Giacomo Puccini 2k2q5e

Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet

Seminarski rad ĐAKOMO PUČINI

Mentor:

Student:

Prof. dr Željko Đurić

Bojana Krsmanović (2013/415, 13)

Beograd, maj 2015.

SADRŽAJ

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Uvod ………………………….………………………………….…………. 3 Počeci muzičke karijere……………....……….………......…….…………...4 Sticanje svetske slave ………………....……………………………………..5 Uticaji i karakteristike stila ……………………………………….…………6 Zaključak…………………………………………………………….……….8 Literatura……………………………………………………………………..9

7.

2

UVOD Prelaz između XIX i XX veka, tačnije period romantizma, vezuje se za najveća imena kada govorimo o operskom stvaralaštvu, kompozitore koji su stekli svetsku slavu i za sobom ostavili kompozicije koje su i danas deo stalnog repertoara najpoznatijih operskih kuća širom sveta. Kada je reč o Italiji, opera je žarište tadašnjeg muzičkog života. Instrumentalna muzika je gotovo u potpunosti potisnuta, kompozitor tog vremena u Italiji je operski kompozitor. Nakon neprikosnovenog Verdija, koji je dao nemerljiv doprinos zlatnom dobu italijanske opere, ističe se kompozitor koji je uspeo najviše da mu se približi i iznedri remek-dela koja su doživela planetarni uspeh i održala popularnost do današnjih dana. Đakomo Pučini, jedan od najvećih majstora opere svih vremena, iako inspirisan brojnim savremenicima i izložen raznim uticajima, uspeo je da razvije sopstveni, originalni stil i unese novine u svet muzike XX veka.

3

POČECI MUZIČKE KARIJERE

Đakomo Pučini je poreklom iz grada Luka u Toskani. Potiče iz muzičke porodice, njegov otac je čak bio profesor kompozicije na muzičkom institutu u svom gradu. Rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Nakon rane očeve smrti, mladi Đakomo biva poslat na školovanje kod ujaka koji ga je smatrao netalentovanim