kao što ga još ni sa jedne točke zemljine nisam bio ugledao, činilo mi se kao da vidim čitav mediteran. Bilo je modro, jednako kao što je i nebo bilo modro, a daleko, daleko, napolju, more i nebo su se spojili. Ispod nas vijugala je druga obalna cesta, mala Comiche. Automobili su bili sasvim maleni. A mnogo manji bili su ljudi na plaži između litica. »Zar nije lijepo ovdje?« »Lijepo je, Angela«, rekao sam. »Želim ti pokazati sve što mislim da je osobito lijepo. To sam sebi poduzela.« Obgrlio sam je rukom i poljubio. Usne su joj se rastvorile. I drugom sam je rukom zagrlio. Ona je također i mene obgrlila. Dirali smo se jezikom. Angela je tiho stenjala. »Halo, gospodine Lucas!« Bio je to glas žene. Oboje smo se prestrašili. Pogledao sam uvis. Preda mnom su stajali muškarac i žena — gospodin i gospođa Dreyer.

Gospodin i gospođa Dreyer, iz Düsseldorfa. Gospodin i gospođa Dreyer, Karinini prijatelji. Ilse Dreyer bila je vjerojatno njena najbolja prijateljica, plavuša, oko trideset, vitka, nimalo ružna, ali s nekim vječito nezadovoljenim, gorkim potezom oko usta. Dreyer je bio dosta stariji, kosa mu je bila prorijeđena, a imao je i velik trbuh. Oboje je bilo odjeveno u pretjerano ukusnu ljetnu odjeću. Nisu me nikada voljeli, a i ja nisam za njih mario. »Nismo, za ime božje, htjeli smetati«, rekla je Ilse Dreyer. »Ali kad smo upravo prolazili i našli se kraj vašeg stola rekao je Franc, ta to je gospodin Lucas. Kako je, gospodine Lucas?« Ustao sam. »Hvala«, rekao sam, »dobro je.« »To se i vidi«, oglasio se gospodin Dreyer nasmijavši se bučno. Ilse Dreyer je netremice gledala u Angelu. Ova je mirno odvraćala pogled. Nastupila je stanka. Nije mi drugo preostalo, jer Dreyerovi su stajali ne mičući se. »Smijem li vas upoznati...« Rekao sam njihova imena, a Angelino ime sasvim nerazgovijetno. Ilse Dreyer je odmah smijući se zapitala: »Kako, molim?« »Zovem se Delpierre, madame Dreyer«, rekla je Angela, također se smiješila, rekla je to njemački i veoma razgovijetno. »Angela Delpierre.« »Jako se radujem, madame Delpierre.« »I ja se također radujem, madame Dreyer.« »Vi ste znanica gospodina Lucasa. Nikada nam nije ništa pripovijedao o vama!« rekla je Ilse. Njenom je mužu ta situacija bila neugodna. »Molim«, rekao je. »Molim, Ilse!« »Zašto? Jako je to smiješno, što smo vas ovdje sreli, gospodine Lucas, zar ne? Napravili smo izlet, morate znati. Stanujemo u Juan-les-Pinsu. Ove godine je moj muž uzeo dopust ranije. Ostat ćemo još četrnaest dana. Ovdje je tako lijepo.« »U pravu ste«, rekla je Angela, još uvijek se smijala. »Ali odista vas više ne bismo htjeli smetati...«, zaustio je gospodin Dreyer požurujući. Činilo se da ga njegova žena ne čuje. »Mi smo, naime, dobri znanci s gospodinom Lucasom, morate znati, madame Delpierre. To će reći bolji smo s njegovom ženom, veći smo prijatelji s njom, pogotovu ja. Ne poznajete gospođu Lucas?« »Ne, madame Dreyer«, rekla je Angela. Bilo mi je dosta. »Ne bismo vas željeli zadržavati. Jako sam se obradovao što smo se sreli«, rekao sam. »Da li je tome odista tako, gospodine Lucas«, upitala je Ilse. »Ali, kako ne«, odgovorio sam. »I meni je to bilo zadovoljstvo«, oglasila se Angela. »Dakle, do viđenja«, rekla je Ilse. Njezin muž se ukočeno naklonio. Porumenio je sav i nježno ali odrješito gurkao svoju ženu od stola. Ona se neprestance okretala sve dok nisu otišli iz restorana. Sjeo sam kraj Angele. »Je li to zlo?« pitala je Angela. »Da li bi to moglo biti zlo po tebe, Roberte?« »Uopće ne«, rekao sam. »Rekao sam svojoj ženi kako u Cannesu imam svoju ljubav. Upravo se radujem da su nas ovi Dreyerovi vidjeli. Što da se dogodi? Možda će to biti dobar uvod u to da se

Karin što prije rastane.« »Nadajmo se«, rekla je Angela. »Ah, jest, Roberte, bilo bi to divno. Toliko želim da budeš moj muž.« »I ja to također želim.« »Ali ne bude li išlo, bude li poteškoća, i tada ću živjeti s tobom. Kao tvoja ljubavnica.« Poljubio sam joj ruku. Konobar je gurao pred sobom velika kolica s predjelom. Dok je Angela gladno odabirala, a konobar punio njen tanjur, pogledao sam još jednoć kroz prozor, ovoga puta u pravcu planine. Nedaleko restorana ugledao sam velik vrt pun kaktusa, a u njemu ostatke nekog dvorca. U suncu koje se priklanjalo zapadu, sve su boje bile veoma jake i sjajne, a sve su stvari imale oštre i jasne obrise.

52 Na noćnom ormariću kraj Angelina velikog kreveta nalazio se mali tranzistorski radio-aparat, antena mu je bila izvučena. Vratili smo se kući. Htio sam se okupati poslije puta. Angela je otišla sa mnom kroz spavaću sobu u kupaonicu i ondje pustila vodu. Ostao sam u spavaćoj sobi. Bila je velika i svijetla, kroz staklenu stijenu dolazilo je svjetlo. Angela se vratila iz kupaonice. »Uskoro će kada biti puna«, rekla je. Tada je primijetila kako promatram mali radio-aparat. »Noću se može čuti München.« »Slušala si njemačke stanice?« Kimnula je glavom. »Svake noći. Poslije ponoći njemačke vijesti.« »Zar ti nije dosta francuskih stanica?« »Nije«, rekla je. »Ti si bio u Njemačkoj.« Odmah sam, još iz restorana u Eze, nazvao Lacrossea i on mi je rekao da će zacijelo potrajati do sutra prije no što im budu policijska njuškala javila koji je od sedmorice naznačenih Alžiraca, koji stanuju u predjelu La Bocca, odista imao posla s eksplozijom jahte i s Hellmahnovom smrću. Za svaki slučaj, rekao sam mu kako me može naći kod Angele. U Cannesu sam se ponajprije uputio u ’Majestic’ gdje su me primili sada već kao dobra prijatelja. Ponovo su mi dodijelili moju staru sobu. Također sam i 'Majestic' obavijestio gdje me mogu naći. Croisette kojom smo se vozili tada k Angeli, pretvorila se u svojoj stazi, a također i na pokrajnim stazama, u pravo more cvijeća. Promet se također pojačao. Napredovah smo veoma polako. Sada, ovdje gore u Angelinu apartmanu, bilo je mnogo hladnije negoli dolje u ubojstveno vrućem gradu. »Katkada ne mogu spavati. Stoga sam još slušala njemačke vijesti«, rekla je Angela. »Nisam pokatkad sasvim razumjela sve ono što sam čula. Ili bolje rečeno, razumjela sam, naravno, ali mozak mi baš nije osobito primao. Uvijek, kad bih slušala radio, bila sam kod tebe, Roberte.« »A ja sam spavao.« »Sada se možeš poći okupati«, rekla je. »Pričekaj, dat ću ti mirisnu so, izvanredno osvježava.« Pošla je ispred mene i posula nešto u vodu, voda se zapjenila i lijepo zamirisala. Tada se, nenadano, priljubila divlje uza me. »Požuri se«, šaptala je. »Požuri se. čekam te. Tako sam dugo čekala...« Otrčala je iz kupaonice. Svukao sam se i ušao u kadu, osjećao sam kako postajem sve uzbuđeniji. Požurio sam se koliko sam mogao, iskobeljao se potom iz kade, osušio sam se brišući se nekom velikom ponjavom. Dok sam sjedio u kadi, čuo sam kako Angela u spavaćoj sobi spušta žaluzine. Iz kupaonice sam izašao gol. U spavaćoj sobi je bilo tamno. Angela je ležala na krevetu, također gola. Njeno preplanulo tijelo u tami je sobe djelovalo još tamnije. Imala je duge, lijepe noge i bedra, uske bokove i ženstvene grudi. Ugledao sam veoma velike kolutove oko njenih bradavica. To, što sam sada ugledao pred sobom, o tome sam sanjao — mnoge dane i noći, u snu i na javi. Nasmijala mi se gledajući me. Spustio sam se kraj nje na krevet, započeli smo se milovati i ljubiti. Teško je počela disati, rukama je prebirala po mojoj kosi. Koža joj je bila glatka i toliko meka i nježna kao koža neke breskve. Ležali smo čvrsto zagrljeni na velikom krevetu govoreći jedno drugome najljepše i najzaljubljenije riječi čineći sve što mužjak i ženka mogu činiti kako bi se što

jače uzbudili prije početka spajanja. Tako smo se ponašali možda četvrt sata. Tada sam rekao glasom u kojem se miješao stid i ljutnja: »Prestani. Nema smisla.« Ma kako bio spreman kad sam se vraćao iz kupaonice — sad mi je postalo nemoguće da Angelu pravo obljubim. Ležao sam na leđima i sjećao se kako sam neprestance ponavljao samo jednu jedinu riječ: »Oprosti.« Angela se nagnula nada me, ljubila je moje oznojeno čelo i moje oči i moja usta govoreći: »Ludove. Sto znači ta riječ? Jednostavno si i suviše uzbuđen.« »To mi se još nikada nije dogodilo, Angela. Još nikada. Ja... Ja ne znam što je to.« »To je dug put, putovanje, suviše mnogo posla imaš iza sebe. Uzbuđenje, uzbuđenje, inače ništa.« Glas joj je bio veseo. Jednim skokom napustila je krevet. »Uostalom i ja također nisam bila osobito raspoložena. Još od ručka muči me užasna žeđ. Imamo vremena, Roberte, svo vrijeme ovoga svijeta naše je. Hajde, pođimo nešto popiti.« Otrčala je u kuhinju. Ja sam još ostao trenutak da ležim osjećajući kako je moje tijelo doduše zatajilo, a s druge strane sam ga osjećao gdje puca od žudnje. Ustao sam i otišao u dnevnu sobu gdje sam se gol spustio na kauč. Bio sam veoma povrijeđen, sam sam sebi bio smiješan. Angela je došla noseći poslužavnik. Donijela je bocu, čaše i zemljani vrč pun ledenih kockica i ledene vode. Govorila je sasvim naravno, dok nam je spremala piće. »Napravit ću ricard. To je nešto najbolje protiv žeđi. Ulijevala je neku tekućinu iz boce i u hladnu vodu stavljala kockice leda. Sve se obojilo mliječnom bojom. Pili smo žedno, Angela je stajala. Mali trbuh njen podizao se i spuštao pri tom, a ja sam promatrao crvenkaste stidne dlake, točno ispred mene, i odjednom sam osjetio želju za ispunjenjem, a odmah potom bio sam nemoćan da tu želju i ostvarim. Angela uopće nije marila za moje tijelo. Napravila je još dva pića i tada otrčala do gramofona koji je mogao primiti i deset velikih ploča, a nalazio se ispod velikog televizijskog aparata, „Što da sviramo? Da li i ti voliš Gershwina?« »Jako«, rekao sam. »Dakle, svirat ćemo Gershwinov koncert.« U nekom regalu kraj gramofona tražila je, čučeći, ploče, vadeći jednu za drugom, stavljajući ih na visoku osovinu. Promatrao sam je. Imala je najljepša leđa što sam ih ikada vidio u jedne žene. I leđa su joj bila preplanula od sunca, a koža je bila poput svile, mekana, sjajila se na svjetlu, jer ovdje je bilo svjetlo, u prostoriju je sjalo sunce. Angela je pokrenula ploče. Začuo se 'Koncert u F-duru’. Došla je do mene i sjela kraj mene na kauč. Oboje smo pušili i gledali se, šutjeli smo i slušali prekrasnu muziku tog genija koji je tako rano morao umrijeti od tumora na mozgu. Sasvim nelogično, sjetio sam se nekih novina, što sam ih čitao u spavaćim kolima, čitao sam sve, također i kinematografski program i vijesti i osmrtnice i ondje sam vidio veliku osmrtnicu. Neki general u miru 'umro je u časnoj starosti od 92 godine'. A Gershwin je morao otići s ovog svijeta u trideset i devetoj godini, pomislio sam. Njegova je glazba ispunila prostoriju, a na terasi sam, napolju, ugledao Angelin cvijetnjak. Sjedili smo jedno kraj drugoga, goli, sasvim blizu, a ja nisam mogao ljubiti, nisam mogao ljubiti ovu ženu koju sam volio više no ikad koju ženu na svijetu. »Ne možeš znati koliko sam sretna zbog toga«, rekla je Angela. »Zbog čega?« »Zbog ovoga sada.« »Sretna — zbog toga?« Kimnula je glavom.

»I suviše me voliš. Ćula sam već ja za takve stvari. Ne možeš me ljubiti, jer me i suviše voliš. Ovog trenutka to ne možeš. Samo ovoga trenutka. Kad bih ti bila ravnodušna, mogao bi činiti što god bi te bila volja. Zato te još i više volim.« »Angela, kunem ti se, ja...« »Psst!« Stavila mi je prst na usta. »Nemoj govoriti. Slušaj. Nije li to prekrasno?« »Jest«, rekao sam, »prekrasno je.« Zatim smo sjedili šuteći, a od vremena do vremena Angela bi pružila ruku za mnom, a ja bih je prihvatio, a ona mi ju je tako čvrsto stiskala da me je gotovo zaboljelo. A glazba se neprestance razlijegala po prostoriji. Popušili smo još jednu cigaretu. Ispili smo još jedan ricard. 'Koncert u Fduru' približavao se svršetku, na odsviranu ploču padala bi uvijek nova. Sad je to bila ploča, sami evergrini, što ih je Gershwin bio napisao. Prva pjesma bila je 'A foggy day in London town’, polagana, sentimentalna, prigušena truba je vibrirala. Angela je ustala. »Dođi«, rekla je. »Zaplešimo!« Ustao sam i uzeo je u naručje i prema polaganoj glazbi počeli smo se okretati, okretali smo se također polagano. Tijela su nam se nježno dodirivala, zatim sve povjerljivije i potom su se sasvim sljubila. Angela je svoje ruke ovila oko mog vrata, oči je zatvorila, a usta su joj bila lako otvorena. Okretali smo se i naginjali, a prvu pjesmu slijedila je druga 'The man I love’. „Čovjek kojeg volim — to si ti«, rekla je Angela šapćući. I tada, odjednom, dogodilo se čudo. Osjetio sam kako mi krv ispunja tijelo, osjetio sam kako sam postao spreman da Angelu ljubim, da je ljubim tako kako sam sanjao tolike dane. Krv mi je udarala i čekićala ondje, a također i u mojoj glavi. Htio sam povući Angelu, ali je rekla tiho: »Polako, Roberte, polako, molim te sada polako.« Otplesali smo iz dnevne sobe u spavaću. Otplesali smo doslovce u krevet. Zajedno smo pali na krevet, a ja sam ponovo bio muškarac, mlad muškarac, čovjek kakav već dvadeset, dvadeset i pet godina bio nisam. Ovoga puta nismo gubili vrijeme ljubakanjem. Ovoga puta počeli smo se odmah ljubiti. Kad sam prodro u nju Angela je, a bila je uska i nježno građena kao neka mlada djevojka, kriknula, a to je također mogao biti i zdvojni uzdah, ne mogu to reći. Tada je uzburkana krv u mojoj glavi počela udarati, a pred mojim očima okretale su se crvene pruge i krugovi, a naša su se tijela pokretala jednovremeno, postali smo jedno, jedno jedino tijelo, jedna jedina čežnja za ljubavlju i potvrda o ljubavi. Kao da je to sasvim normalno, oboje smo istog časa dosegli vrhunac. Nismo ništa govorili. Ljubili smo jedno drugo očima, rukama, svakom svojom porom, svakom niti našega tijela koje se stopilo u jedno. Nisam je napuštao. Slatka ludost se nastavljala, trajala je, ovoga puta dulje. Angelini nokti žarili su se nekoliko puta u moja leđa, ugrizla me za podlakticu, tada smo ponovo oboje dosegli vrhunac. Ja nisam više mlad čovjek. Tako mi se nešto još nikada nije dogodilo. Ostao sam u Angeli, a to je trajalo dugo, veoma dugo ovoga puta, a iz dnevne sobe razlijegala se 'Rapsodija u plavom'. Kad smo napokon i treći put obostrano doživjeli vrhunac, Angela je tiho kriknula. Još sam je neko vrijeme držao zagrljenu, tada sam se obzirno povukao, ležali smo jedno kraj drugoga i zurili u strop, a Gershwinove melodije su se još uvijek razlijegale. Angela je uzela cigaretu, dala mi je, zatim je i sebi zapalila, ležali smo tako i pušili. Pipala je tražeći moju ruku, ja sam je stisnuo, oboje smo šutjeli i slušali Gershwinovu glazbu. Kasnije, ne znam kada, netko je pozvonio na vratima stana. Angela se zaogrnula jutarnjim haljetkom i otrčala iz spavaće sobe. Cuo sam je gdje govori. Potom se vratila. U rukama je imala

buket ’Sonja’. Danas je bila subota, a ja sam u cvjećarnici ’Floreal’ uplatio da svake subote, u isto vrijeme, Angeli pošalju trideset 'Sonja', jer jedne smo se subote bili upoznali.

53 Na početku svog pisanja kazao sam da ću sačiniti nešto nalik na životno osiguranje u korist Angele i da ga zbog toga svakako želim dovršiti, bude li mi bog pomogao. Nije to pitanje znanja. Znam ja sve kada to radim za Angelu. To je samo pitanje vremena. Pišem ovdje, odista vjerno, točno, sve što sam doživio, jedno za drugim. Samo to neću zapisati: kakav je Angela erotični doživljaj za mene bila, kakav je najveći doživljaj koji sam ikada imao. Naša je to tajna i neka to i ostane. To mi se čini kao izdaja Angele kad bih opisivao naše najdublje intimnosti, ako bih ih opisivao, ako bih opisivao sve što smo radili toga dana, te noći, i poslije toga, uvijek ponovo. Želim zapisati samo ovo: znala je ljubiti kao nijedna druga žena. I slutio nisam da žena može tako ljubiti. Bila je čudo. Moje čudo. Čudo, sreća, ljubav i ispunjenje čitava mog života.

54 Ploča se još uvijek vrtjela i po treći put se razlijegala treća stvar kad sam se podigao s Angelina kreveta. »Kamo ideš?« »Odmah ću se vratiti.« Otišao sam u kupaonicu i iz džepa svoga kaputa izvadio briljantne naušnice što sam ih bio kupio za Angelu i što mi ih je bila vratila. S naušnicama sam se približio krevetu na kojem je smijući se i prepušteno ležala. Vidjela je što ja to držim u ruci. Upitao sam je očima. Kimnula je glavom. Predao sam joj tada naušnice, a ona ih je pričvrstila na resicu uha. Oboje smo otišli u kupaonicu. Također i u kadi nije ih skidala. Činilo se kao da na sebi ima večernju haljinu sačinjenu od bijele pjene. Navukla je na sebe kratki kaputić od frotira, a ja pidžamu, Angela je donijela bocu šampanjca s leda, pa smo tako pošli, napolje, na terasu, sjeli smo u holliwoodsku ljuljačku gledajući, prijeko, more, grad, pijući i pušeći. Spuštalo se večc. Boje neba i zemlje mijenjale su se svakog trenutka, a nailazili su ponovo ogromni avioni koji su polazili iz Nizze ili se spuštali u Nizzu. A odjednom smo ugledali, nenadano, na zatamnjenom nebu, prve zvijezde. »Za mene si sve«, rekao sam. »I ti si meni sve«, rekla je poljubivši dlan moje ruke. Briljanti su zasjali. Dugo nismo prozborili ni riječi, sjedili smo ovdje i gledali se, ljubili smo se, uvijek veoma nježno te večeri. »Sada već polako postajem i gladna«, rekla je Angela, nenadano, kad se potpuno smračilo. »Pođi sa mnom, Roberte, dragi.« Potrčali smo poput djece u kuhinju, a ja sam sjeo — poslije toliko vremena — ponovo na onu malu stolicu i promatrao Angelu kako kuha. Pržila je meso što ga je bila pripremila, pravila je također i salatu. Nisam skidao oka s nje. Sve, o čemu sam ikada sanjao i čemu sam se nadao, sve što sam priželjkivao od sreće na tom svijetu — bilo je ovdje, sada, ja sam sve to imao. »Uskoro će biti vrijeme za vijesti«, rekla je Angela i povukla 'Sonija’ u kuhinju, a veliki je aparat odvukla u dnevnu sobu. Vratila se u kuhinju i stala kraj stola uz prozor da pripremi salatu. Pri tom me okrznula. U tom trenutku me zgrabila i povukla — oboje smo otrčali u spavaću sobu, olabavila je kratki kaputić od frotira, žurila je svlačeći mi pidžamu s tijela, mucala je puna žudnje: »Dođi... dođi... sada...« I tako smo se ponovo ljubili, stenjući, bili smo slijepi i gluhi od ugode, a poslije toga smo ležali, potpuno iscrpljeni, jedno kraj drugoga, a Angela je rekla: »Sasvim sam lijepo luda, zar ne?« »Ti si ljubljena«, rekao sam. »Kraj sebe imaš najsretnijeg čovjeka na svijetu, to si napravila iz mene.« »A ti iz mene najsretniju ženu«, rekla je. »O, bože, meso se peče.«

55 Meso je izgorjelo. Sjedili smo u dnevnoj sobi, provizorno smo prostrli stol, jeli salatu i mnogo narezaka, s onim bijelim tankim kruhom, pili smo rose. Nismo, također, čuli ni prve večernje vijesti s televizije. Angela je ostavila aparat uključen, ali mu je oduzela ton. Poslije jela pomogao sam joj spremiti kuhinju, a zatim je rekla kako bi mogli podnijeti još jednu bocu šampanjca. Pili smo, sasvim polako, a ja sam Angeli pripovijedao o svom poslu, a zatim je ona meni pričala kako je Hellmannova smrt i ubojstvo Kilwoda predmet svih gradskih razgovora u Cannesu i kako sve vrvi advokatima i inozemnom policijom i kako su došli mnogi visoki činovnici raznih ministarstava, ali da se sve poduzima kako bi se čitava stvar zataškala. Ljudi s kojima me upoznala u kući Trabaudovih bili su još svi u Cannesu. Rekla mi je još kako je čula da se pojedinačno, ili skupno, veoma često sastaju s generalnim opunomoćenikom Seebergom. Angela je dobila nove narudžbe. Otišli smo u njen atelje, ponosno mi je pokazala koliko je mnogo radila u vrijeme moje odsutnosti. Kad smo se vratili ponovo u dnevnu sobu, rekla je: »Roberte, nešto sam sebi preduzela. Još danas bih to željela uraditi. Tek sada to želim.« „Što?« »Ja pripadam tebi. Ti pripadaš meni. Imaš pravo da znaš kakav sam život provodila.« „Šuti.« »Ne, ne želim šutjeti. Naravno, bilo je i drugih muškaraca u mojem životu.« »Naravno. Molim te, Angela!« »Ostavi me! Nijedan nije bio ono što si ti, a ja to ne znam tek danas. Znala sam čim si stupio u moj stan.« »S loše skrojenim odijelom, na kraju puta, zgužvan, toliko zgužvan.« »Jest«, rekla je Angela. »Sve to, Roberte, sve to. Znala sam: to je muškarac kojega ću voljeti kao nijednog. I zbog toga ne želim imati tajne pred tobom. Pogotovu ne poslije... poslije ovog poslijepodneva. Nije ih bilo mnogo, muškaraca, bila sam, prije, solidna, ali, naravno, nisam bila koludrica. Sve ću ti pripovijedati.« »Ne«, rekao sam. »Ništa mi nećeš pripovijedati, što se zbivalo tokom tvoga života to me ne zanima. Ne želim to znati. To i nema nikakva značenja. Nismo se poznavali. I slutili nismo da ćemo se ikada upoznati, što je bilo prije, to naprosto ne igra nikakvu ulogu. Zaboravi to.« Dugo me šuteći promatrala, a usnice su jcj drhtale. »Ah, Roberte«, rekla je. »Roberte... nikada, nikada, nikada nisam mogla pomisliti da mogu toliko voljeti.« »I sa mnom je tako.« »Ti si me naučio kako se voli«, rekla je Angela. »Zbog toga ti se moram zahvaliti.« Spustila se u moje krilo, gladila mi obraze i prelazila rukom po mojoj kosi. »I sa mnom je tako«, rekao sam. »I ništa nas više ne može rastaviti.«

»Ne, Angela, ništa.« »Samo... samo jedno«, rekla je mucajući. Bila je to ponovo smrt, a na nju smo danas oboje već jednoć pomislili, opet je to bila smrt. „Šuti«, zamolio sam je. Ali nije mogla šutjeti. »Kada... kada jedan od nas bude morao poći, uskoro će ga slijediti i drugi, zar ne? Jer nijedan od nas dvoje neće moći živjeti bez drugoga, je li tome tako, Roberte?« »Jest, Angela, tako je.« Ustala je i otišla po neku knjigu, nalazila se na nekom stoliću. Već sam na početku svog izvještaja zapisao kako sam bio zaboravio tko je bio autor te knjige. Neki Amerikanac, znam to, to mi je Angela rekla. Nastavila je govoriti: »Ovo ovdje njemački je prijevod pjesme. Našla sam jedno mjesto i neprestance sam ga ponovo čitala ovih posljednjih dana.« Sjela je na kauč, stavila na nos naočari i počela čitati, gola, samo s naočarima na nosu i briljantnim naušnicama: »'Oslobođen divljeg životnog poriva, oslobođen straha i nade izreci bogu hvala — ma tko bio tvoj bog: svakom je životu kraj, nijedan se mrtvi ne vraća, a i najumornija rijeka pronalazi svoj put u more.'« Skinula je naočari i odložila knjigu. Rekao sam: »Zašto čitaš takve stvari, Angela? Zašto?« »Budi miran«, rekla je. »Budi miran, najdraži moj. Jer sada želim živjeti, tako jako živjeti. Zato. Zato i mislim, naravno, također, na... na ... Nalazim da je ta pjesma prekrasna. Toliko je puna utjehe. Toliko umiruje, Roberte. I ako ima boga, želim te još jače ljubiti... Poslije svega.« Pogledao sam na sat, bilo je već prošlo pola sata od ponoći. Promašili smo također i kasne vijesti s televizije. Ispod nas, u dubini, sjalo je ponovo tisuću svjetala, na vodi, na kopnu, bijela i posve ružičasta. Toliko je mnogo bilo svjetala.

56 Pola jedan — ali mi nismo pošli spavati. Svirali smo i nadalje ploče, pili smo i suviše, i pušili, i suviše. Angela je na sto stavila trokrake svijećnjake, ugasila je električno svjetlo. Sjedili smo sada pri svjetlu svijeća i slušali glazbu. Sjedili smo jedno kraj drugoga na kauču, sasvim priljubljeni, stavili smo jedno drugome ruku na rame. Plamičci su pucketali, tiho, obasjavali su prostoriju bizarnim osvjetljenjem. Angela je, napokon, iznenada, zaspala. U mojem zagrljaju, a ja to dugo vremena nisam primijetio. Toliko je mirno disala. Ostavio sam je da spava slušajući njeno disanje, sad sam slušao glazbu Rahmanjinova, čak sam se i molio bogu. Nakon jednog sata sna Angela se probudila. »Nisi me probudio!« povikala je predbacujući mi. »Nisam«, odgovorio sam. »Promatrao sam tvoje lice. Toliko je lijepo. Još je ljepše kada spavaš. Ne želim griješiti, Angela, ali tvoje lice — lijepo je kao u Madone. Jednom ću te fotografirati kada budeš spavala, pa da i sama vidiš koliko si lijepa, beskrajno smirena.« A bila je to istina: nigdje nisam vidio toliko mira kao na Angelinom opuštenom licu. »Ali ne smiješ me pustiti da spavam!« povikala je. »Moraš me probuditi! Obećaj mi to!« »Obećajem! A kada ja jednom budem zaspao, ti ćeš i mene probuditi.« »Hoću!« »Ne smijemo mnogo spavati«, rekao sam. »Kad spavamo, ne čujemo jedno drugo, ne gledamo se, ne osjećamo jedno drugo.« »Odista, ne smijemo mnogo spavati«, rekla je Angela. »Spavanje, to ti je kao da si mrtav«, rekao sam. (Smrt — opet! što se to dešava?) »Ljudi se odnose spram svog vreme na kao da ćeš vječito živjeti.« Lijeva me noga lako zaboljela. »A pri tom«, nastavio sam, »nitko ne zna koliko mu još vremena preostaje — godina, pet godina, trenutak.« »Jest, Roberte, jest.... Roberte?« „Što je, srce?« »Pođi u krevet. Obuzela me tolika čežnja.« I tako smo otišli u krevet i ponovo se još jednom ljubili. Poslije toga smo pušili i nastavili razgovarati. Naposljetku Angela više nije mogla govoriti. Ustao sam i pomaknuo staklena vrata ponešto u stranu kako bi u sobu ušao svjež zrak, tada sam se vratio Angeli. »Zagrli me«, rekla je. »Želim da zagrljeni zaspimo, uvijek, hoćeš li?« Jedva sam je još mogao razumjeti toliko joj je jezik bio težak. Zagrlio sam je i tako je zaspala smijući se misterioznim smiješkom koji je obasjavao njeno fragilno lice, bila je gola kao i ja, tijela su nam bila jedno. Ponovno sam i ja bio budan i promatrao Angelino lice, a pri tom me obuzelo silno ganuće. Napokon sam povukao ruke i naslonio se na lakat, popušio sam još jednu cigaretu — bio sam sasvim budan i nisam mogao spavati. Između mora i grada prolazile su tračnice, čitavu sam noć slušao vlakove. I sada ih također čujem. Kroz otvor na staklenim vratima promatrao sam — već se davno razdanilo — dolje, probuđeni grad i beskrajno more, gledao sam kako se boje iz trenutka u trenutak mijenjaju. Zatim sam ponovo gledao Angelino lice. Podsjećalo me odista na Madonu. Nisam mogao prestati da je gledam.

Dolje, na moru, čuo sam vlakove kako prolaze.

57 Kad sam se pomaknuo i otišao u kupaonicu, Angela je duboko spavala. Odjenuo sam se i napisao na komadić papira: 'U DESET SATI BIT CU PONOVO OVDJE. VOLIM TE — ROBERT.’ Papirić sam stavio na noćni ormarić kraj tranzistorskog radio-aparata. U dnevnoj sobi sam otišao do telefona, pozvao taksi i odvezao se u ’Majestic’. Portir koji mi je dao ključ moje sobe, smiješio se ljubezno bez ikakva znaka predbacivanja što sam noć proveo izvan kuće. Sretne li, prekrasne li Francuske! Vijesti nije bilo. Odvezao sam se gore u svoju sobu, okupao se i obrijao, obuo ponovo bijele ljetne cipele i bijele hlače, navukao sam također i modru košulju — sve mi je to bila kupila Angela, činilo se kao da su od tog trenutka protekle godine. Naručio sam čaj, doručkovao i čekao da bude devet sati. Tada sam otišao iz hotela i otputio se do filijale Van Cleef &Arpels. Monsieur Quémard i jedan njegov namještenik su me čekali. Nazvao sam Ouémarda i upitao ga ne bi li danas, u nedjelju, izuzetno, mogao otvoriti svoju radnju. Odmah je pristao. Sada je otključao staklena vrata. Iskreno se veselio što me ponovo vidi. Imao sam svoje franke uza se, rekao sam mu da bih želio kupiti vjenčani prsten. »Zar vjenčani prsten, monsieur Lucas?« »Jest. Zašto pitate?« »Imamo mi i zaručničke prstene. U Francuskoj je to običaj ako čovjek ima novaca da i za zaruke kupi prsten od dijamanata. Kada je riječ o vjenčanim prstenima ...« »Nikakvih zaručničkih prstenova«, rekao sam. »Hoću vjenčani prsten.« »Ali, naravno, monsieur.« Kimao je glavom i sjao. Zapovjedio je namješteniku da donese čitavu seriju, nalazila se na ploči koja je bila presvučena modrim baršunom. »Kakve veličine da bude prsten?« upitao je. »Ove«, rekao sam i uzeo jedan Angelin prsten iz džepa. Uzeo sam ga s njenog noćnog ormarića. Ouémard je odmjeravao. Pokazalo se da ima prsten takve veličine. Dopao mi se najviše prsten na kojemu su se nalazile kose crte ispunjene briljantima. Stajao je 20.000 franaka. Ouémard je sam umotao prsten, tada je pozvao taksi i ja sam se odvezao u ’Residence Cleopatre’. Za svaki slučaj ponio sam također i ključeve od stana, ako bi Angela još spavala. Bila se probudila, sjedila je na terasi i pila crnu kavu iz veoma velike šalice. »Roberte!« Skočila je na noge. »Gdje si bio? Toliko sam se prestrašila!« »Ostavio sam ti poruku.« »Usprkos tome sam se bojala — pošto sam se bila probudila, a tvoje mjesto u krevetu bilo je prazno. Nisam odmah našla poruku. Gdje si bio?« »Zatvori oči.« Poslušno je to i učinila. Izvadio sam prsten iz kutijice. »Daj mi lijevu ruku.« Učinila je kako sam tražio. Stavio sam joj prsten na prst. »Smijem li otvoriti oči?«

»Smiješ.« Pogledala je i netremice promatrala prsten, kamenje je sjalo u svim duginim bojama. šaptala je: »Roberte...« Rekao sam: »To je ludo, znam. Još sam oženjen, a tebi poklanjam vjenčani prsten. Ali i nije sasvim ludo, jer za mene si žena koju želim uzeti, za mene si moja žena.« »A ti si mi muž«, rekla je Angela. »Hvala ti, Roberte. Mnogo ti hvala. Taj prsten... To je pečat za sve, nije li tako?« »Pečat, jest«, odgovorio sam. U dnevnoj sobi zazvonio je telefon.

58 Toranj je bio veoma uzak i veoma visok, pričinjao se kao neki uspravni komad ogromnog krana. Gore, na tornju, naokolo malene kabine, stajali su jaki reflektori koji su noću obasjavali kolosijeke teretnog kolodvora. Toranj je bio potpuno slobodan posred betoniranog prostora. Policajac u kabini poput munje je ispružio cijev svog oružja kroz prozor i salva mašinskog pištolja zaštektala je. Kugle su se zaustavljale u zatvoren prozor prvoga kata jedne kuće kojoj je ulaz bio sučelice ulaza u kolodvor, a nalazio se u nekoj neutješnoj uličici. Ispred ulaza u kolodvor nalazile su se tek dvije kuće i nekoliko prašnjavih palma. Jedna je bila obojena ružičasto-crvenom bojom, a druga zelenkastom. S obje je otpadala žbuka, bile su jednokatnice, i veoma zapuštene. Inače nije bilo nikakvih nastambi. Iza zatvorena prozora netko se pomicao. Odmah su odgovorili na policijsku vatru. Vidio sam kako u nekom kutu prozora sijevaju meci također mašinskog pištolja, taj je prozor bio kraj onoga kojem je policajac upravo bio razbio stakla. Drugi je prozor bio otvoren. Strijelac se nije mogao vidjeti. Nije pucao samo na onog policajca u tornju, pucao je na čitav prostor kolodvora, vagone i po kolosijeku. Iza mnogih vagona čučali su policajci, svi su u ruci imali mašinske pištolje. Poput zeca pretrčavao sam od jednog teretnog vagona do drugoga, kad sam dolazio, kugle su praštale mimo mene, onaj čovjek u prvom katu bio je ili neki ludi ubojica ili zločinački luđak. Policajci su svojim službenim kolima zatvorili čitavu četvrt. Iza policijskih kola tiskali su se znatiželjnici, ribari, starci, djeca, žene s mrežama kojima su pošle u kupovinu. Siromašni ljudi u siromašnu kraju. Pustili su me tek kroz zabran pošto sam se iskazao nekom visokom policijskom oficiru i pošto sam mu rekao da me pozvao Louis Lacrosse i zamolio neka dođem ovamo. Oficir je znao moje ime. Lacrosse ga je obavijestio, pokazao mi je rukom na kolosijeke gdje se nalazio teretni vagon iza kojeg je čučao Lacrosse, nisam ga mogao vidjeti. Dok sam trčao jako sam se bojao, ali trčao sam i nadalje, a policajci iza teretnih vagona, i oni iza skladišta, pa i onaj na tornju, štitili su me pucajući žestoko po stanu onog čovjeka u prvom katu u aveniji Pierre Sémard. Posvuda su se nalazili policajci. Beskrajan, tužan kolodvor vrvio je policajcima. Stajali su također i u blizini kuće, priljubili su se uza zidove, ostali su zacijelo već bili u kući. Svi su bili teško naoružani, a na glavi su im bili čelični šljemovi. Odvratna avenija Pierre Sémard vodila je od avenije Francis Tonner na sjeveru gotovo direktno na jug k bulevaru de Midi iza kojega se prostiralo more. Kao što sam već rekao avenija Pierre Sémard imala je tek nekoliko kuća na istočnoj strani, nalijevo je otvorena, tu se nalazi veliki Gare des marchandises sa čitavim spletom kolosijeka i skladišta. Taj teretni kolodvor je nešto najružnije i najdeprimantnije od svega što sam ikada u životu vidio. Bulevar de Midi proteže se direktno iza kolodvora, i ovdje, samo stotinu metara udaljeno, proteže se već more. Ovdje je naprosto sve bilo prljavo, čak i listovi palma. Dohvatio sam vagon što mi ga je označio onaj oficir i tek tada sam ugledao i malog Louisa Lacrossea, kao i uvijek bio je u civilu, i on je također u ruci imao mašinski pištolj. »Dobro jutro«, rekao je. Glas i držanje njegovo su me osupnuli. Nije to više bio bojažljivi, skučeni činovnik, bio je to čovjek pun gnjeva i pun odlučnosti. »Zar ste nenaoružani?« »Tako je.« »Oni idioti, zašto vam nisu dali automatski pištolj? Ovdje se ne igramo Indijanaca.« Dok smo razgovarali razlijegali su se hici, ili čitava serija hitaca, stakla su praštala, žene su vikale, muškarci su urlali.

»Što se to ovdje zbiva?« upitao sam. »Rekao sam vam na telefon kako nismo sigurni koji je to Alžirac što nam ga je pokazao naš uhoda. Htjeli smo biti oprezni koliko je to samo moguće. Oprezni, do vraga!« Pljunuo je u prašinu. Odijelo mu je bilo toliko prljavo kao što su bile prljave i moje hlače. Obojica smo bili znojni. Sunce je sjalo nesmiljeno. »Jutros u osam sati pošli su namještenici kriminala od centralnog komesarijata da potraže tog Alžirca u njihovim stanovima. Uvijek su dvojica, a imali su sve moguće isprave za pretres stana. Obojica koji su došli ovamo, pozvonili su gore u prvom katu jednome od tih prokletih Alžiraca. Alžirac — zove se Argouad — bio je kod kuće. Nije htio otvoriti. Naši su ljudi rekli da su iz policije. Na tako nešto je Argouad bio spreman. Počeo je urlati.« „Što?« »Urlao je kako ne vjeruje nijednoj njihovoj riječi, kako oni nisu policajci, kako se neće samo tako predati. I potom je počeo pucati automatskim pištoljem kroz zatvorena vrata pogodivši jednog našeg čovjeka u trbuh. Taj pas naoružani.« Lacrosse je ponovo pljunuo. Mora da je ugledao nešto na prozoru prvoga kata, jer je podigao svoj pištolj uvis i okinuo, »Ništa«, rekao je. »Sto je s našim čovjekom?« »Bolnica. Hitna operacija.« »Hoće li preživjeti?« »Nadajmo se. Upravo ga operiraju. Poslije toga dali smo potpunu uzbunu. Sve što smo mogli dići na noge uputili smo ovamo. Roussel je također ovdje. Iza one hladnjače, ne možete ga vidjeti.« Nisam ga mogao vidjeti, ali tog trenutka začuo sam njegov glas kako viče u megafon: »Argouad, Argouad! Čujte me! Nama je sada dosta! Kuća je opkoljena! Živi nećete izaći! Predajte se! Policija je već na stubištu, upravo se približava vašim vratima! Jednog čovjeka već imate na savjesti! Želite li još i više pogoršati svoju situaciju? Bacite oružje kroz prozor i izađite iz stana s rukama na glavi!« Glas se orio duž kolosijeka suncem isprženog kolodvora. Kao odgovor na Rousselove riječi bili su hici s onog drugog prozora. Primijetio sam kako Lacrosse ima uza se toki-voki. Antena je na aparatu bila izvučena. Prinio je otvor, gdje se nalazio mikrofon, ustima i rekao: »Letouche, gore u tornju, čuješ li me?« »Čujem«, došao je odgovor iz aparata. »Sada suzavac. U prozor.« »Dobro.« Rukom sam dotaknuo tračnicu i brzo je povukao, jer sam se opekao toliko je bila tračnica vruća. Znoj je meni i Lacrosseu tekao ćurkom preko lica. Košulja mi se prilijepila za tijelo. S tornja smo sada začuli, triput, mnogo tiši pucanj no što su to bili pucnji ostalog oružja. Ugledao sam kako se nenadano iz razbitog prozora pojavljuju bijele gvalje. Odjednom je postalo panično tiho. Trajalo je to možda minutu. Dvije minute. Tada se začuo drugi glas iz Lacrosseovog toki-vokija. »Predajte se, komesaru!« Rousselov glas: »Budite oprezni. Nemojte ga ubiti. Trebam ga. Bude li pucao, pucajte i vi, ali ga ne smijete ubiti.« »Razumjeli, šefe.« Nastupila je tišina. »Otvara vrata.« Ponovo tišina. »Izlazi, ruke drži na glavi. Imamo ga, šefe. Imamo ga!« »Naprijed, dođite!«, rekao je Lacrosse. Već je potrčao ispred mene, koso preko kolosijeka,

prijeko, k aveniji Pierre Sémard. Spotakao sam se o jedan prag, pao sam, ozlijedio sebi ruku do krvi, poskočio sam i ponovo potrčao za Lacrosseom. Bilo nam je veoma teško probijati se kroz gusto mnoštvo gledalaca, a kao pravo čudo učinilo mi se to što me ovoga puta noga uopće nije boljela. Policajci u zabranu su nas propustili. Kad smo dotrčali do ulaza u kuću, ugledao sam Roussela koji je nailazio s druge strane. Kimnuo mi je glavom držeći oružje u ruci. Iz kuće su naišla tri policajca, oružje im je bilo spremno. Tada je naišao, ruke je stavio na leđa, bile su mu svezane, čovjek, u hlačama i košulji, što mu je prelazila preko hlača. Lice mu je bilo izmučeno, veoma tamno, brk mu je bio crn i kosa crna, ponašao se kao pravi luđak. Dva su ga policajca više vukla no vodila. »Pustite me da živim! Ostavite me da živim! Vi, psi, ubit ćete me!« vikao je Argouad, glavinjao je kao da je slijep. Oči su mu bile crvene. Suze su mu curile niz obraze, kašljao je i gušio se dok je vikao. Mora da je mnogo suzavca udahnuo. Ljudi koji su ga vodili, gurali su ga u policijska kola. Roussel je ogromnim koracima potrčao k njima i potom se zavukao iza Argouada u kola, sirene su počele zavijati. Bezobzirno je šofer pognao kola. Ljudi su se u panici razbježali otvarajući kolima put. »Ondje su moja kola«, rekao je Lacrosse. Potrčao sam ponovo za njim, trčao sam bez daha, znoj mi je tekao po čitavu tijelu. Toga je dana bilo upravo neljudski vruće.

59 Dva sata kasnije. Nalazili smo se u prostoriji za preslušavanje Centralnog komesarijata, Roussel, Lacrosse, dva policijska oficira, ja i Argouad. Argouad je sjedio na stolici posred sobe. Svi smo mi stajali oko njega. Liječnik je Alžircu dao sredstvo za umirenje, nakapao mu je također i oči i grlo. Tada su ga ostavili sat vremena u nekoj ćeliji sve dok nije liječnik izjavio kako Argouada možemo preslušati. Za to vrijeme pokušao sam razgovarati s Kesslerom u ’Carltonu', ali ga nije bilo u hotelu, vijesti nije ostavio nikakve gdje da ga nađem. Zamolio sam neka mu kažu da se, bude li se pojavio, odmah stavi u vezu s Centralnim komesarijatom. Roussel, Lacrosse i oba oficira zajednički su vodili preslušavanje. Pitanja su pljuštala po Argouadu, nije imao vremena niti da diše. Još uvijek je bio u košulji i hlačama, bos, a na licu su mu igrali mnogi mišići. Upravo je govorio ono što je već nekoliko puta iskazao svojim čudnim francuskim jezikom s jakim naglaskom: »Nisam vjerovao da su to policajci, oni koji su jutros došli k meni. Zbog toga sam pucao.« »Zašto?« »Jer nisam htio da sam budem ubijen.« »Od koga?« »Od onih.« »Tko su to, 'oni’!« Primijetio sam kako Argouađ dršće čitavim tijelom. Znojio se pri tom kao i mi svi. Veliki se ventilator okretao. U prostoriji je bio veoma loš zrak. Argouad nije odgovarao. Iz njegovih zapaljenih očiju ponovo su tekle suze. »Odgovaraj, ništarijo!« povikao je Roussel. »Ja... Ja ne mogu...«, jaukao je Argouad koji se imenom zvao Jusuf kako sam u međuvremenu doznao. Jusuf Argouad, 35 godina, nadglednik skladišta, neoženjen. »Ti ne želiš govoriti!« »Ne, ne, ne! Ne mogu!« Dijalog je tekao tako brzo kao što su padali hici na kolodvoru. Nisu dopuštali Argouadu da dobije na vremenu, u njih nije bilo milosti. Nastrijelio je, nasmrt je nastrijelio njihova druga. »Zašto ne možeš?« zagrmio je Lacrosse. »Strah... Strah... Ubit će me budem li govorio. Sasvim sigurno će me ubiti... Više nisam mogao spavati, jesti, to više nije bio život otkako je jahta otišla u zrak, pogotovu tada kad je ubijen onaj Amerikanac. Rekli su mi kako je govorio o nekom Alžircu iz predjela La Bocca, kojim da je sve započelo.« »Tko ti je to rekao?« »Više ne znam. Netko u nekom bistrou.« »Lažove!« »Ne lažem! Odista više ne znam...« »Znaš ti sasvim jasno!«

»Već danima živim u smrtnom strahu... Znao sam da će doći i da će me ubiti... Oni me moraju ubiti... Oni to naprosto moraju učiniti, svinje... Zbog toga nisam vjerovao ...« »Zašto bi to oni morali?« upitao je Lacrosse. Zgrabio je Argouada za bradu govoreći mu direktno u lice: »Zašto, Jusufe? Zašto bi te morali ubiti? Odgovori, čovječe...« »Jer su u strahu da bih mogao progovoriti. Nisam ja ništa govorio. Sasvim sigurno nisam. Ali sada...« »Sad ćeš govoriti. Makar to bilo i posljednja riječ koju ćeš kazati«, rekao je Roussel. »Ti si gotov, ovako ili onako. Ako čovjek, kojemu si pucao u trbuh, umre, možeš se još samo bogu moliti. A i molitva ti neće pomoći. Tada si do guše u sosu!« »Nisam htio ... Nisam mogao znati... On ne smije umrijeti«, povikao je Jusuf Argouad zdvojno. »Nisam to htio učiniti!« »Nisi htio! Ali si učinio!« »Ako ništa ne kažem, dobit ću najveću moguću kaznu za onaj hitac u trbuh«, rekao je Argouad nenadano sasvim tiho i mirno. »A ako kažem, oni će me ubiti.« »Tako dugo dok si u zatvoru nitko te neće ubiti«, odgovorio mu je Roussel. »Hoće, oni to hoće! Oni su to kadri učiniti ma gdje tko bio. Posvuda imaju svoje ljude. Oni mogu sve. Nema toga što oni ne mogu.« »Budeš li nam sve ispripovjedio, sve što znaš, čuvat ćemo te danju i noću u tvojoj ćeliji. Ni trenutka nećemo te puštati iz vida. Obećajem ti. Budeš li i nadalje držao jezik za zubima i ako ovoga časa ne progovoriš zatvorit ćemo te i više se nećemo brinuti za tebe i tada bi se odista moglo nešto dogoditi. Napokon ima tu čitava gomila zatvorenika. Mogao bi netko imati turpiju. Ili dvojica uže. A kada budeš spavao, ili išao pišati...« »Prestanite!« povikao je Alžirac. »Prestanite! Molim...!« »To je već bolja riječ«, rekao je Roussel koji se zbog svoje veličine neprestance morao duboko naginjati nad Argouada. »Ne budeš li sada govorio zatvorit ćemo te i tada možeš crknuti. Shvaćaš?« Alžirac je kimnuo glavom. »Dakle?« »Govorit ću«, rekao je Jusuf Argouad.

60 Koluti magnetofona na pisaćem stolu sobe za preslušavanje okretali su se. Argouad je govorio kašljući i gušeći se neprestance: »I netko je došao k meni... Prije toga ga nikada nisam vidio... Rekao je kako zna da radim na kolodvoru. Da sam nadglednik skladišta. I da je u jednom skladištu pohranjen dinamit. Trebaju ga za miniranje u Estérel-gorju. Mnogo dinamita... Neka mu nabavim dinamit. Dobit ću novac. Mnogo novaca.« »Dakle, nabavio si mu dinamit?« upitao je Roussel. »Velik je to bio novac. A ja sam siromašan. Htio bih napokon raditi nešto drugo no što je takav svinjski posao na kolodvoru. Bio je to velik novac.« »Koliko?« »Stotinu tisuća franaka. Novih. Obećali su mi novac čim budem imao dinamit. Dakle, ukrao sam ga. Bilo je to veoma teško. Svi su sanduci bili zapečaćeni i registrirani. Trebalo je da imam i pomagača. Ali on više nije ovdje. Već davno je otišao. Ne znam gdje se krije. Dao sam mu dvadeset tisuća kad smo imali sanduk.« »Dobro. Dakle, ukrao si sanduk.« »S pomagačem.« »Predao si ga dalje.« »Jesam.« »Kada?« »Petog svibnja. Bio je to jedan petak, tada dobivam tjednu plaću. Tako znam.« »A kad su te prvi put na to nagovarali?« »Dva dana prije, trećega svibnja. Hoćete li me odista čuvati u mojoj ćeliji?« »Hoćemo, budeš li i dalje govorio. Inače nećemo.« »Pripovijedat ću, jest... Pripovijedat ću, jest...« »Za što je taj čovjek upotrijebio dinamit, što misliš?« »Ne znam.« »Jusufe, nemoj nas zavitlavati, da?« rekao je Lacrosse toliko nevjerojatno promijenjeni mali Lacrosse. Glas mu je bio opasan. »Hellmannova jahta otišla je u zrak. Sam si to rekao. Eksplozijom dinamita. Bio je to tvoj dinamit.« »Nije... Nije ...« »Nemoj to još jednom reći! Znaš da je to bio tvoj dinamit. U paklenoj mašini, jesi li je, također, ti izručio?« »Nisam.« »Možda neki dio?« »Nisam. Nisam.« »Lijepu, malu paklenu mašinu sačinio — jesi li?« »Nisam! Kunem se, samo sam osigurao dinamit.« »Ti i zaklinjanje.«

»Istina je! Zašto da sad ne kažem čitavu istinu — u tom položaju?« »Jer si hulja i ništarija i lopov i zločinac koji sada puni gaće.« »Jest, tako je. Upravo, jer punim gaće, jer se želim pod svaku cijenu zaštititi, upravo bih zato rekao sve, sve bih vam rekao, gospodine komesaru!« »Dakle, dobro. Ti si nabavio samo dinamit.« »Samo dinamit, ja se ku...« »Drži gubicu! I dobio si peneze!« »Jest, dobio sam!« »Dakle, netko je drugi morao sačiniti paklenu mašinu.« »Jest, morao je.« »Dobro, a sada nam kaži kako se zvao onaj čovjek koji je od tebe otkupio dinamit?« »Ne znam.« »Naravno, ne znaš.« »Odista ne znam! Što mislite? Zar da mi kaže još i kako se zove?« Zazvonio je telefon. Lacrosse je podigao slušalicu i javio se. Govorio je sasvim kratko i slušalicu ponovo odložio. Kao da mu je odlanulo. »Bolnica«, rekao je. »Operacija je završena. Ne nastupe li komplikacije čovjek će se izvući.« Argouad je pao na koljena. »Zahvaljujem ti, Alahu, zahvaljujem ti!« povikao je. »Dosta!« Lacrosse je podigao Argouada. Ovaj je ponovo pao na stolicu. »Ostavimo se teatra. Više sreće imaš negoli pameti, govno jedno.« »Izvući će se ... Izvući će se«, mucao je Argouad. »Nisam ubojica, nisam ga ubio ...« »Ostavi se toga, zar ne čuješ? Ovog časa! Još nismo gotovi. Ako ne znaš kako se taj čovjek zove, kaži nam kako je izgledao.« Argouad je odgovorio drhteći: »Uopće nije bio muškarac.« „Što?« rekao je Roussel gotovo šapćući. »Nije bio muškarac. Bila je žena.« »Žena?« »Jest! Jest! Žena!« »A ti, naravno, ne znaš kako se zove.« »Naravno, ne znam.« »Opiši je. Naprijed! Moraš je opisati.« »To je teško«, rekao je Argouad. »Bila je uvijek noć kad bismo se sastali. Nije odavde. To je sigurno.« »Nije odavde? Kako to znaš?« »Njezin francuski jezik. Ima jak naglasak. To uopće nije francuski jezik. Odmah sam to pomislio.« »Odakle je?«

»Iz Italije. Imam prijateljice odande koje tako govore. Milano, a možda i Genova. I... I... njen izgled... bila je veoma visoka i snažna, mnogo snažnija od mene ... Govorim istinu, svetu istinu! Bila je jaka i snažna kao neki momak — a pri tom ...« „Što?« šaptao je Roussel. »Pri tom... bilo je tako čudnovato... uvijek sam morao pomišljati na svoju majku kad sam razgovarao s njom...« »Zašto na svoju majku?« »Jer... dakle, ta žena, ta je žena bila kao neka majka, majka svima, imala je u sebi nešto majčinsko, razumijete li me?«

61 Žurili smo vozeći se u dva automobila kroz Cannes. Ljudi su se izmicali pred nama. Automobili su se sklanjali u stranu. Vozili smo kroz crvena svjetla. Sjedio sam kraj Roussela. Lacrosse je sjedio kraj vozača. Nalazili smo se u prvim kolima. Druga su bila puna ljudi iz kriminalističke policije. Žurili smo se tihim ulicama bogatog dijela grada Les Vallergues. Ovdje je počinjalo imanje Hellmannovih, sa svojim visokim zidom, na kojemu su se nalazile čelične bodlje i bodljikava žica. Bio je ovdje veliki ulaz u park. Kola su stala i gume su zapraštale. Vratar, kojega sam već poznavao, izašao je iz svoje kućice. Na sebi je imao svoju bijelu uniformu s dugmadi od mjedi i zlatne rojte. Vozač naših kola zatrubio je. Vratar mu je pokazao rukom neka izađe. »Ne pušta automobile unutra«, rekao sam. »Ah, jest, odista«, rekao je Lacrosse mrzovoljno. »Samo trenutak.« Iskočio je iz kola, požurio se k vratima, pokazao vrataru službenu iskaznicu vičući mu nešto. Nisam mogao razaznati što to on viče, ali mora da je bio tako uvjerljiv, jer je vratar, prestrašen, otvorio krila kapije dok se Lacrosse vraćao u kola sjedajući na svoje mjesto. »Glupo, pseto«, rekao je. Vozač je ponovo potjerao. Druga su nas kola slijedila. Žurili smo perivojem prepunim palma, cedrova, čempresa i limunova, vozili smo se kroz tunele od stabala. Bile su tu kamene klupe, mali kipovi i grmlje, podsječeno u figure, nalazio se tu i bazen u kojem nije bilo vode. Ugledao sam gredice pune cvijeća pred ulazom, vodoskoci su se okretali stvarajući dugu u jasnom suncu. Naša kola su škripeći stala u pijesku, žurili smo kraj stupova k ulazu. Bio je zaključan. Teški metalni kolut visio je na ulazu. Lacrosse je počeo udarati njime po vratima, nije prestajao da udara. Nakon nekoliko trenutaka pojavio se drugi sluga — također je bio sav u bijelom. »Policija!« zalajao je Lacrosse. »Vratar je nazvao«, mucao je čovjek, „Što ... što to znači? Vi ne smijete toliko galamiti, gospodo. Milostivoj gospođi nije dobro ... Jako joj je zlo ...« »Gdje je?« »U krevetu, u svojoj sobi.« »Vodite nas.« »Ali ja to ne smijem... Izbacit će me napolje...« »Nitko vas neće izbaciti. Hajde! Hajde! Hajde!« povikao je Lacrosse. Uto smo već i mi bili u predsoblju. Vidio sam kako pripadnici kriminalne policije iskaču iz drugih kola i trče prema kući. Samo nas je jedan slijedio. Iz mnogih vrata u predvorju promatrala su nas radoznala lica namještenika. »Uza stepenice!« rekao je Lacrosse. Potrčali smo gore kraj mnogih Rubensa, Boticellija, E1 Greca, Vermeera i ogromnih goblena. Ponovo me zapahnuo miris cvijeća u kući. U nišama u zidu ugledao sam osvijetljene skulpture od slonove kosti. Trčali smo hodnikom u prvome katu po onim stepenicama koje su dvaput ulazile i dvaput se spuštale, trčali smo kraj mnogih soba. Sluga, potpuno zbunjen, zakucao je na vratima salona što sam ih već poznavao. Sobarica, nisam je poznavao, je otvorila. »Ova gospoda...«, započeo je sluga, ali ga je Lacrosse maknuo u stranu. »Gdje je gospođa? U

svojoj sobi?« Požurio je prema vratima spavaće sobe i gotovo ih dohvatio kad su se sama otvorila. U okviru vrata, kao neka odvratna sablast iz more, stajala je 'Briljantna Hilda’. Na sebe je stavila ružičasti izvezeni jutarnji haljetak. Perika joj je opet jednom bila stavljena nahero, lice joj je bilo glatko i blijedo. Ovoga puta 'Briljantna Hilda' je imala dijamantnu ogrlicu, k tome grozdast prsten s jednim velikim briljantom kao središnjom točkom i još drugi prsten s velikim biserom i još dva mnogo veća briljanta. Budući da joj je perika ovoga puta pala prema čelu, primijetio sam iza Hildinih ušiju žućkastu, pigmentiranu i naboranu kožu, koja nastaje kada kirurzi plastičari napinju kožu lica, a preostalu odvlače iza ušiju gdje se ona pretvara u brazgotinu. Ružičasti haljetak pristajao je Hildinim očima kojima nas je, sva izvan sebe od ljutnje, promatrala. »Kakav li je to bezgranični bezobrazluk? Inspektore Lacrosse, još danas ćete odletjeti, pouzdajte se u to! A i vi također, gospodine Lucas, odmah ću nazvati Düsseldorf!« »Držao sam kako mi je dužnost umjesto vas pronaći ubojicu vašeg brata«, rekao sam. »Ah, šutite, glupane!« povikala je. Tada se približila visokom Rousselu: »A vas, monsieur, vas ću...« »Ništa vi nećete«, rekao je Roussel. »Prestat ćete s tim brbljarijama, to ćete vi. Nismo bez razloga ovdje. Madame, nije vam dobro?« »To i sami vidite.« 'Briljantna Hilda’ je zateturala. Da li je to bila istina ili je samo glumila, ne bih mogao reći. »Meni je strašno.« »Gdje je, dakle, vaša njegovateljica?« »Ana.« »Jest, Ana. Gdje je?« »Ne znam.« „Što to znači?« »Poslije doručka još sam jednom zaspala. Vi ste me probudili. Ujutro sam vidjela Anu. Otišla je u svoju sobu. Budim se u sedam sati. A sada su tri.« Lacrosse je upitao sobaricu: »Gdje je njegovateljičina soba?« U drugom katu, monsieur...« »Vodite nas gore.« »To ne smijete uraditi!« zakreštala je 'Briljantna Hilda’. »Imate li nalog za pretres?« »Nemamo«, rekao je Lacrosse mirno. »Fućkamo na to. Naprijed, učinite što vam komesar kaže inače će biti zla«, rekao je sobarici. Ova je još uvijek oklijevala promatrajući molećivo 'Briljantnu Hildu’. »Dobro, vodite ih«, rekla je glasom punim mržnje. »Ali i ja idem s vama.« »Pomislio sam da vam nije dobro«, rekao sam. »Znate li što, gospodine Lucas?« Nenadano joj je glas zvučao kao glas prodavačice riba. »Brinite se vi za svoje prljavštine! Hajde, vodite me!« Objesila mi se o ruku. Išli smo hodnikom sve do mramornih stepenica što su vodile u drugi kat. Hodnik, ovdje gore, bio je niži, vrata od soba nisu bila tako visoka. »Tu smo«, rekla je sobarica. Roussel je pokucao. »Madame Ana!«

Nikakva odgovora. »Madame Ana, molim, otvorite! Ovdje je policija.« Tišina. »Da nije možda izašla?« šaptao sam Lacrosseu. „Čitava kuća je opkoljena. Ako je bila ovdje kad smo došli, mora da je još uvijek u sobi. Jules!« Pripadnik kriminalne policije koji je pošao s nama, istupio je i počeo drmati kvaku. »Vrata su zaključana«, rekao je. Sagnuo se i počeo gledati kroz ključanicu. »Ali u bravi nema ključa.« »Provaliti«, rekao je Lacrosse. »Neman!« povikala je 'Briljantna Hilda'. »Budite mirni«, rekao je Lacrosse, omaleni čovjek, koji se nekoć toliko bojao velikih i bogatih, sada, čini se, kao da ih se uopće ne boji. Pripadnik kriminalne policije, pravi ormar od čovjeka, zaletio se u vrata — jednom, dvaput. Treći put vrata su se rastvorila, a on je zaglavinjao u sobu. Brzo smo pošli za njim. Bila je to velika, antikno namještena soba s polukružnim prozorima koji su počinjali od poda. 'Briljantna Hilda' je samo jednom nogom stupila u prostoriju kada je užasno kriknula i počela padati. Skočio sam i još je pravovremeno uhvatio. Onesvijestila se. Ako tome i nije bilo tako, izvanredno je to odigrala. Bila mi je teška. Pustio sam je neka padne na tlo. »Prokletstvo«, rekao je Lacrosse. Preko široka kreveta ležala je njegovateljica Ana iz Milana, ta snažna, visoka žena, a pri tom toliko majčinskog izgleda. Na sebi je imala svoju bijelu odjeću, ali ta odjeća više nije bila bijela, a Ana više nije imala majčinski izgled. Glava joj je visjela u stranu, očima je zurila u strop, usta su joj bila otvorena. Bijela odjeća u gornjem dijelu tijela bila je sva natopljena krvlju. Držak velikog mača virio je iz njenih grudi, u predjelu srca.

62 Pola sata kasnije ovdje su se već našli eksperti komisije za ubojstva. S njima su došli također i onaj mali policijski liječnik doktor Vernon i stručnjak za poreze Kessler. Kessler je bio nazvao u 'Carlton’ i pitao ima li vijesti za njega. U Centralnom komesarijatu su mu rekli neka dođe ovamo. Kessler je pogledao mrtvu njegovateljicu, zgrozio se. »Tko je to mogao učiniti?« Lacrosse ga je ukratko obavijestio o događajima tog prijepodneva. Sada mu je odgovorio: »Netko, tko je morao ušutkati njegovateljicu prije no što ona progovori, sada kad je također i Alžirac progovorio.« »Ali odakle ubojica zna da je Alžirac progovorio?« »Mogao je to pretpostaviti. Raciju je mogao vidjeti. A zatim je slijedilo preslušanje. Dakle, imao je dovoljno vremena«, rekao sam. »Alžirac«, rekao je stručnjak za poreze Kessler, zamišljeno, »čitavo prije podne bio sam s Malcolmom Thorwellom na igralištu za golf, iscijedio sam ga kao limun pitajući ga u kakvim je poslovnim odnosima s Kilwoodom, uopće sam ga pitao o poslovnim vezama svih tih ljudi — razgovarali smo također o Kilwoodovoj vici, o onom Alžircu iz predjela La Bocca. Thonvell mi je rekao kako je to obično pijano trabunjanje, takav Alžirac uopće ne postoji. Mili ti moj bože, on ipak postoji. Kilwood, pijanac, govorio je istinu.« »Naravno, istinu«, rekao je Lacrosse ljutito. »Zbog toga su ga i ubili, jer se netko uplašio kako bi mnoge druge istine iznio na javu. Jednako je iz istog razloga ubijena i ova njegovateljica.« j Ljudi iz komisije za ubojstva motali su se unaokolo,"fotografirali su leš i sipali prašak po svim dijelovima pokućstva tražeći otiske. S lesom su bili gotovi, njime se već izvjesno vrijeme bavio omaleni dr Vernon. »Tako mi neba, neću vas požurivati, doktore«, rekao je Lacrosse, »ali imate li bar nekakvu predodžbu o tome kada se to dogodilo?« »Naravno, nemam, sinko«, odgovorio je Vernon, smijuljio se brišući znoj s čela. »Bar približno.« »Leš se već ukočio. Koliko je sati? šesnaest sati i trideset. Ukočenje leša usprkos vrućini. Ali u kući postoji klimatizacija. Dakle, dobro, sinko, jer ste to vi, ali sasvim neobavezno: ova žena nije probodena prije deset sati, ali nije to učinjeno poslije dvanaest.« »Vidite i sami, vremena je bilo dosta«, rekao je Lacrosse Kessleru. Ja sam rekao: »Ali njena vrata su bila zaključana. Nismo mogli pronaći ključ.« »Tada ga je ubojica odnio. Ili je to možda uradila žena. U tom slučaju moram računati sa svime«, rekao je Roussel. »Lijepo. A kako je ubojica ušao u kuću? Upravo u kuću kakva je ova?« upitao sam. »To ne znam«, rekao je Roussel. »Možda je bio uopće u kući.« »Zar namještenik?« upitao je Kessler. »Na primjer. Ili 'Briljantna Hilda'.« »Zašto bi...«, započeo sam i stao u govoru.

»Jest«, rekao je Lacrosse i kimnuo značajno glavom. »Upravo ste sami sebe zapitali: zašto to ne bi bila 'Briljantna Hilda’? Jesam li u pravu? Vidite. Zašto ona ne bi mogla biti počinitelj zločina? Može trčati, to smo vidjeli i sami, toliko bolesna nije, a mač je iz kuće. To također znamo.« Utvrdili smo kako se oružje kojim je izvršeno ubojstvo, nalazilo u nekom zidu u stubištu. „Što je s otiscima prstiju«, upitao je Roussel nekog čovjeka iz službe za pronalaženje tragova. Ovaj je slegnuo ramenima. »Mnogo ih je pokojničinih, i čitavo mnoštvo drugih ljudi. Zacijelo su to otisci sobarice ili slugu ili bilo koga iz kuće. Sve ih moramo ispitati.« »Govno«, rekao je Lacrosse. Bit će to opet slučaj Kilwood, osjećam to.« Sluga koji nas je pustio u kuću, upravo je ušao. »Oprostite, gospodo. Madame se osjeća veoma loše. Naredila mi je da upitam da li bi je gospodin policijski liječnik mogao pogledati. Njen liječnik može doći tek za pola sata.« »Naravno, sinko, naravno«, kriještao je Vernon zadovoljno. »Dobar ujak doktor odmah će doći. Vratit ću se uskoro, gospodo«, otputio se vratima. »Gospodin Lucas, molim, neka također dođe gospođi«, rekao je sluga. »Zar ja?« upitao sam zapanjen. »Madame je izričito zamolila.« Obojica smo pošli dolje k 'Briljantnoj Hildi’. Ležala je u rokoko krevetu i nemirno pomicala glavom. Nemirne su joj također bile ruke na pokrivaču. Vonj mnogih ruža, koje su također bile i u njenoj prostoriji, upravo je bio omamljujući. Dok je Vernon pretraživao 'Briljantnu Hildu’, gledao sam kroz pukotine spuštenih žaluzija gredice sa cvijećem, sjećao sam se odlaska pri mojem prvom posjetu ovoj kući. Seeberg me dopratio do onog čudnovatog džipa, okrenuo sam se bio i pogledao, gore, kuću. Postojao je prozor, mora da je to ovaj, bio je prozor na tom zidu kuće na čija su se stakla pritisnula dva lica — onaj 'Briljantne Hilde’ i njegovateljice Ane. Podigle su zastor i tada ga žurno spustile kad su osjetile da ih gledam. Nikada prije toga nisam ugledao takav izraz i toliko golog straha u dva ljudska obraza. Čega se bojala 'Briljantna Hilda’? razmišljao sam. čega se bojala njegovateljica? Da li je 'Briljantna Hilda' također sada u opasnosti? Mora da je tome tako ako su obje bile toliko prestrašene, razmišljao sam. Ne, tu nešto nije u redu. Strah mora da je samo jednoj od njih donio smrt. Ali jesam li u to bio siguran? Čuo sam Vernona gdje govori i pogledao ka krevetu. »... sve je u redu, doživjeli ste šok. Moj poštovani kolega dao vam je sasvim dobre pilule za umirenje. Na moju odgovornost uzmite dvije još prije njegova dolaska...« Podigao je Hildinu glavu i prinio čašu vode njenim usnama, pila je kako bi pilule, što joj ih je dao, lakše progutala. »Tako, vidjet ćete kako će vam biti bolje već za nekoliko minuta, madame.« »Zašto su ubili Anu?« šaptala je 'Briljantna Hilda'. U krevetu je na sebi imala haljetak preko noćne košulje. Također i nakit. »Ne znamo još. Sumnjate li u što?« pitao je Vemon. Mahnula je glavom. »Moram se vratiti gore.« »Gospodin Lucas neka ostane. Samo za tren. Molim.« »Kako želite. Ali nemojte mnogo govoriti.« Vemon se otputio vratima govoreći mi: »Pet minuta.«

Kad smo ostali nasamo, mahnula mi je 'Briljantna Hilda'. šaptala je: »Dva milijuna.« „Što?« »Maraka. Dva milijima.« Držala me za dugme od košulje. »Platit ću budete Ü ih sve uhvatili.« Ponovo je započela. »Jest, gospođo Hellmann«, rekao sam. »Vidite i sami da sam bila u pravu. Ti ljudi ne prezaju ni pred čime. Moj brat. Kilwood. Ana. Sutra ja... Bojim se! Bojim se!« Povlačila me za dugme. S mukom sam se otkinuo od nje. »Uradit ću što budem mogao. A također i policija.« »Policija! Ta uopće nije kadra uraditi ništa! Ne može ona ništa uraditi! Vi, gospodine Lucas, vi ste jedini koji je kadar nešto uraditi. Učinite nešto, prije no što bude prekasno, zaklinjem vas. Hoćete li novac odmah? Hoćete li ček?« »Ponovo ću doći«, rekao sam. »Uskoro. Moram se porazgovoriti s vašim generalnim opunomoćenikom.« »Sa Seebergom?« »Jest. Gdje je?« »Odletio je jutros rano u Frankfurt. Nužno su ga pozvali u banku. Dobio je dopuštenje policije da može napustiti Cannes. Vratit će se za nekoliko dana. Što hoćete od Seeberga?« »To ću reći njemu«, rekao sam. »Dobro. Dobro. Vi ste na mojoj strani, zar ne? Tu bratiju ćete pohvatati? Brinut ćete se da budu istrijebljeni — svi, svi, svi?« »Naravno, gospođo Hellmann«, rekao sam. Vonj mnogih ruža gotovo me onesvijestio. Kako može čovjek spavati u takvoj jednoj sobi? S Rousselom i Lacrosseom, pred kojima je još stajao rutinski posao ovog novog ubojstva, dogovorio sam se da ću se javljati svaka tri sata. Inače me mogu dobiti kod madame Delpierre. Lacrosseu sam to rekao tiho, a on je samo kimnuo glavom, pri tom nije učinio nikakvu grimasu. Policijska kola odvezla su me u 'Majestic’. Odaslao sam dva duga šifrirana brzojava Gustavu Brandenburgu. U jednom sam ga obavijestio o smrti njegovateljice Ane Galine. U drugom sam ga zamolio neka odmah utvrdi da li se Seeberg odista nalazi u Frankfurtu, da li je bio u banci, ili je još uvijek u njoj, kojim je avionom doletio, i zatražio sam neka mi jave kad će se vratiti. Gustav se neprestance hvalio kolike je ljude kadar podmititi. Sada neka to i dokaže. Brzojave sam poslao osobito žurnom poštom. Presvukao sam se u svojoj sobi i nazvao Angelu. Umjesto nje javila se Alphonsina Petit, ona omalena čistačica, kojoj sam se osobito svidio. »Madame je veoma dugo čekala da je nazovete, monsieur. Sada je otišla. Možda prije deset minuta.« »Kamo?« »Rekla mi je ako nazovete da je u crkvi«, odgovorila je Alphonsina. »Hvala«, odgovorio sam. Kad sam spustio slušalicu prožeo me jaki, sasvim neočekivani bol u lijevom dijelu prsiju. Presavio sam se. Tada je bol prošla.

64 Mala ruska crkva bila je tamna i hladna. Mnoge su se ikone sjale. Kad su mi se oči privikle na tamu, ugledao sam Angelu. Sjedila je ispred velike crne Madone ispred koje su se nalazili mnogi šiljci za svijeće, zacijelo je i ona jednu svijeću utaknula na taj šiljak, zacijelo ju je zapalila, gledala je u plamen, sklopila je ruke poput djeteta. Pošao sam k njoj, sjeo kraj nje i poljubio je u kosu. Nije se ni pomaknula. Usne su joj bezglasno govorile molitvu. Ja nisam sklopio ruke, ali također sam gledao u svijeću i njen plamen, a također i u crnu Madonu — i ja sam se molio bogu. Ovoga puta mi je to uspjelo. Molio sam boga neka nam pomogne kako bi se desilo da se Karin rastane, a ja da oženim Angelu. Kada sam to uradio, sjedio sam tiho kraj Angele, bila je sklopila svoje oči i sva se predala molitvi. Čuo sam korake iza sebe, ali se nisam okrenuo. Čekao sam da i Angela otvori svoje oči, da me uzme za ruku i da ustane. Na ulazu u crkvu pričvršćivao je mladi svećenik obavijesti čavlićima na crnu ploču. Pošli smo prema njemu. Poklonio nam se smijući se. Angela se zaustavila u hodu i dugo ga promatrala. »Mogu li nešto učiniti za vas, madame«, pitao je mladi svećenik ljubezno. Na sebi je imao dugu halju, a kosa mu je slobodno padala po leđima. Imao je sive, lijepe oči, glas mu je bio miran i pun beskrajne snage i dobrote. »Père«, oglasila se Angela tiho, »vi ste to. Prepoznajem ponovo vaš glas. Jest, sigurno ste to vi.« »Tko sam to ja sigurno?« U zapuštenom vrtu, napolju, igrala su se djeca. Njihova vesela vika dopirala je i u tišinu crkve. . »Vi se toga nećete sjećati«, nastavila je Angela. »Ima tome već tri godine. Bilo je to u noći od desetog na jedanaesti lipnja 1969, da budem sasvim točna. Tada vas je nazvala jedna žena koja je sebi kanila oduzeti život. Ne, vi se toga nećete sjećati.« Mladi se svećenik smiješio. »Sjećam se ja svega toga točno«, rekao je. »žena je bila veoma očajna. Bila je sasvim sama. Doživjela je neko strašno iskustvo s nekim čovjekom. Rekla je kako mnogo odlazi u društva i kako mora prisustvovati mnogim prijemima, jer da joj to nalaže njezina profesija. Govorila je kako uvijek mora biti vesela i kako mora dobro izgledati i kako nikome ne može saopćiti svoje brige, boli i nevolje. Dugo sam čekao da me posjetite, madame.« »Vi se svega toga odista sjećate.« »Kao da je bilo sinoć. Kroza sve te godine uvijek sam mislio na vas. Bio sam siguran kako ćete jednoga dana doći. Eto, sada ste tu. Sretni ste kako mi se čini.« »Tako sretna kao što to čovjek samo može biti, oče«, odgovorila je Angela. »To moram zahvaliti vama. Nikada nisam dolazila. Stidjela sam se. Tada sam sebi rekla: doći ću tek tada kada ponovo postanem sretna. Kada više neću biti sama.« »I tako je to sada.« »Jest«, rekla je Angela. »Sada više nisam sama. Našla sam čovjeka kojega odista volim.« »A ja također odista volim ovu ženu, oče«, rekao sam. »Moje je ime Uja. Kažite mi brat lija, još sam jako mlad.«

I mi smo mu kazali svoja imena, rukovao se sa mnom. »Radujem se da ste našli sreću i mir, madame Delpierre«, rekao je brat lija. Govorio je tečno francuski, malim ruskim akcentom. »Vidite i sami, zlo prolazi. Bog voli ljude. Oni su mu također i potrebni. Sto bi on bio bez ljudi?« »Pronašli smo svoju sreću, brate lija«, rekla je Angela, »ali još nismo pronašli mir. Monsieur Lucas je oženjen.« »Oh«, rekao je svećenik. »Napustio sam svoju ženu, ali još sam uvijek oženjen«, rekao sam. »Razumijem«, rekao je brat lija. Gledao je svoje ruke. Tada nas je oboje pogledao. »Ispričajte mi nešto više — želite da vam kažem što o tome mislim, zar ne?« »Naravno«, rekla je Angela. »Morao bih znati okolnosti. Monsieur Lucas, vama će možda biti lakše da mi sve ispričate ...« Pripovijedao sam. Brat Uja je šuteći slušao. Katkada bi kimnuo glavom. Napokon se oglasio: »I tako vas muči osjećaj krivnje kada je riječ o vašoj ženi?« »Ne«, odgovorio sam. »Ne, brate lija. Osjećao sam krivnju — prije no što sam svojoj ženi kazao istinu. Poslije toga više ne.« »A vi, madame?« »I u mene je bilo isto...« Angela je sada ispričala svoju povijest. Završila je: »Vidite i sami, mi smo se bili rastali kad sam čula istinu. Nikada ne bih mogla živjeti s Robertom kao njegova ljubavnica, kojom vara svoju ženu. Ali sada je rekao istinu. Osvjedočila sam se kako je njegov brak odista već dugi niz godina mrtav i kako postoji samo slovom zakona. Tako i ja ne osjećam, također, nikakve krivnje. Je li to nešto jako grešno?« Brat se Uja smiješio. »Moram se čuvati svake moralne osude vašeg ponašanja. Vi to ne možete tražiti od mene. Mogu vam odgovoriti samo kao čovjek koji je ovdje zbog ljudi.« »I kako glasi odgovor?« Brat lija je rekao: »Madame, našli ste novi sadržaj života. Vi volite. Sretni ste. Život je ponovo dobio pun smisao i postao lijep...« »Tako je«, rekla je Angela. »A vi, monsieur Lucas, godinama ste živjeli u zamrlim prilikama. Zacijelo ste bili nesretni. Vi to više niste. Sa svojom ženom nemate djece, nema sumnje uvijek ćete se brinuti da ona ne bude u bijedi, također i kada je budete napustili.« »Nema sumnje«, rekao sam. Stajali smo, držeći se za ruke, pred tim svećenikom, kao dvoje djece. »Tada bi to bilo s teološke točke gledanja — ja sam toliko mlad i slobodan da to kažem, možda će vam drugi svećenici kazati nešto sasvim drugo — tada bi to bilo s teološke točke gledanja čisti formalizam i kriva stvar. Vaš odnos, koji vas oboje vraća u život, proklinjati, zabranjivati ili ga nazvati grijehom. Ne«, nastavio je brat Uja zamišljeno, »ja to ne mogu. Ja u toj stvari ne vidim nikakva grijeha — govorim to kao čovjek koji osjeća, a ne kao čovjek koji se drži crkvenih zakona. Tu su postojala tri nesretna čovjeka. A sada vidim dva sretna. Vi, monsieur, ne biste svoju ženu učinili sretnom, kao što to biva u dobrom braku, ako sam pravo sagledao stvar.«

»Dobro ste je sagledali.« »Tako ste okončali nepodnošljivo stanje — stanje koje je moralo mučiti i vašu ženu. Svjestan opasnosti da se izlažem najtežoj kritici: radujem se zbog vas oboje koji se toliko volite i koji ste toliko sigurni u svoje osjećaje. Opredijelio sam se za vašu stranu i govorim tako zato što vjerujem da je biti kršćaninom, u krajnjoj liniji, biti čovjekom — u pravom značenju riječi. Nikada ne smijemo smetnuti s uma da su crkveni zakoni — ne samo naše religije, također i svih ostalih — u svojoj biti težnja da čovjek provodi sretan, bogougodan život koji vrijedi samo u tom slučaju ako ga se promatra sa stanovišta cjelokupnog čovječanstva. U pojedinim slučajevima odluka o krivnji ili nekrivnji počiva u božjim rukama, ljudi neka se ne laćaju toga. Za pojedinca bi to bilo nešto krivo pridržavati se doslovno zakona bilo u jednom ili drugom pravcu.« Pogledao je Angelu. »Već sam rekao, veoma sam mlad. Možda je to krivo i grešno, to što sada govorim, ali mogu kazati samo ono što vjerujem, što osjećam, što držim pravednim. Kako će sudovi odlučiti, kako će se vaša žena ponijeti, monsieur, mi sve to ne znamo. Budućnost, budućnost je u tami. Ipak, madame, uzimam sebi slobodu, kao svećenik, i kažem da se radujem gledajući vas. Oboje počinjete nešto novo, životno, lijepo — zajednički. Crkva, kršćanstvo, mora biti na strani ljudi, ne na strani zakona. A to je, drugim riječima, također, rekao i Krist.« Smiješio se, ljubezno i ponešto zbunjeno. Nastala je duga stanka. Tada se oglasi Angela, veoma tiho. »Zahvaljujem vam, brate lija, mnogo vam se zahvaljujem.« »I ja vam se zahvaljujem«, rekao sam. Tražio sam po svojoj kožnatoj torbici. Primijetio je to i brzo rekao: »Ne, ne, molim. Ne sada.« »Ali novac vam je potreban.« »Silno nam je potreban. Ali molim vas, nemojte nam sada ništa dati, monsieur. Ne poslije ovog razgovora. Vidjeli ste onu škrinjicu na crkvenim vratima. Ondje možete ubaciti nešto novca, kad vas god bude volja. Ali samo ne sada. To morate razumjeti.« »Naravno«, rekao sam, postiđen. »Oprostite mi.« »Dođite ponovo«, rekao je brat lija. »Dođite uvijek k meni kada god budete žalosni, kad vas budu morile brige. Bit ću ovdje.« Oprostili smo se. Držeći se za ruke otputili smo se k Angelinim kolima što ih je bila ostavila ispod starih stabala, bila su potpuno zasuta peludom. Ušli smo u kola i otputili se ka izlazu. U otvorenim crkvenim vratima stajao je brat Uja. Mahnuli smo mu. Odmahivao nam je. Angela se uspela na cestu. »Jako sam radosna, Roberte«, rekla je Angela. »I ja također.« »On nas shvaća. Znala sam da će nas razumjeti. Rekao je neka se vratimo, kad god nas budu morile brige, ili budemo tužni. Jesi li mogao pomisliti da još uvijek ima i takvih ljudi?« »Nisam.« »Moraš li na posao?« »Ovoga trenutka ne. Morao bih samo telefonirati.« „Što se dogodilo?« »Pođimo do ’našeg’ kuta, u ’Majestic’. Popijmo nešto. Sve ću ti ispričati«, rekao sam. Opet jednom vozili smo se Croisettom, Angela za volanom, a ja kraj nje, ušli smo u rijeku ostalih vozila. Zajedno sa sutonom, kao i uvijek, nailazio je prekrasan hlad. Serge, Angelin prijatelj i čuvar kola u ’Majesticu’, prihvatio je mercedes i odvezao ga u podzemnu garažu. ’Naš’ kut na terasi bio je

slobodan. Sjeli smo, i 'naš' konobar se približio, a ja sam naručio bocu šampanjca. Tada sam otišao u predvorje. Gustavov odgovor još nije bio stigao. Nazvao sam Centralni komesarijat i dobio Roussela. Istraga se nastavlja, rekao je. Do sada se još nisu pokazale nikakve okolnosti da bi se sumnja mogla protegnuti na određenu osobu. Za tri sata neka ga pozovem ponovo. Prije jutra, po njegovu mišljenju, ne treba računati sa bilo čime što bi se smatralo bitnom stvari. Vratio sam se na terasu koja je sada bila puna ljudi, pili su svoje aperitive. Sjeo sam kraj Angele, pili smo šampanjac, a ja sam pojeo nekoliko maslina i slanih badema pričajući Angeli o raciji u predjelu La Bocca i o ubojstvu njegovateljice Ane Galine. »To postaje sve gore«, rekla je. »Jest«, rekao sam, »osjećam kako još dugo svemu tome neće bit kraj.« Stavila je svoju desnu ruku na moju lijevu što je počivala na stolu. Odjednoć mi je postalo hladno. To je nemoguće, pomislio sam, to je nemoguće, to ne može biti. »Roberte!« čuo sam Angelu kako govori. »Roberte, što ti je?« Nisam mogao izgovoriti ni jedne jedine riječi. Primijetila je kamo gledam i glasno viknula. »Ne! Ne, to nije moguće! Roberte, to ne može biti moguće!« Beskrajno slatki osjećaj radosti gotovo me onesvijestio. »Moguće je. Vidimo to oboje. Rekao sam ti da će jednoć biti tako. Eto, sad se vidi.« »O, Roberte, Roberte«, rekla je Angela. Glas joj se sve više pretvarao u šapat. Pritisnula je ruku k mojoj. Sjedili smo ne mičući se kraj našeg stola i promatrali oboje nadlanicu njene desne ruke koja je počivala na mojoj. Nadlanica njene suncem opaljene desne ruke imala je, kao što sam znao, još od njena djetinjstva svijetlu mrlju, koja nikada nije tamnjela kao ostala koža. Sad smo zurili oboje u nadlanicu. Bila je glatka i posvuda opaljena suncem. Ona veoma svijetla mrlja u potpunosti je nestala.

TREĆA KNJIGA

1 Gaston Tilmant je rekao: »Sve što se događa, ima svoj sasvim određeni smisao. Za nas je često teško, gotovo nemoguće, spoznati taj smisao i tako upadamo u ljutnju ili tugu — upravo kao vi sada, gospodo. To ne smijete činiti. Nisam došao da vam održim jeftin govor kako bih vas utješio ili zavaravao. Dali su mi zadatak koji i meni pričinja brige i jad u svakom trenutku. Usprkos tome moram ispuniti svoju zadaću, jer i ona ima svoj sasvim određeni smisao. Zamišljam sebi kako svaki list u jednoj knjizi, dakle, i u knjizi života, ima dvije strane. Jednu ispisujemo mi ljudi svojim ciljevima, osvjedočenjima, nadama, željama i namjerama. Drugu stranu svakog lista ispisuje sudbina, ispisuje smisao koji iza svega stoji. A što upravlja tim smislom rijetko je naš blizi cilj. Ali kao dalek cilj uvijek je to pravda.« Plašljivo je prošao rukom po svojoj plavoj kosi. Bio je visok i snažan, izvanredno elegantno odjeven, poput diplomate (a to je i bio) imao je okruglo, rumeno, beskrajno dobrodušno lice. Nosio je naočari ispred nježnih, ljubeznih očiju. Gaston Tilmant bio je jedan od najviših činovnika francuskog Ministarstva vanjskih poslova. Poslali su ga sa sasvim određenim uputama u Cannes i sad nam ih je saopćavao. Sjedili smo oko nekog velikog stola u sobi za konferencije predsjednika policije. Mi, a bio je tu predsjednik policije, Lacrosse, Roussel, pola tuceta vodećih ljudi policije iz Cannesa, stručnjak za poreze Kessler i ja. Gaston Tilmant, pošto se nakašljao, nastavio je: »A taj daleki cilj, usprkos tome što nam se često čini kako tome nije tako, biva uvijek i u svako vrijeme dosegnut. Uvijek i u svako vrijeme na koncu pobjeđuje pravda.« Mali Louis Lacrosse se oglasio pun gorčine: »Ona na koncu pobjeđuje, monsieur Tilmant. Ali kada? Za sto godina? Za tisuću? Dugo to traje. Dalek je to cilj, tako vi kažete. A tko će pobjeđivati do tog vremena? Nepravda? Monsieur, prezirem nepravdu. Svi mi znamo da se ovdje zbiva nepravda, zločini se događaju i nema sumnje, time će se i nastaviti, što ja imam od daleke pobjede pravde kada je neću doživjeti? Kada za vrijeme mog života pobjeđuje nepravda, a zločin biva nekažnjen? Kad sam stupio u službu, zakleo sam se da ću progoniti nepravdu svim svojim snagama. Zar da zaboravim tu zakletvu? Zar ona više ne vrijedi, jer su se velika gospoda u Parizu sa drugom velikom gospodom negdje drugdje dogovorila i sporazumjela?« Gaston Tilmant mu je tiho odgovorio: »Rekao sam vam, gospodo, s kakvim sam osjećajem preuzeo svoju zadaću. Sasvim vas dobro razumijem, monsieur Lacrosse. Uvjeravam vas: oni koji su me poslali, nisu postupili lakoumno. Kada čovjek stoji sučeljen s veoma velikom silom i kada je želi pobijediti, potrebno mu je mnogo pameti.« Bilo je to nešto poslije deset sati, devetog lipnja 1972, jednoga petka. Gaston Tilmant je specijalnim avionom Air a rano ujutro doletio u Cannes i odsjeo u ’Carltonu'. Njegov su dolazak najavili već sinoć. Tako smo svi znali da nas Gaston Tilmant jutros u 9 sati i 30, u uredu predsjednika, želi vidjeti. Svojim ljubeznim i mirnim i određenim načinom nam je razjasnio u čemu se sastoji njegova misija: pošto se na internacionalnoj i najvišoj razini razgovaralo o slučaju, došlo se do zaključka kako je neophodno potrebno pokušati svim sredstvima objasniti sve što se to zbilo u Cannesu, eksplozija na jahti, smrt mnogih ljudi, ali sve to valja učiniti da se po mogućnosti u potpunosti isključi javnost i da se u najvećoj mogućoj mjeri poštedi ona skupina financijskih magnata koji su bili u prijateljskim odnosima s Hellmannom. Bude li se napadalo te ljude, otvoreno postoji opasnost da se i u njih isprovocira kratki spoj. A to bi moglo dovesti do prave lavine zbivanja ako zbog spontanog osjećaja straha dođe do odmazde jednog člana grupe protiv

drugoga. Zbog veličine multinacionalnih društava, a sa kojima sada imamo posla, morali bi ti kratki spojevi imati za posljedicu svjetske nemire prije svega ako javnost bude doznala za ogromne devizne prekršaje i financijske manipulacije. Kako će u tom slučaju druga poduzeća, banke i špekulanti reagirati, a kako pak burze? Ogromna je to opasnost ako se desi 'crni petak’, ako dođe do gigantskog kraha na burzi, ako taj sindikat zločinaca kojima pripada KOOD — ako se sve to razbije. Zbog • svih tih razloga valja, ma što se dogodilo i što će se još dogoditi, čitavu stvar prikazati kao misteriozno gomilanje nesretnih slučajeva i zločina — tako sve to valja u javnosti prikazivati. Tako smo se složili na najvišoj razini da ćemo povjeriti jednom čovjeku da vodi tok stvari, on će biti zadužen da saobraća sa štampom, radiom, televizijom, francuskim i inozemnim reporterima koji se zbog smrti Kilwoodove nalaze u Cannesu, da će ih samo on informirati, da će zataškavati činjenice i velikom diplomacijom sprečavati da i jedan sudionik tog društva ’superbogataša' ne bude uvučen suviše blizu svemu tome, da ga se ne tretira suviše tvrdo kako ne bi došao pod udar zakona. Tako nešto nam je saopćio Gaston Tilmant. Kako da se u takvim okolnostima po slovu zakona vodi istraga o tome još nije imao nikakve predodžbe, priznao nam je to. Rekao je: »Zajednički moramo pokušati da učinimo najbolje u toj ružnoj aferi.« Sažalio sam se nad Gastonom Tilmantom. Bio mi je simpatičan. Odista, nije se primio lakog posla. Roussel je rekao cinički: »Sve je sasvim jasno. Sve je dopušteno.. Sve mi možemo uraditi. Samo jedno ne smijemo. Ne smijemo te milijardere netaktično upitati odakle im njihove milijarde, s koliko su ih nepravde i tuđeg bola prigrabili. To ne bi bilo dovoljno fino.« »Pretjerujete, monsieur Roussel«, rekao je Tilmant prošavši rukom kroz kosu. »Dokažite jednom od tih ljudi krivicu i...« Stao je u riječi sav nesretan. »Dakle?« upitao je Roussel. »... i mi ćemo pronaći put da ga pozovemo na odgovornost«, rekao je Tilmant zabacivši glavu. »Ali da pri tom ne uznemirujemo javnost«, suprotstavio mu se Roussel. »Da pri tom ne uznemirujemo javnost.« »Monsieur Tilmant«, rekao je Kessler koji je do sada šutio, rekao je to toliko agresivno da su ga svi pogledali: »I mi smo svi javnost! Zar više nije istina da su pred zakonom svi ljudi jednaki? Zar više nije istina da pred zakonom svi ljudi imaju ista prava na sreću, sigurnost, pravičnost i obavještenje?« »Još uvijek je to istina, monsieur Kessler«, rekao je Tilmant. Taj čovjek je bio pun beskrajne strpljivosti. Zbog toga su ga, naravno, i izabrali i dali mu tu zadaću. »Njegovateljica Ana Galina imala je također pravo na sve to«, nastavio je Kessler, a glas mu je podrhtavao. »Kapetan Viale jednako tako. Ana Galina ima rođake u Milanu. Viale je ostavio staru majku. Zar ćemo i njima, istinu kako su njihovi najmiliji stradali, zar ćemo je i njima reći zasjenjenu i cenzuriranu u slučaju da otkrijemo zločinca?« »Već sam vam rekao kako su nas doveli u tešku i odvratnu situaciju, monsieur Kessler«, odgovorio je Gaston Tilmant baveći se svojim naočarima. »Ali ljudi koji su sve to učinili, niti su glupani, a niti propalice. Bolje je — na žalost — u takvom slučaju da ono malo neposrednih sudionika ne doznaju ili neka to ne bude odmah, istinu, pa da je onda objave čitavu svijetu i tom istinom ga prestraše čineći mnoge nekontrolirane stvari. I na vašoj strani su se složili s našim mišljenjem, gospodine Kessler, to mi je potvrdio gospodin Friese.« »Ja to znam«, rekao je Kessler ljutito. »Razgovarao sam telefonski s njime. To je ogroman

skandal, kažem. I ne ispričavam se. Ovdje sjedimo, odrasli smo ljudi, koji znaju što se odigrava, znaju kakva se igra igra, slutimo zbog čega se sve to dešava i zbog čega se ta igra vodi. Ovdje gube, nevini ili krivi, život, svejedno, gube život, a tako će to ići i dalje, a mi, mi uzimamo na sebe zadatak da vama, monsieur Tilmant — molim vas protiv vas kao osobe ne govorim nijedne riječi, vi činite što su vam zapovjedili — o svemu govorimo kako biste nam vi rekli kako da se ponašamo, što da radimo, a što opet ne smijemo raditi.« Kesslera još nisam vidio toliko uzrujana. Pogledao me. »Kažite i vi nešto, čovječe, Lucas!« Rekao sam: »Dobio sam nekoliko brzojava mojeg Društva. Moje Društvo je shodno događajima obaviješteno, monsieur Tilmant. Obavezan sam da radim ono što mi zapovjede.« »Ali GLOBAL je privatna tvrtka!« povikao je Roussel. »Kako se država može miješati u to? Kako to ona smije činiti?« »Ona to zapravo ne smije, ali može«, rekao je Lacrosse prije no što sam ja mogao odgovoriti. »U vašem slučaju po stoji još uvijek mogućnost da kažete kako nećete surađivati. Zašto nam to ne kažete?« »Jer sam, poput monsieura Tilmanta, osvjedočen kako pravda naposljetku uvijek pobjeđuje«, odgovorio sam. »A katkada to dugo traje. Pobjeđuje uvijek naposlijetku. Ne želim da ne budem sudionik u toj pobjedi.« A to je laž, pomislio sam. Istina je bila: ako bih se žacao i ne bih surađivao s Tilmantom, Gustav Brandenburg bi me opozvao iz Cannesa i premjestio na neki drugi slučaj, i što bi tada bilo sa mnom i s Angelom? Nalazio sam se u nelogičnoj duševnoj situaciji kada čovjek nije sposoban da shvati kako jednu situaciju rješava samo privremeno. Mogao sam misliti samo o današnjici. Razmišljao sam samo o Angeli. Razmišljao sam samo o tome kako moram ostati s njom koliko to bude moguće. A tada ... Tako daleko nisam bio kadar razmišljati. Predsjednik policije je na moje čuđenje rekao: »Hvala vam na tim riječima, monsieur Lucas. Gospodo, odsada smo, u krajnjem, podložni monsieuru Tilmantu.« »A on tu vlast koju ste mu dali, nikada neće samovoljno zlorabiti«, rekao je Tilmant tiho dok je Lacrosse prezirno frknuo nosom. »Nastavit ćete istragu kao i do sada«, rekao je predsjednik policije. »Njom će rukovoditi sada samo monsieur Tilmant.« »Tada bih htio odmah monsieura Tilmanta nešto upitati«, rekao je Kessler. »Pretpostavljam da bismo ga svi to mogli upitati.« »Kakvo je to pitanje, monsieur?« upitao ga je Tilmant. »Riječ je o pitanju koje nitko od nas do sada nije mogao razjasniti, jer su svi tragovi potpuno izbrisani. Gospodin Hellmann, kažu, išao je u Korziku da se u Ajacciu sretne s poslovnim prijateljima.« Primijetio sam kako su se Tilmantova usta lako trgnula. »Te poslovne prijatelje nitko od nas ne pozna. Mora da su stanovali u privatnim stanovima i odmah poslije Hellmannova posjeta otputovali. Tko su bili ti poslovni prijatelji, monsieur Tilmant?« »Francuski industrijalci«, rekao je čovjek iz Ministarstva vanjskih poslova. »Kakvi industrijalci? Kako se oni zovu? Gdje se sada nalaze?« »To«, rekao je Tilmant tiho, »to vam ne smijem kazati, monsieur Kessler.« »Zašto ne?« upitao je Roussel iznenađen. Bio je toliko iznenađen da je to pitanje postavio gotovo bespomoćno. »Moje mi je Ministarstvo to zabranilo«, rekao je Tilmant. »U najmanju ruku u ovom trenutku.

Mogu vam svima obećati kako ti industrijalci nemaju nikakve veze sa serijom zločina ili bilo kakvim drugim deliktima.« »Dakle, njih valja zaštititi«, rekao je Lacrosse. »Jest, monsieur«, rekao je Tilmant. »U interesu naše zemlje?« »U interesu svih zemalja«, rekao je Tilmant. Sve nas je pogledao naokolo. »Žao mi je što naš posao tako počinje, ali ja to ne mogu promijeniti. Ima li još netko neko pitanje?« Nitko ništa nije upitao. Razgovor je bio završen. Ljudi su napuštali veliku prostoriju. Slučajno sam se našao na Tilmantovoj strani. Rekao mi je tiho: »Hvala vam, monsieur. Prije svega za to što ste me podržali svojim riječima, riječima u koje i sami ne vjerujete.« Išli smo dugim hodnikom. „O kakvim to riječima govorite?« upitao sam. „O pravdi. Koja uvijek na kraju pobjeđuje. Vjerujete U vi u to odista?« »Ne«, odgovorio sam. »A vi, monsieur?« »I ja također ne«, odgovorio mi je Gaston Tilmant, a njegovo dobroćudno lice učinilo mi se nenadano sasvim izgubljeno.

2 Mala djevojčica u crvenoj haljini sjedila je na stoličici u Angelinom ateljeu kad sam došao k njoj. Angela me poljubila. Na sebi je imala bijeli radni ogrtač koji je bio umazan mnogim bojama, bila je u papučama. Oko svoje crvene kose omotala je široku traku, a naočari su joj visjele na lančiću preko prsiju. »Vidi«, rekla je Angela još u predsoblju. Pokazala mi je lijevu ruku s briljantnim prstenom. »Nešto najvrednije što imam, najvrednije što sam ikada imala u životu.« Pokazala mi je zatim desnu ruku: »Pogledaj ovamo«, rekla je. Nadlanica joj je bila poput zlata smeđa, opaljena suncem, od one bijele mrlje nije ostao ni trag. »čudo«, rekla je Angela. »Sve si to ti učinio. Ti si najveće čudo mog života.« Pošli smo u atelje, a malena djevojčica je ustala, poklonila se na dječji način, dala mi ruku i zaželjela mi dobar dan. »To je Georgija«, rekla je Angela engleski. »Njen otac pravi u Hollywoodu velike filmove. Slavan je producent. Sad je s Georgijom ovdje na dopustu.« »Samo daddy i ja«, rekla je Georgija i ponovo sjela. »Mi smo, naime, rastavljeni, znaš li?« Prekrižila je ručice u krilu gledajući me ozbiljno. „Žao mi je«, rekao sam. »I meni također«, rekla je Georgija. »Ali je i uzbudljivo. Pola godine kod tate, a pola kod mame. To je sasvim uzbudljivo, zar ne?« »Veoma«, rekao sam pristupajući Angeli koja je ponovo stajala kraj štafelaja. Slika je mnogo napredovala. Iza glave djeteta Angela je naslikala sivog konjića za igru. Morao sam se sjetiti sicilijanskog konjića, prepunog boja sa resama od svile koji se nalazio u mom apartmanu u 'Intercontinentalu' u Düsseldorfu, u regalu između mojih slonića. »Mentalna okrutnost«, rekla je Georgija ozbiljno. »Tata je prema mami bio mentalno okrutan. Tako je rekla. Pred sudom. Stajalo je to u novinama. Ja već čitam. Da li je to nešto jako ružno, mentalna okrutnost?« »Vjerojatno«, rekao sam. »To je bio razlog za rastavu«, rekla je Georgija. »Ali ja ne vjerujem da je tata mentalno zao prema meni. Tata je drag i dobar. A zašto je mama odmah otišla ujaku Fredu?« »Georgija«, oglasila se Angela, »ne smiješ govoriti dok radim, to i sama znaš, zar ne?« »Naravno, znam«, rekla je djevojčica. »Odmah ću se umiriti. Pitam se samo kako će to ići kad budem pola godine kod tate, a pola godine kod mame, kad odrastem.« Georgijino se lice odjednom ispunilo mnogim brigama. »Sjedni«, obratila mi se Angela. Sjeo sam na neku stolicu i zapalio sebi cigaretu, gledao sam Angelu kako slika, ponovo me spopao onaj slatki, neopisivi bol po čitavu tijelu. »Poslije podne ću se odvesti u Juan-les-Pins«, rekla je Angela. »Kupila sam nekoliko haljina, ponešto ih je trebalo prepraviti, još ih jednoć moram odjenuti. Imaš li posla?« »Ne, imam vremena.«

Razgovarali smo njemački. »Poći ćeš sa mnom?« »Naravno«, odgovorio sam. Okrenula se slici i nastavila slikati, a ja sam je gledao. Gustav Brandenburg mi je sinoć kasno i jutros rano poslao nekoliko brzojava. Dva su se ticala generalnog opunomoćenika Seeberga. Odista je bio u Frankfurtu, rezervirao je za danas ujutro let u Nizzu. Gustav mi je naznačio kompaniju i točan sat dolaska. Što se ticalo ubojstva njegovateljice Ane Galine najavio mi je Gustav još u prvom šifriranom brzojavu dolazak Gastona Tilmanta i rekao mi da se, po nalogu direkcije, a ta se opet oslanjala na naređenja onih gore, moram za sve što budem radio, od sada pa nadalje, obraćati tom Gastonu Tilmantu. Naravno, neka me to ne smeta u poslu, ali prije svake važne odluke ne moram obavještavati samo Gustava već moram za tako nešto zatražiti i Tilmantovo mišljenje. Lijepo, na jutarnjoj konferenciji tako sam se poslušno i ponio. Prokleti milijarderi... Nakon proteklih dva sata netko je zazvonio. Livrirani šofer se pojavio, došao je po malu Georgiju. »Sutra u jedanaest sati ponovo«, rekla je Angela šoferu. »Jest, madame.« Georgija se sa mnom oprostila istim onim dječjim naklonom, a od Angele poljupcem u lice. Izlazeći rekla je zamišljeno, gotovo sama sebi: »Tata još uvijek voli veoma jako mamu. Mama živi s ujakom Fredom. Tko je zapravo bio mentalno okrutan?« Tada su se iza nje i šofera zatvorila vrata. Angela je stajala tik preda mnom. Dotaknuo sam joj rukom lijevu dojku ispod umaljanog radnog ogrtača. Raskopčala mi je košulju. Ja sam joj otvorio radni ogrtač. Ispod ogrtača nosila je samo gaćice. Ogrtač je pao na pod. Nismo dospjeli niti do spavaće sobe. Obljubio sam je na sagu hodnika. Tek mnogo kasnije, kad sam čučao kraj Angele, koja je ležala ispružena, polako sam počeo shvaćati što je rekla »...bilo. što kažeš, najmiliji? Rekla sam da mi još nikada ni sa kojim čovjekom nije bilo tako lijepo kao s tobom.« »Nikada mi nije bilo tako lijepo ni sa kojom ženom«, odgovorio sam. „Što ti je? Boli?« »Uopće ne. Kako dolaziš do toga da me to pitaš?« »Nisi uopće čuo što sam rekla.« »Nisam.« »Zašto ne?« »Neprestance sam morao gledati tvoja usta«, odgovorio sam. »I nisam mogao čuti što si rekla.«

3 Vozili smo se ulicom što se proteže kraj mora, u Juan-les-Pins. Mali grad je već bio prepun turista, ugledao sam mnoge njemačke automobile i čuo mnogo njemačkih glasova. Juan-les-Pins mi se učinio kao veliko i šaroliko zborno mjesto. Lokal do lokala, radnja do radnje, sve uzbuđeno i glasno — takav je bio Juan-les-Pins. »Zimi je ovdje beznadno«, rekla je Angela. »Ljeti je neizdržljivo. Ali otkrila sam jednu radnju, nadaleko je najelegantnija, samo zbog toga dolazim ovamo.« Ljudi su se gurali, automobili su se gurali, razmišljao sam o Las Vegasu, Sankt Pauliju, o jednom malom gradiću američkog zapada u vrijeme zlatne groznice. Parkirali smo kola ispod nekog starog stabla, stajalo je ispred igračnice. Tada smo se otputili do nedaleke radnje, zvala se 'Old England’. Madame Gregoire, vlasnica i krojačica, pozdravila je Angelu. Predstavila me nazvavši me svojim budućim mužem. Na dirljiv je način znala, uvijek nanovo, a da to bude sasvim neupadljivo, pokazati ljudima briljantni vjenčani prsten. 'Old England' nije bila velika radnja, ali sam odmah uvidio da je Angela pronašla najbolju. Dok su je po zavojitim stepenicama vodili u prvi kat na probu, sjeo sam na neki fotelj što se nalazio između odijela i bala sukna. Jedna od direktorica ponudila mi je whisky. Kad sam držao čašu u ruci, naišla je naučnica niza stepenice i rekla: »Monsieur, hoćete li doći do gospođe? Rado bi čula vaš sud.« Pošao sam uskim zavojitim stepenicama u prvi kat i ušao u prostoriju koja je bila prepuna haljina. U sredini se nalazio slobodan prostor. Posred tog prostora stajala je Angela, gola sve do gaćica. Njeno preplanulo tijelo s kožom kao od svile sjalo se. Krojačica je upravo nailazila s haljinom. »Naručila sam tri stvari. Hoću da ih sve vidiš, želim nositi samo takve haljine koje se tebi sviđaju«, rekla je Angela. Stajala je sasvim opuštena u svojoj golotinji, a također i žene iz ove radnje, koje su se trudile oko nje, nisu u tome nalazile ništa čudno što ja, muškarac, sjedim na stolici i gledam sve to držeći čašu whiskyja u ruci. Iza Angele nalazio se prozor. Gledao sam dolje na ulicu i promatrao staro stabalje ispred igračnice i ispod stabla Angelin automobil. Prva haljina bila je od zelenog muslina, do gore zakopčana, s dugim, širokim rukavima, s dva reda nabora. Dolje je ta duga haljina imala nekoliko redova istih takvih nabora. »Da li ti se dopada?« upitala je Angela. »Jako«, rekao sam. »Zeleno ti izvanredno pristaje.« Krojačice su neprestance ubadale svoje igle u pojedina mjesta haljine, još uvijek nije pristajala sasvim. Srkao sam svoj whisky i promatrao Angelu. Ponovo se razodjenula, ponovo sam ugledao njeno golo tijelo i osjetio žudnju. Druga haljina bila je crna i sezala je tek do koljena, bila je od svile, zatvorena sa naborima oko vrata, činilo se kao da vrat izrasta poput čaške iz tih nabora. Sve do grudi tkanina je bila prozirna. Haljina je imala duge rukave i pri dnu također mnoge nabore. činilo se kao da su ti nabori upravo u modi. Primijetio sam iznenada nekog čovjeka u odijelu kaki boje, pristupio je Angelinu mercedesu i kleknuo kraj lijevog prednjeg kotača. Ustao sam, pošao k prozoru i pogledao napolje. čovjek je bio mlad, nisam mogao razaznati njegovo lice. Upravo je doticao prednji kotač. Htio sam upravo

zavikati, ali mora da me primijetio. Poput munje je ustao i sa dva skoka nestao među stabaljem. »Da li se nešto dogodilo?« upitala je Angela koja je bila prozoru okrenuta leđima. »Ništa«, odgovorio sam. Ali ostao sam da stojim kako bih vidio hoće li se momak vratiti. Treća haljina bila je dugačka i sezala do poda. Bila je od muslina boje limuna, bila je sašivena u obliku zvona, s volanima što su lako padali, jedan iznad drugoga. Ta mi se haljina osobito svidjela, a to sam i rekao. »Ali najljepša je ona kratka, crna.« »Tada ću je odjenuti za naš rođendan«, rekla je Angela. »Trinaestoga lipnja naš je rođendan, Roberte.« Svukla je večernju haljinu i odjenula onu haljinu u kojoj je tog poslijepodneva došla. Bila je to haljina od čiste svile i na sebi imala, na bijeloj podlozi, heraldičke motive u ljubičastoj i zlatnoj boji. Na haljinama je još trebalo raditi. Dostavit će ih Angeli u Cannes. Zatražio sam račun. Dok sam plaćao, teturala su napolju tri čovjeka, lica su im bila tamnorumena, na sebi su imali šarene košulje i kratke hlače od platna. Bili su pijani i pridržavali jedan drugoga za ramena. Pjevali su glasno: »Zašto je na Rajni tako lijepo?«

4 Spuštalo se veče, polako je postajalo tamnije. Sjedili smo kraj 'Voom-Vooma’, tog slavnog noćnog lokala, za stolom ulične kavanice, pili smo šampanjac i promatrali mnoge ljude i automobile koji su prolazili kraj nas. Neprestance sam pogledavao k mercedesu, ali onaj se čovjek više nije pojavljivao. Tada sam osjetio kako Angela gura novčanice u moju ruku. „Što to radiš?« »Dajem ti što si izdao za haljine«, rekla je. »Haljine plaćam ja!« »Nikada! Ja sam ih naručila, to su u neku ruku radna odijela, to i sam znaš. Dopustila sam da platiš u radnji, jer ti si mi muž — ali uzet ćeš novac.« »Ne.« »Ipak. Ja to zahtijevam!« Tako smo se natezali neko vrijeme, Angela je pobijedila. Stavio sam novčanice u džep. Iznenada je postala veoma zadovoljna. Dugo sam je promatrao i tada pitao: »Na što misliš?« »Razmišljam o Božiću«, rekla je Angela brzo. Zurio sam u nju. „Što?« »Neprestance razmišljam o Božiću, Roberte.« Nasmijala se. »Luda sam, to i sam znaš.« »Budi bogu hvala«, rekao sam. »Kako bismo se inače složili? Što je to s Božićem?« »Razmišljala sam o tome kako ćeš ove godine za Božić biti ovdje. I bit ćeš — zar ne?« Glas joj je ponešto zadrhtao, pogledala me puna straha. »Naravno«, rekao sam, i kad sam to izrekao, bio sam uvjeren da će biti tako. Ma što se dogodilo — za Božić želim biti kraj Angele. »Bit će to najljepši Božić u mom životu«, rekla je Angela. »Uvijek se bojim u te dane.« »Ne uvijek«, rekao sam. »Ne«, odgovorila je. »Katkada bi se kraj mene našao i muškarac — ali sve je to kao zavijeno dimom, znaš za Božić zna ovdje biti još toliko toplo da možeš sjediti napolju na suncu. Sjećam se, prije dvije godine, bilo je nešto i snijega. U to vrijeme fotografske radnje više nisu imale dovoljno filmova. Svi su trčali da kupe film kako bi mogli fotografirati snijeg, pravu senzaciju!« Uzela mc za ruku. »Dat ćemo jedno drugom mnogo darova, zar ne? Bit će to mali darovi. A ja ... Ja ... Nemoj mi se smijati, Roberte ... Htjela bih postaviti drvo na terasu i okititi ga. Da li ti je to pravo? Neće li to biti i suviše kičerski?« »Sve to govori o tvom dobrom ukusu«, rekao sam. »Lijepo ćemo se odjenuti, zar ne? I tada ćemo jedno drugome davati naše darove. Božićnc pjesme nećemo pjevati, nemaj straha. A potom ćemo otići u 'Ambasador', u restoran 'Municipala' zar ne?« »Hoćemo, Angela«, rekao sam i razmišljao kako se sada nalazimo u lipnju. »Na vrijeme moram naručiti stol kod Marija. On je šef sale. Stol za dvoje. Une table pour les

amoureux. Za dvoje najzaljubljenijih ljudi na svijetu. Moraš znati, Božić je u Francuskoj radostan blagdan. Pleše se i smije, ima konfeta i zračnih zmija, ljudi ih bacaju s jednog stola na drugi. Plesat ćemo, zar ne?« „Činit ćemo sve što god budeš željela.« »I na Staru godinu ćeš također biti ovdje«, rekla je. »Na Staru godinu peći ćemo također u 'Ambasador'. U ponoć ugase svjetlo, a također i za Božić, kako bi se ljudi mogli poljubiti. Ah, kako li ćemo se samo poljubiti, Roberte. A potom će biti vatromet. Ispred prozora! To je neopisivo. Sjediš kao posred velikog vulkana. Uvijek sam morala plakati gledajući taj vatromet posljednjih godina, jer uvijek sam bila u društvu s muškarcem kojeg nisam voljela. Ili kad bi me uzeli prijatelji — u posljednje doba Trabaudovi. Uvijek bih tada nalazila neki izgovor govoreći kako mi suze nailaze zbog toga što me smeta vatromet, ili tako nešto. To je za mene uvijek bio loš trenutak, početak nove godine. Možeš li to razumjeti?« »Mogu, Angela«, odgovorio sam. »Sasvim dobro ja to razumijem. I meni je to bio težak trenutak, često sam pokušavao prespavati ga.« »Ali ne ove godine. Ove ćemo godine biti zajedno. Nećemo biti tužni. Iduća će godina biti naša godina, zar ne?« »Zasigurno će to biti naša godina«, odgovorio sam. »A ja ću, naravno, u početku, zaplakati«, rekla je Angela. Dvojica oskudno odjevenih ljudi približavala su se našem stolu. Obojica su nosila neke ploče. Jedan je nosio ploču na kojoj je stajalo: SVAKOG UTORKA NOĆNE KONJSKE TRKE NA HIPODROMU CAGNES-SUR-MER! Na ploči drugoga stajalo je: KAJTE SE, GREŠNICI! KONAC SVIJETA JE BLIZU! Obojica, koji su nosili te ploče, poznavali su jedan drugoga. Stisnuli su jedan drugome ruku i započeli razgovor. Vidio sam kako se smiju.

5 Te noći more je bilo nemirno usprkos tome što nije bilo vjetra i što je bilo toplo. Sjedili smo kod ’Tetoua’ i jeli bouillabaisse. Kad smo se odvezli iz Juan-les-Pinsa, Angela je rekla da je gladna. »Imaš li volju da pojedemo bouillabaisse?« »Kako bih to željela. Pričekaj, najbolje bi bilo da odemo ...« »Do ’Tetoua’«, rekao sam brzo, jer sam se sjetio kako mi je vozač taksija, u vrijeme mog prvog dolaska, vozeći me od Nizze u Cannes, preporučio taj lokal. »Kod 'Tetoua’ je najbolja bouillabaisse na čitavoj obali.« Angela me pogledala iznenađeno. »Odakle ti to znaš?« »Svaki obrazovan čovjek to zna«, odgovorio sam, nasmijali smo se. Drvenjara u koju se smjestio restoran ’Tetou' nalazi se blizu mora, ulazi u plažu, i nalazi se kraj ruba ceste. To je obična prostorija, unutra veoma čista, bijelo okrečena, ali usprkos svemu drvenjara. Angela mi je rekla kako vlasnik zarađuje grdne pare. U velikoj prostoriji svi su stolovi bili zaposjednuti, bilo je veoma vruće. Čitav dan sunce udara u drvo. Dograđena na blagovaonicu, postojala je mala veranda, sva u staklu. Zbog blizine vode podigli su je na stupovima. Ovdje je bilo nešto hladnije, tu smo se smjestili. Kola smo ostavili na drugoj strani, našli smo jedno slobodno mjesto, taj prostor je bio, pričvršćen motkama, zaštićen hasurama od slame kako se automobili ne bi suviše grijali na suncu. Nešto što je nalikovalo prozoru u toj su verandi otvorili, do nas je dopiralo grgotanje valova. Primijetio sam kako dopiru do obale, pravo ispod naših nogu. Napolju, u daljini, more se talasalo, a na vrhu vala vidio sam krijeste. Udaranje valova bilo je veoma glasno, čudio sam se tome. Mjesec je obasjavao more i budući da je bilo uzburkano, odsjaji svjetala poigravali su velikom brzinom na crnoj vodi. »Zašto valovi toliko buče?« upitao sam. »Tako je to uvijek.« »Ne, želim kazati kako su bučni još i ovdje, ti mali valovi koji dopiru do obale.« »Ti mali valovi«, objašnjavala mi je Angela, »samo ti se čini da su neopasni. Nailaze tolikom brzinom i snagom da će te odmah baciti s nogu i povući ako te dohvate. Nije li lijepo ovdje?« »Jest«, odgovorio sam. »Ali ako si ti uza me, svagdje je lijepo.« Nije potrajalo dugo, a mi smo dobili riblju juhu, prije toga smo mazali maslac na svježe bijele i tanke kriške kruha i pili ledeno pivo. Kao i uvijek sjedili smo jedno kraj drugoga. Dugo sam gladio Angelinu desnu ruku s koje joj je bila nestala ona bijela mrlja. »To je zagonetka moj* života«, rekla je. »Nazvala sam liječnika kojega poznam već mnogo godina. Rekao mi je kako ne može vjerovati da je nestalo mrlje. Ali mora vjerovati u to, jer za takvo nešto nema objašnjenja.« »Ali mi znamo objašnjenje, zar ne?« rekao sam. »Jest«, rekla je Angela. Gledala me, a u njenim velikim smeđim očima sjale su zlatne točkice. »Nas dvoje, mi to sasvim određeno znamo.« Poljubio sam joj ruku.

Angela je digla svoju čašu. »Le chaim!«, rekla je. »Le chaim«, odgovorio sam i ja također. Pili smo, a pivo je bilo jako i aromatično, bilo je toliko hladno da su me zaboljeli zubi. »Uvijek ponovo razmišljam o tome kakva je to šteta da smo se tek sada našli. Da smo se bar našli prije deset ili petnaest godina ...« »Pa što«, rekao sam. »Tada bih promijenila mišljenje. Znaš li, Roberte, možda ne bismo bili toliko sretni. Prije deset, petnaest godina, ne bismo toliko toga doživjeli, ne bismo znali ono što sada znamo. Morala sam ići svojim putem i činiti svoje pogreške i imati svoje brige, a u tebe je isto. To vrijeme u kojem je svatko od nas išao svojim putem i bio nesretan ili je vjerovao da je sretan, pa da potom utvrdi kako se varao, sve te duge godine, učinile su nas onima kakvi smo danas, one su nas učvrstile u tome da danas možemo doživjeti ovu našu veliku ljubav. Ne misliš li da je tome tako?« »Jest, sigurno si u pravu«, odgovorio sam. »Ali ovo je posljednji čas. Ja sam već bio na kraju puta.« »Jest, bio je to pravi trenutak«, rekla je Angela. »Sam bog je tako htio. Mora da ima boga. Nije to starac s bijelom bradom. Ima nešto ... što ti misliš o tome?« »Nešto mora da bude, zacijelo«, odgovorio sam. »Sada, kad smo se našli, valja nam vjerovati u to nešto, valja to nešto zamoliti neka nam pomogne.« »Dragoga boga«, rekla je Angela. »Jest, nazovimo to tako«, rekao sam. Razgovarali smo se veoma glasno, jer su valovi pravili veliku buku. Bila je to prava grmljavina, neprestance je trajala. Postarija konobarica, činilo se da se neprestance smije, donijela nam je boullabaisse. Bila je to ogromna količina jela. U zdjeli je ponajprije donijela juhu. A na velikom tanjuru došle su zatim sve moguće vrste riba i ostalih stanovnika mora. Na trećem tanjuru dobili smo jastoga. U košarici su nam servirali prepečene komade kruha. Angela mi je rekla neka svoj kruh namažem umakom koji se nalazio na stolu, bio je zlatno-žut poput senfa. Taj umak se zvao 'la rouille'. Angela mi je u juhu stavila sitno nasjeckane ribe, a ja sam stavio na to pržene komade kruha čekajući dok se nisu napili soka i kada sam ih stavio u usta, počeo sam pohlepno hvatati zrak. To jelo bilo je nešto najžešće što sam ikada u životu okusio. Odmah sam popio gutljaj piva. Bili smo jako gladni, a tako smo i jeli. Bilo je to izvanredno jelo, onaj vozač taksija bio je u pravu. Promatrao sam Angelu. kako jede. Zatim sam se ogledao na divlje, srebrnasto-crno more, a huka vode bila je prava glazba za moje uši. »Hoćeš li još juhe, ili riba?« pitala me Angela. »Hoću«, rekao sam i gledao je kako. mi puni tanjur. »Kako je s tvojom nogom?« »Sve je u redu.« Odista je s mojom nogom bilo sve u redu, već dosta dugo.

6 Oko pola deset pošli smo kući. Angela je upravila kola na ulicu kraj obale gdje je bio dosta velik promet. Farovi kola što su nam dolazila u susret, sjali su. Ispred nas je vozio neki Citroen, išao je sasvim polako i oprezno. »Zbog tog ću momka još i poludjeti«, rekla je Angela, neprestance je pokušavala prestići ta kola. »Pijan je, to je sigurno. Zbog toga vozi tako polako. Pričekaj, sad bih mogla, tako bar mislim.« Uputila se u pretjecanje. Kad smo bili u istoj ravnini sa citroenom, on je naglo ubrzao. Druga kola nailazila su nam u susret. Davala su nam znakove farovima. »Prokletstvo«, rekla je Angela. Pritisnula je kočnicu. I tada se dogodilo. Mercedes se zaljuljao i počeo se zanositi, okrznuo je Citroen uputio se nalijevo k moru. Izustio nisam ni riječ, Angela je također šutjela. Zdvojno je vrtjela volan sad ovamo sad onamo. Bilo je to uzalud. Mercedes se još uvijek zanosio. A brzina mu se nije smanjivala. Kola, što su išla nama u susret, bacila su se na krivu stranu ceste i počela voziti direktno u Citroen. Citroen je također zavio na krivu stranu ceste, oboja kola su se mimoišla, jedan su drugome davali žestoke znakove svojim sirenama. Sad se ono vozilo, što je išlo nama u susret, našlo kraj nas, toliko blizu da sam mogao vidjeti užasnuta lica trojice ljudi u tim kolima. Mercedes je dotaknuo za dlaku ta kola, poskočio ulijevo, udario u rub ceste i pao prašteći dolje na pješčanu obalu, a poslije toga zario se u bučne valove. Klizio je i sve dublje napredovao. Odjednom sam opazio kako nam prijeti da nas voda odnese sve dublje. Angela je ugasila motor. Kola su bila bacana sad naprijed sad natrag. Valovi su nas već do polovice oplakivali. Voda je visoko zapljuskivala prozore. »Napolje!« povikao sam. »Ne mogu otvoriti vrata!« oglasila se Angela začudo sasvim mirna. I ja također nisam mogao otvoriti vrata. Pritisak vode bio je i suviše jak. Svim svojim snagama pritiskao sam kvaku i osjećao srce kako mi udara u grlu, toliko sam se naprezao. Vrata su se samo malo odškrinula. Voda je počela snažno ulaziti u nutrinu kola. Ali malo po malo sam ih mogao otvoriti. Zgrabio sam Angelu i povukao je, sjedila je sasvim skupljena u se, vukao sam je za sobom iz kola. Sve do pojasa stajao sam posred valova koji su me odista bacali sad ovamo sad onamo. Progutao sam mnogo slane vode, no ipak sam se ponovo zadržao na nogama. Gdje je Angela? Eto je! Visjela je glavom iz kola, valovi su ih zapljuskivali. Izgubila je svijest. Vukao sam je koliko sam god mogao. Bila je teška, i suviše teška. Bio sam nemoćan. Uvijek ponovo bacao sam se u vrtlog sve novih valova. Pridržavao sam Angelinu glavu iznad vode i osjećao pri tom kako me napuštaju snage. Gore, na cesti, zaustavila su se dva automobila. Ljudi su trčali, borili su se s vodom i sve nam se više približavali. Zajedničkim snagama uspjeli smo izvući Angelu iz kola i uvući je na izbočinu ceste. Vozač jednih kola, što su se bila zaustavila, rekao je: »Pozvat ću policiju iz prvog bistroa«, i već je odjurio. Angelu smo polegli na nogostup. Ležala je na nekom prostiraču što ga je ovaj drugi vozač donio iz svojih kola, veoma se brzo osvijestila. »Roberte!« Gledala me sva prestravljena. »Što je to bilo? Pritisnula sam kočnicu i upravo se tada to zbilo. Ja sam oprezan vozač. Još mi se nikada...« »Tako je, Angela, tako je, umiri se, sve je dobro prošlo.« »Ali moglo je biti zlo! Roberte, gotovo sam nas oboje unesrećila!« Počela je drhtati. Obavio sam pokrivač oko nje, gladio je po kosi i po obrazima.

»Sve je prošlo«, rekao sam. Neprestance sam to ponavljao. U međuvremenu su naišli mnogi automobili, mnogi su se znatiželjnici okupljali oko nas. Sve je to potrajalo oko desetak minuta, a tada je naišla policija iz Cannesa. Bila su trojica, u uniformama. Iskočili su iz kola. »Kako se to dogodilo?« upitao me policajac. Drugi je stajao kraj njega. Treći je molio znatiželjnike neka odu, jer cesta je uska. Ispripovjedio sam sve kako se dogodilo. »Jeste li pijani?« »Nismo.« Izvadio je neku staklenu cijev, bila je pričvršćena o najlonsku vrećicu. »Hoćete li puhnuti, ili vam moramo pretražiti krv?« „Što se mene tiče puhnut ću«, rekao sam. »Ali ja nisam vozio.« »Vozila je ova dama?« »Jest«, rekla je Angela. Oboje smo morali puhati u kesicu u kojoj su se nalazili kristali, policajci su je obasjavali džepnom svjetiljkom. »Sasvim lako zeleno obojenje u oba slučaja«, rekao je prvi policajac. »Pili smo pivo«, tekao sam. »Ne kažem da ste pijani. Ali kako se to moglo dogoditi?« »Na kolima«, oglasila se Angela. »Na kolima mora da nešto nije u redu. Sve do ’Tetoua' vozila sam normalno. I tada...« Nečeg sam se sjetio. ».Onaj čovjek!« »Kakav čovjek?« Ispričao sam mu kako sam u Juan-Ies-Pinsu promatrao nekog mladića koji je klečao kraj lijevog prednjeg točka našeg mercedesa. »Ako je udesio kola dok smo jeli?« upitao sam. S mojih hlača cijedila se voda. »Zašto bi to uradio?« upitao je prvi policajac. »Zovem se Robert Lucas.« »Jest, pa što?« »Ne biste li radio-prijemnikom obavijestili komesara Roussela o tome što se dogodilo?« »Roussel? Jeste li vi također zaposleni oko one stvari, koja...« »Prokletstvo!« Policajac je potrčao do svojih kola i počeo govoriti u mikrofon. Kad se vratio rekao je: »Komesar se još nalazio u Centralnom komesarijatu. Odmah će doći. Odmah će naići također i naša kola za vuču.« Ta su kola odista naišla za nekoliko trenutaka. Dva su stručnjaka pričvrstila čelično uže za stražnju osovinu mercedesa koji je još i dublje propao u vodu. Tada su pošli do svojih kola i uključili vitla. Uže se napelo i mercedes je bio izvučen na obalu. Dovukli su ga sve do ceste. Angela se u međuvremenu oporavila. Stajala je umotana u onaj pokrivač, neprestance je bila kraj mene. U trenutku kada su stručnjaci počeli pretraživati mercedes — policajci su također sudjelovali u tome — naišao je silnom brzinom jedan crni peugeot, nailazio je iz Cannesa i zaustavio se kraj nas. Roussel, Lacrosse i Tilmant, onaj čovjek iz Ministarstva vanjskih poslova u Parizu, iskočiše napolje. Predstavio sam Angeli Tilmanta i Roussela, Lacrossea je već poznavala.

»Bio sam još s Rousselom kad smo dobili vijest«, rekao je Lacrosse. »Odmah smo nazvali u hotel gospodina Tilmanta. Tražio je da i on dođe.« »Nije to bila obična saobraćajna nesreća«, rekao sam i još jednoć im ispripovjedio sve o onom mladiću kojega sam opazio ^u Juan-les-Pinsu. Jedan policajac koji je zajedno sa stručnjacima pregledavao kola, približio nam se. »Pronašli smo«, rekao je. »Lijeva prednja kočnica.« »Sto je s njom?« upitao je Roussel. »Prerezana kliještima. Visi. To čovjek može uraditi sasvim lako i brzo. Vi polazite i ništa ne možete primijetiti, istekla je tekućina kočnice još i prije no što ste pritisnuli kočnicu. Potom se sve raspada i u kotaču više kočnica ne radi. Kola se počnu zanositi. Ma tko to uradio, htio je ubiti putnike — ili u najmanju ruku prouzročiti tešku nesreću.« Poslije toga nastupila je duga stanka. Lacrosse i Roussel otišli su do mercedesa da sami pogledaju kočnicu. I ja sam otišao da vidim. Vratili smo se Angeli i mirnom Gastonu Tilmantu. »Fino«, obratio mi se Lacrosse ogorčeno. »Pokušaj umorstva. Napokon opet nešto novo.« Tilmantovo je lice na trenutak poprimilo izraz tjeskobe. »Pokušaj umorstva...« Angela me pogledala. »Ali zašto, Roberte? Zašto? Što smo uradili?« »Ti ništa. A ja i suviše«, odgovorio sam joj. »Ali ni riječi za javnost, što?« upitao je Lacrosse. I dalje je napadao Tilmanta. »Saobraćajna nesreća. Tehnički nedostatak. Nesreća, ništa se nije dogodilo. Tri retka u NICE-MATINU, i ništa više.« »Jest, ništa više«; odgovorio je Tilmant. »Vaša bi se situacija još i pogoršala, monsieur Lucas.« »Ali, prestanite!« Lacrosse je bio izvan sebe. »Znamo mi svi zbog čega se sve to mora zataškati. Lijepo, molim, kako vi zapovijedate, monsieur Tilmant. Ako mislite da je to pravi put, ako mislite da možete preuzeti odgovornost...« »Umiri se, Louis«, zarežao je Roussel. »Gospodinu Tilmantu također to ne čini osobito zadovoljstvo, to vidiš i sam. Ima i on svoja naređenja.« »Ja sve to ne razumijem«, rekla je Angela. „Što to znači, monsieur Tilmant?« Policajci su rastjerali posljednje znatiželjnike. Kraj nas su prolazili mnogi automobili, sad smo činili malu skupinu ljudi. »Monsieur Lucas će vam sve objasniti, madame«, odgovorio joj je Tilmant. »On zna kako drugačije ne smijem raditi. Vaša će kola biti odvučena u mercedesov servis u Cannes, odmah će ih urediti. Jeste li sigurni da je s vama sve u redu?« »Jest, u redu je. Samo mi je jako hladno.« »Policijska kola će vas odvesti kući. Molim vas da o svemu šutite, kad vam gospodin Lucas bude sve objasnio, madame. Svi koji su ovdje također će šutjeti — zar ne, gospođo!« Gaston Tilmant se obratio svima. Nitko nije odgovorio. »Upitao sam vas nešto: zar ne, gospodo?« Svi su polako kimnuli glavom, jedan za drugim, posljednji je to učinio Lacrosse. »Hvala vam«, rekao je Tilmant.

Jedan nas je policajac odveo do službenih kola. Pomogao sam Angeli da uđe u njih, a potom sjeo kraj nje. Policajac se uvukao za volan i pognao kola. Okrenuo sam se. Kroza stražnje staklo kola promatrao sam Gastona Tilmanta. Stajao je po strani od ostalih, sam. Promatrao je naša kola. Ramena su mu se bila objesila. Stajao je ovdje između napola spuštenih farova automobila i srebrno-crna divljeg mora, velik, snažan čovjek, oko pedeset i pet godina — bio je slika posvemašnje tuge i bespomoćnosti, bio je slika teškoća i opterećenosti, a čega svega ima na toj zemlji.

7 »Razumijem Tilmanta«, rekla je Angela. Ležala je u krevetu, a ja sam sjedio gol na rubu. Odmah po dolasku kući presvukli smo se. »Nije se on gurao u čitavu tu stvar. U njega su tako dobrodušne oči. Zasigurno je dobar čovjek. On samo ispunja zadatak.« »Slažem se«, odgovorio sam. »Jesi li se zagrijala? Više ti nije zima?« »Prekrasno mi je, Roberte ... Roberte... Bojim se za tebe.« »Nesmisao.« »Nije to nesmisao. Htjeli bi te vidjeti mrtva. O Bože, ako ti se nešto dogodi — što će biti od mene?« »Ništa mi se neće dogoditi«, odgovorio sam i pomislio: nadajmo se. Večeras smo izbjegli smrti, za dlaku. Angela se iznenada podigla u krevetu i priljubila se uza me. »Bojim se, jako se bojim. Dođi k meni, Roberte, dođi k meni, brzo. želim te osjetiti.« Drhtala je čitavim tijelom. Tada sam legao kraj Angele, ljubili smo se puni zdvojne divljine. Napokon sam se odijelio od Angele, čuo sam je kako mirno spava. Ugasio sam svjetiljku na noćnom ormariću, nastavio sam ležati u tami, otvorenih očiju. Kraj mora sam čuo vlakove kako se pomiču. Zaspao sam, a Angela me probudila. Uzela me za ruku izvikujući moje ime. Teško sam došao k sebi. „Što je?« »Oprosti mi, dragi, što te budim. Moram ti nešto pokazati.« Stajala je gola kraj kreveta, naginjala se nada me. »Koliko je sati?« »Pola pet«, rekla je. »Nisam mogla spavati. Ustala sam i otišla na terasu i vidjela to.« »Što?« »To ti hoću pokazati. Dođi.« Ustao sam iz kreveta i požurio gol za njom, išao sam kroz dnevnu sobu, pa napolje na terasu prepunu njenog cvijeća koje je cvalo na izlazećem suncu. Pogledao sam dolje grad, bijele kuće su također sjale jednako kao i, sada ponovo mirno, more. »Nije to dolje«, rekla je Angela. »Ondje gore. Na padini.« Pokazala mi je rukom. »Kraj čempresa, na strmoj padini iza kuće, ugledao sam — drvo bajama prepuno ružičasto crvenih cvjetova. Na suncu je to drvo prepuno cvjetova sjalo upravo nadstvarno. »To drvo promatram već godinama«, rekla je Angela. »U lipnju još nikada nije cvalo. Ove godine cvate. Sjećaš li se — monaha na otoku i svetog Honorata s njegovim stablom bajama.« »Sjećam se«, rekao sam. Požurila je u dnevnu sobu i vratila se s kamerom. »Moram to fotografirati«, rekla je. »Nama cvate, Roberte! Sačinit ću album fotografija koje se nas tiču. To neka bude prva.« Podignula je kameru do oka. »Uvijek će ponovo cvasti nama dvoma«, rekla je, kad je spustila kameru. Svega me obuhvatila pogledom. »Vrati se«, rekla je smijući se. »Brzo se vrati...«

8 Prazni bazen bijelio se na suncu. Također i Paul Seeberg je, kao i ja, imao na sebi samo košulju i hlače, svakim danom postajalo je toplije. Imali smo ljetne cipele i šetali ispod krova od grana cedrova, limunova i palma, šetali smo amo-tamo. Kroz granje stabala ugledao sam, u zalazećem suncu, šarolike gredice pune cvijeća ispred ulaza u kuću Hilde Hellmann, a pred očima nam je neprestance bio bazen. Vidio sam kako su mnoge kamene ploče ispucale. Nekoliko suhih grana palo je po dnu. Mnoge su se životinje prebacivale amotamo, bile su to vjeverice. Jedan sat je poslije podne, a u perivoju sasvim tiho. Seeberga sam, odmah poslije njegova povratka, svojim posjetom praktički zaskočio. Spremio sam se bio da će oklijevati i da će mi otkazati, ali je bio odmah spreman da mi odgovori na sva moja pitanja. Tako sam se taksijem dovezao ovamo. Rekao sam mu što mi je u Frankfurtu onaj Fred Molitor, navodno po preporuci Seebergovoj, pripovijedao. O svojim posjetima u onih bankara nisam mu ništa govorio, također nisam ništa rekao kako nešto znam o onom sastanku bankara u 'Frankfurter Hofu’. Seeberg je kimnuo glavom. »Sve je to istina, prava istina.« Djelovao je, čak i u košulji i hlačama, kao natprosječan, preko mjere korektan bankovni čovjek. »Molitor me nazvao, a ja sam mu rekao neka vam sve ispripovjedi. Da li vam je to pomoglo, to što vam je Molitor pripovjedio?« »Ne mogu još ništa reći. Zbog toga sam se i želio porazgovoriti s vama.« »Pomoći ću vam, naravno, gdje god budem mogao.« Mirisao je ponovo po svom ’Gres pour homme', bio je svjež i odmoran, posao u Frankfurtu, let, promjena klime, čini se, ni malo mu nije naškodila. »Nije potrebno reći koliko sam i sam bio užasnut kad sam čuo Molitora i njegovu priču. »Mogu to sebi i zamisliti. Mora da je to za vas bio šok, doznati kako vaš šef pretražuje pisaće stolove i spise i tresore kao da ste zločinac.« Rekao sam to u namjeri da ga provociram, a on je odista tako i reagirao. »Zločinac? Kako? Ne, ne, ja na tu stvar ne gledam tako.« »Dozvolite...« »Ne, dozvolite vi! Slutim kakva vam je namjera. Samo, pogledajte, tako to nije bilo. Tako to nije moglo biti. Gospodinu Hellmannu nije trebalo da pretražuje moj dio — da traži dokumente — koje bih ja poput zločinca sakrivao ili bez njegova znanja sačinio ili potpisao... bilo kakve spise koji bi se ticali ma kakve transakcije.« »Zašto mu to nije trebalo?« »Jer — vi ne poznajete posao jedne banke, gospodine Lucas — jer se u kući ništa ne može dogoditi čime gospodin Hellmann automatski ne bi bio upoznat, što ne bi odobrio, čak i sam naredio, pa i sam proveo. Ja, doduše, jesam generalni opunomoćenik, ali ja ne mogu imati banku u banci. Odjel deviza pripada kući kao i svaki drugi odjel. Dakle, gospodin Hellmann nije mogao očekivati da će ma što naći što i sam već ne bi znao.« Seeberg se zaustavio ispred nekog stupa, na tom se stupu nalazila, isprana, dijelom zapuštena, Janusova glava, glava sa dva lica, jedno gleda naprijed, u budućnost, druga unatrag, u prošlost. Promatrao je tu dvostruku glavu zamišljeno.

»Da li je mogao pretpostaviti kako će možda ipak nešto naći?« upitao sam. »Hoću reći: da li je mogao pretpostaviti ili se pribojavati — čovjek iz službe sigurnosti mi je rekao kako je bio istinski uzrujan — da li se mogao, dakle, pribojavati kako su neki dokumenti možda nestali?« »Gledati u prošlost, pa zatim u budućnost — upravo to radim ovog trenutka. Samo ne znam da li vidim pravo i da li se prema tome tako i ponašam«, odgovorio mi je Seeberg odsutno. »Jest, nema sumnje, toga bi se gospodin Hellmann mogao pribojavati. Ali kakvi bi to dokumenti morali biti? Ako je riječ o takvim dokumentima koji se tiču izvjesne transakcije, tada bi za mene bilo besmisleno — ako pretpostavimo, ili želimo pretpostaviti, da sam to doista učinio — bilo bi besmisleno od mene da dopustim da dokumenti nestanu, a partner ima duplikate tih istih dokumenata. Čini mi se, to rasvjetljuje stvar.« »Tako je«, odgovorio sam. »I kad smo već kod te stvari, budući da sami sebe teoretski stavljate u položaj zločinca — samo diskusije radi — tada se također ne bi moglo pretpostaviti kako ste izvjesne dokumente koje ste tako izradili, između sebe i nekog drugog, bez znanja i banke i Hellmanna, ili kako ste bilo koje druge zapiske takve naravi imali u vašem odjelu...« »Odista je smiješno to što govorite«, prekinuo me Seeberg. »Uostalom — kad bih nešto htio sakriti i kad bih to imao u banci, tada bih to na svaki način ponio prije svog leta u Chile.« »Ah, istina je, bili ste u Chileu.« »Prisustvovao sam svjetskoj privrednoj konferenciji. Prije toga sam završio ondje mnoge poslove za banku. Kongres je počeo trinaestog travnja. Ja sam odletio već dvadeset i devetog ožujka onamo.« »To će reći da ste tek od onog Molitora, njegovim telefonskim nazivom, doznali o onoj noćnoj akciji gospodina Hellmanna.« »Tako je. Kad se gospodin Hellmann unesrećio i kad sam dobio tu vijest, odmah sam odletio u Nizzu kako bih se vratio u Cannes i pobrinuo se za gospođu Hellmann.« »Zašto ste tada bili, kao što i sami kažete, toliko iznenađeni Molitorovom viješću?« »Bože moj«, rekao je Seeberg sjedajući na kamenu klupu kraj stupa s Janusovom glavom, »vi me to pitate? Naravno, sve do tog naziva vjerovao sam u nesreću ili u ubojstvo, kao i svi ovdje, također i gospođa Hellmann.« »Ona još uvijek vjeruje da je to ubojstvo«, rekao sam. Nije me slušao, sada je brzo govorio: »Pošto sam primio onu telefonsku poruku, za mene je postojalo samo jedno objašnjenje: gospodin Hellmann nije tražio izvjesne spise — već je htio sakriti neke spise.« »Rekli ste mi kako, kada je riječ o izvjesnim spisima, uvijek postoji nekoliko kopija.« »Mogao je pokušati da ih sve uzme kako bi tok neke stvari zataškao. Možda mu to nije uspjelo. Možda je zbog toga došlo do tragedije.« »To će reći da vi sada više ne vjerujete u ubojstvo ili nesreću.« »Upravo tako, gospodine Lucas.« »U što vjerujete sada? Kažite!« »U samoubojstvo«, rekao je generalni opunomoćenik Paul Seeberg. »Samoubojstvo u jednoj bezizlaznoj situaciji.«

9 Ptice su pjevale u granju, pčele zujale. Seeberg je nastavio govoriti: »Gospođi Hellmann nisam tome rekao ništa. Njeno stanje to ne dozvoljava. Vama govorim pravu istinu o svemu što sam u Frankfurtu doznao — zajedno sa gospodinom Grosserom, prvim knjigovođom, koji vodi poslove dok se sasvim ne vratim u Frankfurt. Čitave smo noći zajednički radili. Istina nije lijepa. Kazat ću vam je. Gospodin Hellmann i John Kilwood su u mojoj odsutnosti još prije devalvacije funte kupili funte i dali kredite u funtama, sve zajedno u visini od pet stotina milijuna maraka.« »Lijepo je što mi o tome govorite«, rekao sam. »Naime, to je stručnjak za poreze Kessler već saznao.« »Znali ste to?« Kimnuo sam glavom. »Znali ste da je gospodin Hellmann kupovao na Kilwoodovo traženje.« »Znao sam.« »Znali ste također i ono o neshvatljivom, zagonetnom, ludom poslu kako Hellmann funte nije odmah prodao Narodnoj banci, tako da banka, također zbog luđačkih kredita u funtama, sada trpi štetu od četrdeset milijuna.« »I to također znam«, rekao sam i razmišljao kako je Seeberg možda zbog toga tako širok u informacijama, jer je sam sebi morao kazati kako mu ne preostaje ništa drugo.. »Banka neće biti poljuljana zbog toga«, nastavio je Seeberg. »Za to sam se u međuvremenu ja pobrinuo. Sve teče i dalje. Ali shvaćate li zašto su funte ostale u nas da leže? Zašto su davali kredite u funtama? što je mislio gospodin Hellmann?« »Ja to ne znam«, odgovorio sam. »Ne znam, jednako kao vi što ne znate.« »Oh«, rekao je. »Vi smatrate kako ipak znam. Ali nije tako! Ja to odista ne znam. Nitko to ne zna. Nitko od upućenih ne može to shvatiti.« »Upućeni, to ste vi i onaj prvi knjigovođa Grosser i gospoda Sargantana, Fabiani, Thonvell i Tenedos, zar ne? Da zaključimo naš razgovor, gospodine Seeberg: ja znam također kako su sva ta gospoda, a s njima i Kilwood, osnovali multinacionalno društvo, KOOD, to ogromno poduzeće za elektroniku — s vašom bankom kao kućnom bankom.« »I s Johnom Kilwodom kao generalnim opunomoćenikom KOOD A«, odgovorio mi je. »Upravo je tako«, rekao sam i promatrao Janusovu glavu. Koliko joj je stotina godina? I ja bih rado htio gledati i u budućnost i u prošlost — ne samo u slučaju Hellmannove banke. »Ništa vam ne tajim. Također vam ne tajim kako su novčane transakcije, kao i nabava slabe valute, prije no što će biti devalvirana — kako je sve to često u nas bilo, a radio je Kilwood u ime čitave grupacije. Hellmann je, naravno, morao slabu valutu odmah dalje prodati Narodnoj banci.« »Kažite mi, gospodine Seeberg, nalazite li da su takve transakcije moralan posao?« »To je legalno. Samo je o tome riječ. Bankar ne smije nikada raditi ono što nije legalno. Novac ima svoj moral. To ja kažem. Zvuči cinično. Ja nisam cinik. A nisam također ni licemjer.« »U suprotnosti s gospodinom Hellmannom«, rekao sam.

„Što to znači? Ah, dakle, tako!« Ugrizao se za usnu. »Vi znate i za ono predavanje, što ga je održao u 'Frankfurter Hofu’, iste noći kada je i pretraživao moj odjel. Onaj govor o etici bankara i o njegovoj odgovornosti spram društva ili tako nešto, zar ne?« »Jest, gospodine Seeberg.« šutio je. Dugo sam čekao, a potom zaustio: »Ne želite biti sudac svome šefu.« »O mrtvima nikada ne govorim loše«, rekao je. »Ali ipak je to bilo licemjerje, ono što je govorio, a pravio takve poslove«, rekao sam. »Kažete mi kako novac ima vlastit moral. A ja mislim kako ljudi koji se bave obrtanjem novca, u potpunosti zaboravljaju da sudbina milijuna na kraju ovisi tom novcu. Za njih je novac posao. A u tom poslu nema morala. I u tom slučaju ti ljudi automatski postaju amoralna bića u svom zvanju. Inače su to često ljudi dobri ili loši — kao i svi ostali normalni ljudi, jest, katkada i čak kompenziraju svoju nelagodnost koje su katkad svjesni, a katkada nisu. Govoreći to pomišljam na Rockefellere, na Carnegijeve, sjećam se muzeja, bolnica, škola, pinakoteka, a što sve oni daruju javnosti, pomišljam na mecenatstvo i poriv da posvuda čine dobro — naravno samo kad je to izvan sfere njihovih poslova.« »Mirno kažite sve«, poticao me. »Odista je i moguće da ste u pravu.« »Odista i jesam«, odgovorio sam. »Kakva je vaša teorija o Hellmannovu ponašanju poslije frankfurtskog govora?« »Mogu vam reći samo približno.« »Naime?« »Možda bi ga zbog njegovih transakcija s Kilwoodom napali i tako se pobojao za svoj dobar glas.« »Dobar glas«, ponovio sam. »Dakle, nema sumnje, nije osobito fino raditi ono što je uradila vaša banka, što je gospodin Hellmann uradio.« »To je po slovu zakona.« »Već ste mi to rekli. Je li to jako fino? Je li to nešto čime bi se čovjek mogao ponositi?« »Nije.« »Vidim! Dakle, ipak razmišljate o moralu? Gospodine Seeberg, do sada je sve bilo veoma uvjerljivo što ste govorili.« »Znam, sada to više nije«, odgovorio je. »Zar zato što želite vašeg mrtvog šefa štititi?« Slegnuo je ramenima. Nastavio sam: »I u Kilwoodu se moralo nešto dogoditi, inače se ne bi strovalio u tolike samooptužbe, govoreći, a to ga je stajalo života, jer je netko to htio spriječiti, jer je morao spriječiti da i nadalje drži takve govore. Tko bi to, po vašem mišljenju, mogao biti, gospodine Seeberg?« »Ne znam, gospodine Lucas. Uostalom, za danas poslije podne najavio mi se monsieur TilmanJ, onaj francuski zastupnik vlade. Odmah vam kažem kako ću mu ispričati upravo to što sam rekao i vama.« »Nije li to opasno?« »Naprotiv, gospodine Lucas. Monsieur Tilmant je poslan ovamo s određenim nalozima, kao što zacijelo već i sami znate. Sada moram misliti na održanje dobrog glasa naše banke. Upravo zbog toga

ću ovome čovjeku, kojega su odabrali da svako uznemirivanje javnosti izbjegne, upravo zbog toga ću mu sve reći. što bih pametnije mogao uraditi?« »U pravu ste«, rekao sam. Pogledali smo se nakratko, a potom smo obojica digli pogled k Janusovoj glavi. Seeberg je gledao lice što gleda u budućnost, a ja ono koje je gledalo u prošlost.

10 Tog sam se poslijepodneva još sreo s Rousselom, Lacrosseom i Kesslerom, ispričao sam im svoj razgovor sa Seebergom. Sjedili smo u Lacrosseovu uredu što se nalazio u Staroj luci. Ventilatori su se okretali, usprkos tome na čelu se svima iskrio znoj. Kad sam završio, javio se Roussel: »Jadni Tilmant. Dali su mu posranu zadaću. A Seeberg je lukava lija. Praktički prisiljava svojim priznanjem francusku vladu — a također time i njemačku i ostale vlade — da mimoiđu Hellmannovu banku. Tako se to radi.« Obratio sam se Kessleru: »Mnogo ste toga doznali, ali ne sve.« Ponio se agresivno: »Razgovarao sam s Kilwoodom! On mi se povjerio! Njega sam iscijedio, što da učinim ako mi nije sve ispripovjedio, ako mi je lagao? U biti sam već sve, što ste ovdje ispripovjedili, i ja sam rekao u Dusseldorfu.« »Ništa niste znali o multinacionalnom društvu u kojem se čitava žgadija, osim Trabauda, nalazi«, rekao sam. »To je istina.« Povukao se. »Ali sad znamo i to. Dakle, svi su sumnjivi.« »Jest, svi«, rekao sam. »Kako je vašoj kćerci, monsieur Lacrosse?« »Ah, ono najgore je prošlo.« Kimnuo mi je prijateljski glavom, a tada se ponovo uozbiljio. »Nalazimo se pred istinskom cabalom«, rekao je. »Jest, pred istinskom cabalom.« Prisilno sam na ovom mjestu upotrijebio francusku riječ, jer naše riječi za tako nešto nema. Riječ cabale u francuskom znači nešto kao usko zatvorenu, u svakoj prilici povezanu, tajnovitu i tamnu kliku ljudi... Odvezao sam se oko šest sati taksijem k Angeli. Bio sam nazvao, ali nisam dobio spoja iako mi je rekla da će poslije podne kod kuće raditi. Pun nekog ružnog osjećaja vozio sam se k njoj. Sto se moglo dogoditi? Kad sam pozvonio na njenim vratima, a ona mi otvorila, moj se nemir pojačao. Pozdravila me ljubezno, ali nekako službeno, a poljubac što sam joj ga htio dati, završio je na njenom obrazu, jer je okrenula glavu. Imala je na sebi jedan od svojih mnogih ogrtača od frotira, preda mnom je pošla na terasu gdje je cvijeće u sutonskom suncu još jednoć zasjalo. Sjela je u ljuljačku. Stao sam pred nju i gledao je. Govorila nije ni jedne riječi. Ruke kojima je palila sebi cigaretu, drhtale su. »Što se dogodilo, Angela?« »Imala sam posjetu«, rekla je. »Prije jednog sata.« »Tko je bio?« »Gospođa Inge Dreyer.« »Tko?« »Dobro si me razumio. Prijateljica tvoje žene. Došla je kolima iz Juan-des-Pinsa, tako mi je rekla. Moju je adresu saznala iz telefonske knjige. Svoje sam ime onda u 'Chevre d’Or’ izrekla sasvim razgovijetno — sasvim drugačije od tebe.« „Što to ima da znači?« »Moje si ime izgovorio jedva primjetno.«

»Htio sam ti uštedjeti neugodnosti«, rekao sam. »Jest, naravno, to sam odmah pomislila.« »Angela! Kako to razgovaraš sa mnom.« Pokušao sam je uhvatiti za ramena, ali ona se odmaknula. »Ostavi to, molim.« »Dakle, odista, više ništa ne razumijem! što je htjela ta žena od tebe?« »Ta žena«, rekla je Angela, a njen glas je odjednom postao sasvim sitan, i tužan, i nesiguran, »ta žena, pošto nas je oboje vidjela u Eze, nazvala je tvoju ženu, tako mi je rekla. Naravno, ništa pametnijeg nije bila kadra učiniti. Pomislila sam i onda da će to učiniti.« »I ja također. No, ako je to i učinila? Nama je to ionako svejedno.« »Zar jest?« upitala je Angela sasvim tiho. »Da li ti je svejedno, Roberte?« „Šta to ima da znači? Angela! Molim te, Angela! što se dogodilo?« »Tvoja, žena je svojoj prijateljici, tada, na telefonu, ispričala čitavo mnoštvo stvari. A potom joj je još opširnije svemu pisala. Ekspresno, zračnom poštom. Pismo je danas došlo. Gospođa Dreyer mi kaže, kako sam joj odmah postala simpatična, smatra to svojom dužnošću da mi pročita pismo, da mi dopusti da ga i sama pročitam. Ona, kaže, ima i nalog da tako postupi.« Angela je posegnula u džep svog ogrtača: »Pismo je ovdje.« Pružila mi je omotnicu. Prepoznao sam Karinin rukopis i izvukao mnoge stranice iz omotnice, bile su ispunjene pretjerano urednim Karininim rukopisom. »Čitaj«, rekla je Angela gotovo bezglasno. čitao sam: 'Draga moja Inge! Bilo je jako lijepo od tebe što si me nazvala i ispričala mi kako si susrela Roberta s nekom drugom ženom i kako su se ljubili i grlili kao sasvim veliki ljubavni par. Već sam ti ukratko, putem telefona, rekla što o tome valja misliti kako se ja spram toga odnosim. Pišem sada ponešto opširnije, kako ti sebi ne bi pravila suvišne brige. Suprotno od toga što ti i tvoj muž mislite — što ste morali misliti! — kad ste Roberta ugledali u toj prilici, suprotno od svega toga nalazi se istina. Istina je sasvim jednostavna kao što ti kažem: mi vodimo moderan, veoma sretan brak, već davno smo se o tome sporazumjeli kako će svatko od nas ići vlastitim putem, ali da ćemo uvijek ostati jedno kraj drugoga i da ćemo se i nadalje voljeti — to je dubok duhovan odnos među nama. Gledaj, draga Inge, tvoj muž i ti, vi se nalazite u sretnom, harmoničnom braku najobičnijeg tipa. U nas je to malo drugačije. Koliko duhovno pripadamo jedno drugome (ništa, ništa i opet jednom ništa nas neće nikada rastaviti, i nitko mi nikada ne može Roberta nadomjestiti, a njemu mene!) i koliko smo nakon desetogodišnjog braka u erotičnom pogledu navikli jedno na drugo — neprestance tražimo i potrebni su nam novi doživljaji. Ti nas zbog toga možeš osuđivati — ali ja ti kazujem samo istinu. Takvi erotički doživljaji, to stalno ’uskakanje u tuđu postelju’ nema nikakva negativna utjecaja na naš brak. Naprotiv! Sve više postajemo jedno, što misliš što bi spajalo dvoje ljudi, a sebi dopuštaju toliku slobodu? Svi muškarci koje sam imala, Robertu nisu ni do pojasa, a to se također tiče i žena. Kad se vraća sa svojih putovanja, priča mi svaki detalj o svojim nedavnim pustolovinama, prikazuje mi i najintimnije situacije prepun humora, što ga i ti poznaš, smije se glupoj kravi, jednoj babi, kojoj je, negdje u svijetu, upravo izjavio svoju veliku ljubav. Upravo mi glumi sve intimne scene! Znaš li koliko me to ludo uzbuđuje? A ja činim isto, glumim mu također svaku svoju pripovijest s muškarcima do u pojedinosti. To nas oboje upravo ludo zabavlja!’ Ispustio sam listove papira i pogledao Angelu, gledala je mimo mene, dolje, grad i more.

»Angela! To je jedno prostačko, točno sračunato pismo, puno laži! Napisano je samo da tebi bude predano!« povikao sam. »Ni jedna jedina riječ ovdje nije istinita! Sve je to samo osveta jedne napuštene žene! Angela, molim te ...« »Čitaj dalje«, rekla je. »Ali objašnjavam ti...« »Moraš čitati dalje!« Čitao sam: 'što misliš što se uvijek u nas zbiva, Inge? Nazovi to perverzitetom, dobro, ali kažem ti danima tada ne izlazimo iz kreveta. Bacamo se jedno na drugo poput životinja! Ah, draga Inge, imaš dobrog muža, a i sama si dobra, solidna žena — znam da mene i Roberta vas dvoje ne možete razumjeti. Ali upravo to je naša metoda da svoj brak održimo čistim kao prvog dana. Naravno, Robert mi je pripovijedao kako je tu Angelu Delpierre sastao u Cannesu i kako namjerava ponovo odigrati svoj veliki show kako mi to nazivamo. Rekla sam ti to već telefonom. On ponovo odlazi u pečalbu, priča jadnoj ženi, koja je zacijelo veoma lijepa i možda sasvim dobra, govori joj kako na čitavom svijetu za njega postoji samo ona...' »To je prostota«, rekao sam, »o, kakva je to samo prostota!« ... govori joj kako bez nje ne može opstati, kako je njegov brak već godinama mrtav, a ja neko strašilo — sve, što već ide u igru, razumiješ li? Kad si mi telefonom rekla kako je ta žena na tebe učinila sasvim dobar utisak, nisam tome obraćala pažnju, jer sve to već dugi niz godina znam. Tada, poslije, zabrinula sam se. Takva igra između dvoje ljudi kao što smo Robert i ja, mora ipak imati granicu! Ta granica nalazi se ondje gdje drugi ljudi počinju postajati nesretni. Na to još nisam pomislila. Sada prvi put mislim o tome. Htjela sam već nazvati Roberta i reći mu neka prekine tu komediju, ali znaš i sama kakav je. Ispričao bi mi nekoliko viceva i njima bi me nasmijao. Zbog toga ti pišem moleći te da pokažeš ovo pismo ženi kojom se on igra. Molim te, a da on to ne zna, u ime svoje — nisam ni ja ništa bolja — neka nam oprosti. Ne mogu se nadati da će imati razumijevanja za sve to što joj Robert čini i što joj je već učinio. Jadnica. Istinski je žalim i prvi put se stidim toga što Robert i ja već godinama izvodimo. Moramo to prekinuti, tako to više ne može ići. Zovni me još jednoć, draga Inge, i pozdravi svog muža najsrdačnije. Želim vam još mnogo lijepa vremena ondje dolje. Po tome što mi pišeš mora da je ondje prekrasno. Grlim te Tvoja stara prijateljica Karin.' . Ispustio sam iz ruku te listove papira. »Angela«, rekao sam, »za volju božju, valjda ne vjeruješ svemu što je ovdje napisano?« Nije odgovarala i neprestance je gledala dolje grad i more. »Angela, molim!« Zaustila je: »Ta Inga Dreyer dojmila me se odista pošteno. I sama znam bračne parove koji tjeraju ovakve igre.« »Ali ja to ne radim!« »Zašto vičeš?« »Moram vikati! To je čista ludost! Ja te volim, Angela, samo tebe, ti si moj život — zar još to nisi shvatila? Zar to ne osjećaš? Zar ti ne dokazujem to? Napustio sam Karin, zatražio sam rastavu, odselio sam se u hotel...«

»Jest«, rekla je. »Koliko si puta sve to učinio u životu? Zar uopće i znaš?« »Ti... ti, dakle, vjeruješ toj lažljivici«, rekao sam ja obeshrabreno. »To nije moguće, Angela! Molim te! Poslije svega što smo doživjeli — kako možeš vjerovati u ovakve laži?« »Zar i to ide u igru, što?« upitala je Angela. »Hoćeš li potom i sve to odigrati svojoj ženi, čitavu ovu scenu, ono što smo radili u krevetu, što sam sve govorila, sve, kad budeš ponovo došao k njoj?« »Nikada više neću biti kod nje.« »Opet vičeš«, rekla je Angela. »Molim te ne viči. I ja sam samo čovjek.« »Angela, kunem ti se našom ljubavlju kako je to odvratna laž!« »Da li se uvijek kuneš svojim ljubavima?« »Imam samo jednu ljubav, tebe.« »Zar i to također uvijek govoriš?« Pobjesnio sam. »Ti si inteligentna žena, Angela! Kako možeš ma i jednu sekundu povjerovati u takvo pismo. Kako možeš ma i jednu sekundu posumnjati u mene?« »I sama to ne znam.« »Dakle, sumnjaš?« šutjela je. »Sumnjaš?« »Znaš i sam što sam sve doživjela s muškarcima«, rekla je. »Čovjek lako posumnja, čovjek je bliz tome da bude sitničav. Ili možda realističan. Jesi li se rugao sa mnom, Roberte?« »Angela«, rekao sam i osjetio kako mi krv udara o sljepoočice, »tako ne možeš sa mnom razgovarati.« »Ne? A zašto ne? Zar si osjetljiv na to? Hajde, hajde! Muškarac koji je sve to toliko puta uradio! Ah, zaboravila sam kako sve to ide u igru, naravno. Kad se budeš vratio kući, imat ćeš što pričati.« Najradije bih tulio, ali sve to nisam bio kadar slušati. »Angela, zaklinjem te, budi razumna!« »Razumjela sam ja sasvim«, rekla je. »Ne boj se, Roberte, neću skočiti s terase. Mora da je to doista uzbudljivo, taj tvoj život s Karin.« »Ako kažeš još jednu takvu rečenicu, otići ću«, povikao sam glasno. »Sišla si s uma! S tobom se ne može razgovarati Ili ćeš mi vjerovati, sada, odmah, kako je to sve laž i podlost, ili...« »Ili?« »Ili ću odista otići! Za tebe sam sve uradio! Ne mogu dopustiti, a to i neću, da me se tako objeduje i postupa sa mnom.« »Kraj drugog čina«, rekla je Angela. Pristupio sam joj brzo i opalio joj žestoku zaušnicu. Glava joj je odletjela u stranu. „Žao mi je!« povikao sam istoga trenutka sav zdvojan. »Oprosti mi, Angela, oprosti mi!« Pokušao sam joj staviti ruke na ramena, ali me odgurnula. »Sada možeš ići«, rekla je. »Odista idem«, rekao sam i osjetio kako mi suze teku niz obraze. »Jest«, rekla je Angela, »i to odmah.«

Srušio sam vazu na podu punu gladiola. Razbila se, cvijeće je poletjelo jednako kao i zemljane krhotine na sve strane. Briznula je voda. Brzo sam se udaljio i udario vratima za sobom. U liftu, kojim sam se spuštao, briznuo sam u plač. čitavo mi se tijelo treslo. Lift je došao do odredišta, ali ga nisam mogao napustiti. Naslonio sam se u kutu, suze su mi tekle po licu, a noge me više nisu nosile. Pao sam i udarao šakama po zidu kabine, kleo sam glasno i prostački, a bio sam toliko slab da se nisam mogao pomaknuti, nisam bio kadar učiniti ni koraka.

11 Odjednom sam za trenutak izgubio svaki osjećaj o vremenu. Možda sam dvije minute čučao u liftu, a možda i pola sata, ne znam. Znam samo da su se napokon otvorila vrata kabine. Jedna otmjena postarija dama stajala je u vratima. Gledala me, prestrašeno je kriknula i odmah je zatvorila vrata. Čuo sam kako je otrčala i počela zvati pazikuću. Sad sam morao odatle — brzo! Ustao sam teturajući. Koljena su mi drhtala, ali stajao sam. Mogao sam ponovo hodati. Izašao sam iz lifta i hodao ulaznim predvorjem napolje. Padao je suton i hlad tog sata bio je ponovo osjetan. Kad sam učinio prvi korak po pijesku, počela me lijeva noga boljeti, boljela me veoma jako. Stao sam, teško sam disao, džepnom sam maramicom obrisao svoje lice i pošao, ne, odšepesao sam, jer bol u nozi bila je sve gora. Ponovo me obuzeo osjećaj kao da imam olovo u nozi, i kako ta noga više nije moja. Neću moći doći u ’Majestic’ ne nađem li taksi. Teturao sam stisnutih zuba do ulice, stao sam prebacujući težinu tijela na desnu nogu. Mnogi su automobili prolazili, ali nije bilo taksija. Proteklo je pet minuta, pa deset, pola sata. Nema taksija. Bio sam potpuno rastrojen, još uvijek nisam mogao u potpunosti shvatiti što se to dogodilo. Udario sam Angelu. Angelu! Još nikada u životu nisam udario ženu! A sada Angelu... Lijeva noga počela me još žešće boljeti. Sjetio sam se kako sam upravo njom udario u vazu na tlu. Možda je zbog toga ta bol bila toliko žestoka. Ponio sam se kao luđak, kao pravi krivac, upravo to je mogla Angela pomisliti. Ne, ne bi smjela tako misliti! Zar je tako malo vjere imala u mene? Karinino pismo bilo je jako rafinirano, a Angela je bila puna loših iskustava. Neka si prokleta, Karin! Automobili. Automobili. Nijednog taksija. Nikada neću stići u 'Majestic’. Oboje smo živjeli u velikoj neizvjesnosti. Angela i ja, razmišljao sam, boreći se grčevito da pravilno prosudim sve što se dogodilo. Potreban je samo ovakav jedan udarac kao što je bilo s pismom, pa da... Ne! Ne, nije se smjelo to dogoditi! Ne, kada je riječ o takvoj ljubavi. Tko je ovdje ljubio koga, odista, tko je dopuštao da bude ljubljen? Zar ja? Angela? Angela? Ja? Noga me paklenski boljela, također i kad se nisam oslanjao na nju. Tada je naišao taksi. Divlje sam mahnuo. Zaustavio se. Pao sam na sjedalo. »’Majestic', molim.« »U redu, monsieur.« U trenutku kad je taksi polazio, osjetio sam također bol i u lijevoj strani prsiju, dobro sam je poznavao. Bila je još slaba, ali sve se više pojačavala, i to sam znao. Nesigurnim prstima tražio sam tablete i nitrostenon, što sam ih uvijek imao uza se. Progutao sam jednu, a pregrizao drugu. što ću sada raditi? Zar nazvati Angelu kad dođem u hotel? Prosjačiti, moliti, uvjeravati je neka mi vjeruje? Ne, ako mi ne vjeruje sama, bilo bi to uzalud. Također i zbog toga je ne smijem nazvati, jer samo se krivac neprestance brani. Da li je to uopće istina? Ako i jest, zar mi to nije svejedno? Što bih mogao bez Angele? To sebi nisam mogao zamisliti da se naš odnos završio. Bol u nozi postajao je nepodnošljiv. Pritisak u grudima sve se više pojačavao. Lijeva me ruka počela boljeti. Angela. Angela. Ne smijem na nju misliti, još ću izgubiti pamet. Ali morao sam misliti na nju! Jutros mi je još pokazivala drvo bajama u cvatu ... Napokon sam primijetio kako me vozač gleda i razgovara sa mnom. Zaustavili smo se na ulazu u 'Majestic'. Koliko smo dugo stajali ovdje, nisam znao. »Zar vam nije dobro, monsieur?«

»Sve je u redu«, rekao sam i platio mu. Teško sam se iskobeljao iz automobila, jer na lijevu se nogu više uopće nisam mogao oslanjati. Taksi je otišao. Sad se već-potpuno zamračilo. Mora da sam dugo čučao u liftu, razmišljao sam. Smiješno je što se nitko, osim one stare dame, nije već prije poslužio njime. Odista smiješno. Uostalom, sve je smiješno. Prokleto smiješno. Smiješno da bi čovjek mogao sama sebe ubiti. Odskakutao sam u predvorje, pošto sam napolju još jednoć progutao sve svoje lijekove. U predvorju nije bilo mnogo ljudi, poneki su me začuđeno pogledali. U sobu, htio sam svoju sobu. Htio sam se uvući u nju kao ranjena zvijer što ulazi u svoju duplje. Ali za to nisam imao snage. Samo bol i strah. A zatim se pojavila zdvojnost, rasla je iz trenutka u trenutak, jednako kao i boli. »Gospodine Lucas!« Okrenuo sam se. Ljubazan kao i uvijek — Gaston Tilmant. Njegove dobrodušne oči iza naočari gledale su me pažljivo. »Ah, dobro veče, monsieur Tilmant.« »Dobro veče. Nazvao sam madame Delpierre. Rekla mi je da ste otišli, zacijelo u hotel, točno mi nije znala reći. I tako sam iz 'Carltona’ naprosto došao ovamo i pričekao vas.« »Zašto?« »Razgovarali ste danas s onim gospodinom Seebergom? I ja sam također razgovarao s njime. Htio bih s vama izmijeniti misli. Kakvi su vam planovi? Ne želite porazgovarati sa mnom?« Razmislio sam. Ako sada ostanem sam, naići će boli, a zdvojnost će me možda prevladati. Bit će bolje da ne budem sam — čak i u slučaju da mi se nešto dogodi. Činilo se kao da Tilmant ne primjećuje u kakvu sam stanju. Trudio sam se također da to ne primijeti. »Naravno, želim razgovarati s vama, monsieur Tilmant. Možda u baru ... Ili na terasi?« »Posvuda je i suviše mnogo ljudi. Ne znam hoće li netko prisluškivati što govorimo. Ne želim ništa stavljati na kocku. Iznajmio sam kola ovdje u Cannesu. Nalaze se ispred 'Carltona'. Pođimo onamo, i sjednimo u auto. Vozit ćemo naokolo. Tako ćemo biti sigurni da nas nitko ne prisluškuje.« Hajdemo ... Veliki ti moj bože, hajdemo u ’Carlton’! Razdaljina je bila upravo smiješna — ali ne za čovjeka u mojoj situaciji, što znači riječ u mojoj situaciji? Ne smijem dopustiti da me pobijede bol i zdvojnost, ne! Rekao sam: »Okay, pođimo!« Pošli smo. Ne znam kako sam uspio doći do ’Carltona’. Noga me boljela žešće negoli prije. Bol u lijevoj strani prsiju protezala se i na lijevu ruku, sve do vrhova prstiju. Nisam mogao disati. Mnogo je veselih ljudi bilo na nogostupu Croisette. Svjetla radnji sjala su. Više nisam mogao pravo vidjeti. Nisam pravo razumijevao što mi to Tilmant priča. Govorio je nešto o uzgoju pastrva, čime se bavi. Bio je oduševljeni ribič. Farovi automobila koji su nas mimoilazili. Blagi zrak. Svijetao smijeh žena. Ljudi. Ljudi. Ljudi. Sudarao sam se s ljudima, gurali su me. Moja noga. Moje srce. Sve gore. I nadalje sve gore. Da sam samo ostao u hotelu. To je ludo. Sve je ludo što sam činio, što sam uradio. Udario sam Angelu. Ne. Ne. Samo ne misliti na Angelu. Ta prokleta sredstva uopće ne djeluju. Više ne mogu hodati, pomislio sam, ja više ne mogu učiniti ni koraka. Išao sam. Uspio sam doći do ’Carltona’, sve do Tilmantovih kola, bio je to crni golemi chrysler. Krenuli smo. Automobila na Croisetti bilo je toliko da smo napredovali korakom. Tilmant je neprestance morao zaustavljati. Bol u prsima i nozi neprestance je postajao jači. Neka sam proklet

ako se nekome požalim. Tko zna, Tilmant će, prestrašen, odmah otići u bolnicu, pa će se doznati koliko sam bolestan, a to će onda doznati Gustav i vratiti me u domovinu. Pa neka me i vrati! Ionako je bilo sve gotovo s Angelom. Sve gotovo? Nikako nije bilo gotovo. »... čini se da se o svemu može razglabati.« Tilmant je govorio. Pripazi. Nisi čuo početak rečenice. »Molim? Oprostite mi, monsieur.« Pogledao me. »Rekao sam: ono što je Seeberg govorio o svom šefu Hellmannu, o tome bi se, čini mi se, moglo razglabati. Ne mislite li i vi tako?« »Da. Ne.« U meni se pojavio savirač, već sam ga osjećao. O, bože moj, molim te, ne. »Da, ne«, rekao je Tilmant i kimnuo glavom. »To je upravo pravi odgovor. Hellmann je znao činiti takve stvari koje bi sliku besprijekornog bankara mogle uništiti kada bi se doznalo za sve što je činio. A, čini se, to se odista i doznalo — ipak je poslije onog svog govora u 'Frankfurter Hofu’ otrčao u banku i počeo pretraživati Seebergov odjel.« »Jest.« Više nisam uspio reći. Savirač je sada sapinjao moja prsa. Pokušao sam se uspraviti u sjedalu, zastenjao sam. Otvorio sam prozor na svojoj strani. Zraka! »Ali moglo je biti sasvim drugačije. Seeberg je lukav. Ne smije mu se vjerovati. Uopće, nikome se ne smije vjerovati.« »Istina je.« Ne, bog mi nije pomogao. Spopao me osjećaj uništenja. Osjećaj smrvljivanja. Spopao me strah, strašan, luđački strah. Rukama sam grebao po koži sjedala. Tilmant je bio sav predan vožnji, morao je jako paziti, srećom ne na mene. »Ali pretpostavimo da je Hellmann odista htio spasiti svoj glas. Došao je ovamo da se porazgovori sa svim tim drugim ljudima. Da ih pokrene neka mu pomognu, neka mu pomognu prebroditi onaj posao s funtama. To će reći, vratiti sve unatrag najobičnijim načinom nije se više moglo. Pomislite na veličinu samog posla! Pomislite na njemačke banke! Ne, ne, u najmanju ruku, da spasi svoj nimbus, vidio je vjerojatno mogućnost da taj golemi gubitak prikaže kao projekt u kojem je sudjelovala cijela grupa i kojim je cijela grupa bila oštećena. Tada bi još postojale mogućnosti, kad bi mu htjeli pomoći, na primjer, internim preknjižavanjem na teret tvrtki koje pripadaju KOODU. To je zamislivo, zar ne?« »Da.« Crvena svjetla na stražnjem dijelu automobila što su vozili ispred nas, počela su se vrtjeti ispred mojih očiju, plesala su ludi ples. Uvijek, kada bi se automobili ispred nas zaustavljali zasjala bi ta crvena svjetla. Crveno. Crveno. Toliko mnogo crvenila. Savirač. Umirem. Umrijet ću kraj ovog tako ljubeznog čovjeka koji uopće ne primjećuje kako je sa mnom. Umirem. Da. Da. Da. Ah, savirač. Strašan strah, strašne boli u grudima i nozi. Više ne mogu govoriti. Ne mogu misliti. Samo još to: umirem. Smrt u Cannesu. Na Croisetti. U nekom chrysleru. Crvena svjetla. Sad su se počela vrtjeti. Sve se vrtjelo. Okrenuo sam se na svom mjestu, rukama sam se držao za prsa. Bilo je teško voziti. Tilmant je morao prokleto paziti inače bi se mogao dogoditi udes. Croisette je bila potpuno zakrčena automobilima. »... isprva s Kilwodom. Ovaj je rekao ne, ništa nije pomagalo. Tada s ostalima. I oni su također rekli ne. Htjeli su ga možda uništiti, natjerati da počini samoubojstvo. Imali su zacijelo svoje razloge. Čovjek to sebi ne može zamisliti. A moglo je biti i sasvim drugačije. Ali također i tako, zar ne?«

Govorio je sada ne čekajući što ću ja reći na to. U ustima mi se neprestance sabirala slina. Gutao sam, neprestance sam gutao. Znoj mi je ulazio u oči. Savirač. Savirač. Tako strašno još nije bilo nikada. Umirem. Volim te, Angela. Ne. Ne. Ne. Znam, i ti također voliš mene. Ili više ne? Tada mogu mirno umrijeti. Ahhhh ... «... i tako je to bilo samoubojstvo, to što je Hellmann počinio. Ipak — dinamit je nabavila ona njegovateljica. Mogla mu je biti pouzdanik. Ubili su je. I Vialea su također ubili. Ubili su i Kilwooda. Vas su pretukli, a sinoć su pokušali tako udesiti automobil madame Delpierre, pa da i vi doživite udes. Sve to govori u prilog tome kako to nije bilo samoubojstvo, već ubojstvo, a sada pokušavaju sve uraditi kako bi se to zataškalo. Znam, zvuči monstruozno što sada želim reći...« Crveno! Sve je crveno! Svjetla automobila rasplinjavala su se. Tilmantov glas dolazio je iz najudaljenije daljine. Sjedio sam i do krvi grizao svoje usne, kako ne bih stenjao, kako ne bih vikao od boli, kako ne bih vikao zbog straha pred smrću. Možda će sve to proći. A Angela i ja ćemo se ponovo sastati. Sigurno. Sasvim sigurno. Ne može biti drugačije. A ako se povjerim Tilmantu? Ne. Ne. Ne. To ne smijem uraditi. Nisam smio poći na tu vožnju. Sada više ne mogu izaći. Uhvaćen sam, sada. »...pogledajte. Čovjek sam koji mora izbjeći svjetski skandal, koji moram sve zataškati. Koliko mi to god bude uspijevalo. Držim da vam nije teško predstaviti sebi kako se osjećam.« »Ahhhh...« »To sam i mislio. Tome sam se nadao.« Kimnuo je glavom i gledao preda se. Neshvatljivo je kako nije primjećivao u kakvom se stanju nalazim. Srce mi je tuklo silno, osjećao sam ga u jeziku, u zubima, u svom vratu, posvuda. U čitavu mi je tijelu tuklo. Činilo se kao da se užaren jezik obavija oko moje lijeve noge, obavija čitavu moju lijevu nogu. »Vi niste kriminalist. Ubojstva i napadi bi mogli — kažem, mogli bi — imati sasvim drugi razlog. Nema sumnje skupina milijardera ima svoju tajnu. Na najvišoj razini su se složili da ne napadaju tu skupinu, jer bi posljedice bile nesagledive. Već sam rekao koliko mrzim zadatak što su mi ga dali. Ali dobio sam ga. Zbog toga postavljam pitanje: ne biste li mogli — molim vas, nemojte me prezirati, monsieur — ne biste li mogli u vašem osiguravajućem društvu uvjerljivo zastupati mišljenje o samoubojstvu?« Postajalo je sve gore. Uvijek sve gore. Više nisam uopće mogao disati. »Ahhhh!« »Pričekajte! Taj prijedlog činim u interesu svih nas. Obojica, monsieur, znamo, kako se protiv te skupine ljudi ne može ništa uraditi. Budemo li spriječili i veće nesreće, ne budemo li izazivali još veće zločince, mogli bismo čitavu stvar, koliko god je to moguće, otupiti, strašno je sve to što govorim. Ali ne vidim drugi put. Budete li u vašem Društvu zastupali verziju o samoubojstvu, Društvo ne mora platiti. Ne bi, dakle, bilo teško prenijeti im tu verziju. Madame Hellmann zacijelo neće tražiti osigurninu. Njoj, nema sumnje, kao i ostalima, njoj je više stalo do mnogo važnijih stvari. Ne bude li vaše Društvo moralo platiti, učinjen je velik korak u pravcu zataškavanja — vaše bi Društvo možda moglo svojim ponašanjem pridonijeti da i Kessler obustavi svoju istragu. Ne biste li, dakle, vašem Društvu... Hoću reći, tada bi teorija o samoubojstvu došla snažno u prvi plan i mi bismo imali 'priliku... Monsieur Lucas! Monsieur Lucas! što je to s vama?« »Ja... ahhh ...« Bilo je to i suviše. Gušim se. Izgaram. Tada je napokon primijetio. U panici pritisnuo je kočnicu. Kola su se zaljuljala. U tom ljuljanju pao sam prema naprijed. Sjećam se još kako sam glavom udario

u armaturu komandne ploče. To je posljednje čega se sjećam.

12 Bijelo, sve je bilo bijelo i jako svijetlo. Pokušao sam, prepun straha sasvim polako udahnuti. Išlo je sasvim dobro. Više nisam osjećao boli, više me nije sapinjao savirač. Oči, koje sam oprezno otvorio, privikavale su se na bjelinu i na svjetlost. Ležao sam na krevetu, odjeven, skinuli su mi samo cipele. Neki golem čovjek sa širokim licem i crnom valovitom kosom sjedio je kraj mog kreveta i promatrao me. Lice mu je bilo kao u slikara, kao da je poeta. Moglo mu je biti otprilike pedeset godina. »No, dakle«, rekao je. »Tko ste vi?« »Ja sam doktor Joubert. Nalazite se u Hopital des Broussailles.« »Zar sam u bolnici?« »Jest, monsieur Lucas.« »Odakle znate kako se zovem?« »Gospodin koji vas je dovezao, rekao mi je vaše ime.« »Monsieur Tilmant?« »Jest. Čekao je neko vrijeme i tada se odvezao, žurilo mu se na neki sastanak. Ali nazvat će. U njegovim vam je kolima ...« »Dobro.« Pogledao sam Jouberta. »Koliko je sati?« »Devet sati navečer, monsieur. Bili ste neko vrijeme... odsutni. Dao sam vam injekciju kad su vas donijeli. Protiv... napadaja. Sada je sve u redu, zar ne?« »Sve je u redu.« »Vjerujete li da biste mogli ustati?« »Ne znam.« »Pokušajte.« Pokušao sam. Učinilo mi se kao da me nikada noga nije boljela i kao da nisam nikada doživio srčani napadaj. Doktor Joubert' me promatrao smijući se. I on je također ustao. »Dakle, odlično!« »Jest«, odgovorio sam, »odlično.« »Monsieur Lucas, nije to bilo prvi put da vas tako nešto zadesi.« Oklijevao sam. »Ja sam pod zakletvom, budite bez brige.« U ovog liječnika odmah sam osjetio povjerenje. »Ne, nije to bilo prvi put«, rekao sam, i ispričao mu sve o ranijim napadajima, ispripovjedio sam mu kako je tekao pregled kod doktora Betza, rekao sam mu naprosto sve. »Claudicatio intermitens, tako je rekao düsseldorfski liječnik, je li to bolest koju imam?« »Istina je«, odgovorio mi je Joubert. »A također i bolesno srce. Pogledao sam sredstva što vam ih je prepisao, paketići su ispali iz vašeg džepa kad smo vas nosili. Bio je to težak napadaj, ovaj danas.«

»Najteži, gospodine doktore.« Nastavio sam. „Što da radim sada? Je li se bolest pogoršala?« »Ne znam u kakvoj je mjeri bila u trenutku kad vas je njemački liječnik pregledao. Jeste li se mnogo uzbuđivali u posljednje vrijeme?« »Jesam«, odgovorio sam. »Bila su to mnoga uzbuđenja. Pušio sam, također, jer i to želite znati, jako sam mnogo radio i mnogo se kretao. Još uvijek imam mnogo posla. Ne smijem zastati u poslu. I... gospodine doktore, molim vas, nitko ne smije doznati kako je sa mnom! Nitko! Također i monsieur Tilmant> onaj koji me doveo ovamo.« »Već sam vam rekao kako me veže zakletva. Od mene nitko treći neće dobiti ma i najmanju obavijest.« Duboko sam disao. »Nešto bih vas zamolio.« »Što?« »Da li biste htjeli pogledati moju nogu i moje srce i reći mi kako stoji sa mnom — odmah sada.« »Upravo sam vam to htio i predložiti«, odgovorio je. »Reći ćete mi također pravu istinu, doktore.« »Pođite sa mnom«, rekao je. Poveo me kroz bolnicu do raznih mjesta, sačinili su mi EKG i još čitav niz drugih pretraga. Pregledao je veoma savjesno srce, a prije svega nogu. Palo mi je u oči kako je istraživao puls na obim nogama. Poslije sata vremena pretraga je bila završena. Uputili smo se u njegovu sobu u kojoj se nalazio pisaći sto s mnogim papirima, regali su bili puni knjiga, nalazile su se tu dvije stolice i krevet na kojem je zacijelo spavao kada je imao noćnu službu. Sjeo sam. »Dakle?« »Vi biste htjeli znati istinu, monsieur Lucas.« »Jest, naravno.« »Cijelu istinu.« »Ali da!« »Podnijet ćete cijelu istinu, hoćete li zaista?« »Hoću«, rekao sam. »Ono što ne bih mogao podnijeti, bila bi neizvjesnost.« »No, dobro«, rekao je. »Dakle, tada...« gledao me svojim snenim očima, sad su mijenjale svoj izraz i postale veoma jasne. »Vi ste bolesni, monsieur Lucas. Jako bolesni. Ne govorim uopće o srcu. Kada je riječ o srcu, u vas se razvija angina pectoris, ali nju se može, nadajmo se, nitrostenonima zadržavati u granicama i, ako to bude potrebno, također i ostalim sredstvima. Ali stanje je katastrofalno s vašom lijevom nogom.« »S mojom lijevom nogom.« »Na žalost, sa čitavom nogom. Sve do kuka. Čitava vaša lijeva noga boluje od loše cirkulacije. Ne smijete pušiti više ni jednu jedinu cigaretu!« »Dobro, dobro... Dalje, dalje!« »Dalje ...« Neprestance me oštro promatrao. »Dalje ... lijeva noga je izgubljena.« „Što to znači izgubljena?« upitao sam, bio sam sasvim hladan i miran. »To znači, kako morate računati time da vam se lijeva noga mora amputirati — najkasnije za šest mjeseci. A možda i prije.«

»Amputirati?« »Rekli ste, podnijet ćete čitavu istinu.« »To i hoću. Ali amputirati... Zar se ne bi moglo učiniti nešto drugo?« »Ništa se ne može učiniti, monsieur Lucas. Također i u slučaju da više ne popušite ni jednu jedinu cigaretu. Također i onda ako budete razumno živjeli i izbjegavali ma i najmanje uzrujanje. Boli u nozi će se ponoviti. Postajat će sve gore. Ono danas ništa je prema onome što vas očekuje. Boli nećete više biti kadar podnositi.« »Možda ću ipak moći.« »Nećete«, rekao je. »Sredstvima. Teškim sredstvima.« »Ne bi to imalo smisla. Noga će vam se morati amputirati. Morat će se to uraditi, monsieur.« »Ali zašto, budem li kadar podnositi bol — sredstvima?« »Zamrijet će vam, ulijenit će vam se. Ako vam se noga ne bude amputirala, umrijet ćete od toga, jer će vam se noga usmrdjeti, monsieur Lucas.« Šutio sam. Promatrali smo jedan drugoga. »Bilo je to brutalno od mene«, rekao je. »Jest. Ali usprkos tome zahvaljujem vam. Mnogo vam se zahvaljujem, doktore Joubert.« »Rekli ste da ste kadri podnijeti istinu, monsieur. Eto je, istine.« »Kunete mi se kako nikome nećete reći ni riječ?« »Kunem se«, rekao je doktor Joubert.

13 Portir u ’Majesticu’ imao je vijesti za mene. »Odmah, molim vas, nazovite monsieura Tilmanta.« »Hvala.« Odvezao sam se u svoj apartman. I ove je noći također bilo veoma toplo. U salonu sam sjeo kraj telefona i zatražio neka mi daju 'Carlton'. Ondje su me spojili s Tilmantom. Glas mu je bio uzbuđen: »Moram žurno odavde. Imao sam sastanak s predsjednikom policije, a u bolnici su mi bili rekli da bi ono s vama moglo dulje potrajati, što je ono bilo, za boga miloga?« Nasmijao sam se. »Ništa! Baš ništa! Vrućina, tako je rekao liječnik. Nisam navikao. Suviše sam se motao po vrućini. Mali kolaps, zatajila je cirkulacija.« »Je li to odista istina?« »Što želite time reći? Naravno, istina je! Doktor Joubert me pretražio od glave do pete. Dao mi je također i sredstva. Moram se čuvati sunca. Inače sam sasvim zdrav.« »Je li to sigurno istina?« »Zar mi ne vjerujete? Kunem vam se!« Doktor Joubert mi se također zakleo. »No, dobro, nemojte se odmah ljutiti. I meni je lakše. Ono, u mojim kolima, bilo je strašno.« »Sada možete ponovo biti sasvim mirni.« »Mogu li? No, dobro, miran sam.« Pomislio sam kako će biti najbolje da ponovo progovorimo o našem poslu: »Nisam dospio da vam odgovorim na vaš prijedlog, dragi monsieur Tilmant. Razumijem u potpunosti teškoću situacije koja vas muči, to se i primjećuje na vama.« »Zar se to primjećuje?« Glas mu je zvučao rezignirano. »Jest. Vi ste čovjek na svom mjestu, ako vam to nešto znači, to što vam kažem. Zbog toga mi je još i više žao što vam ne mogu izaći u susret. I ja imam svoje zadatke. A također i savjest, kao i vi. Ne mogu uraditi ono, za što ste me zamolili. A s Kesslerom razgovarati ne bi imalo smisla. Nikada ne bi pristao.« Uslijedila je duga šutnja. »Monsieur Tilmant! Jeste li čuli što sam rekao?« »Jesam. Bio je to pokušaj. U mom položaju čovjek mora svašta pokušati. Mogao sam to sebi i zamisliti, kako vi nećete ...« Tilmant je uzdahnuo. »Ono što je zlo u svemu tome — vidim kako će to završiti.« »Kako?« »Zacijelo ne onako kako vi, ili ja, zamišljamo, monsieur Lucas«, rekao je tužno. »Onako, kako to gospoda ondje gore žele, jest, možda onako. Također i onako kako to razni ljudi žele. Tako ja predskazujem. Zbog toga ću ja u svojim nastojanjima na kraju uspjeti. Bit će to uspjeh, što ga prezirem. A vi, monsieur, vi ćete... Prestanimo. Svatko mora raditi ono što mora. Usprkos svemu ja

vam se zahvaljujem.« »Na čemu?« »Na vašem držanju«, rekao je Tilmant. Ah, moje držanje... Pošto sam spustio slušalicu, tuširao sam se, navukao sam na se jutarnji ogrtač i sjeo na balkon ispred jednog od velikih prozora. Poda mnom je bila Croisette, poda mnom su sjala mnoga svjetla, gledao sam more, preda mnom se rasprostirala poznata prekrasna slika divnoga grada. Još uvijek sam sjedio na balkonu. Još sam mogao raditi. Još sam mogao zarađivati novac. Još uvijek sam imao dvije noge. Na mom računu u banci bilo je novaca. Još uvijek dobivam plaću. Još uvijek. Ali sve je unaprijed zapisano, razmišljao sam. Nesreća i propast, samoća, jad, konac. Možda je u svemu tome još i dobro što Angela vjeruje mojoj ženi, a ne meni, što je Angela okončala tu našu ljubav, jer mi nije vjerovala. U tom trenutku strašno je što sam već toliko star, govorio sam sebi, ali na dugu stazu — što to znači duga staza? — gledano, šest mjeseci unaprijed, u to će se vrijeme sve riješiti. Mora da postoji neki bog, koji sve stavlja u svoje okvire. U većini slučajeva nismo kadri shvatiti zbog čega se nešto zbiva. Ja, ja to sada mogu shvatiti. Prozreo sam te, bože. čini se da si namislio čak i nešto dobra sa mnom. Jer kako bih idućih šest mjeseci proveo kraj Angele kada znam istinu o sebi? Kako bi to Angela podnijela kad bih joj rekao, a jednom bih joj to morao reći. Bila bi zacijelo veoma hrabra, tješila bi me i govorila bi mi neka mi i amputiraju nogu, njezini se osjećaji neće promijeniti. Ona bi rekla, stari 'moj, govorio sam sebi, ona bi to rekla, kad bi te još voljela, kada toj ljubavi danas ne bi učinila kraj. Ah, kako bi to dugo i moglo dobro ići sa čovjekom u kojega je još samo jedna noga, sa čovjekom koji, ako bi ikada još i mogao raditi, mnogo mjeseci ne radi? Jer, naravno, morat će te, staviti u penziju, govorio sam sebi, što da im drugo preostane. Angele si se riješio. Svoju ženu si napustio. Prije ću nestati negoli se vratiti Karin. Nestat ću ja već, ali sam, molim, sam. Kako? Gdje? Novac u banci brzo će se rastapati. Penzija će mi biti mnogo niža od moje plaće. Karin mora dobivati svoj dio, ako ne dopusti rastavu, a zacijelo će tako i postupiti kad mi budu amputirali nogu i ona se sjeti kako ću možda uskoro umrijeti, a njoj će tada pripasti sve, stan, pokućstvo, osiguranje, sve. S druge strane, pretpostavimo da Angela nije danas učinila kraj — kako bih to financijski izdržao da budem bez posla ili da mi se posao ograniči. U GLOBALU me ne bi mogli zadržati, ni u kom slučaju. U mom zvanju čovjeku su potrebne dvije noge da bi trčao svijetom. Dakle, što bih mogao raditi? I koliko bih mogao zarađivati? Napokon bih i Angeli pao na teret. Ne, ne, sve si to dobro uredio, bože, razmišljao sam. Veoma mudro, čak kad bih i sada već bio na kraju snaga. Sasvim na kraju — bez Angele. Možda me trebalo kazniti. Možda zbog toga što sam napustio Karin. Bez ikakve sućuti, bez milosti. Svejedno je što je. Zbog toga. Možda. Bilo je već kasno, Croisette je bila tiha i ispod mene prazna. Sati su odmicali. Neprestance sam razmišljao samo o jednome: noga me uopće ne boli, čini se da je u redu. Samo će mi je, najkasnije za šest mjeseci, amputirati. Ima sasvim dobrih proteza. Možda će i tako ići, poslije dugo vremena. Ali teški posao tada neću moći raditi. Čudnovato je, razmišljao sam, kako se u tom životu od jutra do večeri sve može preokrenuti. Sve. Ljubav, sreća, čak i sam život. Katkada, dok sam tako sjedio ovdje, zgrčilo mi se tijelo od ljubavi i čežnje za Angelom. I zbog brige kako će to završiti. O, da, često se to dešavalo ove noći. Ali potom sam ponovo počeo sasvim realno razmišljati o novcu, protezi, svojoj nesposobnosti da radim, o siromaštvu. Naravno, razmišljao sam, također: doktor Joubert se možda i prevario. Ali odmah sam razmišljao, i: ako liječnik s toliko sigurnosti kaže nešto zlo, tada prokleto zna istinu. Popij to, stari moj, rekao sam sebi,

progutaj, tako izgleda tvoja sudbina. Nisi znao što je to sreća. Doznao si. Za kratko vrijeme. Bog ti više ne dopušta. Samo to kratko vrijeme. Opet je sve prošlo. Sad si sam i sasvim sam ćeš i ostati. Kako glasi ono mjesto u ’Rikardu ÜI’? 'Očajavat ćeš, i očajavajući umrijeti!’ Još nisam očajan, čovjek ne umire od amputacije. U većini slučajeva ne. A možda i umire. Svejedno. U mom slučaju sve je svejedno. Novac. Dvije žene. Razlika u godinama, kada je riječ o Angeli. Čak i onda kad ne bi bilo današnjeg dana. Razlika u godinama, a tada biti i bogalj. Ne, ne, pravo čini bog, govorio sam sebi. Ma koliko to boljelo, shvati. Jest, jest, shvaćam. Nemam više snage da još šest mjeseci kao luđak sve što imam stavljam na glavu i da gonim prividnu sreću. Da se propijem? Da se n roku rvam? Da počnem kartati. Ne, razmišljao sam, a velik me mir prožeo nakon mnogo sati, ništa od svega toga neću uraditi. Taj ću slučaj uredno i što bolje budem mogao završiti, napokon će me GLOBAL i dobro platiti. Rad će mi pomoći da sve podnesem, gubitak Angele, svoju samoću, čekanje na operaciju. A poslije toga ćemo vidjeti. Sada moraš spavati, rekao sam sebi. Otišao sam u krevet, ali nisam mogao spavati. Bezizlaznost mog položaja grabila mc za gušu. Okretao sam se u krevetu. Prokleo sam svoj život, prokleo sam Angelu, prokleo sam boga. Morate znati, nije lako mudro postupati i trijezno razmišljati kao da si momak koji može raditi što ga je volja. I sasvim je druga stvar kad ležiš u krevetu, sam, bez igdje ikoga sa kime bi se porazgovorio, bez čovjeka koji pripada tebi, u stranom gradu, bez doma, bez ičega, čak i sa onim posljednjim, bez nade. Ah, da, to je već nešto drugo.

14 Malcolm Thomell je pronašao pravi štap, išao je ovamo i onamo, mjerio lopticu, i dugo je čekao, zamahnuo preko glave i udario. Loptica je odletjela daleko, po livadi, travnjak je bio ošišan i ponešto valovit. »Nije loše«, rekao je Malcolm Thonvell zadovoljno. Bio je i suviše elegantan, u svojoj košulji od šantunga, u svojim uskim platnenim sivim hlačama, oko vrata je imao svileni rubac. Kretao se poput žene, govorio je meko, pjevajući i melodiozno. Išli smo k četvrtoj rupi kraj koje se loptica zaustavila. Pomoćnik nas je slijedio s kolicima, u kojima se nalazila vreća s Thomellovim štapovima i lopticama. Bio je to neki pirgavi mladić, a bilo mu je najviše četrnaest godina. Znao je samo francuski. Mi smo razgovarali engleski. Bilo je to u utorak, trinaestoga lipnja, u pola devet ujutro. Nazvao sam rano Thonvella u njegovoj kući, jer sam znao da svaki dan igra golf na lijepu travnjaku kraj Mouginsa, da to čini rano ujutro zbog vrućine. Svojim me bentleyem odvezao iz ’Majestica'. Te sam noći spavao možda pola sata. Usprkos tome osjećao sam se svježe i dobro. Na Angelu i na nogu koju moraju amputirati uopće nisam mislio, ni jednom. Sad sam napisao laž. „Čaroban je. Zar ne?« Thorwell je pogledao malog pomoćnika koji je vukao kolica za nama, smiješio mu se. Mladić je odvraćao smiješak. »Sav sam lud za tim malim. A i on za mnom. Uvijek želi ići sa mnom, ni sa kime drugim. Zavolio me. Slatki mali deran. To pirgavo lice — dražesno, zar ne?« »Jest«, rekao sam, »dražesno.« Thonvellu sam ispripovjedio sve što mi je rekao Seeberg — njegovu verziju o Hellmannovu ponašanju u Frankfurtu i slutnje o tome što se ovdje dogodilo i što je Hellmanna natjeralo u samoubojstvo. Upitao sam ga: »Vjerujete li u tu teoriju?« »Koju... ah, naravno. Ne, ne vjerujem. To bi bilo apsurdno, molim vas, mister Lucas! Hellmann je mnogo godina pravio takve poslove s nama — hoću reći s nama i Kilwoodom kao našim zastupnikom. Bio je to hladnokrvan momak, taj Hellmann. Strah da izgubi svoj nimbus? Da nenadano počne ispitivati sama sebe? No, znate! Ne poznajete vi bankare. Tako brzo ih nije moguće preplašiti. Imaju oni dobre živce.« »Dakle, vi ne vjerujete u samoubojstvo?« »Ne.« Thorwell je hodao njišući se u bokovima. Išao sam kraj njega. Brzo smo hodali. S mojom nogom bilo je sve u redu. »Sada kao i prije vjerujem u ubojstvo.« »Zašto bi ubili Hellmanna?« »Ne znam. Ali sve govori za to — hoću reći, sve, što se dogodilo poslije njegove smrti. Vidite i sami, svaki, koji se i suviše približio tome, koji bi nešto mogao odati, kao onaj jadni pijani John Kilwood, svaki, tko nešto zna, kao onaj Viale ili njegovateljica, bio je ubijen. Dakle, mora da postoji ubojica, zar ne? Zašto taj čovjek ne bi ubio i Hellmanna? I sebe sada zaštitio, čuo sam da su čak učinili atentat na vas, ili ga pokušali.« »Jest«, rekao sam. Približili smo se loptici. Nalazila se u malom udubljenju, rupa je bila sasvim blizu. Thomell je mjerkao poziciju, izabrao drugi štap, pogladio pri tom pomoćnika po plavoj kosi i pomilovao ga po obrazu. Mjerio je lopticu i udario. Stjerao ju je odista u rupu. »Bravo«, rekao sam. Pomoćnik je podignuo lopticu i spremio je za novi udarac. Thorwell nije

bio jedini igrač, ugledao sam i ostale, bili su ponešto udaljeni. Beskrajni mir polegao je po tom mjestu. »Tko bi to mogao biti?« »Želite reći kako bih to ja mogao biti — ili sam to mogao naručiti. Zar ne, upravo to mislite?« Smijuljio mi se gotovo nježno. »Jeste li već primijetili kakve svilene trepavice ima taj mali? Kao djevojčica. Lijepo, zar ne? Mogao sam ja to naručiti, jer šverc deviza i svi ostali poslovi, koje je Kilwood pravio s Hellmannom, skrahirala je, zatim, britanska tvrtka KOOD — a ta je tvrtka pripadala meni.« Tiho se nasmijao. »Mister Lucas, to, naravno, nije bilo ugodno za mene, ali vama će to zacijelo biti poznato kako je to tvrtka samo jedna u nizu poduzeća koja su moja.« »To mi je poznato.« »I da me ta propast neće stajati glave, i to mi morate vjerovati.« »Vjerujem vam.« »Dakle.« Podbočio je štap. »Pri tom ne smijete zaboraviti kako sam ja vlasnik također i KOODA — svi mi ovdje. I da sam uvijek bio suglasan s mjerama što su ih poduzimali Kilwood i Hellmann. Upropastili su jedno poduzeće. Smola za mene. Ali nisam se mogao ljutiti na Hellmanna, jer sve što je uradio, indirektno je to uradio na moj nalog. KOOD postoji i dalje. Ja sam jak sudionik u toj stvari. Jednako kao i ostali sudionici — Sargantana, Tenedos, Fabiani i Kilwood. On je mrtav. Ima nasljednike.« »To će reći, a tako vi govorite, kako nitko od tih ljudi nije imao ni malo razumnog interesa da Hellmanna ubije.« »Tako je.« »Usprkos tome vjerujete da je posrijedi ubojstvo.« »Jesam li možda rekao da je to bio netko od nas? Ne, odista ne vjerujem u to kako sam tako nešto rekao, mister Lucas. Postoji ubojica, u to sam osvjedočen, ali njega ne treba tražiti u našem krugu. To je neka osoba, sa strane. Zbog toga smo svi mi — gledaj Kilwooda — u opasnosti. Mogu se samo nadati da ćete vi, momci, biti toliko spretni da pronađete ubojicu prije no što još jednoć udari kao što je udario u slučaju onog nesretnog Johna.« »John Kilwood je sam sebe optuživao i — ponešto .maglovito — govorio je 'mi svi’, sjećate li se?« »John je bio beznadna pijanica. Neka mu bog da duši lako.« »Govorio je, također, i o Alžircu u predjelu La Bocca kojim da je sve započelo. Alžirca smo našli. On je nabavio dinamit za paklenu mašinu. Predao ga je njegovateljici gospođe Hellmann.« »Tako kaže taj Alžirac.« »Njegovateljica je ubijena prije no što smo je mogli ispitati.« Thorwell se ponovo bavio lopticom. Dvaput je mijenjao štapove, gladio pomoćnika po ruci, ovaj ga je zadivljeno gledao, obilazio je neprestance oko loptice. »Možda je njegovateljica bila povezana s ubojicom?« »A odakle je Kilwood znao za Alžirca?« »Možda je na vlastitu ruku istraživao i prema tome znao više negoli mi ostali.« »Bio je beznadna pijanica, tako vi kažete.« »Usprkos tome mogao je zapovjediti neka se istražuje.«

Napokon je Thorwell udario lopticu. Počeli smo ponovo hodati po livadi. »Policija ne napreduje. Vi ne napredujete. Vi ste eksperti! Zašto ne napredujete?« »Zašto ne?« upitao sam. »Jer ste svi opsjednuti fiksnom idejom kako je netko od nas mogao to uraditi, netko iz naše klike. Ne budete li se lišili te misli nikada nećete doznati istinu, mister Lucas. Svi vi i suviše mnogo tajni uvlačite među nas. Mi nismo nikakvi tajni zavjerenici, nismo' nikakva cabala.« Cabala — ponovo se javila ta riječ! Engleski je jezik također ima. Cabale — tako je mali Lacrosse nazvao to društvo ’superbogataša’. Htio je time reći kako oni sačinjavaju prave zavjerenike. Malcolm Thorwell rugao se toj ideji. Smijući se hodao je za lopticom. Mali pomoćnik i ja smo ga slijedili. Veoma je lijepo bilo ovdje na igralištu za golf, u Mouginsu. Duboko sam disao čisti zrak. Bilo je i lakog vjetra. Nježno mlado lišće na vršikama starih stabala podrhtavalo je. Primijetio sam to kad sam pogledao u nebo da vidim koliko se već sunce uspelo.

15 Oko jedanaest sati vratio sam se u 'Majestic’. U velikom bazenu ispred hotela plivalo je nekoliko gostiju. Ostali su se sunčali. Na Angelinu i mojem mjestu, kraj onog stola u kutu ugledao sam Pasquale Trabaud. Sjedila je. Žustro mi je mahala. Otišao sam do nje. Imala je na sebi tanku bluzu i hlače od također tankog materijala. U kutu je još bilo sjene. „Čekam već dva sata«, rekla je pošto smo se pozdravili, a ja sjeo kraj nje. »Pojma nisam imao da ćeš doći«, rekao sam. »A kako bi znao. Čekala bih još dva sata. Pa i četiri. Jednoć bi se ipak morao vratiti u hotel.« Pojavio se konobar. »Što si pila?« upitao sam. »Gin-tonic.« »Molim i meni«, rekao sam. »I jedan za gospođu.« Konobar je nestao. »Što je, Pasquale?« »Angela.« »Što je s Angelom?« »Došla je sinoć k nama. Ostala je i noću — nismo je mogli ostaviti samu u njenu stanju. Jutros ju je Claude doveo kući. Kola joj se još uvijek popravljaju.« »Zašto kažeš — u njenu stanju?« »Bila je na kraju snaga. U potpunosti. Sve nam je ispripovjedila. O pismu tvoje žene i kako se ponijela pri tome i kako si se ti ponio i kako si je udario i otišao.« »Izgubio sam živce«, rekao sam. »Ispričao sam se. Luđački mi je žao, odista.« »Znam. To zna i Angela. I njoj je strašno žao.« „Što?« »Kako se ponijela. Da je povjerovala u ono što je pisala tvoja žena, što nije vjerovala u ono Što si ti govorio.« O, bože, pomislio sam. 0, bože, što ti to sa mnom radiš? Upravo sam započeo snalaziti se na putu koji mi predstoji, a ti ponovo sve vraćaš u suprotnost. Bože, ili ma tko ti bio, koji sve to čini i dopušta da se zbiva, smiluj se, bolestan sam, ja sve to više neću moći izdržati. »Ti šutiš«, rekla je Fasquale. „Što da kažem?« »Tako se ponaša i Angela. što da kaže? što ti može reći? I sama ne zna. Ne usuđuje se da bilo što kaže. Roberte, još nikada u životu nisam vidjela nesretnijeg čovjeka. Ona i ne sluti da sam ovdje. Moraš k njoj, Roberte.« »Ne ... Ne ... To ... To ne mogu.« »Zar je više ne voliš?« Osjetio sam kako mi oči počinju gorjeti, okrenuo sam se prema bazenu gdje je upravo lijepa mlada djevojka skočila u vodu, voda je visoko štrcnula.

»Ja«, rekao sam i pri tom mucao svaku riječ, »volim je više nego ikada. Voljet ću je ma što uradila.« »I ona tebe voli jednako tako, Roberte. Ali ona se stidi. Vjeruje kako ne može nikada popraviti ono što je uradila. Zbog toga moraš k njoj.« Šutio sam. Obuzeo me ponovo osjećaj sreće, mogao sam to osjetiti, ali nailazio je polako, ožalostio me ma koliko to zvučalo čudnovato. Bude li se naša ljubav nastavila, sve će biti još teže, još gore — za nekoliko mjeseci. A ja sam se već počeo snalaziti... Zar sam se snalazio? Pomislio sam, ni jedne sekunde! Ni jedne stotinke od sekunde! Uradi što god te bude volja, bože, samo dopusti Angeli i meni da se ponovo sjedinimo. Bar nakratko. Samo kratko vrijeme. Dok kod mene ionako ne bude došlo do kraja. U svakom slučaju nemamo više mnogo vremena. »Roberte! Odgovori! Molim te, odgovori mi!« Konobar se pojavio s napicima, vidio sam ga gdje dolazi. Nisam ga dočekao. Skočio sam na noge a da riječ rekao nisam i potrčao preko terase. Svi su me gledali. Serge, nadglednik parkirališta, gledao me začuđeno kad sam potrčao kraj njega. »Taksi!« rekao sam. »Pozovite brzo jedan taksi, molim!« Požurio je. Stajao sam na jarkom suncu i gledao veliku gredicu punu cvijeća, užurbano sam disao i kratko stenjao. Angela. Angela. O, bože, Angela.

16 Ugledao sam je lomnu i iscrpljenu kad mi je otvorila vrata. Na licu joj se vidjelo da nije spavala te noći. Ispod smeđih očiju imala je duboke sjene. Usta su joj se trzala. Htjela je nešto reći, ali nije bila kadra izustiti ni riječ, bio je to samo neki promukli glas. Uzeo sam je u naručje i poljubio je nježno u usta. Zaplakala je. »Angela, molim te!« Mahala je glavom, uzela me za ruku i vodila me na terasu u more cvjetova u cvatu, žarili su se na žarkom suncu. Sjeli smo ispod razastrtog zaklona za sunce, u sjenu, na široki ležaj, jedno drugo nismo gledali, a dugo vrijeme nismo bili kadri izreći nijednu riječ. Gledao sam dolje, grad, i more, gledao sam nebo i avione i činilo mi se kao da vidim čitav svijet u orahovoj ljusci onako kao što to stoji u pjesmi: 'Vidi Jeruzalem i Madagaskar, Sjevernu i Južnu Ameriku.. Angelina ruka počivala je u mojoj, nismo ih mogli ispustiti. Gledala je ogradu od bugenvilija, ali mi se činilo da ništa ne vidi. Napokon je izustila šapćući: »Žao mi je, Roberte. Veoma mi je žao.« »O tome više nemoj govoriti«, rekao sam. »Sve je prošlo.« »Jest«, rekla je i stisnula moju ruku, »sve je prošlo, Roberte. Nikada se više neće dogoditi. Ali osjećam se tako jadno, tako užasno jadno. Kako se to moglo dogoditi?« »Ne misli više o tome.« »Moram na to misliti... Ne mogu to zaboraviti. A i ne želim to zaboraviti. Pomišljala sam da te volim kao što samo žena može nekoga voljeti. A tada ti nisam povjerovala, dopustila sam da odeš i povjerovala u ono što je tvoja žena napisala.« »Povjerovala si upravo zbog toga što me toliko voliš«, rekao sam. Na moru je opet bilo veoma mnogo jedrilica, ovoga puta jedra su im bila svako u svojoj boji. »Samo zbog toga. Kad bih bio ti i ja bih se tako ponio.« »Nije to istina. Nikada ne bi posumnjao u mene.« »Ipak, bih«, odgovorio sam. Sad smo se gledali. Zlatne točkice u njenim očima su sjale. Nastavio sam: »To je bio tek početak, Angela. Moramo spoznati kako valja nastojati da odista ne izgubimo živce. Na početku smo. Infamije i prostote, klevete, nailazit će u tonama. Ali to smo znali, ili možda nismo?« Kimnula je glavom i bila još uvijek veoma ozbiljna, gledala me pravo u oči. »Dakle! Sinoć smo oboje izgubili živce. Udario sam te...« Stavila je prst na moje usne. Maknuo sam ga. »Udario sam te. Otišao sam od tebe ljutit. Ostavio sam te samu. Sve se to više nikada neće dogoditi.« »Neće«, rekla je. »Nikada više.« O, bože, pomislio sam i vidio i čuo u duhu doktora Jouberta: »... za šest mjeseci. To je istina, monsieur Lucas, htjeli ste znati cijelu istinu...« Ali, nastavio sam razmišljati, čovjek ne umire ako mu odrežu nogu. Katkada i umire. Ali ne često. »Učinila sam ti toliku nepravdu«, rekla je Angela. »A ja sam ti nanio toliku bol.« »Nisi ti, nikako ti«, rekla je Angela. »Ne, danas mi se sve objasnilo. Ovo posljednje bilo je posljednji dokaz.« Oči su joj se zamaglile. »Dođi k meni Roberte«, rekla je.

17 Sjedio sam na maloj stoličici u kuhinji i gledao kako Angela priređuje naš ručak — okasnjeli ručak. Televizijski aparati u kuhinji i u dnevnoj sobi bili su ukopčani, slušao sam vijesti a da ni riječi nisam razumio, jer sve na što sam bio kadar misliti bila je Angela, Angela, Angela. Bila je toliko radosna, toliko sretna. Naginjala bi se nada me i poljubila bi me kad god bi prošla kraj mene. Rekla je: »To gledanje televizije prava je ludost, da li ti smetaju?« »Uopće ne.« »Oh, i suviše si pristojan da mi to kažeš.« »Istina je, Angela.« »Gledaj, bila sam tako dugo i tako mnogo sama — naravno, ne uvijek, ali često je tako bilo. I tako sam se navikla gledati televiziju. To ti mora biti mnogo draže negoli da sam se noći i noći povlačila naokolo. Ili možda nije?« »Ne«, rekao sam, »bilo bi mi draže da si se noći i noći povlačila naokolo i padala sve dublje i dublje u močvaru poroka.« Pomogao sam Angeli postaviti sto na terasi, jeli smo u miru. Pošto smo pospremili suđe, popili smo nešto konjaka iz trbušastih čaša, Angela je pušila, ali ja nisam. Prsten na njenoj lijevoj ruci sjao je. »Roberte«, oglasila se Angela, »danas je trinaesti lipnja. Naš prvi rođendan.« »Jest«, rekao sam. Uzrujavanja i neprospavana noć pokazivali su svoje posljedice. Postajao sam sve pospaniji. »Znaš, rado bih da ovaj dan nekako osobito proslavimo, to smo sebi preduzeli, zar ne?« »I ja to želim, također. Pomislila sam da odemo Nikolaju u ’L'age d’or'. To je lokal koji bih ti svakako htjela pokazati.« »Ali prije toga ćemo popiti aperitiv u 'našem' uglu u ’Majesticu’.« »Naravno, dragi.« »Bit će nam lijepo, odjenut ćeš se najbolje što možeš za večeras, zar ne?« »Moraš znati, 'L'age d’or' je slavan i dobar lokal. Ali ljudi se ne odijevaju kao da idu na prijem kad ga posjećuju. Ljudi će to smatrati smiješnim.« »Neka im«, odgovorio sam. »Naš je to rođendan. Proslavit ćemo ga onako kako to mi hoćemo. Toliko sam zaljubljen u onu kratku crnu haljinu što si je kupila u radnji 'Old England’. Nju odjeni. Uzmi i naušnice. Uzmi svoj nakit. Ja ću odjenuti smoking.« »Hoćeš li to odista?« »To je za nas veliki praznik! A ne budemo li za Nikolaja odjeveni u stilu možemo poći negdje drugdje.« »Ne«, rekla je Angela. »Idemo Nikolaju. Odjenut ćemo se onako kako ti želiš. Lijepo ću se udesiti.« »Ne možeš ti sebe učiniti ljepšom no što jesi.« »Mogu se malo namaljati i tome slično.« »Jest«, rekao sam. »Učini to, molim te. Neka svi pomisle kako smo poludjeli — nama je to

svejedno.« »Potpuno nam je svejedno«, rekla je. »Nikolaj će razumjeti. Samo kad nas oboje bude ugledao, već će shvatiti što se s nama zbiva ... Roberte!« Glava mi je pala. »Jest?« »Ti si umoran?« »Ne, uopće nisam«, rekao sam. »Ali ipak, ponešto sam umoran.« »I sa mnom je tako.« Ustala je. »Pođi na onaj ležaj. Zaspat ćemo samo malo kako bismo naveče bili svježi.« Legli smo, a svježi povjetarac koji je uvijek duvao ovdje gore, donosio nam je čist, prekrasan zrak. Na tom ležaju bilo je mjesta za oboje. Udisao sam miris Angeline preplanule kože, osjetio sam kako postajem sve umorniji. Angela je rekla tiho: »Znaš li što sebi toliko želim, Roberte?« „Što?« »Ne sada. Jednom kasnije. Kada sve bude dobro. Kada budeš imao vremena i kad te ne budu morile brige.« „Što će biti tada?« »Tada bih s tobom rado napravila jedno veliko putovanje ...« Glas mi se učinio kao da dolazi izdaleka. »Na nekom velikom brodu, '’ na primjer. Zar i ti to ne bi želio?« »Hm...« »Mogli bismo poći odatle, pa oko Afrike, Casablanca, Capetown, Dar-es-Salam. I tada gore u Karači i Bombaj, Madras, Kalkuta, Singapur, Bangkok. Vidjela sam mnoge filmove i slike svih tih gradova, htjela bih ih odista vidjeti. S tobom, samo s tobom. To mi je velika želja. A jako skupa ta putovanja baš i nisu.« »Putovat ćemo oko Zemlje«, rekao sam osjećajući kako me svladava san. »Sve ćemo gradove vidjeti zajednički, i ja to također želim. Mnoge od njih već poznam, sve ću ti pokazati.« „O, jest, Roberte!« čvršće se priljubila uza me. »Hong Kong, Manila, Taipeh, Nagasaki, Jokohama, Tokio ...« Te sam riječi čuo, ali sasvim nejasno. Još sam ih mogao čuti. Tada sam zaspao. U snu sam bio u Africi, u Dar-es-Salamu, cjenkao sam se s nekim trgovcem oko cijene koraljne ogrlice za Angelu.

18 Sjedila je na stoličici, ispred trokrilnog zrcala, u njenoj kupaonici, za toaletnim stolićem. Zrcala su bila obasjana indirektnim svjetlom. Na sebi je imala samo gaćice boje mesa, drugo ništa. Kosu je već bila uredila, brzo je time bila gotova. Sad se šminkala, jer sam je zamolio da to učini. Sjedio sam na krevetu u spavaćoj sobi i gledao je što radi. Prije toga smo se zajedno okupali. Potom je Angela čitavo tijelo namazala nekom kremom koju je tijelo odmah upilo, u tome samo joj pomagao. Rekla mi je kako svoju kožu mora neprestance mazati kremom zbog suhog zraka u Cannesu budući da joj je koža neprestance izložena suncu. Sada je, dakle, sjedila ispred trokrilnog zrcala čisteći svoje lice nekom vrsti tonic-watera, izlijevala je to na spužvicu. Sjedio sam i gledao je, nisam se micao. »Dosadno je to muškarcima«, oglasila se Angela. »Idi, pročitaj nešto, popij nešto, Roberte.« »Neću«, odgovorio sam. »Želim te gledati.« „Činiš li to rado?« »Nikada još nisam to činio. Ali kada je riječ o tebi činim to rado«, odgovorio sam. Sada je kružnim pokretima stavljala neku drugu kremu na svoje lice puštajući da je ono upija. Bila je sva koncentrirana na taj posao, neprestance se promatrala u zrcalima, mogla je tako gledati i mene. Gledali smo se okom u oko usprkos tome što mi je bila okrenuta leđima. Sad je posegnula za tekućim make-upom, stavljala je to jednakomjerno po čitavu licu. Bila je to ista boja, zlatno-smeđeg tona, kao njena koža. »Tim make-upom izjednačavaš boju kože, zar ne?« »Jest«, rekla je. »Imam ih nekoliko — u raznim tonovima, već prema tome u kojem mi je stepenu preplanulo lice, već prema boji, znaš.« Kimnuo sam glavom, vidjela je to u zrcalu. Razmišljao sam: sasvim sigurno joj danas neću ništa reći, to o amputaciji noge, ali jednom ću joj to morati saopćiti. Kako će se tada ponijeti? što će biti bude li me tješila i pomagala mi? Što ću tada uraditi? Zar da budem zahvalan za svaku njenu riječ? Hoću li joj se prilijepiti? Zar to nije egoizam, smijem li tako misliti o njoj? Ih ne bih li, upravo zbog toga što je toliko ljubim, ne bih li radije nestao iz njenog života, oprezno, bezglasno, bez traga, kad već dođe do toga? Takve su mi se misli motale po glavi, takvi osjećaji. Odmah potom zaokupila me nada i mislio sam kako to nije egoizam što ne mogu Angelu ostaviti samu, što je ne ostavljam samu, naprotiv: mogu, smijem i moram ostati kraj nje, tako sam razmišljao, moram... Nekom je olovkom bojila obrve. Bila je sva usredsređena na taj posao. Htjela je sebe učiniti 'još ljepšom'. Zbog mene je to radila. Ako zbog mene sve to radi, učinit će za mene i sve ostalo, zasigurno. Zasigurno, ona će sve za mene učiniti. Njegovat će me poslije operacije. Pomoći će mi dok se budem navikao na protezu. Sasvim suprotno mojim noćnim mislima sad sam razmišljao: najveća je sreća koja te mogla zadesiti, stari moj, što si sreo Angelu. S njom ćeš također prebroditi i trenutak kad ti budu odrezali nogu. Hoćeš li biti pravi muškarac poslije toga? Hoće li to ići? Pravi muškarac jednoj ženi? Angela je sada uzela neku bočicu i malu kičicu, umočila ju je u bočicu i oprezno počela oslikavati tirkiznom bojom očne kapke. Tirkizna boja za crnu haljinu, razmišljao sam. Drugačije boje zacijelo bi upotrijebila kad bi bila odjevena u drugu haljinu. Razmišljao sam: o, jest, bit ću ja pravi

muškarac, čak i s jednom nogom — kada je riječ o Angeli. Angelinom pomoću. Ti, sretni čovječe, iako sam govorio sam sebi. Nekom drugom kičicom Angela je sad bojila crnom bojom liniju iznad gornjih trepavica. Obojila je također i kutove očiju crno. Sjedio sam i gledao je i to mi učinilo nešto najzanimljivijim što sam ikada vidio, osjećao sam kako mi toplina prožima čitavo tijelo poput vala. Razmišljao sam: pomoći će ona i meni, da nađem posao ovdje. Moj bože, kako li je to sve jednostavno. Noćas je sve bilo nemoguće. Kakav li si samo idiot, govorio sam sebi, ti vječiti Dilema-Joe. Dilema-Joe, ponovo sam se toga sjetio. Jest, odista sam bio to. Ima beskrajno mnogo mogućnosti da se zaposli čovjek s dobrom protezom! Govorio sam mnoge jezike. Nešto će se naći. Mogao bih, samo primjera radi, raditi u nekog advokata ili bilježnika. Angela poznaje tolike ljude u Cannesu. Sasvim će mi sigurno naći posao! I time bi problem novca bio riješen. Time bih imao dosta novaca za nas oboje, a također i za Karin. A najčudnovatije je bilo: budu li mi odrezali nogu zauvijek ću moći ostati u Cannesu, nikada više neću morati otići odavde. A upravo je to bio, a da o tome i govorili nismo, naš najveći problem. Idiote, govorio sam sebi. Angela je imala duge, crne i svilene trepavice. Sad ih je mazala crnilom. Zauvijek mogu ostati u Cannesu! Kod Angele! Čitava lavina problema, a činilo se da se valjaju na tebe, idiote, razmišljao sam, odjednom je nestala. Kako si i mogao sumnjati u Angelu? Kakav je to samo blagoslov što svemu prilazi toliko optimistički — u protivnosti s takvim pesimistom koji sve vidi crno i koji nije drugo već odista Dilema-Joe. Sjetio sam se nečega što je bila jednom rekla prilikom našeg noćnog razgovora, kad smo razgovarali bojeći se naše budućnosti, rekla je ovo: »U svom sam životu živjela uvijek po jednoj devizi, a bila je: pusti neka dođe!« Pusti neka dođe! Bio je to ispravan nazor na svijet. Samo ja nisam nikada imao snage i hrabrosti da se tako postavim. Ali s njome... Angela je sada namazala usne narančastom bojom. Slijedila je liniju usana točno i polako, potom se lako obrisala. Razmišljao sam kako me ništa u životu nije toliko ganulo kao to naprijed nagnuto žensko tijelo, taj nježan lik, ta uska glava s crvenom kosom. Pošto je namazala usne, ustala je i poprskala se nekim mirisom, izvadila ga je iz neke velike kutije gdje su se nalazili mnogi parfemi u mnogim omotima i bočicama. »Znaš li da nisam kupila parfem otkako sam u Cannesu? Ni jednom! Na svim tim prijemima, na svim takvim sastancima dame dobivaju parfeme na poklon, a gospoda nešto drugo. Zašto da ga kupujem? Mnoge parfeme što sam ih dobila na dar ne upotrebljavam, to vidiš i sam. Da li ovaj lijepo miriše?« Prinijela mi je ruku licu. »Izvanredno miriše«, rekao sam, nagnuo sam se i poljubio joj bradavice na grudima. »Ah«, rekla je. »Hoćemo li ostati kod kuće, Roberte?« »Ne, slavit ćemo!« »Tada to nemoj raditi. Vidiš kako mi je odmah. Molim te ne miluj me po leđima i kičmi. Već sam ti rekla kako se najlakše uzbudim. Pomozi mi da odjenem haljinu.« Haljina je imala ušiven grudnjak. Držao sam je, a Angela se uvukla u nju, oboje smo je podigli, a potom sam povukao patentni zatvarač. Na krevetu su se nalazile naušnice od briljanata što sam ih Angeli poklonio, bračni prsten i neki bijeli briljant, bio je Angelino vlasništvo, sačinjen od platine u obliku kruga, na krevetu je također bila i uska briljantna narukvica. Sve je to stavila na sebe. Tada je ponovo sjela i namazala nokte na prstima istom bojom laka kakvom je bojom bila namazala usne.

»To činim uvijek na kraju«, rekla je. »To se odmah suši. Uzmi, molim te, dokumente od automobila.« Popravljeni mercedes dovezli su naveče, stajao je dolje ispred kuće. Bilo je gotovo sedam sati. Angela se polako okretala ispred mene, u crnoj kratkoj haljini od svile s mnogo naboranih volana i visoko zatvorenim ovratnikom, odakle je izrastao vrat i glava kao iz čaške. »Jesam li dovoljno lijepa za tebe?« Samo sam kimnuo glavom. Nisam bio kadar izreći riječ. »Molim te, zatvori vrata od terase«, rekla je Angela. Zatvorio sam ih i pri tom pomislio: jest, spas je to, stari moj, pomoći će ona tebi i voljet će te uvijek. A tada sam nenadano zastao držeći ruku na kvaki, osjetio sam kako sam se sav ukočio, jer pomislio sam, morao to pomisliti, nisam mogao drugačije; a ako se varaš? Ako se sve odista desi onako kako si to sebi zamišljao noćas?

19 Vozili smo se u 'Majestic’, sjedio sam kao i uvijek kraj Angele koja je upravljala, gledao sam je, a srce mi je raslo od tolike ljepote. Došli smo na Croisette. Sunce je sjalo. Nalazilo se posred Estérel gorja. Sjetio sam se pjesme što mi ju je Angela čitala naše prve noći. Kako je glasila? 'Oslobođen divljeg životnog poriva, oslobođen straha i nade...’ Oslobođen straha i nade. Neka mu je slava koji se toga oslobodio, razmišljao sam. Ja nisam bio taj, bio sam prožet svime, i nadom, i strahom, i žudnjom za životom. A budućnost, koja mi se upravo učinila toliko sjajnom dok sam promatrao Angelu kako se redi, sad mi se učinila tamnom i neprozirnom. Spopao me osjećaj tuge. »Na što misliš, dragi?« »Na tebe, Angela«, odgovorio sam. »Jesi li sretan?« »Jesam«, rekao sam, »veoma.« Dok je Angela, prispjevši pred ’Majestic', razgovarala s nadzornikom parkirališta Sergeom i pošla u 'naš' kut i sjela za sto naručivši šampanjac, ušao sam u predvorje. Nije bilo nikakvih vijesti. Bilo je to dobro. Odvezao sam se liftom u svoj apartman i preodjenuo se brzo u smoking i uzeo nešto iz srednje ladice pisaćeg stola. Spustio sam se i stupio na terasu, koja je, kao i uvijek u to vrijeme, bila puna veselih ljudi — sjeo sam kraj Angele. 'Naš' konobar otvorio je bocu šampanjca, a Angela ga je zamolila neka s nama popije čašu. »Slavimo, naime, danas veliko slavlje«, rekla je. Konobar, zvao se Robert, donio je čašu, i kad sam mu natočio, digao ju je u zrak svečano govoreći: »Pijem u vaše zdravlje i za vašu sreću, madame i monsieur. Vi ste — oprostite mi na slobodi kada to govorim — idealan par.« »Hvala«, rekao sam. »Ne kažem to samo ja«, nastavio je konobar, a zvao se Robert kao i ja. »Tko još?« »Mnoga gospoda koja vas uvijek ponovo vide ovdje.« Ispio je čašu do dna, naklonio se i otišao. »Idealan smo par«, rekla je Angela. »Sad si napokon i to čuo.« »Jest«, rekao sam. »Mnogi ljudi koji nas gledaju, kažu to.« »To mi odista i jesmo, Roberte — ili možda ne misliš tako? Ponosim se tobom. Jako si lijep u smokingu. Poljubi me.« Nagnuo sam se, poljubili smo se dugim poljupcem ispred svih tih ljudi, ali nitko nas nije gledao, a onaj tko je to zamijetio, dobrodušno se nasmijao. Ah, kakva li je lijepa zemlja Francuska! »I budući da danas imamo svoj prvi rođendan«, nastavila je Angela kopajući po svojoj torbici, »dobit ćeš i dar. Već sam ga davno naručila — strašno sam se pobojala da bi se prekinulo sve to među nama i što da radim onda s tim darom?« Izvadila je paketić i pružila mi ga. Odmotao sam svileni papir i ponešto dug, uski zlatni lančić našao mi se u ruci. Na lančiću je visio zlatni novčić. Zapravo su to bila dva novčića, bili su spojeni jedan s drugim, leđa o leđa. Jedna je strana pokazivala zviježđe lava, a druga vodenjaka. U znaku lava bila je rođena Angela, u kolovozu a u znaku vodenjaka došao sam na svijet ja.

»Hvala ti, Angela«, rekao sam. »Da li ti se sviđa?« »Veoma.« »Naručila sam taj dar još dok si bio u Njemačkoj — Kod monsieura Quémarda.« »Dobri monsieur Quemard«, rekao sam i izvadio paketić iz džepa. »Ovdje je moj rođendanski dar za tebe, Angela.« Odmotala je papir i u ruci zadržala dugačak tanak zlatni lančić na kojem su visjela dva slijepljena novčića od zlata, na jednoj je strani bio znak lava, a na drugoj vodenjaka. »Zajedno smo...« »... kupili isti dar. I ja sam bio kod gospodina Ouémarda, odmah pošto sam se vratio. Naručio sam to za tebe. Monsieur Ouémard te nijednom riječi nije odao.« »Čovjek s karakterom«, rekla je Angela. »Čovjek pun diskrecije«, odgovorio sam. »Izvanredan je to čovjek«, rekla je Angela. Tada me zagrlila i ponovo poljubila. Lijeva me noga počela boljeti. Samo danas ne, dragi bože, razmišljao sam, molim te! Angela je podigla čašu. »Za našu budućnost«, rekla je. »Kako bi se jednako ljubili kao što se ljubimo i danas.« Pili smo, a konobar Robert se vratio i ponovo nam napunio čaše. Kad je otišao, Angela je nastavila: »Svaki od nas dobio je isti dar. Tvoj ću lančić uvijek nositi, samo ne u slučaju kad ću morati na sebi imati haljinu s dubokim izrezom.« »I ja ću tvoj lančić uvijek nositi, kad ne budem morao biti dekoltiran«, rekao sam. »Ali koji je lančić tvoj, a koji moj ?« » »Često smo ih mijenjali, nikada to nećemo znati«, rekla je Angela. »To je ono najljepše. Toliko su jednaki kao što smo i mi jedno. Svejedno je tko će nositi koji lančić.« Stavila mi je jedan preko glave i ja sam ga ugurao kroz ovratnik košulje sve dok mi nije dodirnuo prsa. »Tako sam ti ga stavila da lav bude na tvom srcu. Sad ga ti stavi meni, ali tako da vodenjak također dodiruje moje srce.« Učinio sam to. Noga me počela jače boljeti. »Happy birthday to you, darling«, rekla je Angela. »And a very happy birthday to you, darling«, rekao sam. »Jesi li gladan?« »Veoma.« »Hajdemo, dakle, Nikolaju«, rekla je Angela. »Ah, trenutak! Uzmi čašu!« I tako smo ostatak iz naših čaša prosuli po terasi — za žedne bogove pod zemljom. Serge je dovezao mercedes iz podzemne garaže kad nas je ugledao, i dok je razgovarao s Angelom, progutao sam brzo dvije tablete. Sunce je nestalo za planinom. Nebo je ondje nalikovalo tekućem zlatu. Na istoku je bilo svijetlo, gotovo bezbojno.

20 ’L’age d’or’ se nalazi u Rue des Freres. Rue de Frères je sasvim uska ulica koja se sasvim strmo spušta. ’L’Age d’or’ je prastari zabitni lokal s niskim velikim prostorijama, lukovima nadsvođenim prolazima i hodnicima, nekada je to bio samostan. Iza tog lokala prostire se velik vrt. Budući da je ljeti i naveče još uvijek veoma vruće, jelo se i napolju, rekla mi je Angela. Išla je prva kroz prostorije lokala na čijim zidovima su, a bili su potpuno bijeli, visjeli pladnjevi, limeni tanjuri i viteške kacige. Neki veseli div nam je išao u susret, sav je sjao, išao nam je u susret raskriljenih ruku. Pozdravio je Angelu. Upoznala nas je. »Roberte, to je Nikolaj. Nikolaje, to je moj budući muž.« »Već sam čuo da se namjeravate udati, madame Delpierre«, rekao je gostioničar. Imao je na sebi bijelu košulju s otvorenim ovratnikom, rukave je zasukao, a preko sebe je stavio crvenu kecelju. Na njemu je sve bilo veliko, ruke, glava, lice, oči, usta. »Tko vam je to rekao?« upitala je Angela. »Ne sjećam se tko je to bio. Svi smo mi samo jedno selo ovdje, zar ne? Monsieur Lucas, moje srdačne čestitke.« »Hvala, monsieur Nikolaj.« »Nemojte mi reći monsieur. Nikolaj. Prijatelji me zovu samo Nikolaj. Madame Delpierre vas voli. Ona me zove Nikolaj, jer smo prijatelji. Znači i nas smo dvojica prijatelji, monsieur.« Poveo nas je k nekom stolu u kutu, bio je prekriven crvenim stolnjakom, a posred stola nalazila se vaza s ružama. U svijećnjaku su gorjele tri svijeće, kao i na svim ostalim stolovima u lokalu. Bilo je prohladno i ugodno u prostoriji. »Pogledajte, Nikolaj«, rekla je Angela i gostioničaru pokazala vjenčani prsten. »Ah«, oglasio se Nikolaj. Angela me pogladila po obrazu. Noga me više nije boljela. »Donijet ću vam nešto za piće«, rekao je Nikolaj. »Nemojte mi protusloviti, monsieur. što da vam donesem? Vino? šampanjac?« »Šampanjac«, rekla je Angela. »Počet ćete jelo vrtom, madame Delpierre«, rekao je Nikolaj. »Kao i uvijek.« »Jest, kao i uvijek«, rekla je Angela. »Nikolaj je izvanredan kuhar. Vidiš li ognjište, ondje prijeko?« Ugledao sam kako se diže u uglu moćno polukružno ognjište, vatra je plamsala na otvorenom. »Ondje Nikolaj prži meso«, rekla je Angela. »Fantastično meso. Tu također pravi kolač s jabukama. Sve to moraš kušati.« »Dobro«, rekao sam. »Rado«, rekao sam. »Kako biste htjeli da vam priredim meso, monsieur? Medium?« upitao je Nikolaj. »Jest, medium«, odgovorio sam. »Odmah ću se vratiti sa šampanjcem«, rekao je veseli div. Udario me lako po ramenu. »Monsieur, dobit ćete najbolju ženu na svijetu.«

»Znam«, rekao sam. Otišao je. „Što to znači: započeti jelo vrtom?« upitao sam. »Odmah ćeš to vidjeti«, rekla je Angela. »To je novost za tebe: volim te, Roberte.« Vidio sam kako je Nikolaj otišao iza bara koji je bio od kamena i kako stavlja ploče na gramofon. Odmah poslije toga začuli smo slatku glazbu violine, pratio ju je orkestar. »Nikolajev tast je znameniti guslač u Francuskoj. Zove se Grapelly«, rekla je Angela. »Lijepo svira> zar ne?« Kimnuo sam glavom. »Nikolaj je Rumunj, znaš. čuješ njegov jaki akcenat kojim još uvijek govori. U Francuskoj je još od 1955.« Oči su mi se navikle na svjetlost svijeća. Vidio sam kako su ostali gosti jednostavno odjeveni, ali nitko nije mario za nas. Jedan muškarac sa ženom ušao je u lokal i uputio se pravo našem stolu. Prepoznao sam muškarca. Bio je to doktor Joubert iz Hopitala des Brouissailles. Zašto da doktor Joubert, ako ima slobodno veče, ne bude u 'L’age d’oru’?

21 Prepoznao je i on mene. Zaustavio se za trenutak. Primijetio sam kako je i Angela vidjela njegovu zbunjenost. Nije mi ništa drugo preostalo. Ustao sam. Liječnik se približio zajedno sa svojom pratilicom, bila je to omalena, blaga žena, približio se našem stolu. »Dobro veče, doktore Joubert«, rekao sam. »Dobro veče, monsieur Lucas.« Upoznao sam ih s Angelom. Ta žena je bila Joubertova supruga. Objašnjavao sam njoj i Angeli: »Doktor Joubert mi je sinoć pomogao.« »Gdje?« upitala je Angela. Oči su joj bile prestrašene i široko otvorene. »U Hopitalu des Brouissailles«, rekao sam i ispripovjedio kako mi je pozlilo u automobilu Gastona Tilmanta i kako sam se onesvijestio. Tilmant me, prestrašen, odmah odvezao u bolnicu. Ondje se sa mnom bavio doktor Joubert. »Zašto mi to nisi rekao?« upitala je Angela veoma nemirna. „Što da ti pričam. To nije bilo vrijedno govora, zar ne, gospodine doktore?« »Nije, nije«, rekao je ovaj smijući se. »Ali što ti je bilo? Roberte!« »Mali kolaps, loša cirkulacija. Bila je to sasvim bezazlena stvar. Jučer sam i suviše bio na suncu, veoma sam se naprezao. Poslije jedne injekcije i dva sata ležanja sve je opet bilo u potpunom redu.« »Odista?« upitala je Angela. »Jest, madame. Kako vam je sada, monsieur Lucas?« Violina Nikolajeva tasta pjevala je slatko i sjetno. »Izvanredno mi je«, rekao sam. »To me raduje«, odgovorio je Joubert. »Već činim sve što ste mi rekli. Pazim na sebe, čuvam se sunca.« »Dobro«, rekao je Joubert. »Bude li vam nešto, ne budete li se osjećali dobro — znate gdje ćete me naći.« Naklonio se pred Angelom, supruga je kimnula glavom i oboje su se udaljili i sjeli za neki sto. Angela me pogledala. »Bio si u bolnici?« »Nemoj biti toliko prestrašena! Uzrujao sam se također i ja poslije našeg raskida... Jednako kao i ti. Ali bio je to mali kolaps, i sama si čula — rekao ti je to liječnik.« »Nije li bilo ništa drugo?« »Zasigurno nije, Angela.« Violina je pjevala...

»Tvoja noga!« povikala je. »Bila je to tvoja noga! I tvoje srce!« »Nije«, rekao sam, »nije to bila moja noga, Angela, a također ni moje srce.« »Ne vjerujem ti!« Bila je sva izvan sebe. »Ti me ne želiš, plašiti. Sjećaš li se kako ti je bilo zlo na otoku, na otoku Saint-Honorat? A sjećaš li se još kako si mi se zakleo da ćeš potražiti specijalistu?« Rekao sam brzo: »Mogu te umiriti, održao sam svoju zakletvu.« »Kada?« »Sinoć. U bolnici. Kod doktora Jouberta. On je sasvim slučajno specijalist za smetnje u krvotoku.« „Što to znači?« »Točno me pregledao.« »I?« »I ništa. Bolujem od malih smetnja u krvotoku. Tablete, što sam ih donio iz Njemačke, prave su, rekao je. Moram ih uzimati i ne smijem pušiti, tada će mi proći ona bol u nozi. Znači da i ti misliš kao što misle specijalisti. Jesi li zadovoljna?« »Nisam«, odgovorila je, »zašto mi nisi pripovijedao o toj pretrazi?« »To bih učinio. Sada, dok budemo jeli. To je trebalo da bude veliko iznenađenje. To je trebalo...« Nije me više slušala, iznenada je skočila i potrčala kroz čitav lokal k Joubertovu stolu. Vidio sam kako je liječnik ustao i kako je razgovarao s Angelom. Obratila mu se puna straha. Dobri bože, pomislio sam. Razgovor ondje prijeko činilo se kao da nikada neće završiti. Nisam to mogao više izdržati. Upravo sam htio ustati i poći k Angeli, kad sam vidio kako se Joubert oprašta od nje, a ona se vraća. Pokušao sam iz njenog izraza na licu dokučiti što je doznala, ali izraz na njenu licu bio je potpuno prazan. Gledala je preda se u pod. Ustao sam kad se vratila. Oboje smo sjeli, Angela je gledala u svjetlo svijeća. »Dakle?« upitao sam. Šutjela je. »Angela! što ti je, dakle, rekao?« šaptala je govoreći: »Rekao mi je ono što si mi i ti pripovijedao. Stvar je apsolutno neopasna. Samo male smetnje u krvotoku. S tvojim srcem je sve u redu.« Hvala ti, bože, pomislio sam i upitao: »Ali zašto si se toliko snuždila?« Zgrabila me za ruku i privukla je svome obrazu, šaptala je mucajući: »Ja... Ja se tek moram sabrati. Toliko sam se prestrašila, tako strašno prestrašila, Roberte...« „Čega?« »Prestrašila sam se da si mi lagao kako me ne bi uznemirio i da je istina zlo, toliko zlo da će ti... Da će ti...« »Da će mi što?« »Da će ti... morati da amputiraju potkoljenicu ili... čak cijelu nogu...« Jedva sam je čuo. »Ali sve je to neopasno, sada vjerujem. Umirena sam. Nisi mi lagao. Sada je opet sve dobro!« »Jest«, rekao sam. »Sada je sve opet dobro.«

22 Lijepa i mlada konobarica donijela je veliku košaru punu svježeg povrća. Ugledao sam strukove celera, krastavce, rajčicu, mladi luk s dugačkim stapkama, razne salate, artičoke i ostalo raslinje koje nisam poznavao. Bilo je tu tvrdo kuhanih jaja i mnogih začina, umaka, i začinjeni bijeli sir. »Ti ćeš to jesti?« »Strastveno to rado jedem. Započeti jelo vrtom, sad razumiješ o čemu je bila riječ? Ovdje kod Nikolaja jedinstvena je cijena za sva jela, svejedno je koliko i što naručuješ.« Lijepa konobarica donijela je bocu šampanjca i napunila naše čaše. Nikolaj je stajao sada ispred otvorena ognjišta, plamen ga je magično obasjavao. Stavio je komad mesa na ploču, dugački, držak pridržavao je na kraju i tako, spretno i brzo, pržio je meso za mene. Sam ga je donio. Bilo je izvanredno, a to sam mu i rekao. Dok smo jeli, ja svoje meso, Angela svoje povrće, Nikolaj je sjeo za naš sto. Donio je drugu bocu šampanjca, zajedno s nama pio je i pripovijedao kako u posljednje vrijeme neprestance dobiva u igračnici. Nikolaj, doznao sam, bio je pasionirani igrač na ruleti. Kad bi ovdje završio posao, presvukao bi se i odvezao da se preda svojoj strasti. Objašnjavao mi je velikom upornošću svoj sistem, a ja sam ga veoma uljudno slušao, iako, naravno, kada je riječ o ruleti, nema sistema. Ali Nikolaj je vjerovao u svoj. A zar i mi svi ne vjerujemo u bilo što, ima li nečega ili nema, da li je to moguće ili nemoguće? Da li bismo mogli živjeti kad ne bismo tako radili? Tada je Nikolaj ustao i u svom ognjištu ispekao kolač od jabuka za Angelu i mene, a taj kolač je odista bio prava delikatesa, bilo je to nešto najbolje što sam jeo u svom životu. Nikolaj je ponovo sjedio kraj nas, pio je i radovao se tome kako mi je prijalo, a ja sam razmišljao koliko bih ja bio sretan da pun sreće zauvijek ostanem živjeti u nekoj zemlji gdje ljudi toliko mnogo drže do ljubavi, toliko mnogo do dobrog jela i toliko vole prijateljstvo kako je to u Francuskoj. Popili smo još i treću bocu, Angela se tada ponešto napila, a i ja također. »Činite mi se tako sretni, vas dvoje«, rekao je Nikolaj. »Madame se pomladila i poljepšala od onog trenutka kad sam je posljednji put vidio. Naravno, to čini ljubav.« »Jest, Nikolaj«, rekla je Angela držeći me čvrsto za ruku, »to čini ljubav.«

23 Vozila je malo prebrzo. Vozila je sigurno, ali nešto prebrzo. Vozili smo se po nekoj širokoj cesti. Na lijevoj se strani nalazila ograda gradilišta. »Žele željeznicu ukopati pod zemlju, znaš«, rekla je Angela. »Sagradit će i nov kolodvor. Stari je prava sramota za grad. Neka stara kutija iz prošlog stoljeća. Sada grade ogromnu jamu, do kolosijeka će se moći dolaziti samo ispod zemlje. No, završit će s time za deset ili dvadeset godina. Hopa!« »Što znači hopa?« »Ah, zar nisi primijetio?« »Nisam.« »Tada se i tebi vrti u glavi?« »Čini se da je tome tako, jest. Što znači hopa?« »Ništa osobito. Provezla sam ovim križanjem kroz crveno svjetlo«, rekla je Angela. Došli smo u La Californie. »Imaš li novaca uza se?« »Imam.« »Koliko?« »Oko petnaest stotina franaka.« »Dobro«, rekla je Angela. Nenadano sam shvatio kamo vozi — u 'našu' malu crkvu na Bulevaru Aleksandre ÜI. Zaustavila je auto ponovo ispod onog lijepog starog stabla, a tada smo se uputili ka zatvorenim crkvenim vratima, na njima je visio ormarić s natpisom ZA NAŠE SIROMAHE, a ja sam pokupio sve što se moglo naći u mojim džepovima. Pronašao sam 1650 franaka, dao sam taj novac Angeli, a ona je novčanice ugurala u kutiju. Vratili smo se kolima i pošli kući. Pri prijelazu pruge brklje su bile spuštene, podigli su ih pošto je Angela dva puta zatrubila. Čovjek u svojoj kućici spavao je. Angela mu je mahnula, a on joj je odgovorio pozdravom. U stanu je Angela odložila sav nakit, sve do vjenčanog prstena i lančića s dvostrukim novčićem, svukla se i stavila na sebe ogrtač od frotira, ja sam također skinuo sa sebe kaput, popustio sam Ieptirastu kravatu i otkopčao okovratnik. Bilo je to nešto poslije ponoći. Angela je donijela još jednu bocu šampanjca iz hladionika, ponovo smo otvorili vrata od terase. Navirao je svjež noćni zrak. Angela je donijela šesterokraki svijećnjak i stavila ga na sto blizu velike staklene stijene, kroz koju se moglo promatrati grad. Upalila je sve svijeće i utrnula električno svjetlo, donijela je mali tranzistor iz spavaće sobe, pronašla neku njemačku stanicu, svirali su nježni, sentimentalni jazz. Sjedili smo sasvim blizu jedno drugome na kauču i polako pili i promatrali dolje Cannes i more. Daleko napolju pomicala su se svjetla, čas su bila zajedno, a čas su se rastavljala. Bila su to dva broda što su se mimoilazila. »Smiješno«, rekao sam nakon nekog vremena. „Što je ?« »Upravo sam razmišljao o tome kako je zapravo čudnovato da ja tako malo znam o tebi.« Pogledala me sa strane. »Jesi li ljubomoran? To me raduje.«

»Ne, nisam ljubomoran, samo...« »Razumijem«, rekla je, »već sam ti htjela jednoć sve ispripovjediti. Ali nisi htio slušati. Sad ću ti pričati, hoćeš li?« »Molim«, rekao sam. »Dobro. Moraš sve znati.« »Ne moraš mi ništa reći, odista ne, ako to i sama ne želiš.« »Ali ja to hoću! Uvijek sam to htjela.« »No, onda...«, rekao sam. Pripovijedala je o zbivanjima što ih je imala u' svom životu sa muškarcima, savjesno je ispitivala sebe da li je nekoga zaboravila, i došla do brojke osam ili devet, odista to nije bilo mnogo za ženu u njenim godinama, i njena izgleda. Pripovijedala je tiho, naslonjena na moje rame, dvaput je nakratko zaspala. Ponovno se budila i nastavila pripovijedati. Bili su to, po svemu sudeći, sami zgodni ljudi, sve do jednoga, koji joj je ukrao novac, i drugoga, koji joj. je bio obećao brak, a sam bio oženjen. Tog sam čovjeka mrzio, jer zbog njega je Angela skoro sebi oduzela život. »Znaš li, Roberte, a tako si nešto i sam doživio — čovjek o nekom zamišlja kako je ovaj sasvim zgodan, nekako se snađe s njime i povjeruje da je to ljubav, a odjednom primijeti kako je to sebi zapravo samo zamišljao. Je li i u muškaraca jednako tako kao i u žena?« »Jednako je tako.« »Čovjek sam sebi kaže kako je to ljubav, ali odmah shvati kako je to ‘samo seks, samo krevet, zar ne?« »Jest.« »Ali krevet je jednostavniji, čovjek ostaje u prijateljstvu kad je sve prošlo«, rekla je Angela. »Sad me slušaj. Ima ovdje još netko, Harry. Kad sam se jednom vozila u vlaku iz Ostendea u Pariz...« Pričala je i pričala. Slušao sam, ali nisam osjetio ljubomore, bio sam sasvim siguran da nikoga od tih ljudi nije voljela kao mene — jednako sam tako bio siguran da i ja nikad nisam volio jednu ženu kao što sada volim Angelu. Kad je riječ o meni, razmišljao sam, to je sasvim lako — u svom životu uopće još nisam volio nijednu ženu. Iz tranzistora se razlijegala polagana glazba, bio je to lagani jazz, sati su protjecali, nebo je na istoku bilo svijetlo, sunce se pomaljalo iz mora. Već dugo nismo razgovarali. Sjedili smo jedno kraj drugoga i gledali grad, i more. Nagnuo sam se nad nju i rekao joj u uho: »Pođi sada, Angela.« Poljubio sam joj vjeđe. Sat kasnije spavala je u mom naručju. Gledao sam je sa strane kao što sam to već mnogo puta činio i opet jednom razmišljao o licu Madone, licu mirnom, opuštenom, punom mira. Neprestance sam je gledao, a sunčeva svjetlost padala je već kroz koso postavljene žaluzije, čuo sam vlakove kako se kreću.

24 Curd Jurgens upravo je širokim pokretima glumio neku zgodu. Elisabeth Taylor i Richard Burton, i ostali ljudi koji su sjedili za stolom Curda Jürgensa, glasno su se nasmijali. Nekoliko stolova dalje zabavljali su se bivši grčki kralj i njegova žena s Begum, za stolom je još bila neka mlada dama. Na kraju terase sugestivno je govorio Henry Kissinger, savjetnik američkog predsjednika, govorio je nekolicini ljudi koji su ga šuteći slušali. Svi su oni sjedili na terasi što su je bili uklesali u stjenovitu obalu ispod restorana 'Eden Roc’. Bilo ih je nekoliko, takvih terasa, sve su bile pune ljudi tog poslijepodneva kad je već sunce bilo nisko. Napolju, u zaljevu, bile su ukotvljene mnoge jahte. Mi smo sjedili na gornjoj terasi, bračni par Athanasios i Melina Tenedos i ja, a poput svih ljudi i mi smo pili svoj aperitiv. Molio sam ih za razgovor, a Tenedos je predložio da se njegovim rolls royceom odvezemo iz Cannesa ovamo u Cap d'Antibes i da u 'Eden Rocu’ večeramo. Zapravo je to bila predložila njegova lutkasta žena s onim baby-faceom: »Odvezimo se bilo kamo, molim. Ovdje u nas i suviše je opasno. I sami znate zašto, monsieur Lucas.« Razgovarali smo telefonom, sa mnom su razgovarali izmjenično čas Melina, a čas Athanasios Tenedos. Nazvao sam ih iz Angelina stana. »Jest«, odgovorio sam. »Služinčad. Bojite se svog sluge Vittorija, onog maoiste.« »Oprez! Mogao bi nas čuti! Mogao bi prisluškivati! Već sam vam rekla kako nikoga ne možemo primiti ovdje«, rekla je Melina svojim brbljavim glasom. »To je strašno, groteskno je upravo, ali pretpostavljam da biste željeli s nama razgovarati poslovno, a Vittorio neprestance prisluškuje. Ne, ne, to ne ide. Naš će vas šofer uzeti — gdje?« »U 'Majesticu’«, odgovorio sam. Još uvijek sam na sebi imao smoking, morao sam se presvući. »Dobro. Mi ćemo odlučiti kamo ćemo se izvesti. Ali mi bismo to mogli tek poslije podne. U četiri?« »U četiri«, rekao sam. »Odjenite se sasvim jednostavno, monsieur Lucas«, povikala je Melina Tenedos. »Mi ćemo učiniti isto, mi uvijek tako činimo. Sigurnije je.« »Dobro, madame«, rekao sam. »Nasmrt se boje svoje služinčađi, jadni milijarderi«, rekla je Angela kad sam spustio slušalicu. Drugom je slušalicom bila sudionik razgovora. Dugo smo ležali u krevetu — jer prema jutru sam i ja također bio zaspao — pa smo tako doručkovali tek oko podneva. Poslije podne Angela je morala raditi. Dogovorili smo se da moram naveče doći k njoj ma kako to bilo kasno. Htjela je provesti veče u svojoj kući sa mnom. A i ja sam također želio. Oprostili smo se kao da odlazim za vječna vremena. Poljubili smo se, a Angela me dopratila do lifta stojeći tužna lica tako dugo dok se vrata za mnom nisu zatvorila. Taksijem sam se odvezao u ’Majestic’. Nijedan čovjek nije primijetio da sam u to doba dana u smokingu. Ovdje se odista nitko nizašto ne brine što drugi čini; tako sam utvrdio, kad sam šefu portira govorio kako ću pakovati moleći ga neka upakovan kovčeg pošalje na Angelinu adresu. Naime, ja ću, tako sam ugovorio, katkada i dulje vrijeme ostajati ondje, ali, naravno svoju sobu želim zadržati i budu li stizali brzojavi, ili vijesti, ili telefonski nazivi za mene neka pokušaju dobiti me na Angelinu adresu. Je li to moguće? Priznajem da sam bio veoma zbunjen kad sam to upitao.

»Kako da ne, monsieur.« šef portira se široko nasmijao. »Sviđa vam se u Cannesu, zar ne?« »Jest, veoma.« »To me raduje«, rekao je. I tako sam se odvezao u svoju sobu, okupao sam se, uzeo košulju i hlače, a na noge sam stavio lake cipele, zatim sam spremio kovčeg s odijelima i rubljem i pozvonio nosaču koji je odnio kovčeg. Već je bio upoznat sa svime govoreći mi kako će sve biti u najboljem redu. Dao sam mu. napojnicu, a kad je odlazio pričinilo mi se kako me ta smiješna djelomična selidba za korak još više približila Angeli. Šofer Tenedosovih bio je točan. Sam sam sjedio u 'našem' uglu na terasi, pio sam gin-tonic i razmišljao o Angeli neprestance čekajući da me počne boljeti noga. Uopće me nije zaboljela, šofer je imao na sebi uniformu beige boje. Odvezao se sa mnom u Tenedosovu vilu. Oboje su nas već čekali. Athanasios, taj čovjek komu je kockasta lubanja upravo sjedila na ramenima, kao da nije imao vrata, zbog toga me neprestance podsjećao na Gustava Bradenburga, Athanasios je imao na sebi košulju i hlače, kao i ja, a njegova žena odjenula se u jeftinu šarenu ljetnu haljinicu. Eto, to je bio jedan od najvećih brodovlasnika na svijetu — on i njegova žena. Izašao sam iz automobila, poljubio Melini ruku, a ona se smijuljila svojim djetinjskim smiješkom govoreći kako se raduje da će biti u 'Eden Rocu.' »Ondje ćemo napokon moći ponovo jesti u miru, a to nas raduje«, rekla je. Rekla je to engleskim jezikom, „Šofer je također Talijan. On ne razumije nijedne riječi engleski, morate znati.« Tako smo prispjeli na najgornju terasu restorana 'Eden Roc’. Bila je to Mehna koja me je, tako mi se činilo, neprestance upozoravala na mnoge znamenite i bogate ljude koji su danas osobito brojno bili zastupljeni u ovom lokalu. »Ondje straga, za stolom, ispod nas, sjedi Juan Carlos, španjolski pretendent na prijestolje, a za njegovim stolom sjede grofovi i baroni, knezovi i princeze i grofice.« »Aha«, rekao sam. »A ondje prijeko, oni ljudi s cigarama, to su Amerikanci, čelik. Poznajem dvojicu.« Tenedos je mahnuo. Dvojica su mu također odmahnula. »Vidite«, oglasio se Athanasios gordo. »Stekli ste loš dojam o nama, monsieur Lucas.« »Kako to mislite?« »Smatrate nas parvenijima, zar ne?« »Molim vas...« »Naravno da nas smatrate takvima«, rekla je Melina zatreptavši trepavicama. »Počeo sam u Ateni kao dječak čisteći cipele«> nastavio je Tenedos. »To niste znali, što?« »Nisam«, rekao sam. U tamnomodroj vodi zaljeva sunce je slikalo zlatne pruge. »Ne, nisam to znao.« »Ali Vittorio zna. Usprkos tome me smatra smrtnim neprijateljem. Svi mi počinjemo imajući iste mogućnosti u životu. Nisam ja kriv što on svoje nije iskoristio. Sve je to sudbina. Sasvim biste lako mogli i s njim ovdje sjediti umjesto sa mnom, on bi mogao biti brodovlasnik, a ja možda njegov sluga.« »Večeras ću jesti samo kavijar«, rekla je Melina. »Dok se ne raspuknem. Pit ću samo ’roederer'. Jednoć, bez ikakva straha.« »Popit ćemo ponajprije aperitiv«, rekao je njen muž. »Monsieur Lucas ima mnoga pitanja. Mogli

bismo se o tome porazgovoriti prije jela. Dakle, monsieur.« Pripovijedao sam Tenedosu, jednako kao i Thorwellu, sve, što mi je ispripovjedio Seeberg. Slušali su me pažljivo. Napokon se Tenedos oglasio: »Melina i ja vjerujemo kako je Hellmann umoren.« »Jednako tako misli i mister Thonvell.« »Pogledajte. Ali nitko iz našeg kruga, iz skupine kojoj pripada KOOD, nitko gaj iz našeg kruga nije ubio. Nitko od nas ne bi imao valjana razloga — to morate i sami priznati, monsieur Lucas.« »Ne vidim ni jedan. Ali možda ipak jedan postoji.« »Ni jedan ne postoji! Već ste dovoljno dugo ovdje, i vi i policija već biste nešto morali pronaći! Ubojica postoji, sasvim sigurno. To je grad kao stvoren za ubojicu, rekao sam vam to one večeri kad smo se upoznali kod Trabaudovih, sjećate li se?« »Sjećam se«, rekao sam. Ispod nas sam vidio kako je Curd Jürgens ustao zajedno sa Burtonovima i otišao s terase. »Mora da postoji ubojica — po svemu što se dogodilo poslije Hellmannove smrti, zar ne? Progoni me fiksna ideja«, nastavio je Tenedos. »Naime?« »Ubojica je odavde, ili je sada ovdje. Ali neposredno prije Hellmannove smrti nalazio se negdje drugdje.« »Gdje?« »Na Korzici. Tome se još nitko od vas nije dosjetio, što? Korzika! Paklena mašina je tek na Korzici sakrivena u brod ubojica je ispunio svoje naređenje, dali su mu ga na Korzici.« »Tko je bio taj koji je izdao naređenje?« »Hellmann je otišao u Ajaccio da se ondje sastane s poslovnim prijateljima, neprestance se ponavlja, zar ne? Da li vam je policija rekla tko su bili ti poslovni prijatelji?« »Nije.« »A tko su bila ta dvojica, također ne znate?« »Znam. Industrijalci.« Tenedos se bijesno nasmijao. »To su vam, dakle, rekli, aha. I ništa više?« »Ništa više.« »Tada bih vam predložio, monsieur Lucas, da se u onog monsieura Tilmanta, iz francuskog Ministarstva vanjskih poslova, koji je sada ovdje — jest, jest, znamo točno, nemojte me gledati tako zapanjeno, znamo mi to točno — predložio bih vam da se propitate u monsieura Tilmanta o toj dvojici gospode. Zovu se Clermont i Abel.« »Clermont i Abel«, ponovio sam. »Jest. Upitajte Tilmanta tko su ta dvojica.« »A ako mi ne bude htio reći?« »Budite uporni, nemojte popuštati! Ako ne bude htio govoriti i sami možete povući svoje zaključke. A ako progovori, možda ćete doživjeti iznenađenje.« »Ukoliko?«

»Ništa vam drugo neću reći«, rekao je Tenedos. »Ne, ništa vam drugo neću reći. Upitajte Tilmanta. Zapanjit ćete se, prijatelju moj, veoma ćete se zapanjiti.« »Kavijar, makar pukla«, rekla je Melina. »Jest, zlato moje, dobit ćeš ga«, odgovorio joj je njen muž. »Hoćemo li se malo prošetati prije jela?« I tako smo pošli utroje po uskoj stazi od crvene zemlje što je vodila od restorana do pristaništa za pomoćne čamce mnogih jahta, bila je oivičena ružama, karanfilima i bujnim grmovima prepunim žutozlatnih cvjetova, nisam ih poznavao. Iza tih grmova bilo je stabala naranača i limunova, pinija, palma, borova i eukaliptusa. Jedne su jahte polazile, a druge nailazile. Nebo je već promijenilo boju, a također i more je postajalo tamnije. Šetali smo sve do velike krletke, na rubu puta, gdje se nalazio papagaj, svi su ga znali, znao je govoriti. »Bon jour, Marcel!« oglasio se papagaj. Bila je to ptica koja je sama sebe nazivala Marcel. »Nije li sladak?« upitala je baby-face Melina. »How do you do?« pitao je Marcel. »Ali right, thank you«, odgovorio je Tenedos ozbiljno. Taj je čovjek uvijek bio ozbiljan. Kad bi se smijao, bio je to izvještačen smijeh. Pomislio sam kako nije trebalo da mi govori o svojoj prošlosti kad je čistio drugima cipele. To, što je tako započeo ganulo me pomalo i počeo sam ga promatrati prijaznijim očima. Možda mi je upravo zbog toga to i rekao. »You are happy«, rekao je Marcel Melini koja se nije mogla snaći od oduševljenja, počela je pljeskati rukama poput djeteta. »Thank you, Marcel, thank you!« povikala je. »You are wise man«, rekao je Marcel Tenedosu koji je šutio. »And you are fool«, rekao je Marcel meni. A ti si bedak ... »Thank you, Marcel«, odgovorio sam gledajući more sve do šarolike luke Juan-les-Pinsa, a potom sam promatrao zaljev u koji se smjestio Cannes. Vidio sam sve to veoma maglovito i nejasno ipak je sve to bilo veoma daleko, sunce je sjalo po bijelim krovovima, a mnogi su prozori sjali zlatnim sjajem, vidio sam Port Canto i Staru luku i mnoge hotele na Croisette što sam je sada već sasvim dobro poznavao, gledao sam mnoge rezidencije na padinama iznad grada. Ogledao sam se udesno. Ondje se nalazila La Califomie. Ondje je bila 'Residence Cleopatre'. A tamo se nalazila Angela. »You lucky fool«, ponovo je rekao Marcel. Ti sretni bedače. To je već bilo bolje.

25 Prije no što sam pošao s Tenedosovima na večeru nazvao sam Angelu i rekao joj da ću zacijelo okasniti, jer ću imati posla. »Ne mari ništa, čekam. Roberte, donijeli su tvoj kovčeg. Sve sam izvadila i spremila. U tvojoj električnoj četkici za zube baterije su bile sasvim slabe.« »Istina je.« »Odvezla sam se u grad i nabavila druge. Moram se brinuti za tebe — za svoga muža. Moraš imati obzira sa mnom ako u kući neće ići u najboljem redu — točno jelo ili tome slično. Nisam navikla da sa muškarcem živim. Toliko sam dugo bila sama. Zapravo uvijek, živjela sam poput Ciganke, ali to će se promijeniti, Roberte. Bit ću izvanredna domaćica, ja...« »Angela?« »Da?« »Moraš ostati onakva kakva jesi«, odgovorio sam joj. »Ne smiješ se promijeniti. Ni najmanje.« »Izvanredan si«, rekla je. »čekam, Roberte...« Odmah poslije tog razgovora nazvao sam Gastona Tilmanta. Bio je u ’Carltonu’. Zamolio sam ga neka ostane u hotelu i neka me pričeka, jer bih se htio s njime nešto porazgovoriti. »Dobro je«, rekao je. Vratio sam se u blagovaonicu 'Eden Roca’. U njoj se nalazio golemi hladni buffet, sjeo sam za sto Tenedosovih. Jeli smo. Grk mi se jednoga trenutka obratio veoma ozbiljan: »I .slutiti ne možete što to znači da živite bez straha pred namještenicima — bar jedno veče. Tako mi je dobro kako mi već mjesecima nije bilo.« »Vi možete jesti gdje god vas je volja«, odgovorio sam. »Upravo to ne možemo«, rekla je Melina. »Vittorio bi to iskoristio, neprestance bi podjarivao druge sluge protiv nas. Bili bismo još u većoj opasnosti. Ne, ne, tek rijetko možemo izlaziti — a tada samo da se poslovno porazgovorimo.« Odista je jela samo kavijar.

26 Gaston Tilmant teško je uzdahnuo, uzeo u ruku svoje naočari, čistio ih džepnom maramicom, stavio ih ponovo na nos i rekao: »Trebalo je očekivati da ćete mi to pitanje još jednoć postaviti, monsieur Lucas, prije ili kasnije.« Sjedili smo napolju, na terasi velikog bara u 'Carltonu’ i pili whisky. Po Croisette, ispred nas, strujala je bujica automobila. Pripovijedao sam Tilmantu sve što mi je Tenedos ispripovijedao i upitao ga tko su gospoda Clermont i Abel. Tilmant je nastavio: »Bilo je to veoma inteligentno od Tenedosa da vaše zanimanje skrene na Clermonta i Abela. Već sam razmišljao p tome tko će to uraditi. Čini se da je Tenedos najpametniji od svih njih. Ili.su mu drugi stavili to u zadatak?« »Tko su Clermont i Abel, monsieur Tilmant?« Ispred hotela šetale su kurve amo-tamo. Bile su veoma mlade, a katkada bi se zaustavio automobil i jedna od djevojaka bi ušla ili bi razgovarala s vozačem. Jednom sam se zabavljao s portirom 'Majestica’, rekao mi je kako su to jeftine kurve. Traže do četiri stotine franaka za čitavu noć, sa svime što tome pripada, a najviše dvije stotine franaka za jedan sat. One velike kurve posjeduju svoj apartman, ne izlaze na ulicu već se nalaze u igračnicama, izvjestan broj ih smije doći, ili uopće ne izlaze, ostaju kod kuće i čekaju da netko nazove, jer imena su njihova išla od usta do usta, a svi hotelski portiri su im znali također imena. Te prostitutke tražile su između pet stotina franaka, jednom, a do tisuću franaka za čitavu noć, sa svime što ide uz to — portir je, naravno, govorio sve te sume u novim francima. To su izvanredno lijepe žene, tako mi je pripovijedao. Većina njih bile su Njemice. »Clermont i Abel su ljudi koji stoje iza najvećeg francuskog koncerna za elektroniku«, rekao je Tilmant. »Ne znate im imena, jer se, gdje god je to moguće, njih dvojica drže u pozadini. Ne bi imalo smisla kad vam sada ne bih rekao čitavu istinu, monsieur Lucas, jer ćete dupsti i dupsti i samo prouzročiti nemir. Taj je industrijski gigant iz mnogostrukih razloga — naravno, naoružanje, ali ima i drugih motiva — veoma blizu vladi. Clermont i Abel — ja tu gospodu poznajem osobno, a njihov dosje znam napamet — su namještaljkama KOODA dospjeli u tešku situaciju. Zapali su u teške gubitke, također. Vlada bi im mogla pomoći novcem. Ali ne može im pomagati kada je riječ o tržištu, jer KOOD neprestance snizuje cijenu, isporučuje po jeftinijim uvjetima i pokušava izgraditi za sebe monopol. Hellmann je dobro poznavao ovu gospodu. Odista su bili prijatelji — nekoć. Sada to više nisu.« »Svi neprestance govore samo o tome kako je na Korzici posjetio poslovne prijatelje«, rekao sam. Neka kurva, plavuša, s velikim ustima, već je i po treći put prošla kraj nas. Gledala nas je nasmijano, potom je slegnula ramenima i odgegala se dalje. »Malo je ljudi koji znaju istinu, monsieur Lucas.« »Što su ta dvojica htjela od Hellmanna?« »Po njihovu iskazu taj sastanak je već davno bio ugovoren. Htjeli su zamoliti Hellmanna da zaustavi progon skupine iz KOODA i da im ponovo, njihovim produktima, pruži šansu. Apelirali su, kao što su rekli, na njegov karakter...« »Razgovarali ste s obojicom?«

»Iscrpno«, odgovorio je Tilmant. »U Parizu. Nemam razloga da ne vjerujem što su mi rekli. Kad im je Hellmann rekao kako ne može ništa uraditi, a želi, postali su... hm... žešći.« »U kom pogledu?« Tilmant je nastavio: »Upravo kao i onaj nama nepoznati bankar koji je Hellmanna napao u 'Frankfurter Hofu’ znali su Clermont i Abel sve o financijskim operacijama što ih je činio Kilwood u ime KOOD skupine. Oni... no dobro, dobro: zaprijetili su da će te transakcije objaviti, ako se Hellmann, kada je riječ o njima, ne bude ponio fair. Govorili su kako mu je bolje da se sporazumi sa svojim partnerima u KOODU. On je, napokon, bio slobodan čovjek. Nije baš morao raditi sve što Kilwood od njega traži.« »Nećkao se?« »Jest, plačući.« »Što?« »Plakao je, tako su mi rekli Clermont i Abel. Navodno je bio duboko potresen. Rekao je kako je suprotno svemu tome, on taj koga pritištu, i on mora raditi sve što Kilwood od njega traži, sve — sve, i zbog toga ne može pomoći Clermontu i Abelu.« »Samo trenutak«, rekao sam. »Kad je Hellmann sada umro, time problem za Clermonta i Abela nije skinut s dnevnog reda! Hellmannova banka, Hellmannovi nasljednici i ljudi iz KOODA mogli bi nastaviti dosadašnju politiku, a možda to već i čine.« »Do sada nisu ništa uradili«, rekao je Gaston Tilmant promatrajući plavušu koja je ponovo prošla kraj nas. »Tužno. Toliko mlada. Toliko lijepa. Toliko zdrava. Toliko svježa. Za deset godina ugasnut će i ljudi će je dobivati za trideset franaka, ili će se razboljeti, ili će biti mrtva.« »Vi ste romantik«, rekao sam. Nastavio je: »Ne, nisam. Htio bih samo da ljudi budu sretni, svi. Kad bih mogao, pomogao bih svima koji su nesretni.« »Da Ü bar nekima pomažete?« Zašutio je, pogledao u stranu i kimnuo glavom. »Koliko mogu«, rekao je tiho. »Tada ste izabrali pogrešno zvanje, monsieur Tilmant!« »Jest«, rekao je, »zar ne?« Ponovio je: »Do sada ljudi iz KOODA nisu uradili ništa što bi se protivilo Clermontu i Abelu i njihovu poslu. Također i Hellmannova banka, sa svojim generalnim opunomoćenikom Seebergom, nije ništa poduzela. Ono staro šikaniranje je prestalo.« »U očima svakog čovjeka to mora izgledati kao da Clermont i Abel samo zbog toga mogu sada disati, jer su se odlučili da neposlušnog Hellmanna uklone.« »Tako se to čini, jest«, rekao je Tilmant. »Ali tako to nije.« »Zašto nije?« »Clermont i Abel su nacionalni pojam, monsieur Lucas. Kad bi oni to uradili, tada biste odmah i francusku vladu mogli optužiti za umorstvo.« »Znalo se već dogoditi da su neki ljudi nestali po nalogu vlade.« »Nema sumnje«, rekao je Tilmant. »A ipak su se najviši odjeli složili u tome da visokog namještenika u francuskoj vladi, naime vas, pošalju da tu aferu toliko diskretno koliko god je to moguće sredite. A svi mi moramo raditi ono što

vi od nas tražite. Tako je to.« »Tako je to, monsieur Lucas. Već sam rekao, monsieur Tenedos je veoma mudar čovjek... Morate znati, otkako sam preuzeo taj slučaj uvijek se moram sjećati jednog mjesta u djelima čovjeka kojega iznad svega poštujem. To je jedan Nijemac — Georg Christoph Lichtenberg.« »I kako glasi to mjesto?« upitao sam. Odgovorio mi je: »Glasi: 'Toliko je kišilo da su sve svinje postale čiste, a ljudi uprljani.' Taj slučaj, monsieur Lucas, najveća je kiša u koju sam ikada upao.«

27 Sjedio sam kraj Angele na kauču ispred velikog staklenog zida. Poslije vijesti u ponoć isključili smo aparat i pili remy martin, a ja sam Angeli ispripovjedio sve što sam bio doživio. »Jest«, rekla je, »poznam Marcela, tog papagaja koji govori. Nekoliko puta sam bila u 'Eden Rocu’, s prijateljima.« „Što ti se čini?« upitao sam. »Govori li Tilmant istinu?« »Samo sam ga nakratko vidjela i s njime jedva progovorila nekoliko riječi«, odgovorila mi je Angela, »ali na mene je učinio apsolutno dobar utisak. Ne vjerujem da bi taj čovjek mogao lagati čak i onda kad bi to i pokušao.« »I ja također mislim«, rekao sam. »Ali tada sam stigao dotle gdje sam i bio. Ni jednog koraka nisam napredovao.« »A onaj stručnjak za poreze iz Bonna, onaj ...« »Kessler? S njim je isto. S Tilmantovim dopuštenjem nazvao sam njega i Roussela i rekao im sve o Clermontu i Abelu. Roussel je još uvijek ljutit na poruke iz Pariza. Kessler je bio mnogo mirniji, rekao je kao i ti kako vjeruje da Tilmant ne laže.« »Vidiš li?« Prolazila je rukom po mojoj kosi. »Već dugo nisi prao glavu.« »Sutra prije podneva otići ću frizeru.« »Ja ću prati tvoju kosu.« »Zar si luda?« »Zašto?« »Još mi nikada žena nije oprala kosu.« »Smiješne su to bile žene oko tebe. Tvoju kosu ću prati ja. Ili ti to nije možda ugodno?« »Ma jest, Angela«, rekao sam. »Taj prokleti slučaj. Ne mičem se s mjesta. Karin se također ne javlja. Bila je pogreška Što sam joj doznačio petnaest stotina maraka povrh svega. Moj advokat je u pravu.« šutjela je i gledala, dolje, grad. »Zar i ti ne misliš tako?« »Dugo sam o tome razmišljala«, odgovorila je Angela. »Pošto mi je ona gospođa Dreyer donijela njeno pismo.« »I?« »I, ja mislim kako nisi počinio pogrešku.« »Sada ću odmah obustaviti sva plaćanja.« »Jest, to bi bilo najjednostavnije«, rekla je Angela, »ali tada...« »Što, tada?« »Pismo pokazuje kako te ona voli, Roberte, još uvijek, usprkos svemu.« »Ona mene... Nesmisao! Karin me već godinama više ne voli! To pismo pokazuje da se ne žaca nikakvih prostakluka! I ništa drugo!« »Nazovi to tako. Možda joj je tek sada, kad te izgubila, postalo jasno kako te voli. Ili si joj potreban, čovjek voli uvijek one ljude koje treba. A u njenoj situaciji nema sredstva koje bi bilo

dovoljno nisko a da ga ne bi čovjek, upotrijebio.« »Ti tako nešto ne bi nikada učinila«, rekao sam žestoko. »Nikada! Hoćeš li ustvrditi da bi bila kadra učiniti takvu infamiju?« »Mogu ja to sebi predstaviti«, rekla je. »Angela!« »Jest«, rekla je tiho. »I zbog toga sam razmišljala o tome kako se zlo ne može zlim vrednovati. Budeš li stavio zabranu na novac, tvoja žena postat će još gora. Ona zna da želiš rastavu. Upravo tada neće prestati budeš li se tako ponio. Naprotiv, budeš li i dalje davao novac — postavi se u njen položaj — morat će razmišljati: pristojan je sa mnom, ono dvoje mora da se odista voli, inače bi moje pismo uspjelo. Roberta sam izgubila, ali to se dogodilo zbog ljubavi, a ne zbog mržnje. Još imamo priliku da se rastanemo u miru i dobru, brinut će se za mene, on to upravo dokazuje, dat ću mu slobodu.« »Tako bi ti mislila, Angela!« povikao sam. »Ti!« »Jest, ja.« »Ali ti nisi Karin! Karin ne misli kao što ti misliš, poznam je.« »Tada joj, praznovjerja radi, nastavi davati novac. Imam sasvim loš osjećaj, budeš li joj obustavio novac.« »U pravu si«, rekao sam tiho. »I ja također. Ali odista ću to uraditi praznovjerja radi.« »Vidiš li!« povikala je i poljubila me u obraz. »Nastavit ćeš joj i dalje davati onih petnaest stotina maraka?« Kimnuo sam glavom. »Radi praznovjerja ili iz bilo kojeg drugog razloga«, nastavila je Angela. »Samo tako će biti dobro, vjeruj mi. Ah, Roberte...« Bacila mi se oko vrata, rukom pošla ispod moje košulje i gladila mi grudi, igrala se lančićem i zlatnim novčićem na kojem su se nalazili znakovi zviježđa u kojima smo rođeni. »Nešto sam uradila... Nadam se da se nećeš ljutiti...« »Kako da se ljutim na ono, pa ma što to bilo, što ti radiš?« »Nazvala me moja frizerka«, rekla je Angela. »Pozna me već čitavu vječnost. Ona me onda dovela gatari, o tom sam ti pripovijedala, onoj slavnoj gatari iz Saint Raphaela. Sada sam joj pričala o svojoj ljubavi — oprosti! — a ona je toliko luda sa svojim gatarama, opet je našla neku novu. Madame Bernis. Iz Antibesa je, dolazi odande jednom tjedno. Prima u 'Hotelu d’Autriche' na Bulevaru Carnot. Moja frizerka kaže da je izvanredna. Smiješ li mi se?« »Ne, draga«, odgovorio sam. Najradije bih urlao. Dakle, dospjeli smo i do gatare. »Hoćeš li sa mnom poći do madame Bernis, Roberte?« »Zašto ne?« »Sutra će biti u Cannesu. Smijem li za sutra poslije podne ugovoriti nešto s njom?« »Naravno«, rekao sam. Ponovo me zagrlila. »Hvala«, rekla je, »Roberte. Znam što misliš. I ja tako mislim. Ali u našem se položaju čovjek hvata i slamka, toliko želi da čuje dobro, nešto, što će mu dati nade, zar ne?« »Jest«, odgovorio sam. »Hajde, da ti operem glavu!« povikala je Angela. Bila su tri sata ujutro kad me za ruku vodila po

stanu i pokazala ormar u zidu što ga je bila ispraznila i ondje stavila sve što sam donio u svom kovčegu, dva odijela, lake košulje i gaće, rublje i cipele, sve je to s ljubavlju spremila u ormar. »Tvoje prve stvari u mene. Stan je, hvala bogu, dovoljno prostran. Već sam sve točno isplanirala. Dobit ćeš lijepu sobu, samo za sebe, a u tom će ormaru stajati samo tvoje stvari.« Bio je to velik ugrađen ormar s pomičnim vratima, a dva odijela i nešto rublja — sve mi se to učinilo izgubljenim u prostoru. »Mjesta je dovoljno, zasigurno«, rekao sam. Ponovo me odvela u drugu kupaonicu, koju još nisam poznavao. Nije bila velika, ali je bila uređena veoma udobno. »Danas poslije podne otišla sam u Rue d’Antibes i kupila za te ovaj ormarić i sama ga objesila. Spretna sam ti ja, to nisi znao?« Otvorio sam ormarić i ugledao u njemu svoj električni aparat za brijanje i vodu za lice i nekoliko medikamenata. »Svući se«, rekla je. »Sjedni, donijet ću šampon.« Otrčala je napolje, a ja sam se svukao sve do gaćica, sjeo sam na stolicu u kupaonici, nalazila se ispred umivaonika. Angela se vratila. Prala mi je glavu i masirala pri tom kožu na glavi, bio je to prekrasan osjećaj. Na koncu je rekla: »Sad se nemoj prestrašiti. Polit ću te hladnom vodom.« Mlaz hladne vode zgrozio me. »Tako se kosa osobito dobro sja«, rekla je Angela. Dugo mi je sušila ručnikom kosu, tada mi ju je četkala prema natrag, pogotovo na stranama. »Sa strane kosa mora biti nešto dulja«, rekla je kritički. Podšišan si na tipično pruski način. Kosa mora biti mnogo dulja sa strane kako bi što ljepše prianjala kad je tjeraš unatrag. Pripazi na to kad budeš ponovo išao brijaču. Nikada ne smiješ dopustiti da ti se kosa krati sa strane! Ne treba ti staza. Tako si mnogo ljepši. Sjeti se mene kod brijača, ma gdje bio. Ni u kom slučaju ...« »... ne smijem kratiti kosu sa strane«, odgovorio sam. »Ne, nikada to neću zaboraviti.« Ozbiljno mi je ovila mrežu oko glave. Kad sam ustao, ponosno mi je pokazala dvije plastične kuke, visjela je tu moja pidžama i jutarnji haljetak. »I to sam sama uradila. Hajde sada pod haubu!« Povela me sada u zimski vrt i iz nekog ugla izvukla električnu haubu za sušenje kose. Posjela me na stolicu. Stavila mi haubu na glavu, uključila je sušilo i vruć zrak počeo je da struji. Angela se sva zacrvenjela, sjedila je sada preda mnom i pušila cigaretu.

28 'Hotel d’Autriche’ veoma je malen i star, služi uglavnom kao prenočište. Madame Bernis nas je naručila za četiri sata, bili smo točni, ali madame Bernis je još imala klijente u sobi, tako nam je rekao portir. U tom hotelu sve je bilo veoma usko, Angela i ja sjeli smo u neku prostoriju gdje je zrak bio težak i zagušljiv. Pokušao sam otvoriti prozor, ali se to nije moglo uraditi. Boljela me glava. Tog poslijepodneva bilo je sparno, neka debela muha brujala je neprestance udarajući o staklo prozora. Postajao sam sve nervozniji, otišao sam napolje na hodnik i pitao portira ne bi li nam donio nešto za piće. Naručio sam pivo. Portir je donio dvije boce i napunio čaše. Pivo je bilo mlako. Htio sam se potužiti, ali Angela je mahnula glavom, nisam to učinio, a pivo je ostalo netaknuto. Počeo sam se znojiti. Glavobolja mi se pogoršala. Angela je zavrtjela bračni prsten, skinula ga je. »Gatara ne smije ništa znati unaprijed«, rekla je ozbiljno. U pola pet napokon pojavio se par, silazili su rasklimanim liftom. Pomislio sam kako je to dvoje spavalo u tom hotelu, ali činilo se da su to odista bili klijenti madame Bernis, jer portir nam je rekao da smo sada mi na redu. Poveo nas je drhtavim, škripavim drvenim liftom, nalazio se u crnom željeznom kavezu, poveo nas je u treći kat do sobe što ju je iznajmila madame Bernis. U sobi je bilo vruće, i ovdje je također bio loš zrak. Na krevetu je ležala golema mačka, dlaka joj je bila boje jantara. Madame Bernis sjedila je za nekim ovalnim stolom posred sobe, bila je debela, a izgleda nevjerojatno malograđanskoga. Na stolu se nalazila velika kristalna kugla. Madame je ispred sebe imala čitav red karata. Angela i ja sjeli smo jedno kraj drugoga, sjeli smo sučelice madame Bernis. »Krivo je mene nazivati gatarom«, započela je. »Svi to čine. Ali ja to nisam. Ja sam medij. Poslije upale mozga u svojoj mladosti nisam u školi napredovala i uvijek sam bila najlošija u razredu. Napokon me pregledao liječnik za živčane bolesti, jer patila sam od svih mogućih smetnja. Liječnik je mojoj majci rekao da sam medij i da ću to biti čitava svog života. Kada je riječ o mediju, svejedno je koliko je taj čovjek star. Meni je osamdeset i šest godina. Jeste li to i mogli pomisliti?« »Nikada«, odgovorila je Angela. »To što radim veoma je naporno«, rekla je madame Bernis. »Više od četiri klijenta dnevno ne mogu primiti. Vi ste posljednji. Kada budemo gotovi, moram leći bar na jedan sat.« Neprestance je prelazila rukom preko vjeđa. Nismo joj rekli kako se zovemo, a nismo joj također rekli što smo jedno drugome. »Prvi neka bude monsieur«, rekla je madame Bernis. »Stavite ruku na sto, molim.« Učinio sam to, a ona je zatvorila oči i svojom rukom nakratko prešla preko moje. Ugledao sam kako su joj žile na vjeđama počele kucati. Odsada je sve radila zatvorenih očiju. »Niste odavde, monsieur«, rekla je madame Bernis, »ali ćete ostati ovdje. Zauvijek.« »Kada?« upitala je Angela, bila je veoma uzrujana. »Molim!« oglasila se madame Bernis. Ali usprkos tome odgovorila je na pitanje: »Još ove godine doći će do toga. Vi ste vezani, monsieur... Vidim jednu ženu u nekom dalekom gradu... Vi ste oženjeni, zar ne?« »Jest.« Mačka je prela. Iz dubine čuo se taman šum jakog prometa na Bulevaru Carnot. »Napustili ste svoju ženu... Nikada joj se nećete vratiti ... Nikada je više nećete vidjeti...«

Pogledao sam Angelu. Bila je upravo fascinirana. Nije primjećivala da je gledam. Zurila je u madame Bernis koja je nastavljala ravnomjerno govoriti. »Ne, nikada više nećete vidjeti svoju ženu... Ovdje je i druga žena, sasvim blizu vas... Ta vas žena voli, a vi volite nju... Ostat ćete zajedno ... Jest, zajedno ...« Naglo je zastala. Vidio sam kako su joj se nokti na ruci obojili modro. To me se kosnulo. Madame Bernis rekla je s naporom: »Ništa vas ne može rastaviti... Vidim jako mnogo novaca...« Vidi, vidi. »Jest, jest, dobit ćete jako mnogo novaca za određenu stvar.« »Kakva je to stvar?« »Sva je u tami, ne mogu je vidjeti... Jako se naprežem ...« Žile na vjeđama počele su snažnije kucati, nokti na prstima gotovo su pocrnjeli. »Vidim nacrte ... Mrtve ... Ubijene ... A kraj svega toga mnogo novaca, mnogo' novaca, za vas, monsieur... Vidim bijele ogrtače... Mnogo bijelih ogrtača ... Jedan će čovjek ove godine umrijeti, i tada će se za vas stvoriti mogućnost da budete sjedinjeni sa svojom ljubavi ... Tako sjedinjeni da vas nitko i ništa više neće moći rastaviti... Vidim sreću, jako veliku sreću... I kišu ... Jaku kišu... Neko groblje... Ne mogu ga točno razaznati, i suviše jako kiši... Netko će biti pokopan... Vidim vas, monsieur, u kiši...« »A sve će se to dogoditi još ove godine?« upitao sam razmišljajući kako je Karin sasvim zdrava i ne pomišlja li možda da počini samoubojstvo? Ne, nije to Karin. Umire li čovjek ako mu amputiraju nogu? Ja ću, navodno, biti sretan i slobodan u svojoj ljubavi poslije te smrti! Dakle, ja to ne mogu biti, a Angela također ne. »Taj čovjek, koji umire, tko je to?« upitao sam. »Ja to ne znam...« Madame Bernis je ponovo prešla svojom rukom preko moje. »Bavite li se istragama?« »Kako to mislite?« »Onako kao što policija to radi, usprkos tome što niste u policiji.« »Jest«, rekao sam. »Neće vam biti potrebno da se i dalje bavite takvim istragama. Imat ćete dovoljno novaca, jako mnogo novaca, o, jest... Taj čovjek koji umire ... Čekajte... vidim cestu ... automobil...« »Zar neku nesreću?« Otvorila je svoje oči. Lice joj je bilo sasvim upalo. »Ne mogu to reći«, odgovorila je. »Oprostite mi, trenutak, odista je to sve jako naporno za mene.« Pošla je i nalila vode iz boce u čašu, popila ju je žedno. Poslije nekoliko trenutaka oporavila se. Nokti na prstima poprimili su ponovo normalnu boju. Sad je Angela morala staviti ruku na sto. »Vi ste odavde, madame ... Ovdje ćete i ostati... Moj bože... Vi ste žena koja će zauvijek ostati sjedinjena s monsieurom.« »Još ove godine?« »Još ove godine«, rekla je madame Bernis. »Zauvijek i za sva vremena... Vidim veliku svečanost... Glazba ... Ljudi lijepo odjeveni... Nešto se slavi... Vidim vatromet... Vidim vas oboje... Veoma ste sretni... Pušite i suviše ... Pripazite na sebe kada bude kišilo, madame ... U kiši se čovjeku lako štošta događa ...« »Zar je o kolima riječ?« »Također i o kolima... Sami ste, niste vezani... Tu je ponovo taj čovjek, umire, ne mogu ga prepoznati... Opet mnogo bijelih ogrtača... Sala za operacije ... Smrt koja za vas dvoje oslobađa

put...« Vidio sam kako su se nokti na prstima madame Bernis ponovo obojili plavo. »Vidim neku malu crkvu... Vas dvoje u njoj... Kola se izvlače iz vode... Mrtvac sjedi za upravljačem ...« »Da li je onaj mrtvac...« »Ne mogu ga prepoznati... Mnogo policije ... Počinje li vaše ime slovom A?« »Jest...« »Kiša... Kiša... Morate se čuvati kiše ... Sretna vam je brojka trinaest.« Bilo je to već i previše, razmišljao sam. Madame Bernis je predskazala Angeli praktički ono isto što je rekla i meni. Još ove godine bit ćemo sjedinjeni, zauvijek. Napokon me zamolila neka iz hrpa karata izvučem po jednu. »To je samo kontrola za mene, jesam li pravo vidjela«, rekla je. Izvlačio sam karte iz pojedinih hrpa. Imale su na sebi čudnovate crteže i znakovi koje ja nisam poznavao. Jedna se karta neprestance ponavljala, a madame Bernis nam je objašnjavala kako je to karta smrti. Kad je Angela izvlačila karte, također se i njoj ukazivala neprestance karta smrti. Završili smo. Madame je tražila pedeset franaka. Mehanički se s nama oprostila, izgledala je jadno. Vratili smo se klimavim liftom, i kolima se potom odvezli u 'Majestic'. U 'našem' kutu pili smo 'našu' večernju bocu šampanjca, a Angela je ponovo na prst stavila prsten. »Jako sam potresena«, rekla je. »I ti također, Roberte?« »Jest«, odgovorio sam i gledao Croisette s njenim mnogim palmama i cvijećem, a iza svega more, »i ja također.« šutjeli smo. Napokon se Angela oglasila: »Daleko smo dospjeli kad ovisimo o usnama jedne gatare.« »Jesi li sigurna kako tvoja frizerka toj ženi nije ništa rekla o nama?« »Naročito sam je zamolila da to ne čini. Dala mi je časnu riječ. Ne, madame Bernis nije ništa znala o nama! Zbog toga i jesam potresena. Odakle je, na primjer, mogla znati tvoje zvanje?« »Jest, kako je to znala?« rekao sam. Pili smo i ponovo šutjeli. Tada se Angela oglasila jedva čujno: »Bilo bi bolje da nismo otišli toj ženi, Roberte.« »I meni se tako čini«, rekao sam. »Osjećaš se strašno, zar ne?« »Jest«, rekao sam. »Veoma bijedno.« »Kao i ja. Ako oboje još ove godine moramo biti sretni, a netko umre koji će nam napraviti put k toj sreći, tada to može biti samo ...« »Jest«, rekao sam. »Upravo.« »Ali ja to neću! Nikada ja to ne bih podnijela ako se to odista dogodi! Ja... Ja bih sama sebi izgledala kao da sam ja tome kriva.« »I ja bih sebi tako izgledao, također. Zbog toga se i osjećamo tako jadno.« »Kako da ikada budemo sretni budemo li vjerovali sve ono što nam je ta žena rekla — a pogotovo ako se to obistini? Ne, Roberte, ne, ja to neću izdržati.« »Ne smijemo vjerovati toj ženi! Tvoja frizerka je ipak sve odala! I tada nam je ta žena htjela reći nešto ugodno, platili smo joj.« »Nešto ugodno«, rekla je Angela i sva se stresla od groze.

»Ne smijemo joj vjerovati! Sve je to prijevara i laž, Angela! Mi ćemo usprkos tome ostati zajedno i biti sretni — bez smrti i bez bijelih ogrtača.« »Nije bilo dobro od mene što sam te odvela toj ženi. Ali nisam mogla znati što će govoriti.« »Moraš sve to zaboraviti, Angela.« »Jest«, odgovorila je. »Moram zaboraviti. O, bože. Željela bih da to mogu zaboraviti, Roberte!«

29 Fabijanijevi su svoju vilu imali u dijelu grada što se zvao Les Gabres, u Aveniji de la Cava. Velika je kuća bila obojena sva u svijetlu žutu boju i nalazila se u velikom vrtu. Radoznalih pogleda čuvali su se, prema cesti, visokim, precizno podrezanim grmljem. Bila je to vila, sagrađena u modernom stilu, najviše deset godina moglo je biti toj građevini. Sve je djelovalo novo, skupo i neno. Između nasada s cvijećem nalazio se bazen u obliku bubrega. Na ulaznim vratima sam pozvonio, vodila su u vrt, kućnim telefonom sam rekao svoje ime govoreći kako sam se sa signorom Fabianijem dogovorio za jedanaest sati. Poslije toga je nešto zazujalo, velika su se vrata otvorila i ja sam mogao ući. Išao sam vrtom u kojem su se nalazile veoma lijepe palme, ka kući. Sluga, odjeven u bijelo, došao mi je u susret. »Mole vas da sjednete kraj bazena, monsieur Lucas. Trajat će samo trenutak.« »Zar me ne puštaju u kuću?« »Mole vas da budete toliko ljubezni i da pričekate kod bazena.« Dakle, bio sam toliko ljubezan. Kraj bazena bilo je bijelih stolova i ljuljačka i nekoliko pletenih stolica. Sjeo sam na jednu takvu stolicu i čekao. Nisam čekao minutu, trajalo je to dvadeset minuta dok se netko pojavio iz vile. Nije to bio Fabiani, bila je to njegova žena, Bianca, nekadašnja djevojka iz ’Lida’, vitka i samouvjerena, približavala mi se. Pošao sam joj u susret. Bianca je na sebi imala bijeli kućni ogrtač. Njena povjerljiva i koketna ponašanja nestalo je ovog dana. Djelovala je neno i hladno — i to je činila pretjerano. »Dobar dan, monsieur Lucas.« »Dobar dan, madame. Zapravo sam htio porazgovoriti s vašim mužem. Bili smo se dogovorili za jedanaest sati, a sada je...« »Moj muž ne može razgovarati s vama.« „Što?« Prošla je kraj mene prema bazenu. Slijedio sam je. Kraj bazena je Bianca skinula kupaći ogrtač. Imala je na sebi mali bikini od bijele sjajne tkanine. Djelovala je nekako opsceno. Sjela je na neku stolicu, privukla stolić na kotačićima u kojem su se nalazile mnoge ladice, iz jedne je ladice uzela kremu za sunce. Dok je govorila, mazala je svoje tijelo po dijelovima koji nisu bili pokriveni tkaninom, a toga je bilo malo. »Moj muž vas neće primiti, monsieur Lucas.« Govorila je s užitkom, to joj je pričinjalo pravu ugodu. Dugim kružnim kretnjama mazala je svoju kožu. „Što to ima da znači?« »To ima da znači da više ne može s vama saobraćati. I ja također ne mogu, monsieur Lucas. Samo zamjenjujem muža u tom posljednjem razgovoru.« Svaku je riječ posebice naglašavala, nosnice su joj podrhtavale, sve je to za nju moralo značiti nešto poput orgazma. »Madame, čujte me, nisam ja ovdje što mi je to osobito drago...« »Također i meni to nije drago«, rekla je. »... ovdje sam zato što moram razjasniti smrt gospodina Hellmanna.« »To je posao policije. Ako netko iz policije dođe, moj muž će ga primiti. Vas ne. Trljajte mi

leđa.« Zvučalo je to poput zapovijedi. Nisam se ni pomaknuo. »Zar me niste čuli? Rekla sam da mi natrljate leđa.« „Čuo sam vas«, odgovorio sam. »Ali to neću učiniti. Molim vas kažite mi bez ikakvih ograda što se to ovdje zbiva?« »Bez ikakvih ograda, ali rado«, rekla je Bianca Fabiani. »Doznali smo da ste oženjeni, u Njemačkoj.« »Jest, pa?« »A ovdje u Cannesu živite s madame Delpierre, kao da ste oženjeni. Pokazujete se s njome posvuda, motate se« — djevojka iz ’Lida’ probila je iz nje — »u javnosti, poklonili ste joj vjenčani prsten, iako je daleko trenutak kad ćete biti rastavljen čovjek. Stanujete kod madame Delpierre. S njom imate odnošaj, o tome govori čitav grad. Ako je to madame Delpierre svejedno — njena je to stvar. Da li je njenom društvu to svejedno?« »Jest«, rekao sam i pomislio: dakle, vrtlog je počeo. »Ja baš u to ne vjerujem«, nastavila je Bianca. »Ako vas zamolim da mi kremom natrljate leđa, biste li to učinili?« Uzeo sam kremu i počeo trljati njena glatka, lijepa leđa. Protezala se i izvijala puna ugode. Pobijedila je. »Nismo mi malograđani, monsieur Lucas. Pozdravljamo vašu sreću.« »Jest, činite li to?« »Ali naravno. Pogotovu ja. Koja žena ne bi razumjela takvu veliku ljubav? Ali riječ je o drugoj strani. Sa čovjekom koji jednu damu kakva je madame Delpierre tako kompromitira, a sam sebe čini nemogućim, moj muž ne može razgovarati. To mu zabranjuje njegova pozicija u društvu.« »Ah, njegov položaj?« »Jest, njegov položaj.« »Ovdje je riječ o ubojstvu. O mnogostrukom ubojstvu, madame Fabiani.« »Upravo zbog toga, jer je riječ o teškim stvarima vi ne možete biti sugovornik mome mužu. Vi ste svoj zadatak pomiješali s privatnim životom, monsieur Lucas. Tako se nešto ne smije uraditi. Jest, i ovdje dolje, također, molim vas, ah, kako mi to prija.« Bacio sam kremu na stolić. Osjećao sam kako mi rumen oblijeva lice. Rekao sam: »Tada ću morati da zamolim komesara Roussela ili inspektora Lacrossea da umjesto mene dođu ovamo i porazgovore se s vašim mužem.« »Nitko vam to ne može zabraniti.« Bianca je skinula gornji dio bikinija, uzela je kremu i počela trljati također i svoje grudi. Pri tom joj se oskliznula tanka tkanina s grudi. Sjedila je preda mnom obnaženih grudi — samo trenutak, tada se pokrila. »Niste ništa vidjeli, ili možda jeste?« »Jesam, naravno«, rekao sam ljutito. »Zar nisu lijepe?« upitala je Bianca Fabiani. Stisnula je oči u tanak prorez. Ta je žena očito nešto namjeravala tom scenom. Ona ju je očito imala u pripremi, jer je povikala na me: »Možete ići! Dobar dan, monsieur Lucas!« Okrenuo sam se bez pozdrava i preko livade pošao putem prekrivenim pijeskom, vodio je do vrtnih vrata. Nakon nekog vremena još jednoć sam se okrenuo. Fabiani je pristupio svojoj ženi. Oboje su gledali za mnom.

Biankine grudi su ponovo bile otkrite.

30 Otišao sam dobar dio puta krećući se cestom na kojoj su se nalazile same vile sve dok nisam naišao na mali bar. Ušao sam. Naručio sam pastis i nazvao ’Majestic’. Ima li kakvih vijesti? »Jest, monsieur«, rekao je portir i glas mu je bio osobito uzrujan. »Nazvao je monsieur Lacrosse. Ako se javite, moli vas da odmah dođete u Staru luku.« »U njegov ured?« »Ne, u Staru luku. Već ćete vidjeti, kamo.« „Što to ima da znači?« »Koliko sam čuo, ondje se dogodila nesreća«, rekao je portir. Učinio mi se rastrojen, a to sebi nisam mogao objasniti. Telefonski sam pozvao taksi i kad sam popio svoje piće, naišla su kola, stala su pred vratima bara. Vrata su imala zastor od kuglica, lako su zvonile kad sam prolazio kroz njih. »U Staru luku«, rekao sam vozaču. »U redu, monsieur.« Stara je luka bila zatvorena policijom. Bilo je mnogo znatiželjnika. Isprva me policajci nisu puštali. Rekao sam tko sam. Pokazao sam i svoj pasoš. »Oprostite, monsieur Lucas. Gospoda su ondje, sprijeda. Molim...« Bilo je to na zapadnoj strani lučkog bazena, na keju Saint Pierre. Nasuprot ovoj strani ugledao sam svijetlocrvenu zgradu 'Municipala’, zimske igračnice — dosta je bila daleko. Luka je bila velika. S manjih prilaza u sredini izlazili su motorni čamci odlazeći na Lerinske otoke, bilo je tu mnogo ribarskih čamaca i većih brodova. Bili su na vezu. Vidio sam da su dovukli dvije dizalice. Njihova čelična užad nestajala je u vodi. Okolo je bilo mnogo policijskih automobila. U nekoj skupini otkrio sam Lacrossea, Roussela i Tilmanta. „Što se dogodilo?« Lacrosse je potrčao k meni. »Bogu budi hvala!« Zagrlio me kratko i tronuto. »Živi ste! Dakle, bila je to laž!« »Kakva laž?« Približili su nam se Roussel i Tilmant, i njihova su lica odavala veliko olakšanje. »Netko nas je anonimno nazvao«, rekao je Roussel. »Dobro, a šta?« »Taj nam je glas rekao kako ste svojim kolima pali u luku.« »Zar ja?« »Jest, vi.« »Tko je to samo mogao izmisliti?« »Ne znamo. Bio je muškarac. Naravno, promijenio je glas. Odmah smo se otputili ovamo i počeli traženjem. More je zauljeno i prljavo, ali neka su kola odista u moru. Ljudi žabe su ih otkrili.« Iz vode se pokazao ronilac. Imao je masku na licu i bocu s kisikom na leđima. Davao je znakove vodiču dizalice.

»Užad mora da je sada ispravno namještena«, rekao je Roussel. »Tko je namješta?« »Još je jedan ronilac dolje. Užad se uvijek iskliznula. Nadajmo se da će ovoga puta biti sve u redu.« Ronilac je ponovo nestao u zauljenom moru. čelična se užad napela. Začuo sam kako obje dizalice počinju raditi. Kraj mene se nalazio Tilmant. činio se iscrpljen, govorio nije ni riječi. Zurili smo u čeličnu užad, upravo su je pokrenuli. Veoma oprezno voditelji dizalice su ih napinjali. Nakon nekog vremena iz prljave vode pokazala se hauba motora nekih kola, a odmah potom slobodno je zaplesao u zraku čitav automobil. Voda se cijedila iz kola. Bio je to neki tamnozeleni stari Chevrolet. Dizalice su počele kružiti. Kola su nam se počela približavati, njihala su se iznad naših glava, spustila su se i lako udarivši o tlo zaustavila se na keju. Iz automobila je još uvijek tekla voda. Požurili smo ka kolima. Prozor kraj sjedala vozačeva su otvorili. Za upravljačem je sjedio, skupljen u sebe, glavu je stavio na upravljač, neki muškarac. Još uvijek je rukama držao kotač upravljača. Nije imao mnogo kose i bio je krupan. Na lijevoj sljepoočici ugledali smo rupu. Stražnji dio glave bio mu je raznesen. Ondje je izašao projektil. Bilo mi je zlo, kad sam ugledao tu otvorenu lubanju, i mozak, sve je bilo zaprljano i zauljeno, kliknuo sam: »To je Danon!« »Tko je to?« pitao je Lacrosse. »Alain Danon, sjećate se? Momak iz 'Residence de Paris', bio je u stanu u kojem je zapravo mene čekala ona Nicole Monnier. ’Residence de Paris’! Ondje gdje su me pretukli! Nicole Monnier, koja mi je htjela prodati istinu!« »Jeste li sigurni da je to Danon?« upitao je Tilmant. Prvi put je progovorio, teško i polagano. »Apsolutno sam siguran! To je momak koji je s onom Monnierovom nestao, kome se izgubio trag, rekli ste i sami kako ćemo ga teško naći, zar se ne sjećate, monsieur Lacrosse?« »Dobro se sjećam«, rekao je omaleni čovjek. »Sada je, dakle, ponovo uskrsnuo.« »Jest«, rekao je Roussel koji se nagnuo u kola, »ubili su ga dum-dum metkom iz revolvera velikog kalibra, jednako kao i Vialea.« Pogledao je Tilmanta. »Za štampu — to je također neka mala nesreća, zar ne?« »To je ubojstvo«, rekao je Gaston Tilmant mirno. »Za novinstvo. Ubojstvo u podzemlju. Ubijeni podvodač. Vjerojatno svađa između rivala. Hoće li to biti dobro?« »Hoće«, rekao je Roussel gorko. »Sve, monsieur Tilmant. Vi ćete nam uvijek reći što se dogodilo i što mi da govorimo dalje.« Gaston Tilmant ga je pogledao. Gledao ga je tako dugo dok Roussel taj pogled nije bio kadar da izdrži, okrenuo je glavu u stranu.

31 Odvezao sam se službenim policijskim kolima u 'Majestic’ gdje sam sastavio šifrirani brzojav za Gustava Brandenburga u kojem sam mu saopćavao najnovije događaje i zamolio ga nove upute. Upravo sam u telefonskoj centrali odašiljao brzojav kad su me pozvali na telefon. Otišao sam u kabinu i uzeo slušalicu u ruke. »Ovdje je Robert Lucas.« Neki ženski glas koji je drhtao i jedva ga se moglo razumjeti se javio: »Mi se poznamo, monsieur Lucas. Htjela sam vam nešto prodati — u baru vašega hotela, sjećate li se?« Nicole Monnier! Ne bih joj mogao prepoznati glas. »Crvena ruža«, rekao sam. »Tako je.« čuo sam je kako plače. »Znate što se dogodilo?« »Žao mi je«, odgovorio sam. Jecaji su postajali jači. »Zar da sve bude uzalud? Njega nema, a ja sama i sve da bude uzalud? Ne, ne, ne! želite li još uvijek kupiti nešto, monsieur?« »Naravno.« »Tada morate doći k meni. Toliko brzo koliko vam je to moguće. Jer ne mogu više ostati ondje gdje sam sada. Moram otići, moram otići daleko odavde. Ali prije toga ćete još dobiti ono što želite. Ja to imam. Sve što vas zanima.« »Gdje ste vi?« »U Frejusu. Uzmite taksi i dođite ovamo. Ali sami! Opominjem vas! Ako dovedete nekoga iz policije, bude Ü vas netko slijedio, mene neće biti. Govorim pošteno. I vi morate također biti pošteni.« »Doći ću sam.« »Nećete kazati nijednom čovjeku kamo idete?« »Nijednom čovjeku. Kamo da dođem?« »Bulevar Salvarelli 121. K Julesu Lureyu. Ali ne smijete se dovesti do kuće. Kazat ćete vozaču taksija da vas doveze samo do platforme. Poznajete li Fréjus?« »Ne.« »Tada morate upitati. Nije to daleko. Ne budete li se iskrcali kod platforme, neće me biti kada budete došli. Opominjem vas!« »To ste već jednoć rekli.« »Ozbiljno to mislim.« »Uradit ću kako ste mi kazali.« »Donesite novac.« »Koliko?« »Stotinu tisuća. Htjeli smo mnogo više, milijun, ali ja više ne mogu, ja moram otići, zadovoljit ću se sa stotinu tisuća ... Uostalom, ionako mi je sve svejedno, sada, kada je Alain mrtav... Ne treba mi

milijun.« Imao sam traveller čekove što mi ih je dao na put Gustav Brandenburg, u iznosu od trideset tisuća maraka, a kad sam posljednji put polazio na put dao mi je još jednoć traveller čekova, u iznosu od pedeset tisuća maraka. »Imam traveller čekove«, rekao sam. »Ne dolazi u obzir«, odgovorila je Nicole Monnier koja odjednom nije više plakala. »Nikakvih čekova. Rekla sam vam, moram otići. Čekove bi mogli zaustaviti, ili bi mogli biti nepokriveni. Hoću novac, u gotovu. Promijenite čekove. Uradite kako vam kažem ili nemojte dolaziti.« »Banke su popodne zatvorene. Tek u dva sata mogu čekove promijeniti. Tako ću tek poslije podne biti kod vas. Nemojte biti nestrpljivi.« »Neću biti nestrpljiva. Svaki vaš korak od ovoga trenutka bit će podvrgnut našoj pažnji, monsieur. Vi to razumijete , zar ne? Ne želim proći kao Alain...« Glas je utihnuo. »Razumijem«, rekao sam i objesio slušalicu. Razmislio sam trenutak i tada nazvao Angelu. Upravo je slikala. »Poslije podne moram nekamo otići. Očekuj me oko večeri.« »Kada?« »Ne znam još točno.« »Veoma je važno, zar ne?« »Čini mi se.« »Budi oprezan, Roberte, molim te, budi oprezan.« »Pripazit ću. Do viđenja, dakle, navečer«, rekao sam i objesio slušalicu. Prije ručka otišao sam na terasu i sjeo u sjenu nekog velikog zaklona za sunce, za stolom 'našega’ kuta pio sam malim gutljajima gin-tonic i razmišljao kako ću danas, za nekoliko sati, napokon, doznati istinu o Hellmannovoj smrti, osjećao sam to kao sigurnu stvar. Danas, istinu, i svršetak čitava slučaja. A za šest mjeseci moja lijeva noga. što će se sve dogoditi za tih šest mjeseci? razmišljao sam. U Cannesu je trač o Angcli i meni započeo. Bianca Fabiani to neće ostaviti, samo da našu ljubav uprlja. Razmišljao sam kako Angeli imam toliko toga da kažem kad se budem vratio kući. Piće je bilo veoma hladno, zamolio sam da mi u čašu stave mnogo led

32 Frejus se nalazi nešto više od trideset kilometara udaljen od Cannesa. Moj vozač taksija je vozio auto-cestom Estérel-Côte d’Azur — vozio je veoma brzo. Iz Cannesa smo isprva došli u Mandelieu i u dolinu Argentière. Prešli smo sedlo između Tannerona i Estérela, vozili smo se dolje kraj neke velike vodojaže. Vozač taksija se napola okrenuo i rekao: »Malete. Sjećate li se?« »Čega?« »Godine 1959«, rekao je. »Drugi prosinca. Tada se gore slomila brana. Bilo je preko četiri stotine mrtvih.« »Jest«, rekao sam, »sad se sjećam. Ali uvijek su govorili samo o vodojaži kod Frejusa.« »No«, odgovorio je, »odmah ćemo biti ondje.« Bio je veoma škrt na riječima, taj vozač. Došli smo u dolinu rijeke Reyron, a tada se auto-cesta provlačila kroz pusto i napušteno planinsko područje Estérela, crvene litice žarile su se na suncu. Nekoliko kilometara ispred Frejusa završavala je auto-cesta, sad smo se nalazili na nekoj širokoj običnoj cesti. Grad se nalazi nekih dvadeset metara iznad rijeke Reyron i kilometar i po udaljen od mora. Ugledao sam gotsku katedralu i veoma lijepe stare palače. Vozaču se žurilo. Odjednom smo se vozili kraj mnogih ruševina, potjecale su zacijelo iz rimskim vremena — bio je tu amfiteatar, golemi akvedukt, zacijelo dvadeset metara visok, prelazio je neki usjek. Po slobodnoj cesti poskakivao je taksi približavajući se nekom zidu. od ruševina. Ovdje je vozač zaustavio. »Eh, voilà, platforma, monsieur.« Izašao sam iz kola i platio. Kad se budem vraćao u Cannes uzet ću drugi taksi. Nadao se da ću njega uzeti, ljutito je otišao. Stajao sam na potpuno praznom trgu ispred razrušenog zida i čekao hoće li se pojaviti neka druga kola, ali sve je bilo tiho. Grad je spavao u poslijepodnevnoj žezi. Pošao sam na sreću cestom, vraćao sam se, cestom kojom smo naišli na trg, pročitao sam da se zvala Route de Cannes. Ovdje je, u sjeni neke kuće, sjedio neki invalid, bio je bez noge, sjedio je na zemlji i svirao violinu. Ispred njega, na tlu, nalazila se kapa. Gledao sam mjesto na pločniku, koje je, zapravo, nogom koja mu je nedostajala, moralo biti pokriveno, kad bi taj čovjek imao dvije noge. Bila je to lijeva noga što mu je nedostajala. Ubacio sam nekoliko novčića u njegovu praznu kapu i upitao ga kako ću doći na Bulevar Salvarelli. A da nije prestajao svirati objasnio mi je. Išao sam neko vrijeme istom ulicom u pravcu grada i tada nalijevo preko Coursa Paul Vernet. Odatle sam imao lijep pogled na Saint Raphael i Estérel. Zaustavio sam se i promatrao lijepu panoramu, počela me boljeti noga. Progutao sam dvije tablete i pošao potom nalijevo, a zatim nadesno sve do Avenije de la Porte d’Orée koja je ponovo vodila udesno. Lijevo sam, na nekom malom trgu, ugledao Porte d'Orée. Bio je to ostatak nekada veoma velike građevine. Svirač violine s amputiranom nogom pripovijedao mi je o toj građevini, potječe iz četvrtog stoljeća, Rimljani su je sagradili, i ovdje gdje se sada uzdižu ostaci zidina, bila je neka klupa. Odmah potom našao sam se na Bulevaru Salvarelli. Osim prosjaka nisam vidio ni jednog jedinog čovjeka, samo dva psa i jednu mačku, ležali su u sjeni stare kuće, na pločniku. Mačka je počivala sasvim mirno, psi su isplazili jezike, nemirno su i teško disali. Kapci svih prozora bijahu

zatvoreni. Pričinjalo mi se kao da sam dospio u mrtvački grad. Kuća sa brojem 121 bila je jednokatnica, namazali su je odvratnom zelenom bojom. Natpis je govorio kako se u toj kući nalazi parna praonica, a vlasnik joj je Lurey. Ulazna su vrata bila zaključana. Glasno sam pokucao po drvetu, stajao sam na žestokom suncu, džepnom sam maramicom brisao znoj sa šije i sa čela. Noga me još uvijek boljela. Mora da sam kucao najmanje pet minuta prije no što sam začuo korake s druge strane vrata. Oglasio se muški glas: »Tko je? Kažite svoje ime!« »Robert Lucas.« Okrenuo se ključ u ključanici, vrata su se otvorila. Preda mnom se nalazio mladi div, splet mišičja, bio je u majici i gaćicama, nosio je čarape i cipele. Bio je zacijelo dvije glave viši od mene. »Robert Lucas, pa što?« upitao je. »Ovdje me očekuju.« »Tko?« »Mademoiselle Monnier.« »Opišite je.« Opisao sam je kako sam znao. Kad sam spomenuo loše zube, div je kimnuo glavom. »Pođite sa mnom.« Zaključao je vrata iza mene i poveo me po četverouglastom dvorištu u kom su se nalazile stare tarnice i nekoliko zarđalih strojeva, vodio me do nekih stepenica. Uzlazile su k nekom hodniku, vodio je, u prvome katu, oko čitava dvorišta. Vidio sam kako vrata i prozori sa stanova gledaju na taj hodnik. »Prva vrata, kada budete došli gore. Triput pokucajte, dvaput kratko, jedanput dugo.« Uspeo sam se zarđalim željeznim stepenicama. Limovi pojedinih stepenica su kloparali. Hodnik, gore, bio je od kamena. Zaustavio sam se ispred prvih vrata i zakucao dvaput kratko i jedanput dugo. Vrata su se odmah otvorila. Preda mnom je stajala Nicole Monnier. Prepoznao sam je, ali trudio sam se da ne pokažem koliko sam se prestrašio. Bila je nenašminkana, koža lica bila joj je siva, crne kose su joj, nepočešljane, visjele. Oči su joj bile crvene i natekle od plača. Sada Nicole Monnier više nije plakala. Stavila je na lice nešto poput ukočene maske. Činila se kao prava starica. Usne su joj bile gotovo bijele. »Uđite«, rekla je Nicole Monnier. Ušao sam u nisku, prljavu i nepospremljenu kuhinju. Išli smo dalje i ušli u nepospremljenu prljavu sobu u kojoj se nalazio bračni krevet. Iznad kreveta bila je obješena reprodukcija Kristova raspeća. U sobi su bile dvije rasklimane stolice, jedan ormar i sto. Zbog spuštenih kapaka u sobi je bilo tamno i veoma vruće. Nicole je na sebi imala sivi ogrtač, ispod ogrtača bila je gola, kao što sam primijetio. Bila je bosa. Gladio sam drugom nogom svoju lijevu cipelu, noga me sve jače boljela. »Sjednimo«, rekla je Nicole. Sjeli smo na rasklimane stolice, za sto, ispred raspremljene postelje. Na stolu su se nalazile fotografije. Ugledao sam i mali magnetofon. Kabelom je bio spojen s utikačem. »Odista mi je žao zbog onoga što se dogodilo«, rekao sam. »I meni također«, rekla je Nicole. »Alain je bio protuha, ali sam ga voljela. Sad je mrtav. Sasvim sam sama, sada.« Nije se trudila da u govoru sakriva svoje loše zube. »Što ćete sada raditi?« »Otići«, rekla je. »Zar mislite da ću čekati, pa da dođu i također mene ubiju? Ovi ovdje su naši

prijatelji, kuća je njihova. Ali sada više ne mogu ostati.« »Kamo ćete?« »Bilo kamo. Dovoljno daleko. Otići ću iz Francuske. Za to mi je potreban novac. Jeste li ga donijeli?« »Jesam.« »Pokažite.« Pokazao sam joj snop novčanica što sam ih bio spremio u torbicu od kože, Angelin dar. »Imate li cigaretu?« »Više ne pušim«, rekao sam. »Svejedno mi je. Prokleto mi je svejedno. Sve mi je prokleto svejedno. Ali, na stvar, sad će vam se žuriti, zar ne?« »Tako je.« »Kao i meni«, rekla je Nicole. »Pripazite. Onda, kad sam vam u 'Majesticu' rekla kako vam mogu prodati čitavu istinu, to sam i mislila. Imali smo je već, Alain i ja. Alain me poslao da pregovaram s vama. Trebalo je da vas primim u apartmanu 'Residence de Paris' i da vam sve ispripovjedim, to bih i uradila da nismo primijetili kako su vas pretukli.« »To ste vidjeli — Alain i vi?« »To vam govorim. Alain je tada pomislio kako to neće ići, da je i suviše opasno. Kad biste došli gore i sve doznali i kada bi bomba eksplodirala, mi bismo bili gotovi. Znali bi oni koji su vas pretukli gdje ste doznali istinu.« »Tko su ti ljudi?« »Drugi«, rekla je Nicole. »Kakvi drugi?« »Gospode, pričekajte!« »Oprostite mi!« »No, dobro. Živci su mi popustili. I vaši, zar ne?« »Jest.« »Mogu to sebi i zamisliti«, rekla je žena koje sam se još tako lijepo sjećao, a sada preda mnom sjedi olupina. »Posrana je to stvar i za vas. Ali briga me! Moram odavde i za to mi je potreban vaš novac, a vi trebate istinu. Dakle, onda je rekao Alain: tako to ne može ići. Ja ću primiti čovjeka. Tebe nema. Bila sam, uostalom, u ormaru kad vas je Alain vodio po stanu. Ormar sa zrcalima u spavaćoj sobi, sjećate li se?« »Pogledao sam u nj«, rekao sam. »Ormar ima pomična vrata kroz koja se dolazi u malu prostoriju koja se izvana ne može vidjeti. Ta se prostorija nalazi između dva zida.« »Da me nisu pretukli, vi biste sa mnom razgovarali u spavaćoj sobi, a Alain bi se nalazio iza ormara u onoj maloj prostoriji, zar ne?« »Tako je.« »Jeste li uvijek tako radili kad biste imali mušteriju?« »Uvijek ne. Cesto. Kad smo nekoga htjeli ucijeniti. Ili kad sam se bojala. U svakom slučaju

poslije vaše posjete Alain se prestrašio, mislio je kako moramo za neko vrijeme nestati. Bili smo sad ovdje sad ondje, napokon smo se skrasili u ovoj kući. Odatle se Alain stavio u vezu sa Seebergom.« »Sa kime?« »Seeberg, onaj momak iz Hellmannove banke. Poznajete ga!« »Naravno da ga poznam. Ali da ga i Alain zna...« »Alain ih je znao sve, čitavu četu. To je ono što sam vam htjela prodati, vama, a ne jednom od njih! I suviše je opasno, neprestance je govorio Alain. Vi, vi ste bili neopasni, vi biste rado platili — u interesu vašeg Društva.« Nicole je rukom prošla kroz svoju nepočešljanu kosu. »Tako je Alain govorio, onda. U međuvremenu je postao nezajažljiv. Htio je iscijediti milijun iz Seeberga. Najmanje milijun. Seebergu je telefonom pravio duge zube. Trebalo je da se sastanu u Staroj luci, sinoć. Naravno, Alain nije uzeo materijal.« Nicole je zurila u svoje ruke. Lak sa nokata joj se odlijepio, ruke su joj bile prljave. »No, eto«, rekla je. Bol u mojoj nozi je nešto popustila. »Vi mislite da je Seeberg ubio Alaina?« »Osobno zasigurno ne! Za takve stvari imaju oni vlastite ljude, taj je specijalist.« Nagnula se naprijed. »Pogledajte, monsieur: Alain i Argouad bili su prijatelji, već godinama.« »Tko?« »Gospode, Argouad, Alžirac iz predjela La Bocca!« »Ah, tako. Pardon. I?« »Jednoga dana došao je Argouad Alainu i rekao mu, ti, kod mene je bila neka Talijanka, moram joj nabaviti dinamit. Mnogo dinamita. Plaća stotinu tisuća. Od tog trenutka se Alain počeo zanimati za stvar.« »Već onda?« »Jest, već onda. Poznavao je on mnoge ljude, moj Alain. Utjecajne, razumijete me. No, prikliještio se za njih i pazio što to njegovateljica radi s dinamitom. Isprva nije poduzimala ništa. Onaj Hellmann došao je u Cannes potpuno slomljen. Njega je Alain također promatrao. Slijedio ga je kad bi se ovaj vozio naokolo — k Fabianijevima, Kilwoodu, pederu. Thorwellu, Tenedosovima, Sargantani. Neprestance se Hcllmann navraćao tim ljudima.« »Samo je njima zalazio?« »Što želite time reći?« »Niste li možda koga zaboravili?« Razmišljala je, tada je mahnula glavom. »Što je s Trabaudom?« upitao sam. »Ah, tako, taj«, rekla je Nicole. »Jest, i taj je bio poslovno vezan za Hellmanna, ali s tom stvari nema ništa. Znam to sasvim pouzdano! Odmah ćete shvatiti zašto. Dakle, Hellmann kruži. Posjećuje također i vašu prijateljicu, madame Delpierre. Ta također nema sa tom stvari ništa. Samo ga je naslikala. No, već sam rekla, Alain je poznavao mnoge ljude. Poznavao je jednog Talijana, a taj je opet poznavao slugu kod Tenedosovih, onog Vittorija, Alain i Vittorio su se sastali. Vittorio je mrzio Tenedosove.« »Jest, Tenedos je milijarder.« »Ne«, rekla je Nicole strasno. »Ne zbog toga.«

»Zbog čega, dakle?« »Jer je Tenedos svinja! Ubilačka svinja! U Vittorija je osobito razvijen osjećaj za pravdu i nepravdu, za dobro i zlo, morate znati. Zbog toga je i rekao da će pomoći Alainu. Za to neće uzeti ni novčića. Samo ako može pomoći da se uništi Tenedos, taj morski pas s hladnjakom iza klavira, u salonu, odakle tada noću sa svojom starom jede kavijar i pije šampanjac, kukavna svinja, boji se, da je Vittorio nahuškao namještenike, pa će ovi Tenedosa ubiti kad bi pokazivao pred njima koliko je bogat.« »Da li je Vittorio nahuškao namještenike?« »Nije to bilo potrebno. Što mislite? Kakvo ti ljudi imaju mišljenje o Tenedosu! Ali neće oni ubiti Tenedosa. Vittorio i Tenedosovi namještenici nisu ubojice. Ubojice su oni drugi.« »Ne razumijem«, rekao sam. »Pričekajte. Objasnit ću vam. Sve ću vam objasniti. Vittorio je sproveo vod u salon sa skrivenim mikro-aparatom. Kad je Hellmann opet jednoć došao i u salonu razgovarao s Tenedosom, Vittorio je u svojoj sobi, do njegove sobe vodi spoj, pustio u rad magnetofon. Ovaj ovdje. U jednoj kaseti je zabilježeno što su razgovarali Tenedos i Hellmann. Kaseta je unutra.« Ukopčala je magnetofon. »Poslušajte. Nema početka. Vittorio nije pravovremeno ukopčao. Ali dosta je i ovo.« Pritisnula je taster. Začuo se muški glas ... »... vama sam već dvaput rekao kažem vam i treći put: nisam ništa znao o vašim prokletim poslovima! To sam rekao i svima ostalima, pogotovu onom Kilwoodu. Nisam znao ništa sve do večeri kad me onaj nagovorio u 'Frankfurter Hofu’. Otišao sam još iste noći u banku i pogledao odjel deviza. Bilo je to prvi put, prvi put, razumijete li me, Tenedos, da sam doznao kakve je poslove Kilwood u vaše ime, sa Seebergom, iza mojih leđa, već godinama vodio krijumčareći prljave milijarde! U ime svih vas! Zbog toga sam došao ovamo! Seeberga, tog hulju, telegrafski sam napao, na žalost nisam to mogao učiniti javno.« »Hellmannov glas«, šaptala je Nicole. Bilo je to idiotsko objašnjenje, ali kimnuo sam glavom, nagnuo sam se nad magnetofon. Glas, koji se sada začuo, poznavao sam, bio je to Tenedosov glas. Kako slijedi ispisujem dijalog oba glasa, tako kako sam ih slušao iz magnetofona. TENEDOS: »Ono što tražite, ludost je! Ne možete transakciju s funtom vratiti u stari kolosijek, a da to nitko ne primijeti.« HELLMANN: »Mogu! Mogu!« glas je zvučao zdvojno i bespomoćno. Taj čovjek i sam nije vjerovao što govori. »Sve iznose moram iznova knjižiti, stara knjiženja moram nazvati drugačijim imenom... A pri tome mi morate pomoći. Ne dopuštam da vi uništite moj dobar glas.« TENEDOS: »A ja vam govorim kako vam nitko neće vjerovati da ništa niste znali o transakcijama.« HELLMANN: »Dovest ću prve stručnjake! Bankari iz čitava svijeta moji su prijatelji. Najbolje ljude. Dokazat ću kako postoji nesavjesni gad u liku generalnog opunomoćenika koji samostalno vodi odjel deviza u jednoj banci, a ima moje puno povjerenje, dokazat ću kako je u svako vrijeme moguće praviti takve poslove a da vlasnik banke nije kadar ništa doznati o tome.« TENEDOS: »Nemojte toliko vikati.« HELLMANN: »Vikat ću ja i glasnije! Odbili ste mi coverage za posao s kreditima. Seeberg je počinio svinjariju, funte je namjerno zadržao i nije ih proslijedio u Narodnu banku, htjeli ste me imištiti. Nadali ste se da ću sebi prosvirati kuglu kroz glavu kada sve doznam. Tada bi banka pripala

vama i onoj svinji Seebergu. Moju biste sestru u svako vrijeme prešli. Tražim od vas da svi zajednički pomognete pri pokrivanju gubitka. To sam također rekao i Kilwoodu.« TENEDOS: „Što vam je ovaj odgovorio?« HELLMANN: »Samo se smijao govoreći neka se samo ubijem.« TENEDOS: »Na to se čovjek može samo nasmijati.« HELLMANN: »Da? Je li to smijeha vrijedno? Vidjet ćemo kome! Govorim posljednji put, Tenedos! Tražim coverage za gubitak u markama koji je nastao. Odmah! Od svih vas! Kilwood je po nalogu svih vas radio kad je Seebergu izricao naloge.« TENEDOS: »četrdeset milijuna neće uništiti čovjeka kakav ste vi.« HELLMANN: »Ali osamdeset! Toliko mi je potrebno kad vam budem vraćao sve funte po staroj cijeni, pa zatim svi poslovi s kreditima što ću ih prenijeti na vas. Osamdeset milijuna neću moći podnijeti. Naravno, nikada više s vama neću praviti ma i najmanji posao. KOOD neka sebi nađe drugog bankara.« Nicole je zaustavila magnetofon. »Tako je to išlo još neko vrijeme«, rekla je. »Hellmann viče, Tenedos brblja, izvlači se, ne govori ni da ni ne. U svakom slučaju sigurno je jedno, Alain je to iščeprkao: Hellmann odista nije ništa znao o tim poslovima. Najbolji dokaz za to, toliko se uzrujao.« Nicole je dopustila da vrpca u kazeti preskoči nekoliko momenata, ponovo ju je zaustavila. Tražila je i pronašla početak jednog drugog razgovora, rekla mi je: »Dan poslije ovog Helhnannova posjeta Tenedosu došao je Grku drugi posjetilac. Sargantana. Ponovo su razgovarali u salonu. Ponovo je Vittorio snimao. Ponovo nedostaju prve rečenice.« Ukopčala je magnetofon. čuo sam ovaj dijalog... SARGANTANA: »... sve po planu, dragi moj. Hellmann nam je pao u stupicu. Bolje to nije moglo funkcionirati, što će sada doći već smo se dogovorili. Ponavljam još jednoć, jer vrijeme nas goni. Hellmannu nećemo pružiti pomoć u potpunosti. Puštamo ga isprva da ode na Korziku. Tada, kad se bude vratio, saopćit ćemo mu, recimo, našu odluku« TENEDOS: »On se neće vratiti.« SARGANTANA: »S božjom pomoću neće. Pretpostavka: svaki čini svoj dio posla u toj stvari. Vi ćete od apsolutno povjerljiva vrijednog čovjeka nabaviti dinamit i ostaviti ga kod njegovateljice, tako ste mi bar rekli. Je li taj čovjek vrijedan povjerenja?« TENEDOS: »U svakom slučaju.« SARGANTANA: »Ostaje mi da se nadam zajedno s vama. Ne preostaje mi sada drugo nego da se nadam zajedno sa svakim od nas kako se svaki od nas poslužio apsolutno povjerljivim ljudima kada pridonosi svojim dijelom općoj stvari.« »Da se počini zajedničko umorstvo«, rekao sam ja. Nicole je kimnula. TENEDOS: »Moj specijalist radi paklenu mašinu. Sve do električnih uređaja. To je preuzeo Thonvell. Njegov će čovjek ugraditi električni dio i stvar dovesti do kraja. Budući da je neprestance prisutna mogućnost kako će netko brbljati ili će možda pokušati da brblja — netko od nas, nemojte, se uvrijediti, riječ je o suviše velikoj stvari, ili netko od tih ljudi s kojima sada radimo, ipak su to gangsteri — zbog toga što, dakle, postoji mogućnost toga, Kilwood i vi ćete preuzeti nabavku jednog profesionalca koji će se odmah ubacivati i ubiti onoga koji nam postane opasan.« SARGANTANA: »Našli smo takva čovjeka.«

TENEDOS: »Tko je on?« SARGANTANA: »To vam neću reći. Kažem vam samo toliko kako je najbolji od svih. Nikada na njega neće pasti ni najmanja sumnja. Ali ime mu doznati nećete. Vi meni također niste saopćili ime svog čovjeka.« TENEDOS: »Lijepo. Zadržite za sebe to posrano ime. Samo neka taj profesionalac ima dobar njuh.« SARGANTANA: »Njuši taj, na to možete uzeti otrov.« TENEDOS: „Što je s onom dvojicom Francuza s kojima se Hellmann želi sastati?« SARGANTANA: »Clermont i Abel?« TENEDOS: »Jest.« SARGANTANA: »S njima nije baš ništa. Hellmann ne može s njima ništa zaključiti, ili im obećati ma i najmanju stvar tako dugo dok s nama ne raščisti. Sam je. taj put smislio kako bi to nama bila stanka, pa da razmislimo. Kad je jednoć na putu, mi više nemamo o čemu razmišljati. Nesreća, samoubojstvo, ubojstvo — nikada se neće doznati budemo li svi upleteni u to, svaki svojim dijelom. I ako profesionalac bude imao dobar njuh. Tada će se naš plan, da se riješimo Hellmanna, u potpunosti ispuniti.« Nicole je ponovo zaustavila vrpcu. Iskopčala je aparat. »Kolektivno umorstvo«, rekla je, »jest, monsieur, bilo je. A kako je samo sve dobro išlo! Eksplozija. Profesionalac. Vialea su maknuli s puta, nema sumnje, zbog toga što je pronašao trag koji je ukazivao na Alžirca, onog Argouada. Ubijena je, također, i njegovateljica, jer je postojala mogućnost da će progovoriti. Pokušali su i vas maknuti s puta, jer ste im postali neugodni. Ubili su mog Alaina pošto je prestrašio Seebcrga. Uvijek sam govorila Alainu neka ne razgovara s tim ljudima, neka posao napravi s vama makar i manje zaradio! Nije me poslušao. Nikada me nije slušao. A sada je mrtav...« Zašutjela je, gledala me kao da me uopće ne vidi. Dolje, u dvorištu, igrala su se djeca. Cuo sam njihove radosne glasove. »Kakve su to fotografije?« upitao sam. »Ah, tako.« Nicole je počela kopkati po malom brdu slika. »Alain je čvrsto zagrizao u tu stvar. Pronašao je čovjeka koji je konstruirao prvi dio paklene mašine. Straga, na slici, nalazi se ime i adresa.« Dala mi je fotografiju i uzela slijedeću. »Ovaj ovdje sačinio je električarski dio posla. Ime i adresa nalaze se također straga.« Gurkala je čitav niz fotografija po prljavu stolu. »To su fotografije sastanaka ljudi koji izlaze iz svojih radnja noseći materijal. Alain je uradio još nešto sasvim ludo.« „Što?« »Na ’Moonglowu', kad bi se jahta našla u Port Cantu, spavala su samo dvojica. Alain im je doveo kurve i uspio da ih mornari prime na brod, spavali su i pili s tim ženama. čitave noći Alain se neprimjećen motao po palubi 'Moonglowa.’ čekao je na čovjeka koji je trebalo da paklenu mašinu donese i da je ugradi, čekao je tri noći i tada se desilo. Naišao je netko. Alain ga je slijedio dolje u prostor za strojeve.« »Dolje nije bilo svjetla.« »Nije. Ali Alain je imao kameru s infra-zrakama. Infra crveno svjetlo se ne može primijetiti. Ali se takvom kamerom mogu praviti izvanredne fotografije. Alain je fotografirao tu osobu koja je paklenu mašinu sakrila u prostor za strojeve. Eto te fotografije.« Nicole mi je pružila i posljednju fotografiju. Ugledao sam prostor za strojeve jednog broda,

montažom nekog sandučića bavila se Hilda Hellmann, 'Briljantna Hilda', sestra Herberta Hellmanna.

33 U dvadeset i jedan sat i trideset ponovo sam bio u ’Majesticu'. Zamolio sam ih neka mi dadu još jedan, veći sef i sav materijal što mi ga je Nicole Monnier prodala za stotinu tisuća franaka, stavio sam u taj sef. Ključ od tog sefa stavio sam u onaj prvi, manji sef. Portir, komu sam, kao i uvijek, ostavio drugi ključ neka mi ga čuva, rekao mi je: »Razgovor s Düsseldorfom, za vas, monsieur Lucas. Gospodin već zove četvrti put. Kabina tri, molim.« Otišao sam u kabinu i podigao slušalicu. »Roberte?« »Gustave! Imam nešto ...« Neki zagonetan osjećaj nije mi dopustio da govorim, „Što se dogodilo?« Upitao sam. »Vraćaš se«, rekao je Gustav Brandenburg. Glas mu je bio hladan. »Prvim jutarnjim avionom. Odmah ovamo.« »Zašto?« »Iz ovih stopa prestaješ voditi ovaj slučaj.« »Ali zašto?« povikao sam. »Angela Delpierre.« „Što je s njom?« »Znaš ti to točno.« »I ti također! Pili smo u njeno i u moje zdravlje, pili smo za našu sreću!« »Ne mogu se sjetiti.« »Čovječe, Gustave...« »Ljudi su se ovdje potužili. Ljudi iz Cannesa. Veoma opasni ljudi.« »Jest, mogu sebi zamisliti, kakvi su to ljudi.« »Nisu se potužili meni, već direkciji. Direkcija smatra tvoje ponašanje neodrživim. Ispričala se svim tim ljudima i obećala im da će te odmah povući iz posla. Sad si zreo za penziju, Roberte. Ako je dobiješ. Ipak, grub prekršaj službene dužnosti...« »Gustave«, rekao sam, »zar više ne znaš kako si rekao, na mene se vas dvoje uvijek možete osloniti, ma što se dogodilo, i ma što došlo? Ne znaš da si tako govorio?« »Ne«, odgovorio je Gustav, moj dobar prijatelj Gustav Brandenburg. Povikao sam: »Nema toga što ne bih učinio za vas, za vašu ljubav, za tebe! Za vas dvoje! Ako je voliš, sve ću učiniti i za nju! To si rekao!« »Ne viči toliko«, rekao je Brandenburg. Smijao se zlobno. »Odista? Jesam li to rekao? Pa što? što me se tiče moja nedavna brbljarija.« »Ti prljava svinjo...« »Začepi gubicu«, rekao je Brandenburg. »Vraćaš se prvim avionom i javljaš se meni, je li to jasno?« Objesio sam slušalicu a da i odgovorio nisam. Izašao sam u predvorje i razmišljao kako se nalazim u smiješnoj situaciji, u ludo smiješnoj

situaciji, najkomičnijoj u mom životu. Glasno sam se smijao. Ljudi su me začuđeno promatrali. Zamolio sam portira neka mi osigura jedno mjesto u prvom jutarnjem avionu za Düsseldorf. »Ali sobu u nas zadržavate, monsieur Lucas?« »Jest«, rekao sam automatski. »Uskoro ću opet biti ovdje.« »Radovat ćemo se tome, monsieur Lucas.« »Možda noćas ne budem u hotelu, ujutro ću odmah otići na aerodrom.« »U redu, monsieur. Želimo vam sretan put i još sretniji povratak. Ah, poslijepodnevnom poštom za vas je došlo pismo.« Pružio mi je omotnicu. Ugledao sam ime i adresu mog prijatelja i advokata dr Paula Fontane.

34 Angela je sjedila priljubljena uza me na njihaljci što se nalazila u uglu velike terase. Iz dnevne sobe padalo je svjetlo po mnogim cvjetovima. Padalo je i na pismo što sam ga držao u ruci. Čekao sam da ga otvorim sve dok nisam došao Angeli. Sad sam ga glasno čitao: »’Veoma poštovani gospodine Lucas’ — mi jedan drugome govorimo ti, razumiješ li me, ali to je službeno pismo — 'u prilogu vam dostavljam kopiju pisma advokata dr Borcherta. Advokat dr Borchert je pravni zastupnik vaše žene. Nadam se da će vam biti moguće učiniti mi posjetu u svrhu dogovora. Sa osobitim štovanjem — Paul Fontana’... Gdje je taj prilog?« Izvukao sam tanji papir iz omotnice, razvio ga i počeo čitati: »’Vrlo poštovani gospodine kolega! Gospođa Karin Lucas dobila je od vas pismo u kojem joj javljate kako njen muž traži rastavu i kako ste taj zahtjev za rastavu već dostavili sudu. U ime svog klijenta izjavljujem kako ona i ne pomišlja na rastavu ni pod kojim uvjetima. Apsolutno sam siguran kako sud zahtjev za rastavu vašeg klijenta, na temelju upravo spomenute situacije, ni pod kojim uvjetima neće uzimati u obzir. S kolegijalnim poštovanjem — Borchert, advokat.'« Ispustio sam iz ruku papir i pogledao Angelu. »Dragi bog nas očito ne voli baš mnogo«, rekao sam. »Ne govori tako«, rekla je Angela. »To je tek početak. Znali smo u što se upuštamo, znali smo da će biti teškoća, velikih teškoća. Pa što? Mi imamo jedno drugo. Uvijek ćemo ostati zajedno. Nitko nam to ne može zabraniti, čak ni tvoja žena. Ni tvoja žena, a nijedan sud na svijetu ne može te siliti da joj se vratiš.« »Hrabra si«, rekao sam. »Realistički mislim. Mi smo muž i žena pred samima sobom. Ono što nedostaje je potvrda o tome, komad papira. Komad papira, Roberte.« »Jest«, rekao sam, »jest, tako govoriš danas. Ali za dvije, tri godine...« »Uvijek će to biti komad papira, što nedostaje — možda. A možda i ne. Tvoja će se žena možda predomisliti. U životu se događa uvijek ono suprotno od onoga što se očekuje.« »Ne ovdje. Ne kada je riječ o Karin.« »Možda ipak. Takav si pesimista, Roberte. Nemoj mi proturječiti, upravo si to. Volim te, također i zbog toga, ali sada kad sam ja kraj tebe, moraš biti optimist, moraš imati mnogo više povjerenja u sebe. Već si ga zadobio. Još ćeš ga više zadobiti.« »Rado bih bio toliko hrabar kao što si ti«, rekao sam. »Alija to nisam, na žalost.« »Pokušat ću da to budem, za nas oboje«, rekla je Angela. »Poslije tri godine mogu se, s mnogo sreće, rastati i protiv Karinine volje.« »A bez sreće nikada. U ovom trenutku o tome uopće ne-ćemo razmišljati. Makar se ti i nikada ne rastavio! Makar se nikada ne budemo mogli uzeti! Voljet ću uvijek samo tebe Roberte! Jesi li to napokon shvatio, da li mi napokon vjeruješ?« »Jest«, odgovorio sam. »Tada ću za čitavo vrijeme, što još živim, ostati samo tvoja ljubavnica. Nije me briga nizašto. Uopće se ne brinem. Tako dugo dok i ti mene također voliš sve mi je svejedno, čudnovato je kako ta riječ 'ljubavnica' u tvojem jeziku ima prizvuk nečeg ponižavajućeg. Ima U neka ljepša riječ, kaži, ima li neka ljepša?« »Nema.«

»Pošteno kazano: uvijek sam računala time kako se tvoja žena neće rastati od tebe. Za mene je uvijek važno bilo samo jedno, kako to neće utjecati na moje osjećaje prema tebi, kako to neće utjecati na našu ljubav.« Jak udarac vjetra srušio se na terasu. Pogledao sam uvis. Nebo se naoblačilo. Iznenada je postalo hladno. Prvi put otkako sam poznavao Cannes, bilo je hladno. Uslijedio je i drugi udarac vjetra. Tada je započela, još daleko, ali se brzo približavala, oluja. »Što je to?« »Mistral«, rekla je Angela. »Hajde, uđimo.« Ustala je. Pomogao sam joj odnijeti u stan pokrivače i jastuke, pomogao sam joj još da smotamo golemi zaklon za sunce. Oluja je sada zahvatila Cannes. šaptala je, gunđala je, divlje je zavijala, udarala o žaluzije, palme su šumile. Mnogi su cvjetovi na terasi bili zgnječeni. Namučio sam se dok sam zatvorio velika staklena pomična vrata kad smo napokon sve osigurali. »Mistral?« upitao sam. »Jest«, rekla je Angela, »katkada se pojavi. Nije to ugodan vjetar.« »Zašto nije?« »Svi ljudi postaju nervozni. Sve ljude počinje boljeti glava. Mistral je hladan sjeverni vjetar što dolazi iz doline Rhone. Ne pravi takvo lice, Roberte. Molim te! Moraš mi vjerovati što ti kažem. Makar čitav svoj život ostala tvoja ljubavnica — što da bude ljepše?« Zagrlio sam je i poljubio. Pali smo na kauč. Mistral je bjesnio oko kuće. Udarao je o staklena vrata, napolju je škripalo, zviždao je, i jaukao, zavijao je taj vjetar, a osjećali smo ga i kroz pukotine na prozorima. Napokon, kad sam se oslobodio Angele, ugledao sam suze u njenim očima, pio sam ih poljupcima. »Plačem, jer sam toliko sretna«, šaptala je. »Naravno, samo zbog toga što si toliko sretna«, rekao sam i nastavio poljupcima otirati suze, ali nailazile su sve nove, a mistral je bjesnio oko naše kuće, oko jedinog mjesta na zemlji gdje smo se osjećali sigurni. Vjerojatno.

35 I te noći jedva da smo spavali. Pili smo šampanjac i promatrali, dolje, uzburkano more. U Port Cantu plesala su pozicijska svjetla na jahtama. Gledali smo neki film na televiziji, a potom smo slušali još posljednje vijesti, a tada je Angela namjestila ploče Cola Portera. Oluja je bila sve žešća. »U normalnim slučajevima traje tri dana«, rekla je Angela. »Je li ti hladno, dragi?« »Nije.« Na sebi sam imao svoj jutarnji haljetak, a ona ogrtač od frotira. »Moram u Düsseldorf«, rekao sam. Kimnula je glavom. »Brandenburg želi razgovarati sa mnom.« »Ah, jest, što je bilo danas poslije podne? Jesi li uspio?« Slušao sam glazbu Cola Portera, slušao sam zavijanje, grmljavinu i uzdisanje mistrala. Poslije onoga što je Angela rekla, put kojim mi je sada bilo poći bio je za mene jasan, potpuno jasan. Razmišljao sam o njemu. Moram poći njime, nije bilo druge, želim ovdje zapisati kakav je to bio put, ništa neću prešutjeti. Nije bilo lijepo što sam naumio da uradim. Nije bilo pošteno. O, nije! Bilo je to nešto kriminalno, neskrupulozno, i ako hoćete vrijedno prijezira. U ovo posljednje baš nisam osobito siguran. Nisam ja uvijek bio takav, takav kakav sam ove olujne noći. Ophođenje s huljama učinilo me da i sam postanem hulja. Tako sam postao kriminalac, bez ikakvih skrupula, vrijedan prijezira, možda je tome tako. čitali ste sve što se do sada događalo. Znate što mi se dogodilo. Bit ću lišen svih svojih zadataka. Bolestan. Najkasnije za šest mjeseci amputirat će mi nogu. Kakvo će to biti vrijeme, poslije? Angela je bila toliko hrabra, želi biti moja ljubavnica, do kraja svog života, ako se moja žena ne bude htjela rastaviti. Ali još nije znala za amputaciju. Nije ništa znala kakav mi je položaj u poslu. Bila je jedina, velika, nadstvarna ljubav u mom životu. Znao sam sada sasvim pouzdano — pri svom mojem pesimizmu, ma kakav ja bio Joe-Dilema — znao sam kako će me Angela voljeti i sa jednom mojom nogom, voljet će me kao što me voli i noćas. Ako se izvučem. Ako se ne budem izvukao, moram se pobrinuti za nju. Ako se izvučem, moram se pobrinuti za nas oboje. Pogledajte, nisam ja razmišljao u uobičajenim moralnim pojmovima — više to nisam mogao poslije svega što mi je Nicole Monnier pričala, danas poslije podne, u Frejusu, poslije Brandenburgova prostačkog poziva, poslije Karininog nećkanja kojim ne pristaje na rastavu. Nisam razmišljao više o tome što bih kao pošten čovjek morao činiti. Pošten čovjek! što ti je pak to? Gledam skupinu takozvanih poštenih ljudi, upoznao sam ih, visoko su cijenjeni, boje ih se, svemoćni su, a nisu drugo do mizerni zločinci i ubojice. Ljudi su to koji rukovode svjetskom inflacijom, što male čine sve siromašnijima, a bogate sve bogatijima. Zdravi su to bili ljudi. Ljudi kojima neće pasti ni vlas s glave — makar počinili višestruko ubojstvo — jer zločini i zločinci, ako su i suviše veliki, prestaju biti zločin i zločinac. No, dobro, sad ću i ja biti poput njih! Već sam otprilike znao kako ću početi — kako ću Angelu i sebe osigurati za svaki slučaj, za sva vremena, što nam još preostaje života na toj zemlji. Tako je to bilo sa mnom ove olujne noći. Budete li i dalje čitali, proklinjite me, neka vam se zgadim — protiv toga ja ne mogu ništa. Ili ćete me možda i shvatiti.

36 »Ah, jest«, rekla je Angela. »Što je bilo danas poslije podne? Jesi li što postigao?« Pogledajte, već su počinjale, laži. »Bio sam u Fréjusu. Kod prijateljice onog Alaina Danona kojega su izvukli iz Stare luke. Pripovijedala mi je kako je Danon već bio sasvim blizu istini, pa su ga zbog toga ustrijelili. Poznaje ljude s kojima je on surađivao. Bio je iznuđivač. Htio je znati istinu, a kad bi je imao, iskoristio bi je da ucjenjuje krivce. Ili bi tu istinu prodao onome tko najviše ponudi. To moram ispripovjediti Brandenburgu. Stajalo bi mnogo novaca da platimo tim ljudima. Možda Brandenburg ne može sam odlučiti što da se uradi. Mora u takvu slučaju pitati Direkciju. U svakom slučaju mogli bismo imati istinu — iako bi to bila veoma skupa istina. Istinu o Hellmannu i svim njegovim prijateljima ovdje.« Slušao sam stabla kako škripe, i jauču, toliko je jaka bila oluja. Negdje su kloparali crepovi na krovu. To mora da je ona stara vila Kazbek što se nalazila ispod nas, a gdje su nekoć ruski prinčevi slavili svoje svečanosti. Rezidencije nisu bile pokrivene crijepom. Osjećao sam propuh u dnevnoj sobi. Bura je prolazila posvuda, tako se činilo, čak i kroz betonske zidove, metal i staklo. Na sreću Angela je i suviše bila zabavljena nama i nije više postavljala nikakvih pitanja koja bi se ticala ovog slučaja. Umjesto toga me upitala: »Kada moraš poći?« »Sutra, ujutro, prvim avionom.« »A ... A kad ćeš se vratiti?« »Uskoro«, rekao sam. »Veoma brzo, draga.« »Sada to ne smije dugo trajati, molim te, Roberte!« »Brzo ću se vratiti«, rekao sam i pomislio, mimo ti to mogu obećati. »Jako si mi potreban.« »I ti meni također. Budi mirna. Uskoro ću opet biti uz tebe.« »Nagnula se nada me i poljubila zlatan novčić što je visio na lančiću oko mojeg vrata. Poljubio sam također i ja novčić što je visio između Angelinih dojki. čim sam joj dotakao kožu oboje smo se uzbudili, ponovo smo se ljubili, uz glazbu Cola Portera i bjesnilo oluje. Napokon smo zaspali, čvrsto priljubljeni jedno uz drugo, pokrili smo se pokrivačem od flanela. Probudio sam se u pola sedam. Sat mi je bio uvijek na ruci. Vidio sam kako je nebo još uvijek sivo, slušao sam oluju koja nije prestajala. Na terasi, napolju, savijalo se cvijeće na vjetru. Probudio sam Angelu mnogim nježnim poljupcima, a kad je otvorila oči, odmah se nasmiješila i zagrlila me. Pili smo čaj, brzo smo se okupali i odjenuli. Dok sam se brijao, Angela je spremila moj kovčeg. Napustili smo stan u osam sati. Angela je zahtijevala da me odvede na aerodrom. Imala je na sebi smeđe hlače i širok ogrtač boje limuna, onakva kroja kakve su bile vjetrovite američkih vojnika, tijelo joj se gubilo u toj odjeći. Vozili smo se kraj obale. More je plavilo na mnogim mjestima cestu, oluja je otežavala vožnju, kola su se pomicala. Sve je bilo sivo, krajolik, svjetlo, nebo, more. Prošli smo kraj TETOUA, lokala gdje smo jeli bouillabaisse. Oluja je svinula poprečni zid. Ljudi su se trudili da ga poprave. »Boli li te glava?« upitala me Angela. »Jest«, rekao sam.

»I mene također«, rekla je. »Ponovo nešto što nas oboje mori. Ako te jako boli, želim da to bude i sa mnom.« Bože moj, pomislio sam i zaustio: »I sa mnom je također tako, Angela.« Pratila me na aerodrom, sve do posljednjeg zabrana, dalje više nije smjela. Tu smo se poljubili. Uzeo sam joj obraze u svoje ruke, moje ruke i njeni obrazi, sve je to bilo hladno. »Nalazit ću se na drugom balkonu«, rekla je Angela. Sasvim užurbano poljubila mi je ruke, tada je otrčala. Kad sam izašao iz aerodromske zgrade i pošao k autobusu što je na nas čekao, pogledao sam gore, drugi balkon. Danas je na tom balkonu bio samo jedan čovjek — Angela. Oluja joj je divlje motala kosu, jednom ju je rukom morala pridržavati, drugom se držala za ogradu da ne bude oborena. Usprkos tome mi je mahala, a ja, koji sam također glavinjao nošen jakim vjetrom, odvraćao sam joj pozdrave, pri tom sam razmišljao: bude li sve išlo onako kako sam zamislio tada je to posljednji put kako se opraštam, jest, posljednji put. Ušao sam u autobus koji nas je poveo na pistu, a i po autobusu je udarala oluja tako snažno da je vozač s naporom održavao pravac. Napolju, kraj aviona, još jednoć sam se okrenuo prema balkonu za posjetioce, ondje se nalazila Angela, ugledao sam njenu crvenu kosu, još jednoć mi je mahnula, a ja sam joj također mahnuo, stajao sam tako dugo na stepenicama kojima se ulazi u avion dok me nije stjuardesa pozvala. Poletjeli smo na more, pilot je digao mašinu brzo, osobito strmo ju je digao, potresla se i probijala režući koso pravac vjetra, natpis FASTEN SEAT BELTS neprestance je stajao iznad ulaza u pilotsku kabinu, čitavog leta ostajali smo vezani, bio je to veoma težak let. Mnogim ljudima je pozlilo. Bio sam sabran i siguran u svoju budućnost. Pogledajte, prije no što ste se odlučili da postanete zločinac, morali ste proći zasigurno sve moguće vrste muka i grižnje savjesti. Ali kad ste jednoć odlučili, gotovo je s grižnjom savjesti i mukama. Tako je to bilo sada sa mnom. Ništa me više nije morilo, nisam više znao za krivnju, odlučio sam da budem kao i oni. Još nikada nisam bio toliko miran u svom životu kao sada kad sam sama sebe slao da počinim zločin.

37 »Učinio sam za tebe što sam mogao«, rekao je Gustav Brandenburg, usta su mu bila puna kokica dok je govorio. »Već mi se jezik umorio. Pojma nemaš što sam sve pokušavao da te izvučem. Sve je bilo uzalud. Žao mi je. A ti si odista prokleti idiot.« »Kako to misliš?« »Mi Direkciju zavaravamo već tvojim zdravstvenim stanjem. To tebi nije dosta. Moraš ondje dolje naći sebi i ženu. Ponašaš se kao luđak. Dok god si radio kod mene, mogao si posvuda u svijetu fukavati što god ti je bila volja, a tako si se i ponašao. A sada, neka velika ljubav! Idiot si, najidiotskiji.« »Gustave?« »Da?« Na sebi je imao košulju s modro-narančastim crtama. »Zadrži jezik za zubima«, rekao sam tiho. »Što?« Njegove svinjske oči postale su lukave. »Ako se već ne možeš sjetiti kako si mi u toj ljubavi zaželio svako dobro i kako si me blagosiljao zbog toga i kako si rekao da ćeš za volju naše ljubavi učiniti sve, tada bar drži jezik za zubima kada je riječ o toj ljubavi. To se tebe, naime, baš ništa ne tiče.« Progutao je kokicu što ju je upravo imao u ustima, debelim je prstima bubnjao po pisaćem stolu, promatrao me ljutito. »Baš pravi ton«, rekao je, »čestitam. U svojem si položaju još i svojeglav. Bravo. Izvanredno. Baš izvanredno. Nikada nisam rekao nešto tome slično kako sam osobito sretan tom novom ženom, nikada u životu to nisam rekao.« »Lažove!« »Ti, kurvin sine! Možeš me nazivati kako te volja! S tobom je gotovo!« povikao je nenadano. »Gotovo! Jesi li me razumio?« Dakle, to je ponovo bio moj stari Gustav. »Već dugo ja to razumijem«, odgovorio sam. Odmah se umirio. »Slučaj smo ti oduzeli, kao što kažem. Odmah. Dao sam ti jednom traveller čekove u iznosu od trideset tisuća, a jednom je to bio iznos od pedeset tisuća maraka. Gdje su čekovi?« »Ovdje«, rekao sam i stavio knjižicu pređa nj. Prije no što sam se odvezao Gustavu potražio sam svoju banku i onog sretnog starog gospodina Kressea, uzeo sam sa svog računa osamdeset tisuća maraka. »Zar toliko? što ste to naumili, gospodine Lucas?« upitao me Kresse prestrašen. Bio je on, kao i svi namještenici koji rade novcem, uvijek prestrašen kad čovjek zatraži svoj novac. Mora da su tako psihički građeni, ti ljudi. Ti ljudi tuđ novac, koji njima uopće ne pripada, usprkos, svemu, smatraju svojim novcem, novcem što ga moraju čuvati. »Nemojte praviti nikakvih gluposti, sada, u vašem položaju. Pomislite da će vam novac biti potreban za život. Kada uzimate sada toliki iznos...« »Ponovo će stići novac na moj račun, gospodine Kresse«, rekao sam. »Potrebna mi je ta suma kako bih otkupio traveller čekove.«

Tako sam i uradio. Istina je, golemi dio moje ušteđevine bacio sam u igru, ali to sam morao učiniti, to se uklapalo u moj plan. Bilo je jasno da će Gustav, sada, naravno, zatražiti traveller čekove našeg Društva, a prave sam upotrijebio da platim Nicole Monnier. Knjižicom punom čekova odvezao sam se Gustavu. Sad sam ih stavio preda nj. »Evo«, rekao sam. Bio je to opasan trenutak, jer je odmah mogao primijetiti kako su to drugačiji čekovi od onih što mi ih je bio dao, ali i on je također bio ponešto uzrujan i ogorčen mojim hladnokrvnim ponašanjem. Vjerojatno je očekivao da ću cviliti. Zbog toga sam se tako i ponio. Čekove je površno pogledao i gurnuo ih u stranu. »Punomoćja«, škrgutao je. »Ključ šifre.« Sve sam mu predao. Sve sam to jutros uzeo, kad me ono Angela vozila u Nizzu, iz svoga sefa, u ’Majesticu’. Mnoge stvari o kojima Gustav pojma imao nije, nalazile su se u ’Majesticu’, u onom drugom, većem, sefu. „Što će sada biti sa mnom?« upitao sam iako sam znao odgovor. Htio sam samo vidjeti kako će moj prijatelj, moj dragi prijatelj Gustav, sve to formulirati. »Što ti sebi umišljaš. Društvo te više ne treba. Ljudi koji su se požalili na tvoj odnos s onom tvojom rekli su našim najvećim bogovima da si se naprosto u Cannesu ponio bestidno. To sebi GLOBAL ne može dopustiti. Mi branimo svoj po čitavu svijetu poznati ugled. Smatrao sam te pametnijim, čovječe. Ali lijepo. Nikada me nisi slušao. Cim ti se digao...« »Gustave«, rekao sam, »velika si ti svinja.« »A ti si zatajio. Potpuno zatajio. Mućak«, rekao je i zapalio sebi havanu, smrdio je po znoju. To sam govno podnosio devetnaest godina, razmišljao sam zapanjen. Devetnaest godina. Neshvatljivo. »Tratio si vrijeme i novac Društva«, nastavio je Gustav. »Imao si sve šanse, svaku mogućnost, neograničena sredstva, a što si uspio u našem interesu? što si saznao? Govno si saznao. Pregazilo te vrijeme, Roberte. Ti si gotov. Gotov si i točka. Više te ne mogu upotrijebiti. Nijedno te društvo više ne može upotrijebiti.« Smijuljio se. Ja sam se također smijuljio. Upravo zaljubljeno smo gledali jedan drugoga. Tja, ne znaš ti šta sam ja sve doznao. »Ili misliš drugačije? Tada mi reci! Ne želim da pomisliš kako ti se čini nepravda. Koliko si uspio? Kaži.« »Ništa«, rekao sam snuždeno i mislio pri tom na sef u ’Majesticu’. »Baš ništa.« »Živio si kao bubreg u loju, to si radio, fukao si, provodio si slatki život, s onom...« »Gustave«, rekao sam brzo, »kažeš li još i jednu riječ izbit ću ti tvoje smrdljive zube.« Ustao sam. Pogledao me pun nevjerice. Takva me nije poznavao. Cigara mu je skoro ispala iz usta, zadržao ju je u posljednji čas. Pepeo mu je pao po odvratnoj košulji. „O toj ženi da nisi nikada izustio ni riječi, shvaćaš? Stajat će te to novog zubala! Razbit ću ti gubicu, ti pseto, makar to bilo posljednje što budem uradio. Shvaćaš li?« Smijuljio se. »Nijedne riječi o dami. Ljubav je nebeska sila. Imat ćeš sada mnogo vremena za svoju ljubav. Mogu ti, naime, saopćiti radosnu vijest da si od ovog trenutka suspendiran. GLOBAL je pošten. Pošteniji no što si to zaslužio. Ne želi te uništiti, šalje te ranije u penziju na temelju mišljenja doktora Betza. Ne zbog toga što si se ponio skandalozno i što si zapustio svoje dužnosti i što si osramotio GLOBAL, ne, u penziju ideš iz zdravstvenih razloga. Pismo kojim ti se to saopćava, nalazi se u Direkciji. Dobit ćeš ga još danas. Dobit ćeš svoju penziju takvu kakva je i predviđena. Za nas više ne radiš. Tvoja penzija će ti se doznačivati. Kaži da nismo pošteni?« šutio sam.

»No, lijepo, nastavi šutjeti. Meni je to sasvim svejedno. Znaš li, Roberte, zapravo te nikada nisam trpio.« »Ni ja tebe, Gustave.« »Uvijek sam znao kako će s tobom tako završiti. Ujedaš ruku koja te hrani. Nelojalan si spram GLOBALA. Dovodiš ga na zao glas. Jednom ćeš to uraditi, uvijek sam to znao.« »Tada viđaš koliko si bio u pravu«, rekao sam. Sve se odvija po planu, točno, kao što sam to sebi predstavljao. Ali morao sam saznati više. »Tko će preuzeti slučaj? Bertrand? Holger?« »Nitko«, rekao je Gustav. „Što to znači, nitko?« »Slučaj je zaključen. Mi plaćamo.« Na tome sam gradio. U to sam bio uvjeren — šesto čulo, poslije devetnaest godina. Naravno, bilo je to dobro. Bilo je to izvanredno, ne, ne, dragi bog me voli, veoma voli. Naravno, glumio sam. Ustao sam i povikao: »Plaćate? Jeste li poludjeli? Zašto plaćate, prokletstvo?« »Sjedni«, rekao je Gustav. Bio je odvratan. Devetnaest godina sam podnosio čovjeka koji je bio odvratan, a i izgled mu je bio odvratan. Sada je to bila prošlost. »Tebi je ionako svejedno hoćemo li ispljunuti petnaest milijuna ili ne. Naprotiv, to te raduje.« O, jest, razmišljao sam, raduje me. »Plaćamo ponajprije puni srdačnih pozdrava tvojoj nesposobnosti. Ništa, odista ništa nam nisi mogao reći, pa da sve to prikažemo kao samoubojstvo.« »To je istina«, rekao sam. »I to stoga, jer i nije bilo samoubojstvo, već ubojstvo kako to svi vi točno znate kao što znam i ja.« »Samo nemoj ponovo postati drzak« rekao je Gustav. Komadić njegove havane već je davno bio sažvakan. »Još se nije pronašao ubojica. A po svemu sudeći neće ga i naći. Da nisi potpuno ishlapio, sabrao bi u najmanju ruku toliko dokaza da bismo imali razloga pričekati plaćanjem — čekali bismo unedogled. Ali ne, gospodin mora fukati umjesto da radi. Gospodin sere po nama, a mi ga plaćamo. Gospodin...« »Kuš. Platit ćete, dakle, petnaest milijuna.« »Jest.« »Kada?« »Sada. Odmah. Možda smo već i platili. Advokati 'Briljantne Hilde’ dobro su nam se popeli na grbaču.« Bilo je to izvanredno. »Kad čovjek pošalje nesposobnog činovnika, tada mora platiti.« »Sad ću ti nešto kazati«, rekao sam. Poznavao sam gospodu u Cannesu prilično dobro, imao sam svoju verziju čitave stvari. »GLOBAL nisu sapeli samo advokati 'Briljantne Hilde', na grbaču su vam se popeli sasvim drugi ljudi. Bogati ljudi. Superbogataši. Moćni ljudi. Supermoćni ljudi. Naravno, ne samo oni. Naravno, pomoću advokata, i oni treći. Možda su i oni, ma i djelićem, vlasnici GLOBALA. Ili su dobrim svotama osigurani kod vas. A ti ljudi, ma tko oni bili, su rekli: ako ne platite 'Briljantnoj Hildi’, dospjet ćete u neugodnosti. U mnogim zemljama. Pričinit ćemo vam mnoge neugodnosti, veoma velike. To je ubojstvo, nema sumnje. Nije riječ o nesposobnom namješteniku što niste mogli dokazati samoubojstvo. Riječ je u tome što to odista nije bilo samoubojstvo. Dakle, platite — ili!« »Brbljarija s umakom«, rekao je Gustav, ali me nije gledao, promatrao je svoje prljave nokte. »GLOBAL ne dopušta da ga ma tko ucjenjuje.«

»Ne, GLOBAL plaća i obustavlja istragu, sasvim iznenada. U sličnim slučajevima, a to mi je poznato, libili biste se godinama, desecima godina, da platite, upotrijebili biste sve moguće nove trikove i sve nove smrdljive izgovore.« »Kažem ti, nitko nije pravio pritisak na GLOBAL.« »Ne, naravno ne«, rekao sam. »GLOBAL je i suviše fina tvrtka. Sa tako prljavim stvarima GLOBAL nema veze. Plaća prije no što se slučaj i objasnio. Doduše, to još nikada nije Društvo uradilo, ali ovoga puta čini to.« »Za nas je slučaj razjašnjen. Bilo je ubojstvo.« »A bio si osvjedočen kako je to samoubojstvo. To si osjećao u svojoj mokraći, zar se ne sjećaš?« »Prvo, svaki se čovjek može prevariti, drugo, moji mi osjećaji ne mogu pomoći kad sam u vatru poslao mućak. Petnaest milijuna — u guzicu.« Pričinjao se kao da će zaplakati. Tako je to bilo uvijek kad je Društvo moralo platiti. »Mora da sam poludio kad sam se zauzimao za tebe. Da ti daju penziju i da te ne izbace zbog lošeg držanja u poslu. I još moram dopustiti da me psuješ. To je hvala. No, lijepo. No, dobro. Uvijek sam znao da si seronja.« »Nisi dopuštao da to prozrem u trajanju od devetnaest godina, zar ne? Mora da je to za tebe bio pravi pakao.« »I bio je«, odgovorio je. »Radujem se da je to iza mene. Nestani. Da te nikada više ne vidim. Ako ikada budem pokušavao zaboraviti nečije ime, tada će to biti tvoje.« »Predstavi sebi«, rekao sam, »i sa mnom je jednako tako.« Mora da su mu u Direkciji sasvim dobro natrljali glavu, razmišljao sam. Osjećao sam se toliko lagan i veseo kao što to već dugo bio nisam. Moj se plan ostvaruje, moj se plan ostvaruje! »Nemoj se truditi, ostani da sjediš, Gustave.« Ustao sam. »I ostavi ruku na cigari. Ja ti svoju ruku pružiti neću. Nastavi da živiš u miru božjem, Gustave, ti, najbolji pjevač u GLOBALU.« Pljunuo je na sag. »Idi do đavola«, rekao je. »Neće potrajati dugo i tebe biti neće. Nemoj se truditi, i ne pokušavaj prosjački naokolo. Za mene si već mrtav. Bože, kako ću samo slobodno disati kad više ne budem morao gledati tvoju njušku.« »I sa mnom je tako, Gustave«, odgovorio sam. »Svoje dokumente želim imati još večeras u ’lntercontinentalu', jesi li me razumio? Naime, postoje i sudovi koji se bave radnim pravom.« »Ne želim ih upošljavati, ti mali seronjo«, rekao je Gustav. »Poslije svega što si uradio — a da prešutimo našeg liječnika. Pomogao sam ti u toj stvari, kakav li sam bio glupan. Uvijek moram činiti dobro, prokletstvo, ja to naprosto moram.« »Jest, prokleto je to«, rekao sam. »Razgovarao sam s doktorom Betzom«, rekao je. »Misli kako će ti uskoro morati amputirati nogu. Znaš li kada će se to desiti?« Okrenuo sam se i preko velikog saga pošao prema vratima. Pažljivo sam stavljao jednu nogu ispred druge i noga me uopće nije boljela, srce mi je glasno lupalo, jer važna pretpostavka moga plana, najvažnije, sad se ostvarila, sve sam čuo od Gustava. Sunčev trag svjetla pojavio se u visokom prozoru. Bio je vruć dan u Düsseldorfu. Došao sam do vrata, otvorio sam ih, ušao u predsoblje. Zatvorio sam vrata za sobom. Gustav nije izustio ni riječi, ja sam također šutio. Bio je to kraj devetnaestogodišnjeg svinjarenja za GLOBAL, za bogatstvo onih ljudi koje uopće nisam poznavao. Bio je to, ako se pravo razmisli, potpuno logičan i pravilan kraj. U društvenom sistemu u kome

živimo, neće te namazati čokoladom kada te budu iscijedili i uništili i kada te se budu željeli riješiti, ah, ne, čak ni čokoladom.

38 »Što ćeš uraditi sada?« pitao me moj prijatelj, advokat dr Paul Fontana. Bilo je sedamnaest sati, istoga dana. Fontanino usko, glatko lice nije odavalo, kao i uvijek, ni traga onom što se odigravalo u njegovoj nutrini. Prošao je rukom po počešljanoj, smeđoj, čekinjavoj kosi. Sve sam mu ispripovjedio što sam bio doživio s Gustavom Brandenburgom. »Odletjet ću u Cannes«, odgovorio sam. »Već sutra. Cim dobijem napismeno od GLOBALA.« Dugo me gledao. „Što je?« »Roberte«, rekao je, »kao što nam je Borchert napomenuo, sud je odbio naš zahtjev za rastavu. Naravno. Uvijek sam se toga bojao. Ti si jadna svinja.« „O, ne«, rekao sam. „O, jest«, rekao je on. »Dobit ćeš sada tek dio svoje plaće. Bolestan si, sam si mi to pripovijedao. Ono, što budućnost tebi donosi... nije lijepo. Razumijem te s ljudskog stajališta, ali kao advokat moram suditi kako si protiv mojeg savjeta poslao svojoj ženi također još i novaca ... nemoj me samo tako gledati. Razgovarao sam s njenim advokatom, on mi je to rekao.« »Time je sad svršeno«, rekao sam. Mahao je glavom. »Ne, nije sada tome kraj! Uradio si nešto što nalikuje vlastitoj procjeni, procjeni sama sebe, a to inače mora uraditi sud i na to sam htio natjerati tvoju ženu da ona od suda traži, ako se sjećaš. A sad joj sam daješ petnaest stotina, plaćaš stanarinu i osiguranja. Pokušat ću, na temelju tvojih sniženih prihoda, ishoditi kod suda da platiš manje no što si to do sada svojevoljno plaćao. Nadajmo se kako će mi to uspjeti. Ti si, kao što kažem, uradio to, sam si sebe procijenio. Nije to bitno pridonijelo što se tvoja žena ne želi rastati.« Kopkao je po svojoj luli. »Zašto si to uradio, Roberte, protiv mojeg izričitog savjeta?« »Praznovjerja radi. I ona je tako mislila.« »Ona? Ah, tako. Ne«, nastavio je Fontana tiho, »ne vjerujem ja u tvoje praznovjerje. Uradio si to, jer si pošten čovjek — a ta žena je to također. Niste mogli podnijeti misao kako Karin ...« »Prestani«, rekao sam. »Zašto uzimaš advokata ako ne radiš ono što ti on kaže?« upitao je Fontana. »Umiri se, ja sam tvoj prijatelj, a to ću i ostati. Samo je riječ o tome kako ti sada jedva mogu pomoći. Što će se dogoditi za tri godine, to znaju samo zvijezde.« »Svejedno nam je, Angeli i meni. Nama je sve svejedno«, rekao sam, »ostat ćemo zajedno. Ovako ili onako.« »Je li to ona rekla?« upitao je Fontana udarajući lulom da se isprazni i ponovo je puneći. »Jest.« »To je izvanredna žena, Roberte.« »Jednako izvanredna kao i tvoja«, odgovorio sam. Fontana je zapalio duhan u luli. »Dakle, pokušat ću sniziti davanje za Karin. Bude li mi to pošlo za rukom, druga je stvar.

Vjerojatno ćeš se morati pojaviti ovdje pred sudom kada te budu pozvali. Sudac će svakako poželjeti da vidi obje stranke. Moj si plan torpedirao. Karin nikada, odista, neće pristati na rastavu.« »Moj plan je drugačiji, moraš znati«, rekao sam. »Ali o tome ne mogu govoriti.« »Ne ljutim se na tebe, samo mi je jako žao — tebe.« »Neka ti ne bude žao. Budi radostan. I ja sam to također«, odgovorio sam. »Preda mnom se nalaze same lijepe stvari.« »Neka!« odgovorio je. »Istina je, same lijepe stvari«, rekao sam. Sekretarica je donijela poštu što se u međuvremenu nakupila u 'Intercontinentalu', slali su je ovamo, poštu je nosila u vrećici od najlona. Bilo je to zapravo mnogo pošte. Preduzeo sam sebi da u hotelu kažem neka mi odsada sva pisma šalju na Angelinu adresu. »Ah, još nešto«, rekao sam. »U Cannesu mi je potreban bilježnik. Poznaješ li možda nekog dobrog, pouzdanog notara?« »Čini mi se da odista poznam jednog. Trenutak...« Fontana je počeo tražiti u nekoj velikoj knjizi s adresama tada mi je rekao ime i adresu jednog bilježnika u Cannesu. Čovjek se zvao Charles Libelle. Ispisao sam ime i adresu. Napokon sam se oprostio od Fontane. Dugo mi je tresao ruku prateći me k izlazu. »Kad ćemo se ponovo vidjeti?« upitao je. »No, kad se budem morao pojaviti pred sudom.« »Ne mislim da će to biti tada. Znaš i sam kako ja mislim. Ponovo vidjeti... odista ponovo vidjeti, kod mene, kod kuće, s mojom ženom, i tvojom ljubavi.« Šutio sam. »Nikada to neće biti.« »Ali hoće, ipak«, odgovorio sam. „Što ti je, Paule? Sasvim sigurno ćemo vas posjetiti«, rekao sam i pomislio kako to nikada nećemo učiniti, ne, nikada. Sada je sve bilo konačno i jasno, i oštro odijeljeno, ništa me više ne drži ovdje i ni jedan put se ne vraća u Njemačku — a zbog svega toga sam bio sretan. Fontana me otpratio sve do lifta. Nikada još to nije učinio. U čekaonici su ga čekala dva klijenta. »Sretno«, rekao je. »želim ti sreću, stari moj. Malo ih je koji je imaju. Većina ih pada pod točkove. Bilo bi strašno za mene kad bi se to i tebi desilo.« »Neće mi se tako nešto desiti«, odgovorio sam. Kabina lifta se pojavila iza nekog mliječnog stakla. Otvorio sam vrata. »Svako dobro«, rekao je Fontana, glas mu je bio čudnovato promukao. »A sada, uđi već jednom.« Ušao sam u kabinu. Još za trenutak vidio sam Fontanu, visokog, uskog i uvijek toliko usredsređenog. Lice mu se trzalo. Tada su se zatvorila vrata lifta. Pritisnuo sam na dugme i odvezao se dolje. Paula Fontanu više nikada nisam vidio.

39 Dobar dio puta išao sam ulicama Düsseldorfa, sve sam točno promatrao, ponašao sam se kao turist, tako, kao da crkve, banke, muzeje, hotele, kazališta i parkove, velike radnje u Kraljevskoj aleji, nadvožnjake i rijeke vozila — kao da sve to nikada vidio nisam. Gledao sam sve to, a još i više slušao sam glasove s rajnskim akcentom, znao sam kako sve to nikada više neću vidjeti, niti čuti, ne, nikada, jer na raspravu zbog uzdržavanja neću doći. Moji planovi su bili sasvim drugačiji. Tog sam se poslijepodneva oprostio s Düsseldorfom. Bio sam umoran i s taksijem sam se odvezao u hotel. Ondje sam rekao portiru da se sutra želim odseliti i da mi je potrebna tvrtka koja se bavi preseljenjem koja će sve što se nalazi u apartmanu upakovati i otpremiti. Portir mi je obećao da će sve biti urađeno do idućeg prijepodneva. Označio sam mu Angelinu adresu. Onamo neka šalje svu moju poštu. »Razumijem, gospodine Lucas. Žao mi je što nas ponovo napuštate.« Odvezao sam se u svoj apartman, gore, sjeo sam kraj velikog prozora u salonu i neko vrijeme promatrao avione koji su se spuštali i dizali na aerodromu Lohausen. Te ljetne večeri dugo nije htio pasti suton. Naručio sam bocu whiskyja, led i sodu, i tako sam pio pregledavajući svoju poštu. Bilo je mnogo zanimljivih pisama. Sve sam ih poderao, jer nisam namjeravao odgovoriti ni na jedno budući da kanim nastaviti nov život. Bankovne izvode sam spremio. Pošto sam podigao osamdeset tisuća maraka, na mom je računu ostalo malo novaca, ali uskoro će ga biti mnogo više, dovoljno da Karin dam sve ono što bude sud odlučio. Portir je nazvao. Teklić je u predsoblju s nekom velikom omotnicom. »Pošaljite ga gore«, rekao sam. Mladić je došao, dao sam mu napojnicu i potom otvorio omotnicu. Bio je to ugovor o penzioniranju što mi ga šalje GLOBAL, zahvaljuju mi za moju vjernu i požrtvovnu dugogodišnju službu, pogotovu mi žele dobro zdravlje i pitaju da li će mi biti pravo ako mirovinu, kao što je to bilo s plaćom, budu i nadalje slali na moj bankovni račun. Ako se ne izjasnim drugačije, novac će stizati kao i do sada. Nisam imao namjeru da se suprotstavim još jednoć GLOBALU. I tako sam jedno pismo za drugim parao, nije bilo nijedno na koje bih htio odgovoriti, ili morao. Nisam morao, toga sam nenadano postao svjestan, uopće ništa više raditi u Njemačkoj. U Cannesu, jest, ondje moram štošta uraditi, ali u Njemačkoj? Ništa. Napokon sam držao u ruci fin komad papira. Netko, koga se nisam mogao sjetiti, javljao mi je da se oženio. Bila je to veoma diskretna, uljudna vijest. Dugo sam gledao taj komad papira. Tada sam uzeo slušalicu i zatražio neka me spoje s Cannesom. Angela se odmah javila. »Roberte! Je li ti dobro?« »Izvanredno.« »Pio si, Roberte.« »Jesam«, odgovorio sam. »Pit ću još i više. Zbog radosti što je sve ovdje prošlo tako dobro.« »U tvojoj tvrtki?« »Jest, u mojoj tvrtki.« »Jesu li bili osupnuti onim što si pronašao?«

»Veoma«, rekao sam lako. »Bili su jako osupnuti. Osobito su me pohvalili.,. pohvaljivali.., kako se to kaže?« »Nemoj toliko piti, molim te, Roberte.« »To je samo od sreće, moraš znati, što radiš?« »Slikam«, rekla je Angela. »Jesam li ti već rekao kako te volim?« »Kad ćeš doći kući?« Rekla je kući, kući... »Pokušat ću dobiti avion za sutra poslije podne.« »Zar ne može prije?« »Ne.« »Zašto ne?« »Moram čekati ljude koji će me preseliti. Preselit ću sve svoje stvari, sve, što sam uzeo iz mog stana kad sam ono odlazio, u Cannes. Smijem li?« Veselo je kliknula. »O, Roberte! Sasvim dolaziš k meni?« »Sasvim«, rekao sam, »da.« Morao sam biti oprezan. »Hoću reći da ću od sada živjeti u Cannesu. Budu li me slali da razjasnim bilo koji slučaj, bit će to iz Cannesa. U Cannes ću se neprestance vraćati.« »K meni.« »K tebi. Objasnio sam im to u poduzeću. Složili su se. Napokon još se uvijek moram baviti ovim slučajem, zar ne?« »Jest, Roberte, jest. Ah, toliko sam uzrujana...« »Ostaješ li danas kod kuće?« »Ostajem, zašto?« »Jer ću nastaviti da pijem. Veoma je vjerojatno da ću te još jednoć nazvati, ili dvaput. To bi se moglo uzeti kao sigurno.« »Nazovi me koliko te god bude volja. A veoma je vjerojatno da ću i ja tebe još jednom nazvati. Zovi me ma kako bilo kasno. Čekam da me nazoveš«, rekla je Angela. Ostao sam sjediti kraj prozora, promatrao sam kako dan polako prelazi u noć i kako se posvuda na aerodromu pale svjetiljke, polako sam nastavio piti i razmišljao točno o svemu što moram uraditi kada budem došao u Cannes. Nije to bilo nimalo teško. Naručio sam večeru, u sobu, potom sam popio ponovo nešto, ponovo sam nazvao Angclu. Bio sam veoma pijan te noći, ponovo sam nazvao Angelu, četiri puta u svemu, posljednji put sam je nazvao u tri sata ujutro.

40 Idućeg dana, u devet sati prije podne, došli su ljudi što ih je portir bio pozvao. Bila su trojica — dvojica su bili studenti — stavljali su moja odijela i sloniće, sve što sam imao, što sam bio donio iz svog stana, spretno u dva velika sanduka. Treći, najstariji, neki omalen čovjek, obavio je formalnosti sa mnom. Dao sam mu adresu kamo neka pošalju sanduke, potpisao sam razne papire i platio. Sve je išlo veoma brzo. Studenti su svakog slonića umotali veoma oprezno, da se ne razbije, bili su to zgodni mladići. Još uvijek sam bio ponešto pijan, još od prethodne večeri, ali osjećao sam se sasvim dobro. Dva sata poslije toga nije više bilo ni tih ljudi, a ni sanduka. Ono što je preostalo stavio sam u svoj kovčeg, odjenuo sam se. Ručao sam u restoranu. Avion je polazio u petnaest sati i trideset, preko Züricha. Glavnom portiru dao sam dokumente od automobila i ključeve, rekao sam mu neka irala koji je stajao ispred hotela proda, a deset posto svote što će je dobiti neka uzme sebi, ostalo neka uloži na moj račun u banci. Ovoga puta aerodromsko osoblje nije radilo 'po propisu' i mi smo poletjeli normalno. Let je bio veoma ugodan. U Düsseldorfu je sjalo sunce, a tako je bilo i u Zürichu. U Nizzi je nebo bilo oblačno, mistral je još uvijek ludovao. Gore, na drugom balkonu, ugledao sam Angelu, kad sam se iskrcao iz aviona, i u prostranstvu aerodromske zgrade potrčali smo jedno drugome u susret, trčali smo brže, sve brže, trčali smo bez daha. Ovoga puta se nismo vozili cestom što vodi kraj obale, jer je, tako mi je rekla Angela, bila sva pod vodom. Izabrali smo auto-cestu, morali smo se zaustaviti na ulazu za auto-put, oluja je bjesnjela oko mercedesa i ta teška kola su podrhtavala. Palme na rubu ceste su se savijale gotovo do zemlje, mnoge su bile slomljene. Osjećao sam kako me počinje boljeti glava. Angela je izgledala kao da također nije prespavala noć. Ispod očiju je imala duboke sjene, ponovo je na sebi imala smeđe hlače i široku vjetrovku boje limuna. Došli smo u Cannes, ušli u Angelin stan. Odložio sam svoj kovčeg. Ovdje gore udarao je i jaukao mistral, a u sobama se osjećao još uvijek propuh. Vidio sam kako su svi cvjetovi bili polegnuti, na terasi. More je bilo uzburkano i tamno kao i nebo. S mukom sam otvorio staklena vrata na terasu i izašao u slobodu. Vjetar me gotovo oborio. Duboko sam disao. Tada sam osjetio Angelinu ruku na svom ramenu. Okrenuo sam se. Lice joj je bilo obliveno suzama. »Angela... Angela...« Morao sam vikati. »Što ti je, Angela?« Stavila je usta na moje uho. »Ništa... Baš ništa... To je taj prokleti mistral... Već sam ti rekla. Svi su ljudi ludi... Tako je to već treći dan... O, Roberte, Roberte... Nikada me nećeš ostaviti... Nikada, zar ne? To... to ja ne bih mogla podnijeti...« Mistral je trgao vriježe cvijeća, vidio sam. Povukao sam Angelu na široki ležaj što se nalazio kraj zida na terasi. Oboje smo odmah poludjeli. Srce me štipalo, ali tome nisam pridavao pažnju.

41 »Ja sam bolesna, slaba žena«, rekla je Hilda Hellmann tužeći se. »Ne razumijem se ja u poslove. Želim da kraj mene ostane gospodin Seeberg.« »A ja želim da nas gospodin Seeberg ostavi same«, rekao sam. »U poslu, o kojem želim s vama razgovarati, vi se sasvim dobro snalazite, gospođo Hellmann.« Bilo je to jednog ponedjeljka, 26. lipnja, oko 16 sati. U subotu sam se vratio u Cannes. Nedjelju smo Angela i ja proveli sami, većinom smo se nalazili na terasi gdje smo ležali i mirovali. Mistral se povukao, nebo je bilo sjajno, plavo, ponovo je opet bilo veoma vruće. Još u nedjelju sam se najavio 'Briljantnoj Hildi' — za danas, u ponedjeljak. Rekao sam joj da želim s njome razgovarati nasamu. Sada je kraj nje stajao, a ona je sjedila u svom krevetu, zaogrnuta kao i uvijek preko noćne košulje kaputićem — sada je kraj nje stajao pristali generalni opunomoćenik Seeberg, oči su mu sjale poput leda. Rekao je: »Ja sam pouzdanik gospođe Hellmann. Ako ne želite govoriti u mom prisustvu, tada možete ići, gospodine Lucas.« Vremena kad sam to sebi morao dozvoljavati, bijahu već davno prošla. To je ono dobro kada čovjek više nema savjesti, pomislio sam. »Ako ovoga trenutka ne odete«, rekao sam Seebergu, »uopće neću razgovarati s gospođom Hellmann već s policijom.« Čekao sam kako će djelovati moje riječi. Dogodilo se upravo ono što sam i očekivao. »Ostavite nas nasamu«, rekla je 'Briljantna Hilda'. »Kako želite, milostiva gospođo«, rekao je Seeberg. »Kasnije mu možete sve ispripovjediti«, rekao sam dok je mladi čovjek napuštao spavaću sobu u kojoj je još uvijek vonjalo opojno po raznovrsnom cvijeću. »Naravno, sve ćete mu ispripovjediti. A ne samo njemu. To mi je jasno. Ali sada želim razgovarati samo s vama.« »O čemu?« »O ubojstvu«, rekao sam. »Mnogostrukom ubojstvu.« Njene oči, kao u albina, su zadrhtale. Bila je to jedina njena reakcija. Sjedila je uspravno, u svom rokoko krevetu, danas je stavila na sebe prekrasnu ogrlicu od smaragda i dijamanata. Na svoje uši objesila je naušnice, u svakoj se nalazio veliki smaragd u obliku kruške. Vlasulja joj je ovoga puta bila u redu. »O kakvom to ubojstvu govorite?« pitala je Hilda. »O kakvom mnogostrukom ubojstvu?« Sjeo sam na rub kreveta. »O ubojstvu što ste ga vi počinili, gospođo Hellmann. O vašem mnogostrukom ubojstvu.« Prije podneva istog dana potražio sam u njegovoj kancelariji bilježnika Charlesa Libelléa kojega mi je bio preporučio Paul Fontana. Libelleu je moglo biti oko pedeset godina. Djelovao je osobito pouzdano i ozbiljno ... »Maitre«, oslovio sam ga, »svoje ću vam ime kazati tek onda ako mi odgovorite da možete preuzeti moj slučaj.« Podigao je obrve. »Na to nisam navikao, monsieur!«

»Znam. Čujte me. U ovim omotnicama imam neke fotografije i kasetu s magnetofonskim vrpcama. Morate li fotografije vidjeti i preslušati vrpce prije no što ćete ih spremiti u moje ime?« »Ne.« »Dobro. Htio bih da omotnice zajednički zapečatimo i da odemo u neku banku gdje bismo unajmili sef. I vi, a i ja, imat ćemo ključ i punomoć da u svako doba možemo iz sefa izvaditi omotnice. Možemo li to uraditi?« »Možemo«, rekao je Libelle. »Vrlo dobro. Idućih dana donijet ću vam još jednu omotnicu, unutra će se nalaziti rukopis. I to ćemo staviti u sef. Tako, a sad me dobro slušajte. Budem li umro naprasnom smrću, sve ćete to izvaditi iz sefa, sve što će biti u sefu, i odletjet ćete u Zürich. Ondje ćete sazvati internacionalnu konferenciju za štampu i prikazati joj čitav materijal. Tek poslije toga dat ćete sve to INTERPOLU. Jeste li me razumjeli?« »Jasnije se niste mogli izraziti, monsieur.« »Čekat ćete do potpune izvjesnosti o mojoj smrti. To mora biti naprasna smrt. Budem li umro naravnom smrću, nećete ništa uraditi. Baš ništa. Materijal ostaje ondje gdje smo ga i pohranili.« »Za sva vremena?« »Za sva vremena. Ne! Ne za sva vremena. Sada ću vam reći kako se zovem. Ime mi je Robert Lucas.« Ponovo je podigao obrve, ali to je bilo sve. »Bude li, poslije moje smrti, neka madame Angela Delpierre...« Dao sam njenu točnu adresu, on ju je zabilježio, obrve su mu ponovo bile podignute. ».. .umrla naprasnom smrću vrijedi u pogledu objavljivanja materijala isto kao što sam to rekao da mora biti učinjeno poslije moje smrti. Sada znate tko sam. Znate moje ime, jednako kao i ime madame Delpierre, budu li se tako odvijali događaji u Cannesu.« »Vaše mi je ime poznato, monsieur Lucas«, rekao je Libellé. »Poznata su mi također još i druga imena koja su povezana s vašim.« »Da li bismo mogli odmah sada otići u banku?« »Jest.« Bio je on veoma zatvoren čovjek, taj bilježnik Libelle. Uputili smo se pješke do obližnje Banque nationale de Paris, u ulici Butturat, i iznajmili ondje sef i prijavili ga na oba naša imena. Svaki je od nas dobio ključ. Vraćali smo se po najvećoj vrućini u Libelléovu prohladnu, mračnu kancelariju, a ja sam mu potpisao odgovarajuću pismenu punomoć. Potom sam ga zamolio za još jednu uslugu, obećao mi je da će je izvršiti, poslije toga sam se odvezao 'Briljantnoj Hildi’ i sad sam, eto, sjedio na rubu njena kreveta. »O kakvom to ubojstvu govorite?« pitala je Hilda. »O kakvom mnogostrukom ubojstvu?« „O ubojstvu što ste ga vi počinili, gospođo Hellmann«, rekao sam. „O vašem mnogostrukom ubojstvu.« »Jeste li poludjeli!« »Nisam, gospođo Hellmann.« Još nikada u svom životu nisam bio toliko odlučan i lišen svih skrupula. »Prije bi se moglo reći da ste vi poludjeli. Čini mi se da ste upravo vrhunski slučaj. Poludjeli ste za novcem, za moći i bogatstvom. Ono što imate ne zadovoljava vas. Hoćete više, uvijek više. Mrzili ste svoga brata...« »Mrzila? Voljela sam ga!« povikala je teatralno. »...kao kugu. Htjeli ste banku. Htjeli ste sve što je on imao. Sačinili ste plan. Siguran sam da je taj plan vaše djelo. U svojem generalnom opunomoćeniku Seebergu, kojemu ste ponudili partnerstvo u

banci, našli ste dobrovoljnog pomagača. Sudionici u KOODU — Fabiani, Thonvell, Sargantana, Kilwood i Tenedos — bili su oduševljeni ovim planom. Vaš brat sa svojim staromodnim moralnim načelima već im je dugo vremena bio trn u oku. I tako je Seeberg inscenirao, kao posljednje, posao s funtama po poznatom obrascu.« „Što to znači, taj poznati obrazac?« Glas joj je bio rezak. »Ah, prestanite«, rekao sam. »Vama i vašim prijateljima nijedna prilika nije bila suviše prljava, nijedna kriza suviše ozbiljna. A kriza i prilika bilo je odista dosta otkako je rat završio. Jednoć se zaljuljao franak, potom lira, a dolar je neprestance padao — prije svega on, jer ste upravo njegovim silaskom stjecali vrtoglavu dobit!« Protiv svoje volje sam se uzrujao. »Valja vam se zapravo čuditi, svima vama, na bogatstvu zamisli! Koncerni u SAD-u čine što vi želite. Običan, dobar građanin u Americi ne smije samo tako kupovati njemačke akcije. On mora plaćati porez ako investira u inozemstvu! Vi to ne morate! Vi imate KOOD, multinacionalno društvo na njemačkom tlu! S podružnicama u mnogim drugim zemljama! I tako možete — sasvim po slovu zakona — zaobići sve devizne odredbe i porezne zakone! Tako ste kadri preskočiti svaku zapreku! A vaš brat, gospođo Hellmann, nije za čitavo to vrijeme bio drugo već fini paravan! Vaš brat, koji, a u to sam siguran, nije mogao sebi ni predstaviti što se iza njegovih leđa zbiva. Tek onom transakcijom s funtama tome se dosjetio. Bio je sav izvan sebe. Odmah je doletio ovamo da vas sve pozove na odgovornost. Sve — samo ne vas, svoju sestru, čini mi se da do kraja svog života i slutio nije kako ste upravo vi njegov najveći neprijatelj. U međuvremenu ste skovali plan savršenog zločina. Svaki je dobio svoj zadatak. Vaša njegovateljica osigurala je dinamit za paklenu mašinu, Tenedos je našao čovjeka koji će je načiniti, Thorwell je našao čovjeka koji će sačiniti električnu instalaciju.« »Vi ste poludjeli«, šaptala je Hilda. Nakit što ga je imala na sebi, zrcalio se kad bi pomicala glavu. »Lud, jest, to ste! Dat ću da vas izbace! Obavijestit ću policiju...« Posegnula je za slušalicom. Aparat joj se nalazio kraj kreveta. Mimo sam je promatrao. Ruka joj se zaustavila na slušalici. Nije je podignula. Nastavio sam je gledati. Napokon je povukla ruku sa slušalice. »Tako je bolje.« Pogledao sam na sat. Uskoro će zazvoniti telefon. »Svatko čini svoje. Također ste unajmili i profesionalnog ubojicu. A vama, sestri, zapovjeđeno je da ugradite paklenu mašinu u brod.« »To je ludost! Ludost je to!« »To je istina. Mogu ja to dokazati fotografijama i snimljenim razgovorima. Imam čak i fotografiju koja vas pokazuje u trenutku kad postavljate paklenu mašinu.« Posegnuo sam u džep, izvadio fotografiju i bacio je na sag. Upravo nevjerojatno brzo poskočila je Hilda iz kreveta i podigla fotografiju. Zurila je u nju. Bila je to poštanska karta, razglednica iz Cannesa. Hilda Hellmann je prostački opsovala, zurila je sada u mene prepuna mržnje. »Htio sam vidjeti jeste li odista toliko lomni, gospođo Hellmann. Sasvim ste zdravi. Zdraviji no mnogi od nas.« Ponovo se bacila na krevet, pokrila se. »Prokleta svinjo«, rekla je. Telefon je zazvonio. No, dakle, pomislio sam. Hilda je digla slušalicu. Ja sam prihvatio drugu. »Ovdje je bilježnik Charles Libellé. Da li je na aparatu madame Hellmann?« »Jest«, uzdahnula je. »Da li je gospodin Lucas kod vas, madame?«

»Jest...« »Zamolio me da vas sada nazovem. Imam nalog da vam saopćim kako sam pohranio niz fotografija i kazetu s magnetofonskim vrpcama. Stvari se nalaze u bankovnom sefu. Pod izvjesnim okolnostima, a to će vam gospodin Lucas objasniti, obavezan sam, sve što se nalazi u sefu, a također i ono što će još biti ondje pohranjeno, objaviti putem jedne internacionalne konferencije za štampu, a također i sve to predati INTERPOLU. Madame, primite izraz mog osobitog poštovanja.« Razgovor je bio završen. Hilda je zurila u mene. »Odakle znam kako to nije vaš saučesnik? Odakle znam da ne lažete?« »Nazovite bilježnika Libelléa ponovno«, rekao sam. »Ili mi nemojte vjerovati, također dobro. Tada će se sve odvijati veoma brzo.« „Što... što prikazuju te fotografije?« »Sve vas... A također i ljude koji su sačinili paklenu mašinu. I vas, gospođo Helmann, vas, u prostoru za strojeve, u ’Moonglowu’.« »Bio je mrak«, rekla je i ugrizla sebe za usnu. »Čovjek koji vas je fotografirao imao je kameru s infra-zrakama«, rekao sam smijuljeći se. »Ah«, rekla je Hilda. »Dakle, vi ste ucjenjivač?« »Jest, gospođo Hellmann.« »Zanimat će to policiju, a također i vaše Društvo.« »Ali, naravno«, odgovorio sam. »Ali, naravno.« Posegnuo sam za slušalicom i počeo vrtjeti brojke. „Što to radite?« »Zovem Centralni komesarijat.« Udarila je po slušalici. U njenim albino očima zrcalio se onaj paničan strah što sam ga već jednoć vidio — neopisiv strah, šaptala je: „Što tražite?« »Pismeno priznanje, gospođo Hellmann. Sa svim pojedinostima o sudionicima.« »To ... to ja ne mogu.« »Morate to uraditi.« »Odista, ne mogu!« »Zašto ne?« »Jer ne znam sve... Ne znam tko je ubojica, njega su unajmili Kilwood i Tenedos.« »Njega možete izostaviti. Sve ostalo prikažite do najmanje pojedinosti. Odmah prijeđite na posao. Svaki dan je dragocjen. Vaše priznanje želim imati idućeg ponedjeljka. A prije toga želim još nešto.« „Što?« »GLOBAL plaća za sve ono što se dogodilo ’Moongloowu'«, rekao sam. »Petnaest milijuna maraka. Ja želim tih petnaest milijuna.«

42 »Vi ste odista poludjeli... Vi mora da ste poludjeli«, šaptala je Hilda Hellmann. Ustao sam i pritisnuo prekidač kojim su se palile stropne svjetiljke, obasjavale su sliku što ju je bila naslikala Angela, bio je to portret Hilde Hellmann. Razmišljao sam koliko jako volim Angelu i kako je moram štititi čak i u slučaju svoje smrti, razmišljao sam da mi je svejedno kako to činim, bilo mi je to sasvim svejedno. Portret je bio upravo neugodno životan. Gledao sam ga. Zatim sam pogledao Hildu koja se bacila na svoje jastuke. »Petnaest milijuna... gdje ćete ih pohraniti? Pitat će vas odakle vam novac! Sami srljate u stupicu.« „O, ne«, rekao sam. »Svjetlo. Ugasite svjetlo, molim.« Pritisnuo sam prekidač i ponovo sjeo na rub kreveta. »Novac će biti poslan u švicarsku, gospođo Hellmann. Na račun. U četvrtak ću biti u Zürichu, čekat ću da dobijem novac.« »Kako vi to sebi zamišljate? Takva golema svota! Kako da dođem do tolike svote novaca a da to ne pobudi pažnju?« »Imate vi spretnog generalnog opunomoćenika«, rekao sam, »njemu će to biti lako. želim petnaest milijima na određeni broj računa u banci, onoj banci s kojom radite kako bi transakcija bila što lakše provedena. Ne tražim da mi u gotovu novcu doznačite petnaest milijuna u Zürich. Ne tražim da mi gospodin Seeberg osobno donese taj novac u Zürich.« U međuvremenu sam već razgledao plan letenja i naručio karte. »Idućeg četvrtka od deset sati dalje, to znači prije podne, nalazit ću se u hotelu ’Baur au Lac’. Ne bude li vaš čovjek, sa svim dokumentima kojima će mi predati novac, do pola jedanaest naišao, smatrajte naš posao propalim.« »Nije to u vezi s vremenom, to je ...« „Šutite«, rekao sam. »Može se to u to vrijeme uraditi. Gospođo Hellmann, ne budete li uradili što vam kažem, bude li štampa u svijetu doznala za tu stvar ma kako vi i vaši prijatelji bili utjecajni — istina neće biti zataškana prijetnjama i terorom. Nekoliko će gospode ostatak svog života provesti iza rešetaka — a predvodit ćete ih vi.« »Neću ja dospjeti iza rešetaka! Prije ću se ubiti.« »Prije toga ćete platiti. Još uvijek nisam završio. Osim tih petnaest milijuna, a smatram to minimumom, tražim od sada svakog mjeseca, sve do svoje smrti, pedeset tisuća franaka. Kako ćete to plaćati, doznat ćete. Izostane li plaćanje dulje od deset dana, umrem li nasilnom smrću, pokušate li me odstraniti — čuli ste od Libellea što će se tada dogoditi. Što znače ti milijuni, i ovaj drugi mali iznos, za vas i za vaše prijatelje? Možete to podijeliti između sebe. što znači taj iznos kad ga se suprotstavi vašem glasu, vašoj banci, KOODU, vašoj slobodi — a nadasve mogućnosti da i dalje pravite takve prljave poslove kao što ste ih radili i do sada? Nema sumnje, ti će poslovi biti još i prljaviji!« Hilda Hellmann je odgovorila: »Krepajte! Neka to bude polako, i neka to bude bolno, toliko bolno kao što još nitko na svijetu boli osjetio nije.« »Ne morate mi tako nešto željeti, gospođo Hellmann«, rekao sam. »Budete li vi uzrok tim bolima,

s vama je gotovo.« Ustao sam. »Obavijest da me vaš opunomoćenik želi vidjeti u deset sati u ’Baur au Lac’ očekujem do sutra navečer. Nazvat ćete ’Majestic’. Ili kažite nekomu da nazove. Valja reći samo kako sve ostaje kako je dogovoreno.« Ruke su joj se nemirno pomicale po pokrivaču. Oči je napola zatvorila, teško je disala. »Sto se tiče mjesečnog plaćanja još ću vam kazati kako to želim — prvi iznos točno, sve dok se stvar ne uhoda. Ah, da: u Zürichu želim da mi vaš pouzdanik preda isprva osam stotina tisuća maraka koje ću staviti na račun označen brojem. Poslije toga ćemo se još jednoć sastati. Kad se budemo drugi put sastali, tražim da se na taj isti račun upiše četrnaest milijuna i dvije stotine tisuća maraka.« »Zašto to?« »Jer pri prvom sastanku neću biti sam i ne želim da moj pratilac bude upoznat s visinom sume koja će biti upisana na taj račun. Pri drugom susretu bit ću sam.« »Tu Delpierre«, rekla je Hilda. »Uzet ćete tu Delpierre i u njenu ćete korist također otvoriti račun.« »Tako je«, rekao sam. »Kao što svi vi znate, a to ste također rekli i mom Društvu, mi se volimo. Ne želim da madame Delpierre trpi oskudicu ako mi se nešto dogodi. Novac je u tom slučaju namijenjen njoj. Ali to ona ovog trenutka još ne treba da zna.« »Vi ste sam đavao!« »A vi ste zločinka, upravo sam izgubio namještenje, gospođo Hellmann. Ni o kome više neću voditi računa. Nemojte zaboraviti da idućeg ponedjeljka želim imati vaše priznanje. Ne budem Ü ga dobio, fućkam na novac i sav materijal predajem štampi i INTERPOLU. Ne znam koliko ćete vremena izdržati iza rešetaka. Mnogi ljudi u takvim slučajevima postanu i stari. Sad vas napuštam. Pozovite gospodina Seeberga, sve mu ispričajte. Siguran sam da će vam preporučiti kao nešto najhitnije da pristanete na moj prijedlog. Posavjetujte se i s ostalima. Svi će dijeliti Seebergovo mišljenje. Čekam, dakle, da me netko nazove u 'Majestic’. Jasno je da ću također obavijestiti javnost budete li pokušali saopćiti čitavu tu transakciju madame Delpierre. Je li sve jasno?« šutjela je. »Odgovorite mi da li vam je sve jasno.« »Sve... mi... je... jasno ...« Hvatala je zrak. »Ja... vas... mrzim ... vas ...« »Dobro, dobro«, rekao sam. Nenadano je kriknula kao da je izgubila razum: »Ali vas ne mrzim toliko kao što sam mrzila brata! Ne, ne kao njega! Nitko nikoga nikada nije toliko mrzio kao što sam ja mrzila svog brata! Nitko!« Pritisnula je ruke na grudi, gušila se i hvatala zrak. Seeberg je dotrčao u sobu. »Za boga miloga što se dogodilo?« »Milostiva gospođa će vam odmah reći sve«, rekao sam. »Zbogom, gospođo Hellmann, zbogom, gospodine Seeberg.« Otišao sam iz spavaće sobe. Neki šutljivi sluga dopratio me do izlaznih vrata gdje se već nalazio onaj džip s baldahinom. Opet je bilo veoma vruće toga dana, ali vrućina mi je upravo godila. Uspeo sam se u džip, drugi sluga za upravljačem pognao je kola, naslonio sam se duboko u sjedalo, oko srca mi je bilo dobro, veoma dobro. U prolazu ugledao sam statuu s Janusovom glavom, neka velika šarena ptica stajala je na njoj.

43 Sjedio sam na stoličici u Angelinoj kuhinji, a ona je stajala kraj stola i otvarala jastoge. Golemim škarama sjekla je životinje uzduž. Oklop je praštao i pucao. Oprpzno je Angela vadila bijelo meso iz oklopa i stavljala ga u posudu. ’Sony’ je bio ukopčan. Slušali smo podnevne vijesti. Pripremala je salatu od jastoga s majonezom, rajčicu je razrezala na male kocke. Postavili smo sto na terasi. U dnevnoj sobi radio je i drugi televizijski aparat, ovdje smo čuli svršetak podnevnih vijesti, pri tom smo jeli salatu od jastoga i preprženi kruh, pili smo lako bijelo vino. Salata nam je osobito prijala, ja sam jako mnogo pojeo, također i Angela. »U četvrtak moramo poći u Zürich«, rekao sam. »Zašto?« Opet sam joj jednom lagao: »Prije mnogo godina dobio sam neko nasljedstvo, osam stotina tisuća maraka. Stavit ću sad taj novac na račun pod brojem, kako ga ne bi Karin mogla uzeti«, rekao sam što sam mogao nevinije. »Znaš li kakav je to račun s brojem?« „O svemu tome nikada nisam imala pojma.« Bilo je to fino. »Objasnit ću ti«, rekao sam. »Moraš poći sa mnom, želim da i ti potpišeš i budeš upoznata s brojem kako bi u svakom trenutku mogla raspolagati novcem ako mi se nešto desi.« »Ne govori o tom! Molim te!« „Čovjek mora misliti na sve«, rekao sam. »Dakle, u četvrtak rano poletjet ćemo Swissairom. Za pedeset minuta bit ćemo u Zürichu i istoga ćemo se dana vratiti. Je li ti to pravo?« Kimnula je glavom. »Prvi put ćemo zajedno letjeti! Ah, ima toliko mnogo stvari koje moramo zajedno uraditi.« »Jest«, rekao sam, »zar ne?« A za šest mjeseci najkasnije amputirat će mi nogu. Bude li me pratila nesreća, pojačat će mi se i angina pectoris. Ali sad sam sve stavio u pokret kako bih bezbrižno mogao nastaviti život s Angelom i tako biti siguran ako umrem da će ona bezbrižno nastaviti život. Sasvim bezbrižno. »Činiš mi se radostan, Roberte«, rekla je Angela. »To i jesam«, odgovorio sam. »Uza te sam, i sada imam vremena sve dok ne dobijem nove naloge iz Düsseldorfa. čitav dan možemo raditi što nas je mila volja. Što bi, na primjer, htjela sutra?« »Sutra? Sutra je utorak«, rekla je Angela. »Utorkom naveče uvijek su konjske trke u Cagnes-surMer. To je veoma uzbudljivo. Hoćemo li se odvesti onamo?«

44 ’Hippodrome de la Cote d’Azur’ u Cagnes-sur-Mer je velika građevina. Dovezli smo se onamo auto-putom. Policajci su ravnali prometom na parkiralištu. Ljudi su se gurali automobilima i trubili. Dječaci su prodavali, vičući, trkališne novine. Mnoštvo je ljudi kuljalo na trkalište. Jako mnogo ljudi je čekalo ispred liftova što će ih odvesti u restorane. Nalazili su se dva kata visoko, protezali su se duž ulaza na stazu. Sve je to bilo sagrađeno terasasto. Jelo su donosili mnogi konobari. I ovdje gore bilo je kladionici, ali čovjek je mogao jednako dobro ostati za stolom i čekati djevojku koja je noseći kutiju na trbuhu prodavala listiće kladionice i isplaćivala dobitke. Posvuda su se u svijetlo obasjanom lokalu nalazili televizijski aparati. Na njima su se mogli vidjeti popisi s imenima i brojevima konja koji će se takmičiti, kasnije su prenosili trku i napokon pokazivali pobjednika i sumu dobitka. Trkalište, ogromna elipsa, rasprostiralo se pod našim nogama rasvijetljeno živinom rasvjetom kao da je dan. Kad smo došli, ugrijavali su pojedini vozači svoje životinje za prvu kasačku trku. Vozači su sjedili u malim kolicima. Svi su konji na sebi imali brojeve, pričvrstili su im ih sa strane. Samo velikom napojnicom prigrabili smo još dobar stol. Iz dubine orio se, kao šum mora, mrmor gomile. Pili smo i jeli, pili smo šampanjac, ali Angela je bila nestrpljiva. Takvu je još nisam poznavao. Pokazalo se da se poput starog posjetioca trki razumije u život s konjima. Poznavala je favorite, rekla mi je koji će, između osamnaest konja, u prvom nastupu, ove večeri, biti najzanimljiviji, objasnila mi je to gledajući, također dok je jela, svoje trkališne novine, zirkala je u popis s imenima konja, znala je tko je njihov vlasnik, tko upravlja konjem, ponašala se poput stručnjaka govoreći kako u jednoj trci uvijek igra na ’tiercé’. „Što je to 'tiercé'?« »Gledaj, večeras, na primjer, bit će šest raznih startova. Katkada trče dvanaest konja, a katkada osamnaest, ili još i više. Svaki put možeš izdvojiti toliko konja koliko hoćeš i staviti na pobjedu ili mjesto, a možeš i oboje.« Bila je uzbuđena poput male djevojčice, sva se zarumenjela. »To je jedan način klađenja. Ali pri jednom jedinom startu, svake večeri, povrh toga, postoji i ’tiercé’. U većini slučajeva pri četvrtom ili petom startu. Danas, iznimno, pri prvom. Za 'tiercé’ moraš se prijaviti kod druge djevojke, moraš uplatiti i najaviti tu osobitu okladu. 'Tiercé’, to znači, ti odabireš tri konja. Najljepše je ako konji utrče u cilj zaredom, u takvu redu kako si im ti podario brojke. Tn ordre’, dakle. Tada dobivaš kvotu prvog reda. Ali ako svi utrče, ali ne po redu, dakle 'desordre’ tada dolaziš u drugu kategoriju. I to katkada dobiva veoma mnogo novaca. Mademoiselle!« Pristupila nam je djevojka, Angela ju je zamolila neka joj nabavi dalekozor. Ovdje se moglo također posuditi i dalekozor. »Jedi još nešto, Angela.« »Ne mogu sada. I suviše sam uzrujana. Smiješno, zar ne? Ali kad je riječ o konjima uvijek je to tako. I to je također nešto što još nismo doživjeli zajedno, konjske trke.« Stavila je svoju ruku na moju. Djevojka je donijela dalekozor. Angela je stavila naočari na nos i u te djevojke najavila osam brojeva konja koji će prvi startati, trka je bila dugačka 2200 metara, zvala se, kao što sam pročitao, ’Prix du Mont-Agel’. Angela je dobila originalni listić kladionice, djevojka ga je probušila. »A sada ti«, rekla je Angela obraćajući se meni.

»Pojma nemam ...« »Zar nikada nisi prisustvovao konjskim trkama?« »Nisam.« »Prava djevica! Tada si prava djevica! Moraš dobiti! Hajde, kaži bilo koje brojeve koji ti padnu na pamet! Ili navedi konje čija ti se imena sviđaju.« Pogledao sam u popis, svidjela su mi se imena Milopea, Briljant-šef, Chant d’Arome, Arden Amour, Elan d'Or, Courageux, Pierre Pure i Linda Bell. Konji su bili označeni brojevima 3, 4, 6, 8, 10, 11, 13, 14. ’Tiercé' sam prijavio u neke druge djevojke, označio sam deset, tri i trinaest, ovim redom. Jedna brojka stajala je najmanje deset franaka. Naravno, moglo se kladiti i većom svotom, a to smo i uradili. Na stazu je izašlo sada svih osamnaest konja zajedno sa svojim vozačima, sakupljali su se. Neki muški glas iz mnogih zvučnika najavio je da predstoji start. Bio je to start automobilom, to sam već mnogo puta promatrao na televiziji, i kad su životinje, nadaleko raširene, počele trčati, svjetlo u restoranu se gotovo ugasilo kako bi što bolje mogli promatrati stazu. Osjetio sam lijevu nogu, promatrao sam Angelu koja je skočila na noge, izvikivala je glasno brojeve koje je ona bila odabrala. »Hajde, tri! Brže, deset!.: Pripazi na četrnaest! Tri! Tri! Deset! Deset! Trinaest! Trinaest! Trinaest!« Osim mene nitko je nije gledao, jer gotovo svi u restoranu su se upravo tako ponašali. Većinom su to bili muškarci. Iz dubine čula se masa, podjarivala je i vozače i životinje. Mnogi povici bili su smiješni. Razmišljao sam o tome kako ću moći i s jednom nogom prisustvovati trkama ako Angela toliko voli trke. Ta me misao umirivala. Konji su jednoć protrčali kraj nas, okružili su čitavu elipsu i sada su se vraćali ponovo pravo k nama. Kad su prvi dostigli cilj, zaorio se strašan urlik iz dubine, a također i u restoranu su se oglasili mnogi gosti kao da su poludjeli — među njima i Angela. »Tri, deset i trinaest! Imam ih! Imam ih! To je moja 'tiercé'! I u takvom poretku!« »Ja je imam također«, rekao sam. »Samo ne u pravom poretku.« »Nije li to divno?« Pala mi je oko vrata i poljubila me. »Ti si djevica, ti moraš dobiti, ali da smo oboje dobili...« Sjela je uzrujana, popila je nešto šampanjca. Na mnogim ekranima pokazao se rezultat. Svjetlo u restoranu ponovo je postalo jače. Djevojke su išle od stola do stola. Angela je bila veoma ponosna kad su nam isplatili dobitak. Budući da smo oboje stavili na nepoznate konje, kvota je bila prilično velika. Svako od nas dobio je 5000 franaka. Za svoju 'tiercé’ Angela je dobila 12.500 franaka, a ja za svoje 6250. »No, kako ti se čini?« upitala je Angela dok sam djevojci, koja nam je isplaćivala, davao napojnicu. »Je li to loše? Bah, kako mi je vruće! Imamo li još nešto u boci?« Bila je prazna. Mahnuo sam konobaru. Angela je ponovo stavljala svoje brojeve za 'Prix du Monde perdu', bila je to druga trka, a iznosila je 2100 metara, a sudjelovalo je dvadeset konja. Između trka bila je stanka od nekih trideset minuta. Ogromni stroj s valjcima i metlama valjao se po stazi. Konobar, kojem sam mahnuo, došao je s posudom u kojoj se nalazila nova boca šampanjca, stajala je posred komada leda. Točno iza trkališta prostiralo se more. Bilo je mirno i posrebreno odsjajem mjeseca što se oglédao u vodi.

45 U drugoj trci nismo dobili ništa, a također i u trećoj. U četvrtoj dobio sam preko 2000 franaka. U stanci za petu trku nenadano su se pojavili Pasquale i Claude Trabaud kraj našeg stola, žene su se zagrlile i poljubile. Trabaudovi su pitali smiju li sjesti za naš stol. »Nazvali smo Angelu, ali se nitko nije javio. Tada sam se sjetila kako si rekla da ćete danas otići na trke«, rekla je Pasquale Angeli. »Jest«, rekla je Angela. »Da li se nešto dogodilo?« Trabaudovi su djelovali potišteno. »No, kažite nešto.« »Sve to traje već neko vrijeme«, rekla je Pasquale. »Ali mi smo to doznali tek danas.« „Što?« Naša djevojka s kutijom na trbuhu pristupila je k našem stolu, ali Angela ju je ljubezno odalečila. »Jedna neugodna priča. Čini se da ju je obznanila Bianca Fabiani. Sad se to ne može više utvrditi. Sad je to već svojina dobrog društva u Cannesu.« „Što?« upitao sam. »O vama se govori. O vašoj ljubavi. O vašem odnosu. Ma tko to potakao, bio je veoma podao. Ispričao je posvuda kako si ti u Njemačkoj oženjen, da si napustio svoju jadnu ženu i da ovdje bestidno ljubakaš s Angelom, da si joj kupio vjenčani prsten, da stanuješ kod nje, a pri tom za uglednu tvrtku vršiš istrage smetajući najuglednije ljude, a što je sramota... i tako dalje.« Glas iz zvučnika ponovo se začuo, svjetlost u restoranu se prigušila, započela je peta trka. Nitko osim mene za našim stolom to nije primijetio. Primijetio sam to samo zbog toga, jer sam bio pripremljen na takav razvoj situacije. Angela je bila zbunjena. »Kome smo mi ovdje učinili bilo što nažao?« upitala je. »Tko može ovdje biti toliko prost.« ' »Svatko«, odgovorio je Claude. »Svi ljudi. Raduju se i zadovoljni su ako izbije skandal. Znaš i sama kakvo je Cannes gnijezdo, odista. Kako se samo čeka skandal, Angela. Zbog toga moramo čitavu stvar uzeti ozbiljno. Mnogi ljudi već govore kako s tobom više ne mogu saobraćati — Roberta mnogi ne poznaju — to može biti po život opasno, jer ti živiš od toga što si u društvu omiljela i tako dobivaš narudžbe od visokog društva. Ti živiš od slikanja.« »Jest«, rekla je Angela. »To je istina. Ali zašto su ljudi takvi, Claude? Zašto ne dopuštaju drugom da bude sretan? Zašto moraju govoriti naokolo i podjarivati? Robert je napustio svoju ženu, predao je tužbu za rastavu, on...« »To ovdje nikoga ne zanima. Njih zanima samo vaš skandalozan odnos«, rekla je Pasquale. »Naravno, ljudi, kojima si neprestance čepio noge osobito su zainteresirani da tebe onemoguće«, rekao je Claude. To su već i uradili, razmišljao sam. A upravo zato ih sve držim u šaci. »Jest, naravno, Claude«, rekao sam. Peta trka je završila, Angela to uopće nije primijetila. Bila je jako prestrašena. Također i šestu i sedmu trku nije uopće uzimala u obzir. Žudno je razgovarala s Trabaudovima o posljedicama društvenog bojkota, jer to se očito spremalo. »Pasquale i ja smo nešto smislili«, rekao je Claude Trabaud. »Bude li uspjelo — a to mora

uspjeti — začepit ćemo tim ljudima gubicu, a vi ćete imati svoj mir, a Angela neće morati da bude zabrinuta za svoje narudžbe.« Razmišljao sam o tome kako ona, budem li imao još samo malo sreće, nikada u životu neće trebati da naslika nijedne slike i kako će moći fućkati na sve te narudžbe. Ali tada sam sam sebi rekao kako ona bezgranično voli slikati, to joj je zvanje, ja joj ne smijem uzeti njeno zvanje. Pasquale je žustro obrazlagala plan dok su se svjetla u restoranu ponovo smanjila, počinjala je posljednja trka. »Četvrtoga srpnja imamo najveće primanje godine u 'Palm Beachu’.« Angela mi se obratila: »Tada uvijek dođu američki nosači aviona, a najznačajniji, najznamenitiji i najbogatiji ljudi grada slave američki Dan nezavisnosti. To je veoma svečana priredba.« »Razumijem«, rekao sam i gledao u dubinu konje kako obilaze krug, gledao sam mnoge ekrane sa slikama, sjene ljudi koji su pred nama poskočili, čuo sam veliko komešanje mnogih glasova, a također sam čuo i Pasquale kako govori: »Mi ne možemo ništa za to što smo bogati, ili, ipak. Claude može. Teško je on radio čitava svog života.« »Imao sam sreće«, rekao je Claude. »Jest, pa što?« upitala je Angela. »Poziv da prisustvujemo i da sjedimo za počasnim stolom dobili smo«, rekla je Pasquale, »kao i svake godine.« Ondje, gdje sjede političari i vojna lica, aristokrati i krema, znaš već, Angela.« »Jest, znam.« »Dakle, za stolom ima mnogo mjesta. Mi možemo dovesti dva gosta. Pomislili smo ako vas pozovemo i ako ostentativno dođemo učetvero — nije to preuzetno ili prenaglašeno, ti znaš, Angela, kako to odista nije ako kažem da Claude ima velik ugled u Francuskoj — ako, dakle, dođemo učetvero i ako se fotografiramo i ako nas budu svi vidjeli kako plešemo jedno s drugim tada će prestati govorkanja, sasvim sigurno će prestati.« Moja me noga počela jače boljeti. Tajom sam progutao tri tablete i razmišljao kako se krećem po nesigurnom, opasnom močvarnom terenu nakon svega što sam započeo. »Angela će biti ljepša negoli ikada! Bit će najljepša žena čitave svečanosti! Prihvaćate li naš poziv!« upitala je Pasquale. »Hvala«, rekla je Angela, »odista ste prijatelji! Zahvaljujemo vam, zar ne, Roberte?« »Jest, veoma.« »Ona Bianca, a i svi oni ostali, raspuknut će se«, rekla je Pasquale. »Naprotiv«, rekao je Claude, »svi će se ti ljudi iznenada ispuniti najdubljim poštovanjem prema Angeli i Robertu. Nemoj me učiti poznavanju ljudi!« Pogledao je uvis. Svjetla u restoranu su se ponovo pojačala, »čini se da su trke završile.« Oko nas su se ljudi počeli dizati. Svjetlost na trkalištu se ugasila. »A sada ćemo ispiti još jednu bocu«, rekao je Claude. »Naime, sad će biti nemoguće odvesti se automobilom kući. Ako smo to htjeli, valjalo nam je poći prije posljednje trke.« Dakle, ispili smo još jednu bocu šampanjca, a Pasquale i Angela su se tiho razgovarale kakve će haljine odjenuti na Dan nezavisnosti, a ja i Claude smo razgovarali o Hellmannu. Imao je upravo nevjerojatan osjećaj za stvari i situacije, naprosto je osjećao da se nešto dogodilo što se mene ticalo. Skrenuo je razgovor u drugom pravcu i mi smo razgovarali općenito o ljudima, sjećam se jedne rečenice što ju je izrekao. Ove: »Znaš li, Roberte, čini mi se, što postajem stariji sve više vjerujem kako ljude ne valja suditi po onome što rade već ih valja suditi po motivima koji su ih naveli da tako

rade.« Otišli smo iz restorana kad je već bio gotovo prazan. Gomila se razišla. Otišli smo do parkirališta, prolazili smo pravim sagom od papira, napravili su ga ljudi koji su odbacivali trkališne novine.

46 Angela i ja smo odsjeli u ’Baur au Lacu', samo jedan dan, i dobili dvije mirne sobe, gledale su na Kanal. Bilo je tamno u sobama, ali nismo se namjeravali dulje zadržavati. Kad smo u utorak naveče, poslije trke u Cagnes-sur-Mer, otišli Angeli, nazvao sam 'Majestic’ i upitao ima li kakvih vijesti za mene. »Jest, monsieur. Nazvao je jedan gospodin i rekao kako sve ostaje kako je dogovoreno.« Bio je to znak što sam ga bio dogovorio s 'Briljantnom Hildom’, znak da pristaje na moje uvjete. Točno u pola jedanaest zazvonio je telefon u mojoj sobi hotela ’Baur au Lac'. »Gospodine Lucas ovdje je neki gospodin Lichtenstein, kaže da se dogovorio s vama.« »Odmah ćemo doći u predvorje«, odgovorio sam. Angela je na sebi imala bijeli kostim od kamgarna s bluzom žute boje i boje ametista. Na bluzi se nalazila velika traka. Njen kaputić je bio podstavljen bojom bluze, to se vidjelo kad bi Angela rastvorila svoj kaputić. Taj gospodin Lichtenstein bio je mlad, veoma ozbiljan čovjek, bez ikakvih emocija. Pokazao mi je spis koji je potpisao generalni opunomoćenik Seeberg. Time se legitimirao kako je ovlašten da provede dogovorenu transakciju. »Morat ćemo otići u banku Merkur«, rekao je Lichtenstein. »Nalazi se u Kolodvorskoj ulici. Bit će najbolje da pođemo pješke.« Zürich je bio obasjan suncem, bilo je veoma toplo. _ U banci smo se liftom odvezli na četvrti kat. Svi su zidovi bili opločeni mahagonijem, a podovi pokriveni debelim tepisima, neki namještenik je zamolio da pričekamo. Nestao je u nekom uredu, vratio se odmah potom s nekim postarijim veoma debelim i dobroćudnim gospodinom. Ovaj se predstavio rekavši da je direktor, a ime mu je Rüth. Rüth nas je odveo u svoj jednako tako luksuzno opremljen ured. Sjeli smo. Lichtenstein je Rüthu predao mnogo spisa. Tiho su razgovarali. »Tko je taj Lichtenstein?« upitala me Angela, također tiho. »Zastupnik moje banke u Düsseldorfu gdje sam ostavio svoje nasljedstvo. Zamolio sam ga neka dođe ovamo. Ne bih mogao osam stotina tisuća maraka prenijeti preko granice, razumiješ li? Ovako iz banke u banku ide to jednostavnije. A račun proviđen brojem je ponešto osjetljiva stvar.« »Razumijem«, rekla je Angela, a ja sam razmišljao kako moram biti zahvalan što mi nije postavljala nova pitanja. Direktor Rüth je digao pogled sa stola. »Sve je u redu«, rekao je. »Gospodin Lichtenstein će nas sada napustiti, obavit će još neki posao. A da završimo sa čitavom stvari on nam i nije potreban, haha.« »Haha«, oglasio sam se i ja, ustao sam i pružio Lichtensteinu ruku, zašaptao sam mu kroza zube: »Dva sata, ispred banke. S ostatkom.« Ozbiljno je kimnuo glavom. Ukočeno je Angeli poljubio ruku i nestao. Ponovno smo sjeli, Rüth i ja. Rüth je pritisnuo na zvonce. Pojavio se neki mladi čovjek. Rüth mu je predao papire što ih je

Lichtenstein bio ostavio, tiho je nešto razgovarao s njime. Mladi je čovjek otišao iz sobe. »Dakle«, rekao je Rüth, »želite u nas otvoriti račun pod brojem.« »Jest«, rekao sam. »Smijem li pogledati vaše pasoše?« Pružili smo ih. »Samo da utvrdim vaš identitet«, rekao je vraćajući nam pasoše, „Što sada budemo razgovarali, nikada neće doznati nitko sa strane.« Izvukao je formulare, među njih stavio papir za kopiranje i počeo pisati zlatnom kemijskom olovkom. »Uplaćeno je danas maraka osam stotina tisuća«, rekao je Rüth. »To iznosi...« Brzo je računao. »... devet stotina četrdeset i devet tisuća i tri stotine i šezdeset švicarskih franaka. Već sam unio iznos. Kasnije ćete potražiti onog mladog čovjeka u njegovom uredu, on će mašinskim putem proknjižiti uplatu na taj formular. Dakle, razumio sam to ovako: vi, gospodine Lucas, i vi, madame Delpierre, želite otvoriti zajednički račun pod brojem, kojim oboje, ali također i svaki posebice, možete raspolagati. To znači, svako od vas dvoje u svakom trenutku može doći ovamo i uzeti s računa koliko god novaca želi — ali također može i uplaćivati iznos koji želi. Je li to jasno?« »Jest«, rekao sam. »Vašu adresu, molim.« Rekao sam Angelinu adresu u Cannesu. »Telefon? Nemamo namjeru da vas zovemo — jedino u slučaju ako netko naiđe i označi brojku računa i ako krivotvori vaš potpis, a mene ovdje ne bude — samo u takvu slučaju nazvat ćemo vas.« Angela mu je rekla broj svog telefona. »Inače«, nastavio je Rüth, »mi se nikada nismo vidjeli i nikada o nama nećete čuti ni riječi. Kad god vam bude zatrebao novac, dođite i uzmite ga. Nikakva porezna ustanova, nikakva policija, nitko na svijetu neće doznati za taj račun. Sad mi je potreban još samo potpis gospodina Lucasa, a zatim vaš, madame, molim.« Oboje smo potpisali. Poslije nas se potpisao i Rüth. I time je sve bilo gotovo. Rüth nas je otpratio u sobu svoga tajnika, nalazila se kraj njegove, zamolio nas je da pričekamo trenutak. Radovao se što smo mu mušterije. Soba tajnikova bila je prazna. »Bogati smo ljudi«, rekla je Angela. »Tako je, srce moje«, rekao sam i pomislio: kad bi ti samo znala koliko smo bogati. »Nikada ja taj novac neću dotaći.« »Ako mi se nešto dogodi, tvoj je, tada ga moraš dotaći«, rekao sam. »Nemoj o tome govoriti«, rekla je Angela. »Molim te, nemoj o tome govoriti.« Onaj se mladić pojavio i zamolio formular što smo ga dobili od Rütha. Ponovo je nestao i odmah se vratio. Sada je službeno svota od 949.360 švicarskih franaka bila proknjižena na naš račun pod brojem. Račun je imao svoj broj i slovo, broj je bio veoma dugačak. Zahvalili smo se mladiću i napustili banku. U 'Baur au Lacu' jeli smo rakove. Tada sam rekao Angeli neka potraži po dućanima Kolodvorske ulice sebi nešto lijepo. Dao sam joj novaca i mi smo se rastali. U 14 sati stajao sam ispred portala banke Merkur. U 14 sati 02 ponovo se pojavio Lichtenstein, u njega je ponovo bilo lice nepokretno. Odvezli smo

se u četvrti kat kao i prošli put i još jednom potražili direktora Rütha, a ovoga puta Lichtenstein je direktoru pokazao nove papire. Rüth je zacijelo već bio obaviješten. Usprkos tome je dugo telefonirao. Napokon je bio umiren i pozvao tajnika. Procedura, što smo je proveli prije podne, ponovila se, trajalo je sve to dvadeset minuta. Poslije dvadeset minuta imao sam još jednu potvrdu o uplati na moj račun pod brojem. Bila je to uplata u visini od 14,200.000 maraka, a to je iznosilo 16,851.140 švicarskih franaka. Obje doznake stavio sam u veliku omotnicu što ju je bio donio onaj mladić. Zapečatio ju je i meni predao. Lichtenstein i ja zajednički smo napustili banku. Ispred portala kratko se naklonio i otišao a da nije prozborio ni jednu riječ. Polaganim korakom sam se uputio u naš hotel, sjeo sam na terasu, pio čaj i čekao Angelu. Došla je oko pola četiri, rekla mi je da će mi ono što je kupila, pokazati tek u Cannesu. U sedamnaest sati i trideset poletjeli smo u Cannes. Mercedes nas je čekao na parkiralištu aerodroma u Nizzi. Angela je također i u 'Palm Beachu', ljetnoj igračnici, imala svoj sef. Njegov broj je bio trinaest. »Brzo ćemo skočiti do 'Palm Beacha'«, rekao sam. »Spremit ćeš omotnicu s doznakama i potvrdom o našem računu u svoj sef. Tu je najsigurnija.« Tako će Angela uvijek moći da dođe do te omotnice ako mi se nešto dogodi, razmišljao sam. Dakle, pošli smo u 'Palm Beach' koji je bio otvoren tog dana već od sedamnaest sati, pa nadalje. Igralo se tek na dva stola. Angela je nestala u nekoj maloj prostoriji iza šaltera gdje se nalazila mjenjačnica pošto sam joj dao zapečaćenu omotnicu. Odmah se vratila. Nismo igrali, odvezli smo se kući. Kod kuće smo se razodjenuli i tuširali, stavili na sebe kućne ogrtače i sjeli na terasu posred mora cvijeća. »No, sad mi napokon pokaži što si sebi kupila«, obratio sam se Angelh Otrčala je da donese. Sjedio sam u hollywoodskoj ljuljačci. Tiho se ljuljala, a ja sam sam sa sobom bio veoma zadovoljan. Petnaest milijuna maraka iznosilo je u švicarskim francima sedamnaest milijuna, osam stotina tisuća i petsto, a to je bilo jako mnogo novaca. Angela se vratila. U ruci je držala modru kutijicu. »Za tebe«, rekla je. »Kako, za mene? Trebalo je da sebi nešto kupiš!« »Ah, znaš, ništa nisam našla što bi mi se svidjelo. Hajde, otvori već jednom.« Otvorio sam kutijicu. Unutra su se nalazila dugmad za košulju, od platine, s malim briljantom. »S najboljim željama«, rekla je Angela.

47 »Jest«, govorio sam, »GLOBAL će platiti za 'Moonglow\ Ne bi to morali, jer slučaj još uvijek nije riješen. Ali mi se nadamo novom razvoju situacije time što im izlazimo u susret.« Bilo je to u Rousselovoj sobi, u Centralnom komesarijatu, u vrijeme jedne od normalnih sjednica, za što nas je bio zamolio Gaston Tilmant. Osim njega i mene prisutni su bili još Roussel, Lacrosse i njemački stručnjak za poreze, Kessler. Lacrosse je rekao ogorčen: »Još i platiti. Odabrao sam krivo zvanje. Čovjek bi morao biti ubojica.« Primijetio sam kako me Tilmant ozbiljno promatra sa strane. Rekao sam: »Moje poduzeće može zatražiti povrat svote osiguranja ako se pokaže da je postojalo samoubojstvo. U mom se poduzeću nadaju da će sudionici biti bezbrižniji i da će biti prožeti osjećajem kako je čitava stvar završena. bar što se nas tiče. To ide vama u prilog, zar ne, monsieur Tilmant?« Čovjek s ljubeznim očima i tužnim licem promatrao me dugo, šutio je. Tada je rekao: »Moglo bi se to i tako promatrati. Bilo je i drugih puteva — ali njima GLOBAL nije htio poći, zar ne?« »Nije«, rekao sam. »Mi sada slijedimo jednu novu strategiju.« Lagao sam čvrsto osvjedočen kako GLOBAL ni u kom slučaju neće objesiti na veliko zvono i obznaniti ovdje kakvu sam štetu nanio poduzeću, kako su se požalili na mene i kako su me zbog toga morali otpustiti. »GLOBAL će me, štoviše, za javnost, tako reći, povući iz prometa, razumijete li me? Slučaj je zaključen — tako neka se čini. To što ostajem ovdje obrazlagat će dopustom koji nastupam, tako će to biti ako netko upita. A i ne mislim da će netko pitati. Naravno, ja ovdje nisam na dopustu. Ali time što ću se povući, time što će plaćanjem zavladati umirenje među sudionicima, to je upravo ono što vam je najviše na srcu, monsieur Tilmant, zar ne?« Ponovo me gledao i dvaput kimnuo glavom. Pomislio sam kako ću tu novu strategiju morati također i Angeli saopćiti čim završim s Hildom Hellmann. Potom bih joj mogao reći kako je GLOBAL zaključio slučaj i razriješio me tog posla. Razmišljao sam kako ću Angeli nešto kasnije također reći kako me GLOBAL zbog našeg odnosa poslao u penziju — uz vrlo visok iznos. Dakle, moći ću uvijek ostati kraj nje. To će njoj biti glavno. A novaca imam dovoljno. Kessler je bio taj koji se javio za riječ: »Mene ni deset konja neće odvući iz te svinjarije. Ostajem na lopti dok napokon, napokon ne budem mogao nešto uraditi.« Rekao je to strastveno. Lacrosse i Roussel su se suglasili s njime, također strastveno. Kad smo poslije toga pošli, pristupio mi je Gaston Tilmant na hodniku. »Ne vjerujem da će vaše Društvo ovim svojim novim ponašanjem imati uspjeha«, rekao je. Prestrašio sam se. »Kako to mislite?« »Gospoda ovdje osjećaju se u međuvremenu već toliko sigurna, da su sva stara ponašanja i šikaniranja kojima je bila izložena tvrtka Clermont i Abel ponovo započela — još i u gorem obliku. U većim razmjerima. Ti se ljudi smatraju bogovima, smatraju sebe nedodirljivima. Nitko, tako misle, nitko ih' ne može pozvati na odgovornost.« »Ipak će to jednom biti moguće, jednoga dana«, rekao sam a da u to uopće nisam vjerovao.

»Ne«, rekao je Gaston Tilmant umornim glasom. »Nije to istina. Dan kada će ti ljudi biti pozvani na odgovornost, taj dan neće nikada doći. Već sam to shvatio.« Nastavio je, bespomoćan poput djeteta: »Naš svijet nije dobar, monsieur. Postaje sve gori.«

48 Idućeg dana otišao sam s Angelom na tržnicu Forville, radila je svakog prije podneva. Ovdje se moglo kupiti veoma jeftino sve vrste povrća, mesa, peciva. Postojao je tu i sajam cvijeća. Nigdje na čitavu svijetu nisam vidio takvo more cvijeća u svim bojama kao na toj tržnici. Bilo je to prekrasno, moje oči nisu se mogle nagledati tolike ljepote i šarolikosti. Angela i ja uzimali smo živežne namirnice i sadnice, sve smo to stavljali u kola, odvezli smo se u Vallauris, nabavili ondje vaze, trbušaste ćupove, odvezli smo se kući i sadili te sadnice što smo ih bili upravo kupili. Bili smo prljavi, zajednički bi se okupali i tada legli i ljubili se, pa potom zaspali. Probudili smo se oko pet sati, odjenuli se i odvezli do 'našeg’ kuta, na terasi ’Majestica’, gdje smo pili šampanjac. Taj kut je bio uvijek slobodan kao da su ga za nas čuvali. Držali smo se za ruke i gledali more. Daleko napolju plutala su već dva ogromna američka nosača aviona, a grad je bio prepun američkih mornara u bijelim uniformama. Prostitutke su bile u punom pogonu. Pripovijedao sam Angeli kako se moje Društvo odlučilo pristati na ponudu Nicole Monnier i njenih prijatelja i kako žele investirati mnogo novaca u te informacije usprkos tome što mi, naoko, kanimo predbježno platiti Hildi Hellmann svotu osiguranja. U bliskoj budućnosti saznat ću koliko su novaca predvidjeti i gdje ću ga dobiti da platim informacije. Odvezli smo se kući, vozili smo se kroz Rue du Canada. Ovdje je sve vrvjelo od američkih vojnika i prostitutki, razmišljao sam kako je moja kurva Jessy napokon dočekala velik posao. Bila je subota, prvi srpnja, u Cannesu je bilo osobito vruće, čak i na Angelinoj terasi. Sve do svanuća bili smo napolju, jedno smo drugom pripovijedali zgode iz svoga života. Bilo je još beskrajno mnogo da se ispriča, a preostalo je još beskrajno mnogo stvari koje moramo zajednički proživjeti, razmišljao sam. A tada sam se sjetio noge i svega onoga što će se desiti poslije toga.

49 U ponedjeljak ujutro, sasvim rano, prispjela su ona dva sanduka s mojim stvarima. Radnici su ih donijeli u Angelin stan. Transport je začudo brzo bio izvršen. Radnici su ispraznili sanduke, dobili napojnicu i nestali. Angela je bila veoma uzrujana. Zajednički smo sve spremili u zidni ormar, što mi ga je Angela bila oslobodila, smijala se i pjevala radeći. Bila je oduševljena kad je ugledala moje sloniće. Na regalima njezine zbirke bilo je još mjesta, Angela ih je tamo smjestila. »Moraju biti pomiješani, tvoji i moji«, rekla je. »Jer svi su sad naši, mi smo porodica, nas dvoje i naši slonići.« Sicilijanski konjić dobio je mjesto na zidu s knjigama. Napokon je sve bilo pospremljeno, a ja sam se prestrašio kad je Angela briznula u plač. »Sto je? Angela, draga, što ti je?« Čvrsto sam je zagrlio. »Ništa...« „Što ti je? Kaži mi!« »Ja... ja sam samo toliko radosna«, jecala je. »Napokon si istinski kod mene.« »Jesam«, rekao sam i gledao preko njenih leđa, terasu, a preko terase svijetlo more. »Napokon istinski kod tebe.«

50 »Pozvali ste me, gospođo Hellmann?« »Završila sam. Eto«, rekla je 'Briljantna Hilda'. Ležala je kao i uvijek u svom rokoko krevetu, danas na sebe. nije stavila nikakva nakita, činila se veoma iscrpljena. Bilo je to u ponedjeljak, rano poslije podne. Pokazala je omot papira kraj kreveta. Sjeo sam i čitao priznanje 'Briljantne Hilde', čitao sam veoma pažljivo. Riječ po riječ. Redak po redak. Priznala je uistinu sve, označila je okolnosti, vrijeme i imena. Samo ime iznajmljenog profesionalnog ubojice nije označila, činilo se kao da ga odista ne zna, Kilwood je bio mrtav, ovaj to također nije mogao uraditi, a Sargantana se zasigurno branio da to učini. »Zadovoljni?« upitala je Hilda puna mržnje. »Jest.« »A šta je s novcem što ga još želite, što je s vašom mjesečnom apanažom? Kako želite da vam se doznačuje?« »To ću vam još saopćiti.« »Kada?« »Veoma skoro, gospođo Hellmann«, rekao sam. S Hildinim priznanjem odvezao sam se bilježniku Charlesu Libelléu. Zapečatili smo papire u čvrstu omotnicu i otišli u Banque Nationale de Paris da tu omotnicu stavimo u iznajmljeni sef. Poslije toga sam se oprostio od Libellea i šetao gradom sve do Croisette. Dugo sam stajao na rubu šetališta, a nalazilo se kraj mora, i gledao nosače aviona. Razmišljao sam o tome kako sada i ja nisam ništa bolji od svih onih koji su skrivili Hellmannovu smrt, ali mi se učinilo kako sam samo uradio nešto logično i ispravno. Ugledao sam ponovo onog mladog slikara koji je ovdje izlagao svoje slike. Odmah me prepoznao i veoma uljudno pozdravio. Otišao sam do njega, a on mi je rekao kako sam mu donio sreću. Uspjelo mu je u međuvremenu prodati četiri slike. »To je lijepo«, rekao sam. Primijetio je kako gledam na more, i ori je to sada činio. »Neugodno je velik, takav jedan nosač aviona, zar ne?« »Jest«, odgovorio sam mu, »odista je neugodno velik.«

51 Igračnica 'Palm Beach', suprotno od 'Municipala', moderna je građevina, široka, dugačka, s velikim prostorijama. Naveče 4. srpnja obasjali su je reflektorima. Jedna kola iza drugih nailazila su k ulazu. Policija je sav prostor ispred 'Palm Beacha' zatvorila. Angela i ja došli smo rolls-royceom Claudea Trabauda. Posluga igračnice pomagala je Pasquale i Angeli pri izlasku, jedan je odvezao rolls-royce u parkiralište. Claude i ja smo bili odjenuli bijele smokinge, Pasquale je imala na sebi ljubičastu večernju haljinu, a Angela limun žutu večernju haljinu od muslina s mnogo zvonolikih volana koji su lako padali, tu je haljinu bila kupila u 'Old Englandu', u Juan-les-Pinsu. Nosila je naušnice što sam joj ih bio poklonio, i vjenčani prsten, zatim još jedan s velikim briljantom, oko vrata je još stavila briljantnu ogrlicu — nakit što ga je zaradila svojim slikanjem. Crveni se 'sag protezao sve do ulazišta. Po njemu smo dugim zavojitim hodnikom ulazili u 'Palm Beach’. Nalijevo su stajali nepokretni, francuski policajci u modrim uniformama i bijelim nazuvcima, bijelim rukavicama i bijelim kapama. Nadesno su stajali, jednako nepomično, svi odjeveni u bijelo, američki mornari. Reflektori su nas zasljepljivali. Svjetla fotografskih aparata neprestance su bljeskala, kamere su zujale. Prolazili smo kroz špalir nepomičnih ljudi unutrašnjošću građevine i približavali se velikoj terasi. Ovdje, sasvim naprijed, blizu podija, nalazio se sto kojemu nas je vodio maitre d’hotel. Terasa se pružala sve do mora, iza podija prostiralo se more, sjajilo se obasjano mnogim reflektorima. Na dvije drvene skele postavili su televizijske aparate. Tri snimatelja motala su se naokolo sa svojim kamerama, počivale su im na ramenu, neprestance su obilazili stolove. Fotografi su također bili ovdje, sasvim sigurno bilo ih je više od dvanaestak. Te večeri nalazili su ovdje ono što se nazivalo kremom kreme na Cote d’Azur, gotovo mi se vrtjelo od pomisli kako mi ovdje nije mjesto, a kako je, usprkos tome, potrebno za Angelu i mene što smo ipak ovdje, ovdje, pomiješani s bogatašima, sa znamenitim ljudima, moćnicima, lijepima. Angela i Trabaudovi, kad su sve vidjeli, rekoše mi: ovdje se nalazi gradonačelnik Cannesa i Nizze, južnofrancuski političar, ovdje su prefekti mnogih departmana, aristokrati, slikari, glazbenici, učenjaci, industrijalci i bankari — a, naravno, ovdje su Tenedosovi, Fabianijevi, Sargantane, Seeberg i Thorwell. Prisustvovali su toj večeri također i veoma mnogi visoki francuski i američki pripadnici vojske, žene su na sebi imale večernje haljine, muškarci smokinge, oficiri uniforme s mnogo ordenja, a nakit, što sam ga ovdje vidio, vrijedio je, sasvim sigurno, uzevši sve zajedno, stotine milijuna. Kad su nas odveli do našeg stola, zavladala je posvuda mala stanka, a ja sam vidio kako su se mnogi ljudi okrenuli da nas pogledaju. Učinilo se kao da su svi za trenutak prestali da dišu. Jedan snimatelj, idući natraške, upravo nas je snimao. Znam da je to glupo i preuzetno, da to tako zvuči, ali nije preuzetno, istina je: od svih tih mnogih veoma lijepih žena, koje su se sakupile te večeri ovdje, Angela je bila najljepša. Crvena joj se kosa sjajila, lice joj je bilo ozareno, žuta haljina na njenom preplanulom tijelu pristajala je izvanredno. Osvijetljeni vodoskoci brizgali su vodu, obasjavali su dvije zastave, bile su postavljene sasvim blizu jedna drugoj, američka i francuska. Glazba s jednog od nosača aviona intonirala je Marseljezu. Svi su ustali. Poslije francuske himne došla je američka. I nju smo saslušali stojeći, Amerikanci u civilu, a i oni u uniformi, stavili su desnu ruku na srce. Potom se oglasila druga glazba, nalazila se na podiju. Isprva su svirali melodije iz raznih opereta, kasnije jazz evergrine. Reflektori televizijskih kamera prelazili su preko nas, jedan od operatera je neprestance snimao naš sto.

»Tako je i pravo, zar ne?« upitala je Pasquale. »Jest«, odgovorio sam. »Hvala, Pasquale.« Zrak je bio veoma topao, ni daška vjetra nije bilo. Velike zastave visjele su mlohavo. Kad su donijeli jelo, uočio sam jednu damu kraj susjednog stola, na rukama je imala rukavice sve do lakta. Nije ih skidala. Prstima u rukavicama jela je komadiće bijelog kruha s maslacem čekajući iduće jelo. Rukavice su nekoč bile bijele. Sada su mi se činile zapuštene i sive. Sve je to bilo veoma neukusno. Pasquale je primijetila kamo gledam. »Za tim stolom sjede najfiniji od svih finih aristokrata što ih uopće ima ovdje«, rekla je. »Ta žena s rukavicama je kneginja...« Rekla je kako se zove. »Jede li ona uvijek tako?« »Jest«, odgovorila je Pasquale. »Kod knezova, čini se, da je to običaj. U svakom slučaju, u njene kneževske porodice. Ova dama igra također i ruletu u tim rukavicama. Svake večeri.« »Istim rukavicama?« »Istim! Možda je praznovjerna.« »U svakom slučaju mnogo misli na čistoću«, rekao je Claude. »Neprestance ponavlja ljudima kako je nehigijenski žetone doticati golim prstima.« Poslije jela jedna baletna grupa plesala je na podiju. S krova igračnice sad su nas obasjavali reflektori u svim mogućim bojama. Sliku svega mijenjali su čas u plavo, čas u crveno, čas u žuto, a čas u zeleno. Najavili su glavnu točku večeri: Esther Ofarim. Pjevala je američke, francuske i židovske pjesme, mnogo su joj pljeskali. Potom su veliki podij oslobodili za ples. Prvi se uputio Trabaud s Angelom, kamere su ga ponovo slijedile, slijedili su ga također i mnogi pogledi. Ja sam poveo Pasquale. Plesali smo, a neprestance su nas snimali. Podij se sve više punio. Više nije bilo mira. Jedva smo se mogli vratiti za naš sto. Odmah poslije Trabauda, s Angelom je zaplesao generalni opunomoćenik Seeberg. Zamolio ju je za ples i suviše uljudno, gotovo snishodljivo. Njega su zamijenili Tenedos, Fabiani, Thonvell, Sargantana, predsjednik policije iz Cannesa, iral američke flote, nekoliko oficira. Za trenutak ostao sam sam za stolom kad se nenadano preda mnom pokazala Bianca Fabiani. Haljina joj je gotovo pokazivala sve što ima. »Vi se zacijelo ne ljutite na mene, monsieur Lucas?« »Zbog čega?« Ustao sam. »Znate i sami zbog čega. Nisam se lijepo ponijela, žao mi je. Ispričavam se. Molim vas, primite moju ispriku.« »Ali, to je sasvim razumljivo«, rekao sam. »Tako se nešto odista može dogoditi.« »Ne ljutite se, dakle, više na mene?« »Ni traga ljutnji.« »Tada zaplešite sa mnom.« I tako sam, dakle, plesao s Biancom Fabiani, bivšom djevojkom iz 'Lida’, svoj donji dio tijela neprestance je pritiskala o moj. Nismo se mogli pomaknuti s mjesta. Televizijske kamere su zujale, svjetla fotografa su bljeskala. Poslije toga me Bianca odvela do Tenedosova stola, a ja sam plesao s Melinom Tenedos, a poslije toga i s Marijom Sarganta? na. Na kraju, napokon, zaplesao sam i s Angelom. Bio je to valcer, a ja sam joj rekao: »A sad ćemo im svima nešto pokazati.« Pritisnuo sam Angelu čvrsto kao da smo sami. Sve televizijske kamere bile su upravljene u nas, fotografi su neprestance snimali, a svi su se parovi odjednom povukli, bili smo na podiju sami, ispod

velikih zastava, iznad obasjanog mora. Kad je valcer završio, zabrujao je gromki pljesak svih ljudi koji su nas bili opkolili. Najglasnije je pljeskala Bianca Fabiani i Athanasios Tenedos. »Tako«, rekla je Angela, »čini se da su nam oprostili.« »Jest«, rekao sam. »Tako se čini.« A ja sam ih dobro pogledao, te veoma bogate, veoma moćne, veoma slavne, veoma lijepe — sjetio sam se Gastona Tilmanta i njegovih riječi. »Naš svijet nije dobar. I bit će sve gori...« Upravo smo se vratili k stolu kad su se ugasili svi reflektori, a oko nas je započeo vatromet. Sjedili smo posred vulkana što bljuje vatru. Neprestance su iznad nas eksplodirale rakete parajući tamno nebo, stvarajući figure-u svim bojama, zvijezde i cvijeće, snopove klasova i užarene kugle. Sve je to poput kiše letjelo naokolo i potom padalo u more gdje se čitava ta predstava ogledala. Angela me stisnula za ruku i šapnula mi u uho: »Upravo je tako i na Božić, a i na Staru godinu. Doživjet ćemo to zajedno. Bože moj, Roberte, nikada se nisam usudila sanjati da ću još jednom u životu doživjeti tako nešto, tako nešto čudnovato.« Nagnula se i poljubila me, a rakete su nastavljale eksplozijama.

52 Naravno, većina je gostiju svratila u veliku dvoranu igračnice, ovdje je bilo mnogo više stolova negoli u ’Municipalu' — bila je to prava ljetna igračnica. Angela je neko vrijeme igrala i izgubila. Ja nisam igrao i sjedio sam za dugim barom, pio čašu šampanjca, potom još jednu, i još jednu. Odjednom sam osjetio da sam veoma umoran i tužan. Zatražio sam još jednu čašu i primijetio kako sam napit, osjetio sam se bolje, pogledao sam ka blagajni i ka šalteru mjenjačnice. Iza mjenjačnice nalazila se mala prostorija s čeličnim pretincima. Pretinac broj trinaest pripadao je Angeli. U tom pretincu nalazila se omotnica s potvrdama o uplati ciriške banke u visini od 17,800.500 švicarskih franaka. Bila je to lijepa predodžba, a ja sam je neprestance imao pred očima. Približio mi se Claude Trabaud. Dobio je, htio je još igrati, ali je bio žedan. „Čini mi se da je sve bilo u najboljem redu«, rekao je. »Zahvaljujem vam oboma, zahvaljujem vam od sveg srca, Claude.« »Prestani, odmah! Ti ljudi nisu nego sami nitkovi, svi ti prijatelji Bianke Fabiani.« »Misliš li?« upitao sam. Pogledao me naborana čela, tada se nasmijao. „Čuj me«, rekao je, »ne biste li opet jednoć pošli s nama na ’Shalimar’! Prekosutra ćemo poći na more, Pasquale i ja, rekla mi je neka vas upitam ne biste li i vi pošli.« »Rado«, rekao sam. Tada sam se nečeg sjetio i rekao: »Odvezimo se do 'Eden Roca'! Pozivam vas na ručak.« »Fino«, rekao je Claude. »Sad moram opet na posao.« Ispio je čašu do dna i otišao k stolu s ruletom. Izdaleka sam promatrao Angelu, nalazila se kraj dugog stola. Mahnula mi je, a ja sam joj odmahnuo. Bilo je dva sata poslije ponoći kad su nas napokon Trabaudovi dovezli kući. Odjenuli smo se u svoje jutarnje ogrtače i sjeli na kauč ispred velikog prozora. Nosači aviona bili su svečano osvijetljeni, beskrajnim mnogim žaruljama, kao da su njima bili opšiveni. Rekao sam Angeli kako nas je Claude pozvao, prekosutra — sada je to već sutra — da se povezemo jahtom, a ona je odgovorila: »To je lijepo. Lijepo je bilo večeras, također. Sutra naveče davat će na televiziji domaći program ili će nas možda i u glavnom programu pokazati i svi će ovdje znati kako je to s nama i nitko više neće loše o nama govoriti niti će nas ogovarati govoreći kako meni ne treba više davati narudžbe. Veoma je to važno da to nitko ne kaže, znaš.« I ona je bila ponešto napita. »A u novinama bit će naše slike, tako su mi rekli fotografi. Lijepo, zar ne?« »Jako lijepo.« »Svi su se povukli kad smo nas dvoje zaplesali. Bilo je to prekrasno, plesati tako s tobom, sasvim sama, Roberte!« »Jest, zar ne?« odgovorio sam joj i razmišljao kako sam sretan što još imam obje noge.»Roberte!« »Da?« »Moram te nešto upitati. Ali molim te nikakvih uljudnosti! Molim te da mi kažeš istinu. Voliš li me uopće?«

»Ne«, rekao sam. »To je dobro«, rekla je Angela. »Tako je pravo. I još jedno istinsko obavještenje.« »Molim?« »Vjeruješ li da bi usprkos tome mogao poći sa mnom u krevet?« »Mislim da bi to bilo moguće«, odgovorio sam. Tada sam ležao kraj zaspale Angele, oči su mi bile širom otvorene, bio sam sasvim trijezan i budan, slušao sam vlakove kako se kreću između grada i mora. Ništarijo ... Propalico... Ništarijo ... Propalico ... govorili su kotači vlakova vrteći se po kolosijeku. Gledajte, kad sam susreo onog mladog slikara na Croisetti bilo mi je sve što sam uradio sasvim logično i ispravno. Bio je u tom trenutku dan i sve je bilo svijetlo. A sada je bila noć i sve je bilo u tami. A u tami, i noću, takva se stvar čini sasvim drugačijom, o, ti moj bože, jest, sasvim drugačijom. Ja ništarija. Ja propalica. Ja propalica. Ja ništarija. Ja ništarija. Ja propalica.

53 »Bonjour Marcel«, rekao je papagaj u svom kavezu na rubu staze što je vodila s pristaništa za pomoćne čamce jahta k restoranu 'Eden Roc’. Noga me boljela prilično jako, bilo je vruće, luđački vruće tog ranog poslijepodneva, 6. srpnja 1972, jednoga četvrtka. Angela i ja stajali smo ispred Marcela. U zaljevu ispod nas ukotvile su se mnoge jahte. Claude i Pasquale Trabaud upravo su se ukrcavali u pomoćni čamac koji je nas dovezao i bio se vratio na ’Shalimar’. Pas Naftali uzrujano je još trčao po palubi ovamo-onamo. Nije bilo ni daška vjetra. Gledao sam more kroz magličastu vrućinu i promatrao sasvim nejasno Staru i Novu luku Cannesa, gledao sam palme duž Croisette i bijele hotele, dolje, ali sve je to bilo zamagljeno, čitav grad sa svojim zgradama i vilama i rezidencijama što su se nalazile posred velikih vrtova na padinama kojima se ulazilo k Super-Cannesu. Desno se širila La Californie, a ondje je stanovala Angela. Razmišljao sam o tome kako pred sobom vidim svoj dom, svoju domovinu. Jer Angela i njen stan bijahu sve što sam posjedovao na tome svijetu. To i petnaest milijuna maraka u švicarskim francima. Sada je trebalo da dođe još više novaca. »Sada su već tri minute poslije dva«, rekla je Angela. »Kasni, taj čovjek.« »Jest«, rekao sam. »Ali doći će. Doći će sasvim sigurno. On mora doći. Brandenburg, sam, ga je najavio. Brandenburg, sam, je šifrirao za mene nove upute, ovom je čovjeku dao novac kako bih mogao platiti informacije.« Bila je to verzija što sam je Angeli ispripovjedio. Dan ranije još sam jednom posjetio 'Briljantnu Hildu’. »Sutra, u četvrtak, u četrnaest sati donijet će vaš pouzdanik glas o prvoj isplati moje osobne rente«, rekao sam Hildi Hellmann. »I to neka bude u 'Eden Rocu’, doći će u Cap d’Antibes. Ondje ću ga čekati ispred krletke papagaja koji govori. Tražim iznos za prvih šest mjeseci — tri stotine tisuća franaka.« »Krepajte«, rekla je 'Briljantna Hilda'. »Sigurno, milostiva gospođo«, rekao sam. »Ali ostavit ću sebi još nešto vremena. Znate i sami što će se dogoditi ako vaš pouzdanik ne dođe ili ako me pokušate maknuti s puta.« Kimnula je glavom. »Nemojte samo kimati«, rekao sam. »Kažite!« Rekla je: »Znam što će se dogoditi. Budite mirni, vi svinjo jedna, pouzdanik će biti ondje.« »Sa tri stotine tisuća.« »Sa tri stotine tisuća.« Jučer je 'Briljantna Hilda’ na sebi imala nakit od safira. Sad sara stajao ispred krletke s papagajem, a protekle su već tri minute od ugovorena vremena, ali bio sam miran, sasvim miran. Pouzdanik će doći, jer je morao doći. »Zašto si se dogovorio s tim čovjekom upravo ovdje?« upitala je Angela, nešto se uznemirila. »Već sam ti rekao, Angela. Poslije svega što se dogodilo, ništa ne smijemo stavljati na kocku. Ovdje, u po bijela dana, s toliko mnogo ljudi, posvuda, zločin je isključen. Brandenburg želi ići sigurnim putem. A i ja također.« »Hoće li ti taj čovjek donijeti mnogo novaca?«

»Hoće«, rekao sam. »Jako mnogo novaca. Ljudi, koji nešto znaju, traže.« I tako sam je opet prevario. Nije mi ništa drugo preostalo. Istinu o tom sastanku ispred Marcelove krletke Angela nikada nije smjela doznati. Bio sam spreman da joj uskoro, možda već za nekoliko dana, kažem kako su mi oduzeli ovaj slučaj, jer je osiguravajuće Društvo uvidjelo kako mora platiti 'Briljantnoj Hildi’. Nešto kasnije, tako sam mislio, kazat ću također Angeli da ću poći u penziju, sa sasvim dobrim iznosom novca, pa ću tako zauvijek moći da ostanem u Cannesu. A tada će, napokon, doći i amputacija. Još nisam imao točnu predodžbu o tome kako ću sve to u pojedinostima saopćiti Angeli. Do sada je stvar išla dobro, razmišljao sam. I nadalje će također ići dobro. Ja nisam više bio čovjek kakav sam bio prije dva mjeseca. Bilo mi je svejedno što sada nalikujem na nekog drugog. Sve mi je bilo svejedno. Samo još jedan jedini čovjek me se ticao u tom prljavom svijetu — Angela. »Dolaze Trabaudovi«, rekla je. Odista, pomoćni čamac sa ’Shalimara' u velikom je luku nailazio u malo pristanište. Razmišljao sam kako je to sreća što onaj pouzdanik Hellmannove kasni, jer sam Claudea zamolio neka tog čovjeka po mogućnosti neprimjetno snimi. Claude je imao izvanrednu kameru, htio sam imati slike momka kojega sam čekao, sliku njegovu i trenutak kad mi predaje novac. Sve se dobro odvija, razmišljao sam. Obratio sam se Angeli: »Obožavam te. Kad bih u ovom trenutku morao umrijeti, bio bih najsretniji...« Rečenicu nisam izgovorio do kraja. Nešto me užasnom snagom udarilo u leđa, ispod lijevog ramena. Zaglavinjao sam prema naprijed i pao na crvenu zemlju. Bio je to hitac, pomislio sam. Pogodila me kugla. Ali detonaciju hica nisam zamijetio. Znam još da je Angela kriknula, ali nisam razumio što. čudnovato, nisam osjećao nikakve boli, ni najmanje. Sad sam uz Angelin glas začuo mnoge druge glasove, glasne, izbezumljene. Tada je iznenada sve postalo crno oko mene, a ja sam osjećao kako padam, brže, sve brže, padam u neki kovitlac gdje nije bilo tla. Prije no što sam izgubio svijest, pomislio sam, tako, dakle, izgleda umiranje. Bio je to početak umiranja. Još sam se nekoliko puta osvijestio, iako ne potpuno. U nekom helikopteru ugledao sam Angeline smeđe oči za koje sam rekao kako ih nikada neću moći zaboraviti. Rotor helikoptera veoma je glasno brujao, a Angela je morala usta staviti na moje uho, tada sam je tek razumio što je vikala dok su joj suze tekle niz lice: »Molim te, molim te, Roberte, nemoj umrijeti! Ti nećeš umrijeti ako to ne budeš htio! Dakle, ne popuštaj. Ne smiješ to učiniti. Ja sam tvoja žena i toliko te volim, Roberte! Ne popuštaj, pomisli na sve što smo još htjeli učiniti u našem novom životu, tek je počeo. Misliš li na to, da? Molim te!« Velikim naporom mogao sam samo malo pomaknuti glavu. Tada sam morao, potpuno bez snage, zatvoriti oči. A potom sam doživio kao u nekom kaleidoskopu omamu bola, glasova i likova. Sve se ulijevalo jedno u drugo, boje, lica, likovi, glasovi. I sve se bacalo u mene, sve što sam doživio posljednjih tjedana, sve što sam čuo i što sam vidio. Moja žena Karin. Moj šef Gustav Brandenburg. Vatromet Dana nezavisnosti u 'Palm Beachu’. Angela i ja na podiju. Angela i ja kako se u krevetu ljubimo. Terasa puna cvijeća. John Kilwood obješen u kupaonici. Jessy, ona kurva iz Rue du Canada. Starica u apoteci, u Düsseldorfu. Bogati postaju bogatiji, a siromasi siromašniji. Kako je to? Ah, nesreća ne dolazi poput kiše, čine je oni koji od toga imaju korist. Pijani John Kilwood u igračnici. Ubojice ... Ubojice ... Svi smo mi ubojice! Igrač golfa Malcolm Thorwell. Hilda Hellmann u svom rokoko krevetu. Nikolaj, gostioničar iz 'L’Age d'Or'. Podružnica draguljara Van Cleef &Arpels. Jean Ouemarđ i njegova žena. Vjenčani prsten! Mnogo tisuća svjetala grada i ona na moru, pa duž ceste, podno Esterel gorja, a sve to viđeno s Angeline terase, kasno, noću. Racija u predjelu La Bocca.

Automatski pištolji što čekičaju. Brat lija i njegov motor, košara s povrćem na prtljažniku. 'Naša' crkva. Velika crna Madona na ikoni. Ispred nje svijeće. Chevrolet što ga vade iz mora u Staroj luci. Za upravljačem Alain Danon, ubijen. Na krevetu Ana Galina, njegovateljica, mač joj je u grudima, ubijena. Tri televizijska aparata. Triput vijesti. Bijela mrlja na Angelinoj nadlanici. Moj advokat Fontana u Dusseldorfu. Doktor Joubert iz Hopital des Broussailles... Sve to, a još i više, čuo sam i vidio u tim bojama što su se mijenjale. Sjećam se da je helikopter pristao na krov bolnice, da su me stavili na nosila. Lift. Beskrajni hodnik. I, nenadano, ovdje je bio, veoma jasan, Angelin glas, govorila je onu pjesmu: »Oslobođen divljeg životnog poriva, oslobođen straha i nade...« Ponovo su me prenijeli na drugi ležaj. Nešto je bilo razderano. Moja košulja. Nešto me zaslijepilo. Ogromno staklo. A u njemu mnoge sjajne svjetiljke, upravo iznad mene. Ljudi s bijelim maskama na licu, s bijelim kapama na glavi. Naginju se... U moju desnu ruku ubod igle. Nešto su mi stavili na lice. Začuo sam tanki pisak. Boje! Boje! Tako lijepih boja nije bilo na tom svijetu! Angelin glas bio je sada veoma tih: »... također i najljenija rijeka jednoć će naći put do mora...« Pisak se pojačao. Odjednom sam je ugledao. Prolazila je cvijećem pokrivenom livadom, ta najumornija od svih rijeka. Osjetio sam kako glatki prsti dotiču moje tijelo, i potom nešto, poput leda, hladno, oštro, dotiče lijevu stranu mojih prsiju. I tada sam odjednom znao kakva je to rijeka. Bila je to Leta, rijeka podzemlja, što dijeli carstvo živih od carstva mrtvih, rijeka Leta gdje duše mrtvih piju zaborav. Pomislio sam, zapanjeno: obale rijeke Lete su obasjane. Tada, sasvim nježno, stalo je moje srce, to sam upravo mogao osjetiti. Tada, polako i obzirno, nestalo je slike cvijećem posute livade, nestalo je rijeke Lete, nestale su svijetle boje, vratila se tmina kovitlaca. Tada sam utonuo, posljednji put. Predao sam se dobrovoljno. Moj dah, bio je sasvim slab, prestao je. Pisak je zanijemio. Moja krv u venama i arterijama zastala je. Tada je postojala još samo tama, toplina i mir. Tada sam bio mrtav.

EPILOG

1 Kad sam umro, započeo je onaj život o kome sam toliko i tako dugo sanjao. Jest. Zacijelo, tako je to bilo. živio sam poslije kratkog razdoblja na koje nisam imao nikakvih uspomena, nastavio sam živjeti. Poslije iskustva, što sam ga ovdje doživio, čini se kako smrt nije drugo već prolazno stanje slabosti. U svom životu poslije smrti riješio sam se svih briga, bio sam zauvijek sjedinjen s Angelom. Nalazili smo se na brodu ’’ koji je iz Cannesa započeo put oko svijeta. Mirovali smo umotani u pokrivače, noću, u ležaljkama, na šetalištu palube i promatrali tamno nebo prepuno zvijezda. Bili smo oženjeni. Karin se iznenada odlučila i pristala na rastavu. Zvijezde su sjale veoma jasno, ondje gore sjao je velik, poput meda žut mjesec. Ležali smo sasvim tihi, izgovorili nismo ni jedne riječi. Nije bilo nikakva očaja više, nikakve neizvjesnosti, ni jedne jedine crne misli — poslije moje smrti postojalo je samo blaženstvo i ispunjenje. Ne znam da li je tako sa svim ljudima kada umru. Sa mnom je bilo tako. Bio sam smiren, ispunjen ljubavlju, nalazio sam se u sigurnosti, siguran pred divljim životnim porivima, od straha i nade slobodan. Sve to mora da sam doživio pošto je stalo moje srce, a ja bio mrtav. Klinički mrtav. Odista mrtav. Otišao s ovoga svijeta. Na krovu Hopital des Broussaillesa bilo je mjesto gdje su mogli slijetati helikopteri, a kad je onaj helikopter, koji me prenio od 'Eden Roca’, sletio, već nas je čekao službujući team za srčana oboljenja ove bolnice, čekao je također i dr Joubert koji je bio čuo koga su teško ranjena donijeli, kasnije mi je pripovijedao, kada više nisam bio mrtav, što se sve bilo dogodilo. A bilo je ovako: prispio sam na operacioni sto, dali su mi narkozu. Kirurzi su otvorili moj prsni koš. Našli su kako je puščana kugla oštetila srčanu kesicu i srčani mišić. Postojala je opasnost da će se začepiti srčana kesica — takozvana tamponada srčane kesice. Kad se moje srce umirilo, dobio sam intrakardialnu injekciju, a srcu su dali, usprkos ozljede, udar, kako bi ponovo proradilo, uradili su to spravom za elektrošokove. Isisali su krv iz srčane kesice i sašili ozlijeđeno mjesto u srčanoj kesici. Bio sam toliko dugo mrtav, to će reći, moje srce je toliko dugo mirovalo da je došlo do anoksemične povrede mozga. Posljedica toga bila je šestodnevna nesvjestica i intenzivno liječenje. Što sam ja znao od svega toga? Ništa. Vozio sam se s Angelom na brodu '’, po Mediteranu, i kroz Gibraltar, pristajali smo u Casablanki i Capetownu, razgledali smo te gradove, a svuda je bilo veoma vruće. Brijeg Ploče, podno kojega se smjestio Capetown, učinio mi se silno velik. Kupio sam Angeli filmsku kameru, a ona se oduševljeno primila posla. Neprestance je snimala, jer je htjela kući donijeti mnogo materijala s tog našeg puta oko svijeta, što ga je sebi toliko željela. Na brodu smo se upoznali s mnogim zanimljivim, ljubeznim ljudima — Židovima, Amerikancima, Šveđanima, Holanđanima i Francuzima. Navečer je često bilo primanje i Angela je mogla odjenuti svoje najljepše haljine, a ja svoj smoking, sjećao sam se sasvim jasno kako smo još kasno noću odilazili na gornju palubu i ondje dugo stajali. Možda sam doživio sve to i sve ono što će nam se još desiti, a sve sam to doživljavao u milijuntom dijelu sekunde svoje smrti, možda u jednoj sekundi kad sam se vratio u život, a možda u danima i noćima svoje nesvjestice. Doktor Joubert je mišljenja kako to nitko nikada neće moći kazati i kako još nikada nije imao posla ni sa jednim pacijentom, ovakvim pacijentom, koji se, kad se ponovo osvijestio, toliko točno sjećao svega što je, klinički mrtav, lebdeći između života i smrti,

vidio, izrekao i učinio. U ono vrijeme, kad smo Angela i ja lutali Capetownom, kasnije, kad smo dospjeli u Durban, a još kasnije, kad sam se cjenjkao u starom dijelu grada Dar-es-Salama s nekim trgovcem o cijeni ogrlice od koralja za Angelu, možda upravo tada dali su mi cijev kojom su mi umjetno dovodili zrak u moj tjelesni sistem za disanje. Kad smo došli u Karači i Bombaj, po svim znacima također u to vrijeme, visjela je iz operacijske rane još uvijek cijev, iz žile na ruci virila je kanila sa cjevčicom, bila je to infuzija kojom su me umjetno hranili, na prsima su mi bile pričvršćene elektrode, a također i na ekstremitetima gdje su mi neprestance pravili elektrokardiogram i registrirali ostale tjelesne funkcije, kontrolirali temperaturu i krvni pritisak — nikada to nitko neće doznati da li je to baš bilo u to vrijeme. U noći kada smo napuštali Bombaj, pomislio sam: umireš. Umireš dok ljubiš. Kada je to bilo? Kada? što je to, zapravo: život? Što je to, zapravo: smrt? živim li ja sada kad pišem te riječi? Jesam li već dugo mrtav i da li je smrt samo neka druga forma života ili nešto jednako tome ili životu toliko nalik te ne primjećujemo razliku? U Bombaju, sjećam se, u tom čudnovatom gradu, gdje postoji atomski reaktor, a u isto vrijeme on je sjedište Parsa, obožavalaca vatre, i gdje se u predgrađu Malabaill nalaze 'Tornjevi šutnje', u tom nestvarnom gradu razgovarali smo Angela i ja, ondje napolju, kraj 'Tornjeva šutnje', s nekim prastarim Indijcem, a ja se sasvim točno sjećam kako je rekao: »Tajna života i tajna smrti nalaze se zatvorene u dvije kutije, u jednoj su ključevi kojima se otvara druga.« Tko se usuđuje da na to bilo što primijeti? Nitko. Također ni doktor Joubert. Možda sam vidio sve ono što sada vidim, u razdoblju jedne iskre, a možda u toku dana i noći kad sam, odrezan od vanjskog svijetla, ležao na odjelu za najintenzivnije liječenje. Možda. Možda sam s Angelom gledao veliku ljepotu i veliku bijedu Madrasa, Kalkute, Ranguna i Singapura, možda smo se nalazili, prevladani ljepotom kraljevskih palača, u Bangkoku, možda je Angela snimala upravo te fantastične, nestvarne hramove u tim fantastičnim gradovima kojima nema primjera, možda smo se vozili također već oko Vijetnama, pa gore u Hong Kong, što sam ga tako dobro poznavao, i gdje sam Angeli toliko toga mogao pokazati. »Poslije četrdeset i osam sati počeli ste spontano disati«, pripovijedao mi je doktor Joubert mnogo kasnije. »Ali to disanje još dugo vremena nije bilo dostatno. I kad ste nakon šest dana došli k svijesti, bili ste teško rastrojeni i nemirni, bili ste podložni izrazito luđačkim predodžbama.« »Kakve su to bile luđačke predodžbe, gospodine doktore?« »No, jest, vjerovali ste kako se nalazite na debelom moru, a tada opet u Manili, na Tajvanu, u Nagasakiju, Jokohami...« Ah, ali ondje sam i bio, s Angelom! S njom sam također bio i u Tokiju! Divili smo se Carskoj palači, i hramovima, i industriji svile, fajanse i porculana! Posjetili smo izložbu starojapanske umjetnosti, a ja sam Angeli kupio prekrasan glazirani komad — par golubova, golubica je bila malena, a mužjak, veći, krila su im bila raskriljena. Dvije zatvorene kutije u kojima postoji ključ kojim se otvara druga... Iz Tokija odvezli smo se brodom ’' na jug, do Sydneya, a potom u Wellington na Novom Zelandu, pa ponovo natrag ha Havaje gdje smo promatrali i snimali ugašene i još žive vulkane. Nikada prije nisam bio na Havajima, ali sam doktoru Joubertu mogao s toliko detalja opisati vulkan Mauna-Kea, a također i vulkan Mauna-Loa s kraterom Kilauea, a također i jezero Halemaumeru što

ga je bila sačinila lava — on je pretražio mnogo knjiga, a moj opis je bio potpuno istinit. Tko da to objasni? To nitko ne može objasniti. S Havaja smo došli u San Francisko s njegovim ’Golden Gate’, Panamskim kanalom smo došli u Karipsko more i započeli put povratka preko Gibraltara. Kad smo napustili Karipsko more bila je noć, a ja sam u našoj kabini ležao kraj Angele i napola spavao. Začuo sam neki šum i otvorio oči. Prvo što sam ugledao, pošto su mi se zjenice navikle na svjetlost oko mene (kakva svjetlost, bila je noć?) bijahu Angeline oči, sasvim ispred mojih. »Što je, draga?« upitao sam je mimo i sasvim jasno. »Zašto si upalila svjetlo? Ne možeš li spavati?« »Nisam upalila svjetlo«, rekla je Angela. »Sunce sja kroz kose žaluzije, Roberte. Tri su sata poslije podne.« »Oh«, rekao sam. »A gdje smo?« »U Hopital des Broussailles. Jutros su te premjestili u sobu za samce.« »Premjestili odakle?« »S odjela za intenzivno liječenje. Deset dana sara te mogla promatrati samo kroz stakleni prozor. Sada si prebolio krizu i više ne moraš onamo. Glavni liječnik je dopustio da se postavi i drugi krevet i da mogu ostati kraj tebe koliko želim, a da također i spavam s tobom u istoj sobi. Živiš. Roberte, živiš! Nisi umro!« »Gdje ti je ogrlica od koralja?« upitao sam. „Što?« »Ah, ništa«, rekao sam, jer sam se sam sebi učinio bespomoćan kao neko bolesno dijete, znao sam kako je sve to bio samo san. »Ništa, draga. Jest, nisam umro. U najmanju ruku ne za dugo.« Ogledao sam se pošto sam glavu ponešto pomaknuo — učinio sam to sasvim malo, više nije bilo moguće — ugledao sam veliku, modernu sobu u kojoj je sve bilo svijetlo, svijetlo i veoma čisto. Nisam se prestrašio, ali me spopao ipak kratak, nelogičan osjećaj tuge što sam se vratio iz svog svijeta sna u stvarnost (aJi, da li je to bila stvarnost?) sjećao sam se da sam tiho upitao: »Koji je danas dan?« Angela mi je odgovorila: »Nedjelja.« »Koji je datum?« »Šesnaesti srpnja.« „Šesnaesti srpnja!« Razmišljao sam: 6. srpnja bio si u 'Eden Rocu'. Na dan 6. srpnja su te pogodili hicem. Dakle, deset dana trajala je tvoja m6ra između života i smrti, deset dana bez svijesti, rastrojen i pun fantazije — deset čudnovatih dana. Zaustio sam: »Uvijek smo bili zajedno, znaš. Na brodu ’’. Napravili smo put oko svijeta što si ga sebi toliko željela. Bilo je jako lijepo. Sad ćemo ponovo poći na put, napravit ćemo taj put.« »O, jest«, rekla je Angela i smiješila se drhtavim usnicama. Strašno je izgledala. Lice joj je bilo sasvim maleno i upalo, i blijedo. Ispod očiju imala je tamne kolobare. Doktor Joubert je pripovijedao kasnije kako Angela za tih deset dana isprva uopće nije napuštala bolnicu, a tada tek na par sati. Inače je dan i noć bila u mojoj blizini iako su neprestance pokušavali da je maknu. Noću je ležala na klupi ispred odjela za intenzivno liječenje, tako bi zaspala. Napokon su za nju oslobodili sobu noćne sestre, dobila je krevet. Ali spavala je najviše sat, govorio mi je doktor Joubert, tada bi

ustala i pristupala staklenim vratima, kroza staklo me promatrala, nije se micala, bila je bez ikakva izraza u licu, promatrala je mene, a ja sam ležao bez svijesti, polagano sam se i mučno vraćao iz sjajne, blažene smrti, u taman i nesiguran život.

2 Tog dana došao je glavni liječnik, s njim su bili kirurzi, zatim ljudi i žene iz teama srčanog odjela, a došao je također i doktor Joubert. Točno su me i oprezno pretražili, rezultat je bio da sam po svim znacima proživio ono najgore iako mi je stanje krvotoka još uvijek bilo veoma loše i pokazuje tendenciju ka kolapsu. »Madame«, rekao je glavni liječnik, neki omaleni, krupni čovjek, s naočarima sa zlatnim okvirom, »madame može ostati ovdje. Osjećam da bi to moglo biti dobro.« »Hvala«, rekla je Angela koja je također bila prisutna. »Ja najžurnije moram razgovarati s nekim«, rekao sam, jer sada kad sam se vratio u realnost, morao sam nešto poduzeti. »Isključeno«, rekao je glavni liječnik. »Znate li kakvo je čudo da još uopće i živite? Devedeset procenata takvih slučajeva, kao što je vaš, završavaju smrću. Ne, ne, predbježno ne smijete ni sa kime razgovarati. Uostalom, bilo je već dvoje kod mene koji pod svaku cijenu žele s vama razgovarati. Objasnio sam im kako je to nemoguće.« »Tko je to bio«? upitao sam. »Neka madame Hellmann i bilježnik po imenu Libelle.« »Odista je jako nužno da ih vidim oboje«, rekao sam. »A ja vam to zabranjujem tako dugo dok vam se krvotok ne bude popravio. Za tjedan dana — možda — dopustit ću vam. To sam i njima također kazao.« »Kada?« »Prije no što sam se uputio ovamo. Dolazili su svaki dan. Sto hoće od vas?« »Ah, to je sasvim privatna stvar. Vi zacijelo znate tko sam i zbog čega sam u Cannesu?« Kimnuo je glavom. »Dakle, ovo dvoje se zacijelo zabrinulo za mene.« »Reći ću im kako je vama — u okvirima vašeg stanja — dobro. To neka ih do daljnjega umiri.« »Držim da će ih to sasvim umiriti«, odgovorio sam. »A ja vam svima zahvaljujem, moje dame i gospodo, za velik trud i umješnost što ste je pokazali da me vratite u život.« To sam rekao, ali nisam bio baš siguran da li odista tako mislim. Prevladao me silan umor i već idućeg trenutka sam zaspao. Znam da sam sanjao o hramovima. Jako mnogo hramova, s jako mnogo bogova od slonove kosti. Bogovi su svi imali mnogo ruku.

3 U subotu, 22. srpnja, šesnaesti dan liječenja, moje se stanje toliko poboljšalo da je glavni liječnik dopustio kratke posjete. Kad kažem glavni liječnik pri tome mislim na profesora Henrija Brilleta, šefa kirurškog odjela koji me također i operirao. Hopital des Broussailles, znao sam to još od svoje prve posjete, veoma je velika i moderna bolnica s mnogim odjelima. Angela je bila kraj mene kad su došli Roussel, Lacrosse i Tilmant. Nešto se oporavila i spavala nekoliko noći, ali i nadalje je bila veoma blijeda, a koluti ispod očiju još uvijek su bili na njenu licu. Sjedila je šuteći na svom krevetu i slušala što ova trojica sa mnom razgovaraju. Dopustili su im posjet u trajanju od pet minuta. Naravno, pitali su me odmah imam li bar ikakav pojam zbog čega je uslijedio taj napad. O samom događaju razgovarali su već s Angelom. »Nemam pojma«, rekao sam. Sve je dobro prošlo, razmišljao sam. Izvukao sam se, spasio sam život, želim provoditi dobar život. U sigurnosti, s veoma mnogo novaca. »Ni traga tome da bih nešto znao«, rekao sam. Lacrosse je pitao, napola je kumio, a napola me ljutito promatrao: »Ništa nam ne tajite?« „Što da vam tajim?« »Mora da je postojao razlog što su pokušali da vas ubiju. Vi mora da ste opasnost za one... one ljude. Jeste li nešto pronašli? Jeste li tim ljudima pokazali da ste nešto pronašli?« To je bilo prokleto opasno. »Ništa«, odgovorio sam. »Ništa nisam pronašao. Uopće ništa. Zacijelo se sjećate kako su već bili jednom udesili automobil madame Delpierre i kako smo gotovo završili u moru. Nema sumnje bio je to prvi napad. I tada nisam znao ništa.« Roussel se oglasio. »Stavili smo se u vezu s vašim Društvom, naravno.« To je bilo zlo. »Jest, naravno«, rekao sam. »Rekli su nam kako više ne radite na tom slučaju, jest, da su vas oslobodili svakog daljnjeg rada.« Nasmijao sam se nakratko, taj smijeh me zabolio. Tada sam pomislio kako će čitava stvar doći na vidjelo budu li Lacrosse i Roussel i dalje vrtjeli i kako je bolje da tada ja budem prvi koji će otvoriti usta — također i pred Angelom. više nisam smio lagati. »Mnogo vam još toga moram objasniti, gospodo. Moje Društvo je bilo suzdržano.« »U kom pogledu?« »Ja nisam razriješen s te dužnosti, ja uopće više ne radim za. GLOBAL.« »Roberte!« Angela je poskočila, približila se mom krevetu. »Umiri se, draga, sve bih ti ispripovjedio. Nemaš nikakva razloga da se uzrujavaš.« „Što to znači da više niste u GLOBALU?« upitao je Tilmant. »Jesu li vas otpustili?« »Jest«, odgovorio sam i pogledao ga u njegove ozbiljne oči, razmišljao sam kako je taj čovjek prozreo čitavu moju igru. »Ili ne, nisu me otpustili. Našli su drugo rješenje. Prijevremenu penziju — uzevši u obzir moju dugogodišnju službu u GLOBALU, moju vjernu službu i velike zasluge.« »Ali što to znači? Prijevremena penzija? Roberte! Je li to tvoja noga? Molim te!« Angela se

gurala k meni, nagnula se nada me. Oči su joj postale još veće od straha. »Nije to noge radi, nikako ne. Bio je to izgovor što su ga našli, nevin izgovor.« „Što je vašoj nozi?« upitao je Roussel. »Baš ništa. Smetnje u krvotoku, ali lake. U Düsseldorfu smo imali veoma točnog službenog liječnika. GLOBAL je ozbiljno shvatio ono što je taj liječnik rekao. Ali, uistinu, nisam otpušten zbog noge, koju sam, uostalom, i ovdje dao da je pregledaju — upitajte doktora Jouberta — uradili su to zbog mog odnosa s madame Delpierre. Fini ljudi s kojima imamo upravo posla, a prije svih, čini mi se, 'Briljantna Hilda’, stavili su GLOBALU nož pod vrat, požalili su se na taj odnos i objasnili da će izbjegavati GLOBAL kao lošu tvrtku ako me ne otpuste — i ako GLOBAL ne plati. Žao mi je, kad smo se ono posljednji put sastali, nisam vam rekao istinu, gospodo. Ne svu istinu. Jer, naravno, GLOBAL i nadalje istražuje čitav taj slučaj usprkos tome što su isplatili sumu osiguranja. Samo su mene morali povući. Ja ću ostati u igri što mi to dulje bude moguće, zbog toga sam morao lagati.« »Roberte, radi nas si izgubio namještenje? Nas radi? I ništa mi nisi rekao? Naprotiv, pripovijedao si mi kako će tvoj šef poslati jednog čovjeka u 'Eden Roc’ s mnogo novaca da platiš informaciju?« povikala je Angela. Dakle, izbilo je na javu.

4 Moglo se očekivati da će biti tako, već uskoro. Poslije Angelinih riječi u bijeloj sobi nastala je tako duga tišina da bi čovjek bio kadar brojiti do sedam. Tada se oglasio Tilmant, uvijek tiho i obzirno. »Je li to tako, monsieur Lucas?« Kimnuo sam. »I da li je to bila istina?« Zanijekao sam glavom. »Roberte!« povikala je Angela. Mislio sam kako to ona nikada neće smjeti da dozna, sad sam to morao reći, ništa mi drugo nije preostalo. »Oprosti mi«, rekao sam. »Zašto ste lagali madame Delpierre?« »Nisam je htio uznemiriti istinom.« »Što je istina, monsieur Lucas?« upitao je Lacrosse. Sestra je pružila glavu kroz otvor na vratima. »Vi morate ići, gospodo, pet minuta je prošlo.« »Odmah, sestro. Još samo dvije minute«, rekao je Roussel. »Najviše dvije minute. Poslije toga ću zvati liječnika«, rekla je sestra i nestala. »Istinu, monsieur Lucas!« rekao je Lacrosse. »Istina je da sam četvrtoga srpnja, još kasno noću, u igračnici, poslije priredbe u čast Dana nezavisnosti, bio pozvan na telefon. Ti to nisi vidjela, Angela, ti si igrala.« »Tko je bio na aparatu?« pitao je Roussel. »Neki čovjek. Nisam ga poznavao.« »Naravno, ne«, rekao je Roussel. »Tiho«, rekao je Tilmant, »dalje, monsieur Lucas.« „Čovjek mi je rekao da su spremni dati mi novac, mnogo novaca, ako se ne budem bavio slučajem Hellmann.« »Taj čovjek, u svakom slučaju, nije znao za vaše penzioniranje i da ste otpušteni.« »U svakom slučaju, nije. Tako nešto GLOBAL ne vješa na sva zvona.« »Koliko novaca?« upitao je Lacrosse. »Milijun novih franaka.« »Tada ste morali nešto doznati, nešto što se nekome pričinilo po život opasnim.« »Moglo bi biti.« „Što?« upitao je Lacrosse. »Nemam pojma. Ali u mom položaju novac se uzima, zar ne? Bio sam također radoznao tko će doći. Nadao sam se nekom otkriću.« »Roberte, Roberte, čak i meni nisi govorio istinu ...«, mucala je Angela. »Ne, čak ni tebi. čovjek je tražio da šutim. To je bio uvjet. Također, morao sam doći bez policije.

Mogao sam označiti mjesto i vrijeme. Budući da me prijatelj Trabaud, nešto prije toga naziva, pozvao da s njegovom jahtom, šestog srpnja, odem na more, odabrao sam 'Eden Roc’ za mjesto sastanka. Čovjek se suglasio. Bio sam točan. On je kasnio, Sa zakašnjenjem su pucali na mene.« »Tog čovjeka, naravno, niste vidjeli«, rekao je Roussel. »Naravno, ne.« »Također, i novac dobili niste.« »Naravno, ne«, odgovorio sam. Ponovo je nastupila stanka. »Ja vam ne vjerujem«, oglasio se napokon Lacrosse. »I ja također ne«, rekao je Roussel. Obojica su to rekli veoma ljubezno. »A ja vam vjerujem«, rekao je Tilmant i pogledao me značajno. »I ja ti vjerujem«, rekla je Angcla. »Iako je to strašno što si ispripovjedio... Zbog mene su te otpustili... A poslije toga nisi imao povjerenja u mene ...« »Samo bih te prestrašio! Odista sam povjerovao da ću ondje naći nekoga koji će mi dati novac. Zamolio sam Claudea Trabauda neka snimi mene i onog momka.« No, dakle, pomislio sam, bar nešto što pomaže kako bi sve ispalo istinito. »A ja bih se, naravno, kad bih ma i najmanji trag, novi trag, pronašao, ako bih ma i najmanje posumnjao u nešto — ja bih se odmah s vama stavio u vezu.« Ponovo sam lagao. »Jest, da li biste to uradili, monsieur Lucas?« upitao me Roussel žurno. »Razumljivo! Vjerujete li da surađujem s tim ljudima?« »Mir, mir, morate se umiriti, monsieur Lucas«, rekao je Tilmant. »Nitko ne vjeruje u to. Osvjedočen sam, vi biste nam svaki novi podatak odmah javili.« »Hvala«, rekao sam. »Monsieur Lucas se od ovog trenutka nalazi pod paskom policije«, rekao je Tilmant obojici inspektora. Danju i noću čuvat će se njegova soba. Svaki posjetilac mora se iskazati, bit će pretražen ne nosi li oružje. Moguće je kako ti ljudi misle da Lucas posjeduje istinu koja im prijeti, a koju on odista nema ili i ne sluti da je ima.« Lacrosse i Roussel su šutjeli. »Jeste li me dobro razumjeli?« upitao je Tilmant. »Ali, zasigurno, monsieur«, rekao je Roussel. »Paska policije. Odmah. Kako dugo?« »Veoma dugo«, rekao je Tilmant. Vrata su se žurno otvorila, sestra i jedan liječnik ušli su u sobu. Liječnik je rekao ljutito: »Gospodo, moram vas zamoliti da ovog časa odete. Monsieur Lucas je još jako slab.« Odmah su otišli. Svi su mi pružili ruku. Tilmant mi se smiješio ohrabrujući me. Druga dvojica bili su ozbiljni. Kad sam s Angelom ostao na samu, rekla je mucajući: »Nisi mi govorio istinu, Roberte ... Dobro, ja to razumijem ... Nisi me htio uznemirivati... A koliko sam nemirna, sada? Bože moj, kako li je to samo zlo ako misle da nešto znaš, oni te žele ubiti, nije im uspjelo! Nastavit će, ponovo će pokušati! A ti ćeš neprestance biti u smrtnoj opasnosti!« »Bio sam to, nema sumnje, i one noći kad smo sjedili kod 'Tetoua’, kad smo ono tvojim kolima odletjeli u more.« »Jest, istina je... Ali to ne poboljšava stvar... Ponovo će pokušati! Ponovo ...«

»Ne vjerujem«, odgovorio sam. Ako im se ništa ne dogodi, uvidjet će da su se prevarili i da ja odista ništa ne znam. Jer sada bih to rekao, Angela! Zar ne vjeruješ da bih to sada rekao?« Gledala me šuteći. »Angela! Pitam te: ne misliš li tako?« »Mislim da bi ti to sada rekao«, odgovorila je gotovo nerazumljivo. »Mogu tek moliti boga da odista ništa ne znaš i da to oni uvide.« »Uvidjet će to oni, budi mirna«, rekao sam. A bilo je samo to što sam joj mogao dati umjesto utjehe, sve ostalo moralo je ostati moja tajna. Još uvijek. »Otpustili su te što zajedno živimo?« »Jest.« »Strašno.« »Prekrasno!« »Kako, prekrasno?« »Dobit ću visoku penziju, Angela. A potom — zar još uvijek nisi shvatila?« »Sto?« »Da ću odsada uvijek biti kraj tebe.« Dugo me gledala, tada se nagnula preko moje lijeve ruke koja je ležala na pokrivaču, poljubila ju je mnogim malim poljupcima. »Kod mene... Uvijek kod mene... Od sada ćemo uvijek biti zajedno ... Za sva vremena!«

5 Sat poslije toga stao je policajac ispred mojih vrata. Od ovog trenutka čuvali su me po satnici. Policajci su se smjenjivali u turnusu koji je trajao po šest sati. Angelu je to jako umirivalo, napuštala me idućih dana često i po nekoliko sati, da obavi stvari koje više nije mogla odlagati. U srijedu, 26. srpnja otišla je, poslije mnogo tjedana, frizeru. Rekla je kako to mora uraditi, izgleda kao vještica, ni dana više neće takva izaći preda me, možda je više ne bih volio. Do tog trenutka upoznali smo već sve policajce koji su me čuvali, od vremena do vremena bi znali zaviriti u moju sobu. Bili su to probrani i zgodni policajci, Angela je onome koji je tog poslijepodneva bio u službi, naglasila neka pazi na me i neka me štiti. Otišla je nešto poslije četiri sata poslije podne. U pola pet zavirio je službujući policajac u sobu i rekao: »Imate posjet, monsieur Lucas. Madame Hellmann i monsieur Libelle. Dobili su dopuštenje od liječnika. Gospodina sam pregledao nema Ü oružje, gospođu je pregledala bolničarka.« No, napokon, pomislio sam. »Madame Hellmann bi željela prva s vama razgovarati, na samu.« »Molim«, rekao sam. I tako je sada 'Briljantna Hilda' -stajala preda mnom — bez nakita, loše našminkana, na sebi je imala skupu ljetnu haljinu od bijele svile. U njenim albino očima palucao je strah i užas. Pokazao sam stolicu, privukla ju je i sjela blizu mene. »Može li nas netko čuti? Mislim, mikrofon i tome slično...« »Ne znam, gospođo Hellmann«, rekao sam. »Ne vjerujem.« »A ako ipak?« »Morate sve staviti na kocku.« „Šaptat ću.« »Upravo to ne bih uradio«, rekao sam. »Policajac zna vaše ime. Ako ipak postoje mikrofoni...« »Jest, upravo!« rekla je prkosno. »Ne«, rekao sam. »Što, ne?« »Ne takav ton. Ne volim to, gospođo Hellmann.« »Oprostite mi, molim vas, gospodine Lucas.« »Nema ovdje mikrofona«, rekao sam i pomislio: nadajmo se. »Dakle, naprijed, što mi imate kazati?« Bio je to nesvakodnevan trenutak — vidjeti 'Briljantnu Hildu’, odjevenu, i izvan svog kreveta. »Pokušala sam već nebrojeno puta doći do vas, ali...« »Znam. što mi imate reći?« »Nismo mi to bili. Nitko od nas. Nitko od nas nije počiniocu izdao nalog.« Riječi su pretrčavale jedna drugu. »Svi smo bili potpuno izvan sebe kad smo doznali za atentat. Morate mi vjerovati, gospodine Lucas! Vjerovat ćete mi! Dolazim ovamo kao govornica za... U ime svih. Činim to, iako znam koliko se ponizujem i kako je to prije svega opasno. Ali morate mi vjerovati: mi nismo odgovorni za taj pokušaj ubojstva! Nadamo se da ćete uskoro biti zdravi i da ćete dugo živjeti... Nemojte mi se smijati.«

»Ali, moram«, rekao sam. Od smijeha navrle su mi suze na oči. »Jasno mi je kako mi želite dobro zdravlje i dug: život, gospođo Hellmann. Jer što bi od vas bilo ako mi se još jednoć nešto dogodi, a ja umrem?« »Zar ne? Zar ne?« Perika joj se ponovo pomaknula. Razmišljao sam kako bi toliko bogata žena odista mogla sebi nabaviti periku koja bi joj bolje sjedila na glavi. »Zabrinuti smo ... U najvećoj smo brizi...« „Čemu?« »Znamo kako nismo mi izdali nalog... Dakle, to se dogodilo po nalogu nekog drugog.« »Tko je to?« »Jest, tko je to? Mi to ne znamo, što vi mislite?« Rekao sam šaleći se: »Možda im je uspjelo kupiti mog bilježnika Libelléa i on im je predao čitav materijal. Tada su ga mogli zamoliti, uz novi honorar, da izvede taj napad.« »Nemojte biti ludi! Bilježnika nije moguće kupiti! Pa kad bi se čak to i moglo! Tada bismo bili tek u rukama nekog drugog! Vas ne bi bilo, ali Libellé...« Stala je u riječi, „Šalite se, ja to vidim, a ja, glupa krava, sve to vjerujem. Ne, gospodine Lucas, ono u što mi vjerujemo jest: netko, tko nas hoće uništiti, zna kako nas vi imate u rukama, također zna što će se dogoditi u slučaju vaše naprasne smrti — i tako je taj čovjek nahuškao ubojicu.«. »Na koga pomišljate, vi i vaši prijatelji?« »Na Clermonta i Abela.« »Nesmisao«, rekao sam odmah, ali potom sam pomislio: da li je to nesmisao? Hilda i njeni prijatelji zasigurno nisu izdali nalog da se mene ubije. Netko je to ipak učinio. Zašto to ne bi bili vlasnici onog francuskog industrijskog poduzeća što ga KOOD polako ali sigurno kani uništiti — zašto to ne bi bili Clermont i Abel? Sjetio sam se toga kako mi je Gaston Tilmant dobrzao u pomoć poslije mojeg priznanja. Ako on... Ne. Ne, ne, Tilmant je bio pošten čovjek, razmišljao sam. Ali razmišljao sam i o tome: što je to pošten čovjek? Jesam li to ja? To i sam bog više ne zna. Dakle? Dakle! »Vi šutite«, oglasila se 'Briljantna Hilda’. »Zamislili ste se. Gospodine Lucas, svi se nalazimo u strašnom položaju, što će se dogoditi ako budu još jednoć pokušali ubiti vas i ako taj pokušaj uspije?« »Tada će se dogoditi ono što sam vam najavio«, rekao sam grubo. »A sada ćemo prestati da jedno drugome pričamo slutnje i sumnjičenja. Ono što će donijeti budućnost, to će se i pokazati. Imate li još nešto? Naime, ne smijem primati posjete što dugo traju.« »Vi... Vi nas niste odali?« šaptala je to. »Nisam.« »Također ni onda dok ste bili slabi, u snu, u nesuvislu govoru.« »Ja to ne mogu znati. Čini mi se, nisam. Naime, inače biste već bili negdje, a ne ovdje, gospođo Hellmann.« »Informacije niste nikome davali — svejedno kakve, svejedno kome?« »Nikakve.« »Hvala. Hvala vam.« »Prestanite.«

»Libellé...« „Što je s njim?« »Htjela bih reći da sada nakratko uđe.« Otišla je k vratima i razgovarala s policajcem, napolju, vratila se s Charlesom Libelléom. Bilježnik je bio korektan i malorječiv kao i uvijek. Pozdravio me službeno, izrazio je radost što sam izmakao pokušaju da me ubiju. Rekao je: »Madame Hellmann me potražila odmah poslije atentata. Rekao sam joj kako imam naređenje da sve materijale što ih imam tek onda proslijedim kada dobijem nedvosmislene dokaze o tome da ste odista podlegli naprasnoj smrti ili da ste umrli poslije nasilnog napadaja. Jednako to, rekao sam, vrijedi i za madame Delpierre.« »Tako je, maitre«, rekao sam. Naklonio se. »Vi ste živi«, rekao je Libellé. »Dugo se to nije znalo, ali niste umrli.« »Za dlaku sam se izvukao«, rekao sam. »Budući da niste umrli, materijal nisam nikome proslijedio. Kad me posjetila, madame Hellmann je također donijela tri stotine tisuća novih franaka, umjesto vas sam ih zaprimio i pohranio u sefu.« »Trebalo je da odmah vidite — hoću reći: maitre Libellé trebalo je da vidi — kako mi nismo krivi za ono što se dogodilo«, rekla je 'Briljantna Hilda' moleći. »Mnogo vam hvala za novac«, rekao sam. »Od sada, pa unaprijed, kada dođe rok, molim vas novac dostavite gospodinu Libelléu. Ne znam kako dugo moram ostati ovdje. Potvrde o primitku novca, naravno, neće se izdavati. Shodno tome gospodin Libellé će me odmah obavijestiti budu li na koncu mjeseca izostala plaćanja.« »Plaćat ću točno! Točno!« povikala je 'Briljantna Hilda’. »Bit će sve u redu, monsieur Lucas«, rekao je bilježnik. »I još nešto«, rekao sam. »Dobro je što ste oboje ovdje, pa vam tako ne moram to kazivati posredstvom gospodina Libelléa, gospođo Hellmann. Sjetio sam se nečega.« „Što?« upitala je 'Briljantna Hilda' prestrašeno. Rekao sam im čega sam se sjetio.

6 „Čujem da si imao posjet«, rekla je Angela. Bilo je sedam sati. Pošla je još i u kupovinu. Sad je stajala ispred moga kreveta, svježe počešljana, i lijepa, toliko lijepa, a još uvijek puna straha. »Jest«, rekao sam, »gospođa Hellmann bila je ovdje, a također i bilježnik Libellé.« »Tko je to?« »Čovjek kojega sam upoznao posredstvom moga advokata Fontane. Apsolutno pouzdan čovjek. Gospođa Hellmann se obratila njemu kad su pucali na mene. Uvjeravala ga je da ubojicu nisu poslali njeni prijatelji.« »I ti joj to vjeruješ?« »Jest«, rekao sam. »Zašto?« »Ja sam o njoj i njenim prijateljima ipak ponešto doznao, zar ne? Točno je kako poznajem ljude koji mi žele prodati istinu za novac. To također zna i 'Briljantna Hilda'. Ja sam sve to prije atentata napismeno ostavio kod bilježnika Libelléa. Sve se to nalazi u jednom bankovnom sefu. Nalazi se kod bilježnika, a ne kod policije. Zapovjeđeno mu je da sve to objavi ako mi se nešto dogodi. Tako sam mislio da zaštitim naš život, razumiješ li?« »A kako si se samo prevario!« »Bio je to nesretan slučaj, nesporazum, kratki spoj. Neće se više ponoviti, vjeruj mi, Angela.« »Odakle si toliko siguran?« »Jer sam se nečemu dosjetio ovih dana, i jer sam to saopćio danas poslije podne 'Briljantnoj Hildi’ i Libelleu.« „Što je to?« »Pisat ću svoje doživljaje«, rekao sam. »Naše doživljaje, ako tako hoćeš. Ispričat ću sve što mi se dešavalo, a također i sve što znam. Sve. To sam rekao 'Briljantnoj Hildi’. Liječnici kažu kako će sve to još potrajati mjesecima prije no što budem kadar napustiti bolnicu. U tom ću razdoblju napisati svoju povijest — veoma dobro stenografiram, također i francuski. Svake večeri će Libelleova tajnica, ono što sam ispisao preko dana, odnijeti i sve to prepisati. Mašinom napisan rukopis bit će stavljen u bankovni sef. Libelle ima također ključ od sefa. Radit ću veoma koncentrirano i brzo. 'Briljantna Hilda’ sada zna kako će sve to biti i do najmanjih detalja objavljeno bude li mi se nešto dogodilo, ili se dogodi i tebi nešto. Mislio sam na oboje nas. Liječnici ovdje znaju da to što pišem ide Libelleu. Dakle, imat ću i svjedoke. Živjet ćemo u miru i bez straha, kao slobodni ljudi. 'Briljantna Hilda' će vijest o mojoj književnoj djelatnosti proširiti. Ne, ne, kad budem napisao svoju povijest oboje ćemo biti u sigurnosti. Angela je sjela da rub kreveta, nagnula se i obzirno me poljubila. Kosa joj je prekrasno mirisala.

7 S pisanjem nije pošlo dobro — u svakom slučaju ne odmah. Liječnici su energično protestirali. Ja da sam još i suviše slab, tako su govorili. Protekli su tjedni, stanje mi se neprestance poboljšavalo. Angela je donijela malog japanskog ’Sonyja’ u našu sobu kraj koje se nalazila također i kupaonica i naveče smo oboje ponovo gledali televiziju. Većinom sam veoma rano zaspao, odista sam još bio jako slab. Osjećaj slabosti se ipak gubio. Nisam više bio toliko sklon snu. Na kraju četvrtog tjedna prvi put sam smio ustati i napraviti nekoliko koraka, podržavale su me Angela i bolničarka. Lijeva me noga prilično boljela, pogotovu kad bih ustao, ali ništa nisam govorio. Dnevna šetnja postala je polako svakim danom dulja, maserka je redovito dolazila, kupao sam se pod paskom liječnika i iznenada mi se vratio apetit, sve sam više bivao užasno gladan. Na kraju petog tjedna liječenja, 10. kolovoza, jednoga četvrtka, dopustili su mi da započnem pisanjem. Bacio sam se na posao. Bilo je mnogo posla — pisati, šetati se, gimnasticirati, masaža, kupke. Dan mi je bio ispunjen do posljednje minute. Liječnici su to smatrali čak dobrim, što pišem, vidjeli su u tome terapiju radom. Naravno, i policija je također doznala što radim. Po Tilmantovu naređenju smjela je tajnica bilježnika Libellea dolaziti svake večeri i odnositi napisano. Bio sam veoma marljiv. Angela je napustila sav svoj rad, odbila je naručioce i nije slikala. Sada je morala obećanja, koja je davno bila odbila, ispunjati. Zbog toga sam preko dana bio većinom sam. Angela bi navečer došla i odlazila oko devet sati ujutro. Nije bilo noći da ne bi spavala kod mene. Prvi puta u svom životu radio sam strasno. Izvještaj što ga ovdje čitate, već sam to napisao, trebalo je da bude životno osiguranje za ženu koju volim — za Angelu. Nema sumnje, također i za mene. Zbog toga, pogledajte, molim svemogućeg boga da mi uspije sve ono što sam doživio napisati do kraja. Nije to pitanje umijeća. Mogu ja sve ako to radim za Angelu. To je samo pitanje vremena. U kolovozu je bilo luđački vruće, a također još i u rujnu. Katkada bi se srušile na grad strašne oluje. Angela je često morala odilaziti na primanja. Ispočetka nije htjela odilaziti nikamo, ali ja sam je silio. To je dio njenog zvanja, život se morao nastaviti. Kad bi Angela bila na nekom primanju, pisao sam također i noću, mnoge sate, sve dok se ne bi vratila, često bi dolazila direktno sa svečanosti, još bi na sebi. imala večernju haljinu. Jedne noći, u listopadu — postalo je već hladnije usprkos tome što su dani bili puni sunca, a u velikom vrtu bolnice cvjetalo je grmlje i cvijeće:— jedne noći, u listopadu, ušla je Angela, oko tri sata ujutro, na prstima u moju sobu. Pisao sam do dva sata i bio sasvim budan. U tami se svlačila i otišla u kupaonicu, a ja sam je kao siluetu promatrao kako stoji ispred otvorenog prozora. Sjala je mjesečina. Bilo je to prvi put da sam ponovo osjetio požudu. Tiho sam izgovorio njeno ime. Prestrašila se. »Mislila sam da spavaš. Jesam li te probudila?« »Dođi ovamo.« „Što?« »Dođi k meni. Molim te, Angela.« »Ti si lud. Policajac napolju može proviriti...« »Taj nikada noću ne proviruje kad si ti kod mene.«

»Mogla bi doći bolničarka koja je u noćnoj službi...« »Već je bila. Dođi, Angela, molim te. Toliko čeznem za tobom.« »Ludo... to je ludo, Roberte!« »Ali i ti to hoćeš, također! Ti to hoćeš, jednako kao i ja!« »Naravno, Roberte, naravno.« »Tada dođi.« Uvukla se veoma brzo pod moj pokrivač, a ja sam osjetio miris njene kože, osjećao sam također njeno golo tijelo i tada smo se sjedinili kao što to nismo činili dugo, dugo vremena.

8 Dana 6. studenog 1972. bio sam otpušten. Bio je ponedjeljak, a u Cannesu je jako kišilo. Onog Šestog studenoga, poslije podne, oko 16 sati i 30, napustio sam Hôpital des Broussailles. Rukopisom svog izvještaja, za tih nekoliko mjeseci, daleko sam došao, već sam gotovo došao do mjesta što ste ga upravo pročitali. Morao sam još ispripovjediti dva razgovora prije no što ću otići. Jedan je bio zapravo neprestani razgovor, uvijek se ponavljao, a vodili smo ga Angela i ja. Riječi su bile gotovo uvijek iste... „Što će biti od nas kada te budu otpustili, Roberte? Tada će sve biti ponovo isto kao što je bilo i prije atentata. Oni će opet pokušati da te ubiju. Nećemo imati ni jednog mirnog trenutka. Zar da neprestance budemo pod policijskom paskom?« Odgovorio sam: »Ne znam zbog čega su pucali na mene. Što, dakle, da radim!«. »Možeš nazvati onu Hellmannovu i kazati joj da više ne radiš za GLOBAL i da se više nećeš niti sekunde baviti tom aferom. Kazat ćeš joj kako ne znaš što bi mogao otkriti, da želiš sa mnom živjeti u miru.« »To sam joj već rekao«, lagao sam. »Kaži joj to još jednom!« Dakle, nazvao sam, na kraju, 'Briljantnu Hildu'. Rekao sam joj: »Uskoro će me otpustiti iz bolnice. Kao što znate ja više ne radim za GLOBAL. Nema ničega što bih znao o smrti vašega brata ili bilo što drugo, zbog toga također ne mogu ništa ni odati.« »Na drugoj slušalici nalazi se madame Delpierre?« upitala je 'Briljantna Hilda'. »Jest, gospođo Hellmann.« »Ja sam vam to već rekla, a sada to ponavljam, za madame Delpierre, kako nitko iz našeg kruga vama ne radi o glavi. Ni u snu nismo namjeravali ma što uraditi protiv vas. Mi za to nemamo ma i najmanjeg razloga. Rekli ste mi svojevremeno kako želite sve svoje doživljaje napisati.« »To sam i učinio, gospođo Hellmann.« »Dakle, to je dovoljna zaštita za vas dvoje, pred svakim; ili zašto biste to sve pisali! Sigurna sam kako monsieur Tilmant i policija znaju da ste sve to napisali.« »Jest, gospođo Hellmann.« Osigurao sam sebe i Angelu koliko sam to mogao. »Ako Tilmant zna, znaju također Clermont i Abel.« »Sigurno.« »Dakle, veće zaštite ne možete imati na čitavu svijetu, gospodine Lucas.« »Čitav svijet pun je “malih idiota, gospođo Hellmann.« »Nema takva idiota koji bi se sada odlučio da vam skine ma i vlas s glave kada zna kako vi sebe...« Oklijevanje. »... znate zaštititi.« »Tako je. Htio sam još samo reći da ću poslije otpuštanja iz bolnice živjeti u Cannesu kao privatna osoba.« »Raduje me što ćete ostati ovdje. Želim vam potpuno ozdravljenje, dragi gospodine Lucas«, rekla je 'Briljantna Hilda'.

Ovim razgovorom napokon sam umirio Angelu. Komesar Roussel je zahtijevao da bar u prvo vrijeme, poslije otpuštanja, još uvijek budem pod policijskom paskom. »Čovjek nikad ne zna«, rekao je. Složio sam se. Drugi razgovor vodio se prije podne, 6. studenoga, kad su me liječnici još jednom svega pregledali. Našao sam se, na kraju, u nekoj sobi, sam s dr Joubertom. Dugo smo se gledali i šutjeli, tada se oglasio: »Stajalo me mnogo truda da privolim kolege. Nisu vas htjeli uopće otpustiti, htjeli su da vas i dalje zadrže.« »Zbog čega?« »To i sami znate! Vaša lijeva noga. Naravno, i kolegama je palo u oči kako stoji stvar s tom nogom. Atentatom i liječenjem, i mirom, ovdje, dobili ste nešto što nalikuje privremenoj odgodi. Krvotok u vašoj nozi katastrofalan je — usprkos svemu. U najkraće vrijeme noga će vam poplavjeti.« »Još nije poplavjela.« »Ali u hodu vas boli. Nemojte mi proturječiti. Vi morate imati boli.« Kimnuo sam. »Kirurzima bi bilo mnogo lakše kad bi mogli odmah amputirati nogu.« »Ne!« rekao sam strastveno. »Ja to neću! Tako sam dugo ležao ovdje. Ja želim još jednom — još jednom! — napustiti bolnicu prije amputacije. Zar to ne možete razumjeti?« »Mogu ja to razumjeti. Ali...« Prekinuo sam ga: »Madame Delpierre ne zna ništa.« »Od nas neće doznati.« »Dakle, ja joj to moram saopćiti! Da to uradim treba mi vremena. Samo još malo vremena.« Teško je uzdahnuo. »Koliko?« »Poslije Božica i Stare godine.« »Zašto?« »Ja...« Nećkao sam se. »Za Božić i Staru godinu htio bih još s Angelom izaći, obećao sam joj to. Izaći i biti veseo, i plesati s njom. Plesati, doktore Joubert! Ona i ne sluti!« Gledao me tužno i rekao: »Dakle, dobro. Ali početkom siječnja posljednji je termin. Do tada će noga i čitav njen dio, do kuka, u svakom slučaju, već poplavjeti, a vi ćete osjećati jake boli povezane s napadajima. Vaše srce nije postalo nimalo jače, to sebi možete i sami zamisliti.« »Zasipate me veselim vijestima, gospodine doktore.« »Kažem vam samo istinu, to je sve. Nogu moramo odstraniti. Dobro, što se mene tiče neka vam bude taj posljednji produžetak. Ali tada se to mora učiniti.« »Lijep božićni poklon, što ga donosim Angeli«, rekao sam. »Podnijet će ona sve razumijevanjem i ljubavlju«, rekao je. »Upoznao sam je. Izvanredna je to žena.« (»une chic femme«, rekao je, a ja sam se sjetio kako je onaj starac na stepenicama 'Eden Roca', gdje su se zaustavljali pomoćni čamci s jahta, rekao isto to, davno je bilo tome, onaj jako star čovjek koji nam je pripovijedao o svojoj ženi koja ga je ostavila i otišla s nekim odgajivačem mimoza iz Grasse.) Kišilo je jako poslije podne tog 6. studenoga kad sam se oprostio od liječnika i sestara, kad sam

im se svima zahvalio. Angela mi je donijela rublje, odijelo, cipele, i ogrtač, u bolnicu. Pojavili su se Roussel, Lacrosse i Tilmant. Zahtijevali su da nas doprate do kuće. Također i sada su me čuvali, rekao je Roussel. Kada budem odlazio iz Residence, također će me nadzirati agenti, posvuda će me slijediti. Inače će jedan stražariti ispred vrata apartmana, a drugi će se nalaziti na ulazu. Priznajem da sam bio veoma veseo zbog svega toga, jer prvi će dani pokazati što će se dogoditi. Sto Angeli moram reći istinu o amputaciji jako me tištalo, morao sam se osobito mučiti da joj pokazujem radosno lice. Naravno, bojao sam se te operacije. Ali, razmišljao sam, za Božić i za Novu godinu još ćemo plesati, onako kako sam joj obećao. I tako sam ostavio Hopital des Broussailles, tu izvanrednu bolnicu, gdje su me iz smrti vratili u život. Hopital des Broussaüles je velika bijela građevina. Ima tu srednje krilo kroz koje se ulazi u kliniku, i široka visoka pokrajnja krila s obih strana. Kad sam kraj Angele stupio u slobodu, ugledao sam kako se sučelice ovoj bolnici nalazi još jedna klinika. Između tih kuda prostire se velik slobodan prostor gdje su rasle visoke i lijepe palme, sa njihova je lišća kapala voda. Predvorje srednjeg krila počiva na okruglim stupovima. Lijevo, kad čovjek napušta Hopital, nalazi se parkiralište ispred nekog oniskog zida, a iza svega toga je kapelica. Bilo je ljeto, žarko, prekrasno, ljeto prepuno boja kad su pucali na mene. A sada su cvjetovi ocvali, nebo je bilo gotovo crno, posvuda su već gorjele električne svjetiljke i hladna kiša udarala nam je u lice. Angela je svoj mercedes ostavila na parkiralištu, sad je pošla da ga doveze. U trima kolima nalazili su se Tilmant, Roussel i Lacrosse. Obrazovali su kolonu, Lacrosse je vozio prvi, drugi je bio Tilmant, treća je bila Angela sa svojim mercedesom, a na kraju se nalazio Roussel sa svojim citroenom. Vidio sam šestoricu u kišnim kabanicama, očito su čekali nas i sada žurili k svojim kolima. Troja takva kola stavila su se na čelo konvoja kad smo polako pošli. »Sasvim me lijepo čuvaju«, rekao sam sjedeći kraj Angele, kao i uvijek. »Hvala bogu«, rekla je. S velikog prostora ispred klinike vodi asfaltirani put dolje k izlazu iz čitava sistema bolnica. Sa strana su se nalazile palme. Bijelo ispisane strijele na asfaltu ukazivale su kako se ovdje ulazi i izlazi. Put je vodio ispod ovalne kapije i ulazio u zavoj. Taj zavoj se nalazio kraj upravne zgrade što je bila blizu ulaznih vrata. Kola koja bi nailazila, zaobilazila su tim zavojem tu zgradu, a ona koja su odilazila, išla bi drugim pravcem, i na drugu stranu. Neposredno ispred upravne zgrade nalazila su se otvorena i široka vrata s rešetkama. Na nosačima tih vrata bile su svjetiljke. Rešetke su se protezale s obje strane vrata. Lacrosse i Tilmant već su dohvatili svojim kolima cestu. Hopital des Broussailles se nalazi u Aveniji de Grasse. Na ovom je mjestu cesta dosta uska. Sučelice ulaznih vrata proteže se još jedno parkiralište i postaja za taksije. Upravo zbog toga što Avenija de Grasse nije široka, a promet je jak, postavili su ispred bolnice dva semafora. Pokazivali su crveno, Lacrosse i Tilmant su morali stati. Angela je zaustavila mercedes točno na izlazu. Iz jednog velikog buicka što se nalazio sučelice nama, na parkiralištu, ugledao sam blijesak puščane vatre, pojavio se s vozačeva prozora, nekoliko bljeskova, jedan za drugim. To mora da je automatski pištolj, pomislio sam još. Angela je kriknula. Povukao sam je od upravljača i položio na tlo kola. Motor se ugasio, a automobil trgnuo. Cuo sam ljude kako divlje viču. Tada sam začuo mnoge hice. Agenti, koji su nas pratili, uzvraćali su vatru. Sigurno su također Lacrosse i Tilmant pucali, pomislio sam glupo. Spopao me silan gnjev. Morao sam nešto vidjeti! Morao sam znati što se ovdje zbiva! Morao sam znati tko je taj prokleti pas što puca po nama.

Dakle, otvorio sam vrata na svojoj strani. Rekao sam Angeli: »Ni pod koju cijenu ne smiješ ustati, sve dok se ne vratim.« Zaobišao sam kola i zadobio potpun pregled. Primijetio sam kako su se uplašeni prolaznici bacili na tlo. Agenti kriminalne policije ležali su, dijelom na nogostupu, a dijelom su pronašli sebi zaklon iza rešetaka i nosača ulaznih vrata. Pucali su žestoko po buicku — nije bio udaljen ni deset metara. Ondje, na parkiralištu, na tlo su se također bacili vozači taksija. Neki zalutali metak pogodio je zid, okliznuo se postrance i razbio izlog trgovine živežnim namirnicama. Nalazila se točno iza semafora. Ljudi su vikali bez ikakve veze, žene su kriještale. Sve se to odigravalo mnogo brže no što ja to mogu opisati. Svakog trenutka postajalo je tamnije. Još uvijek su se čuli hici, a odjednom je postalo panično tiho. Ugledao sam dva agenta kriminalne policije, trčeći su se približavali buicku, činili su to trčeći sad u jednom pravcu, pa onda u drugom. Pošao sam za njima. U istom trenutku kao i oni dospio sam do kola obojenih beige bojom, prozori sa strane, i vjetrobran, bili su izbušeni hicima. Prije no što je to itko mogao učiniti otvorio sam vrata na vozačevoj strani da vidim tog psa, tog prokletog psa koji je upravo opet pokušao da me ubije. Kad sam otvorio vrata, ispao je čovjek u modrom kaputu i pao na kišom natopljeni asfalt. Pao je na lice. Nitko me nije mogao zadržati. Kleknuo sam i okrenuo čovjeka na leđa kako bih mu mogao ugledati lice. Gledao sam lice bonnskog stručnjaka za poreze Kesslera, lice visokog čovjeka svijetloplave prorijetke kose, na lijevoj sljepoočici imao je brazgotinu, i oči koje su uvijek bile toliko nemilosrdne, hladne, navikle da zapovijedaju, koje su djelovale toliko zapovjedno. Sada su bile gotovo zatvorene. Lice mu je bilo bijelo poput kreča. Mora da su ga dohvatili mnogi meci. Bio je na samrti. Disao je pišteći. Kaput mu se. rastvorio. Kroz odijelo navirala je krv, mnogo krvi. Kessler je bio gotovo mrtav, ali još uvijek ne sasvim. U tom se trenutku nisam mogao savladati. Povukao sam tog čovjeka još ponešto na čistinu sve dok nije ležao sasvim na leđima. Nešto je zaštropotalo pri tom. Automatski pištolj mu je ispao. Otto Kessler ležao je na asfaltu, kiša je padala po njemu i po meni i usprkos tome što su agenti pokušavali odvući me od njega, nije im to polazilo za rukom. Borio sam se s njima. Urlao sam na Kesslera, na Kesslera, tog asa njemačke porezne službe.

9 »Zašto si to učinio, ti pseto?« šutio je. Udario sam ga po obrazu. Bilo mi je svejedno, meni je bilo svejedno. »Odgovori!« Agenti su me sada puštali na miru, očito nisu znali njemački, ali im je bilo jasno da ovdje iz umirućeg možda dobijem priznanje. Njihovi kolege imali su pune ruke posla da tjeraju znatiželjnike. A kišilo je, neprestance je kišilo. »Odgovori, ti svinjo!« Ponovo sam ga udario. »Novac...« Mogao je još samo mumljati. Svaki put kad bi progovorio, navirala je krv iz njegovih usta. »Mnogo novaca...« »Koliko?« »Dva milijima maraka...« »Dali su ti? Jest? Jest? Odgovori!« Otvorio je oči, ponešto. Bile su mu sasvim zasjenjene, vidio sam još samo bjeloočnice. »Meni dali, jest...« »Ti si, dakle, bio taj profesionalac?« »Jest... Nc daj da crknem ... Ja... ja umirem... Pomoć ...« »Sve si ih ubio, što? Prvog Vialea?« »Jest...« »Njegovateljicu? Danona? Ti si dao da se ošteti kočnica mercedesa?« »Jest... Jest...« »A tvoji prijatelji su me pretukli ispred ’Residence de Paris', odmah pošto sam došao?« »Drugi... prijatelji... jest... jest... Ja crkavam...« »Sigurno crkavaš! što je bilo s anonimnim prijetećim pismom upućenim Hellmannu? Jesi li ga ti pisao?« »Ja, jest.« Sad je bilo jasno zašto se nijedan rukopis nije uklapao. »Tko ti je pismo kazivao u pero? Sargantana?« »Jest... Jest... Pomoć... Molim ... Pomoć...« »A ti si također pucao i na mene ispred 'Eden Roca’?« »Jesam ... Bili su to neprestano nalozi...« »Zar nisu znali da će i sami otići k vragu ako me ubiješ?« »Ne znam ... Bili su jako sigurni... Inače mi ne bi dali... nalog... Također i sada ne, danas ne. Dva milijuna... Čovječe, to je...« Glava mu je iznenada pala u stranu. Oči sumu se širom otvorile, bjeline u očima je nestalo. Oči su me gledale. Prvi puta otkako sam poznavao Kesslerove oči pokazivale su osjećajnost, toplinu, bile su gotovo dobre. Bio je već mrtav. Kapi kiše padale su po njegovim

otvorenim očima. Tek sad sam osjetio kako me jedan od agenata žestoko vuče za rukav. „Što je?« »Pođite, napokon, prijeko, do vaših kola, monsieur! Dođite! Dođite brzo!« Trčao je ispred mene, a ja sam ga pokušavao svojom bolesnom nogom slijediti, trčali smo prema mercedesu. Probio sam se do kola. Ispred otvorenih vrata kraj Angelina sjedala klečao je liječnik u bijelim hlačama i u bijelom kaputiću. Odgurnuo sam ga. »Da li joj se ...« Pogledao je uvis, uspravio se i stao u stranu. Sad sam ja kleknuo na prljavu mokru cestu, svoje sam lice priljubio Angelinom koja je bila sva skupljena na tlu kola, bilo je to onako kako sam je ja bio ostavio. »Angela... Angela, prošlo je... Momak je mrtav... Još jednoć je dobr...« Zastao sam u riječi. »Zar si ranjena? Nemoj se micati, Angela, nemoj se samo micati. Ostani kao što jesi.« Bila je skvrčena između sjedala i osovine upravljača, pala je pod volan, oči su joj bile otvorene, lice veoma ozbiljno iako joj je na usnama titrao čudnovat smiješak. Jednom je rukom još držala upravljač. »Ne vidim krv ... Ali, ti si ranjena, zar ne... šok ... Ne možeš govoriti... Angela... Angela...« Netko je dotakao moje rame. Pogledao sam. Više nisam bio pri sebi. »Ustanite, učinite mjesto liječnicima«, rekao je Gaston Tilmant. »Ranjena je, zar ne? Sjedila je na lijevoj strani. Hici su dolazili kroz lijevi prozor... Ali nije teško ranjena, kažite, nije teško, što?« Sada je već jako kišilo. »Ne vidim krvi...« »Nema krvi?« rekao je liječnik što sam ga uklonio u stranu i pri tom otvorio Angelin ogrtač. Njen svijetli pulover bio je natopljen krvlju. »Angela, ništa to ne znači... To su... Rane kroz meso...« »Prestanite«, rekao mi je liječnik. »Bože, zar ne vidite, ta je žena mrtva.«

10 Srijeda, 8. studenoga 1972, navečer. Danas smo pokopali Angelu. Sjedio sam za njenim pisaćim stolom, još uvijek je kišilo, a ja pišem otkako sam se vratio. Pokopali smo Angelu na Cimetiere du Grand Jas. To je jako veliko groblje. To groblje se također nalazi u Avenue de Grasse koja se na ovom mjestu već visoko uspela. Groblje se prostire iznad grada. Na groblju ima mnogo cedrova, a malo palma. Na ulazu u groblje nalaze se niske smeđe kuće. U jednoj je trgovina antikvitetima. To je jedno čudnovato mjesto gdje se prodaju antikviteti. Nadgrobni spomenici su drugačiji od onih u Njemačkoj. Grobovi su u većini slučajeva veći, a kamena ograda oko grobova uzdiže se mnogo više gotovo je metar visoka. Na toj kamenoj ogradi nalaze se križevi i dvostruki križevi od kamena. Na tim velikim kamenim spomenicima ima mnogo cvijeća. Danas, poslije duge kiše to cvijeće izgleda veoma tužno, čitavo groblje, na kojemu su mnogi grobovi smješteni u male hramove i još manje kapelice — čitavo je groblje danas bilo upravo strašno. Naravno, ima ovdje također i plitkih grobnih ploča od mramora, onakvih kako ih mi poznajemo u Njemačkoj, samo redovi grobova nisu postavljeni paralelno. Pravi je to labirint. Čovjek lako zaluta. Dodijelili su mi za Angelu grobno mjesto što se nalazilo podosta u visini, ovdje se također i postrance proteže jedno groblje smješteno na padini. S tog mjesta puca pogled na sve grobove i dalje na čitav grad. Vidi se more. More je danas sivo i tamno kao i nebo, sasvim je napušteno. Odatle puca pogled toliko daleko kao i s Angeline terase gdje slušam kišu kako udara, od Port Canta, pa sve do Golfe de La Napoule, nisam ugledao ni jedan jedini brod. Cesto sam gledao more dok je svećenik govorio kako ne bih morao gledati grob. Ipak, potom sam uvijek ponovo gledao grob. Grobari su još Angelin lijes držali na užetu. Svećenika nisam poznavao. Službuje u La Californie, tu je živjela Angela. Pojavio se jučer kod mene, bio je spreman da umjesto mene uradi sve formalnosti posredstvom nekog instituta, veoma je to ljubazan svećenik, bio sam mu veoma zahvalan, jer nisam mogao napraviti nijedan metar hoda jučer, a također i danas prije podne. Čitavo su me vrijeme zadržali u Hopital des Broussailles, jučer, danas prije podne, dali su mi nekoliko injekcija, pa tako mogu hodati, stajati, govoriti, čitati i pisati. Mogu također ponovo misliti, na žalost. Taj je svećenik želio da mu se nešto kaže o Angeli, nije je poznavao, a kako da održi posmrtni govor? Dakle, kazao sam mu nekoliko riječi, same nevažne stvari, o onim važnima nisam bio kadar govoriti, nisam mogao dati glasa od sebe, kad sam pokušao. Rekao sam svećeniku kako je Angela bila dobra, poštena i hrabra žena i da sam je volio iznad svega. Sve to, i još nešto, izrekao je svećenik na grobu. Ljudi su došli, poznanici Angelini i moji. Stajali smo na kiši, ja sasvim naprijed, ispred otvorena groba, ispred mnoštva cvijeća, a kraj mene su se smjestili omaleni inspektor Lacrosse, komesar Roussel, Gaston Tilmant, čistačica Alphonsine Petit koja se uvijek molila za našu sreću, kraj mene su još bili monsieur i madame Ouémard, Serge, čuvar parkirališta iz 'Majestica’, bio je tu i mladi slikar koji ljeti izlaže svoje slike na Croisette (ne znam gdje je saznao za Angelinu smrt) ovdje se nalazio i vlasnik lokala 'Felix', pa Nikolaj, gostioničar iz TAge d’Or', Jacques glavni mikser iz 'Club Port Canto’, Pasquale i Claude Trabaud, mala Georgija, koju je Angela slikala, sa svojim ocem, velikim producentom filmova iz Hollywooda, 'naš' konobar iz ’Majestica’, ona stara dama što je u igračnici ’Municipal’ sjedila na blagajni i kojoj je bilo osamdeset godina i koja je još uvijek radila, tu je, također, bio veoma korektno odjeven doktor Daniel Friése iz Ministarstva financija u Bonnu, on, sa svojim preplanulim koščatim licem i još možda dvadesetak ljudi koje nisam poznavao. Friese je

jučer ujutro došao da pomogne razjasniti aferu oko Kesslera, posjetio me u bolnici i izrazio mi saučešće. Ne znam što je sve rekao, bio sam u veoma lošem stanju. Svećenik je dugo govorio, dobro je on mislio, ali je govorio same suvišnosti, osjećao sam kako postajem iz trenutka u trenutak sve nemirniji. Noga me jako boljela. »... čovjek rođen od žene kratko vrijeme živi i pun je nemira. On je nalik na cvijet što ugiba. Poput sjene je, čak i vjetar ne zna njegove putove...« Plakao sam otkako je Angela mrtva, ali nitko to nije vidio. Plakao sam u sebi. Lice mora da mi je izgledalo poput maske, maske od kamena. Dok je svećenik tako molio, pogledo sam na more iznad kojega su visjeli tamni oblaci. Između oblaka i mora razastro se gust veo kiše. Tada su napokon grobari spustili lijes u raku, a svećenik mi je pružio ruku, rekao je nešto što nisam razumio, poslije toga mi je pružio malu lopatu, sagnuo sam se, uzeo njome nešto mokre zemlje i bacio je u dubinu na Angelin lijes. Lopatica je potom išla od ruke do ruke, dali su je svima koji su došli na sprovod. Svi su bacali zemlju na lijes, mnogi također i cvijeće. Svi su se rukovali sa mnom, a mnogi su nešto govorili, ali ne znam što je to bilo. Odlazili su jedan za drugim, napokon sam ostao sam sa četiri grobara koji su počeli zatrpavati grob i pri tom pušili i razgovarali. Stajao sam po strani i neprestance gledao more što ga je Angela toliko voljela. Već se bilo smračilo, postajalo mi je hladno. Gledao sam grobare kako završavaju svoj posao stavljajući cvijeće i vijence na hrpu zemlje. Tada su također i oni otišli. Naravno, grob nije dovršen. Pronašao sam kamen, platio ga i zamolio neka na njemu bude na] pisana samo jedna riječ ANGELA. Trebalo je da prođe neko' vrijeme, pa da se zemlja slegne, tako su mi rekli, prije ne , , mogu staviti kamen, bio je crn, plitak mramor. Groblje Du Grande Jas odista je veoma veliko, napokon sam ostao sasvim sam, tako mi se činilo. Pristupio sam uzvisini od zemlje i pokušao razgovarati s Angelom. Pošteno sam to pokušao, veoma sam se naprezao, jer htio sam joj reći još toliko toga. Ali to je bilo bez ikakva smisla. Na um mi nije pala ni jedna jedina rečenica. Tako sam se otputio kroz kišu do izlaza iz groblja i sjeo u Angelin automobil. Prvi put sam upravljao mercedesom, bio je to ovaj dan, a na lijevoj strani još uvijek su bile vidljive rupe od hitaca. Mali medvjed kojega sam jednoć poklonio Angeli visio je ispod vjetrobrana. Vratio sam se veoma polaganom vožnjom u grad, Croisettom, kraj 'Majestica’ i kraj ’Felixa’ i kraj 'Van Cleef &Arpelsa’. Već se sasvim smračilo. Mercedes sam uveo u garažu i uredno je zaključao. Pred ulazom u kuću pozdravio me jedan čovjek, a gore, kad sam izašao iz lifta, drugi, stajao je ispred ulaza u apartman. Roussel me još uvijek čuvao iako je Kessler mrtav. Ja sam s umirućim Kesslerom razgovarao njemački, nitko osim mene nije mogao razumjeti što, Rousselu sam samo rekao da je Kessler imao zadatak da me ukloni kako bih prestao istraživati. Isto sam to rekao i Frieseu. Sve drugo doznat će internacionalni tisak kada bude bilježnik Libelle pokazao materijal iz sefa što se nalazio u Banque National de Paris, zajedno s ovim izvještajem i priznanjem 'Briljantne Hilde’, zajedno s fotografijama i magnetofonskim trakama — sve će to biti pokazano u Zürichu. Libelléa u međuvremenu nisam vidio, također ga nije bilo i na groblju. Ali on zna što mu je sada činiti. Naravno, neprestance sam se pitao zašto su natjerali Kesslera na taj luđački čin. 'Briljantna Hilda’ i svi ostali točno su znali što će im se dogoditi budemo li Angela ili ja umrli nasilnom smrću. Jesu li ti ljudi izgubili razum? Jesu li za se otkrili neki izlaz koji će mene i moje dokaze obezvrijediti? Jedan takav izlaz nisam

sebi mogao predstaviti ma koliko sam o tome razmišljao. Ipak nisam ja nikada dugo o tome razmišljao, brzo bih se umorio, s naprezanjem sam se mogao koncentrirati. A sada je sve sasvim svejedno, kad Angela više ne živi. U stanu je bilo hladno. Upalio sam sva svjetla i sve televizijske aparate. Išao sam iz jedne sobe u drugu i sve sam točno promatrao — gotove i napola dovršene portrete u atelijeru, posuđe u kuhinji, malu stolicu na kojoj sam tako često sjedio, svoj ormar s odijelima i Angeline haljine. Pokušao sam još jednom osjetiti na tkanini miris njene kože, ali to sam ubrzo napustio, jer to više nisam bio kadar izdržati. Otišao sam u našu spavaću sobu i dugo sjedio na širokom krevetu na kojem smo uvijek zajedno spavali. I to, na kraju, nisam više mogao izdržati. Razgledao sam sve naše slonice. Na stolu u dnevnoj sobi ostala je jedna čaša. Bila je dopola puna pastisa. Angela mora da je pila iz nje prije no što je pošla po mene u bolnicu. Na čaši sam ugledao trag usana. Stoji sada preda mnom dok ja za Angelinim pisaćim stolom ispisujem ove redove. Kiša se pojačala, čuo sam kako je novi čuvar smijenio ispred vrata svog prcdšasnika, nastavio sam pisati. Dugo je to trajalo. Sada su 22 sata i 15. Nazvao sam bilježnika Libelléa i zamolio ga neka u 11 sati bezuvjetno dođe ovamo da uzme posljednje strane ovog mog izvještaja. Tada neka uradi što smo se dogovorili, rekao sam mu, a on je odgovorio kako će to u svakom slučaju uraditi. Otišao sam napolje do svog čuvara, sjedio je na stepenici kraj lifta, dao sam mu ključeve od stana i rekao mu da će bilježnik Libellé doći uli sati. Pustit će ga u stan, Libellé će nešto uzeti, a ja ću leći, jer sam jako umoran. Agent kriminalne policije, dakle, je obaviješten. Odvest će Libclléa u stan. Pošto sam se porazgovorio s agentom kriminalne policije, vratio sam se u stan i otišao na terasu, na kišu. Hladno j žestoko udarala me po licu. Nenadano sam se prisjetio kako je netko jednoć upozoravao Angelu neka se čuva kiše. Taj čovjek je, također, govorio o mnogim bijelim ogrtačima i o nekome koga će zadesiti smrt. Potom je — toga sam se ponovo sjetio — madame Bernis, gatara iz Hotela d'Autriche, na Bulevaru Carnot, rekla kako više ništa neće stajati između Angele i mene, bit ćemo sjedinjeni i sretni za sva vremena. A to će se, tako je rekla, dogoditi još ove godine. Jest, madame Bernis je to bila koja je sve to kazala. Prolazio sam terasom. Mnogi cvjetovi su zbog kiše bili potpuno uginuli. Gledao sam dolje u dubinu preko balustrade onamo kamo je Angela jednoć htjela skočiti. Stan je odista visok, dolje sam ugledao tlo od betona. Čovjek je zasigurno odmah mrtav ako skoči odavde. Vratio sam se u stan. Poslušao sam vijesti na televiziji, ali ništa nisam razumio. Isključio sam sve aparate i sva svjetla, ostavio sam da gori samo svjetiljka na pisaćem stolu i potom napisao te retke. Za četvrt sata doći će Libelle. Posljednje stranice svog izvještaja uredno ću složiti i staviti ga tako da ga odmah nađe. Mislim da sam sve napisao što je bilo važno. Sad ću se vratiti na terasu. Balustrada se sjala od vlage, ali lako se prebaciti preko nje. Sve će, zacijelo, ići veoma brzo. POD ZAKLETVOM izjavljujem, niže potpisani, danas, u petak, 10. studenoga 1972, da me je pretprošle noći samoubojstvom preminuli njemački državljanin Robert Lucas posjetio 26. lipnja 1972, u mojoj kancelariji. Zatražio je da zajedno s njim iznajmim u Banque National de Paris, u Rue Buttura, sef od kojega smo obojica zadržali ključeve. U taj sef stavio je pokojnik dvije zapečaćene omotnice. Rekao mi je da se u jednoj nalaze fotografije, a u drugoj magnetofonske vrpce. Ja nisam niti vrpce, a ni fotografije, nikada vidio. Robert Lucas je tražio od mene da u slučaju njegove nasilne smrti, ili u slučaju nasilne smrti madame Angele Delpierre odnesem obje te omotnice u Zürich i da pokažem njihov sadržaj, najprije na internacionalnoj konferenciji za štampu, a potom da ih predam INTERPOLU. Poslije neuspjelog pokušaja ubojstva na njega Robert Lucas je namislio napisati izvještaj o svim

svojim doživljajima. Moja tajnica je svake večeri odnosila ispisane stranice što ih je on stenografirao u Hôpitalu des Broussailles — ona ih je potom prepisala pisaćim strojem. Idućeg dana ja bih uvijek sve to odnosio u sef Banque National de Paris. Tek nakon smrti Roberta Lucasa bio sam ponukan da pročitam izvještaj i izjavljujem ovime da se tu radi o čistoj izmišljotini — koja služi osveti, ucjeni, ili služi prikrivanju vlastitih zločina — sve je to produkt bolesne mašte. Nikada s Robertom Lucasom nisam govorio o madame Hildi Hellmann, tu damu, također, nisam nikada nazvao telefonom. Sreo sam se s njome, a bio je to puki slučaj, jedan jedini put u Hopitalu des Broussailles kad sam po odobrenju liječnika prvi put posjetio Roberta Lucasa da od njega dobijem ostale upute. Dakle, neistina je kada tvrdi da postoje bilo kakve veze, ili odnosi, između madame Hellmann i mene, ili između mene i ostalih ljudi i ja ću se svakome suprotstaviti sudom, koji bi nešto tome slično ustvrdio. Od madame Hellmann nisam nikada dobio onih tri stotine tisuća novih franaka kako to Robert Lucas spominje u svom izvještaju. O nekom 'priznanju’ madame Hellmann nije mi ništa poznato. Nešto tome slično nikada nije bilo pohranjeno u sefu Banque National de Paris. Predstavnici policije danas su u igračnici 'Palm Beach’ na temelju sudskog naloga otvorili sef broj trinaest što pripada madame Delpierre. Prisutni su bili komesar Roussel, inspektor Lacrosse, Gaston Tilmant iz francuskog Ministarstva vanjskih poslova i istražni sudac Gerald Panisse. U sefu se uz novac i nakit preminule našao također zapečaćen omot što su ga po nalogu istražnog suca otvorili. U omotu se nalazio formular banke Merkur iz Züricha koji govori o bankovnom računu pod brojem na kojem postoji iznos od 17,800.500 (riječima: osamnaest milijuna osam stotina tisuća i pet sto) švicarskih franaka. Drugo se i nije očekivalo: direkcija banke Merkur striktno se pridržavala svojih propisa i nije iskazala ime vlasnika tog računa pod brojem, naravno, pogotovo se nije htjela izjasniti kako i na koji način je taj iznos prispio na taj račun. Robert Lucas me neposredno prije svog samoubojstva nazvao i zamolio da uzmem posljednje stranice izvještaja, a nalazio se u stanu madame Delpierre. To sam i učinio. Idućeg sam dana te stranice odmah prepisao i otišao s njima u Banque de Paris da otvorim sef, da odatle uzmem sve što je u njemu bilo i da postupim onako kako mi je to zavještao preminuli. Molio me da poslije smrti madame Delpierre ne otvorim odmah sef već neka pričekam dok on završi pisanjem. Robert Lucas mora da je obje navedene omotnice — ma kakav sadržaj one imale — bilo kada, ili prije pokušaja umorstva, ili poslije svog otpuštanja iz Hopitala des Broussailles, izvadio iz čeličnog pretinca, jer ondje ih više nije bilo. U sefu se nalazio samo ovaj rukopis. (Charles Libcllé) Bilježnik, Cannes Balkan.org

Notes [←1] Nebbich: (židovsko-njemački izraz) šteta, nešto vrijedno žaljenja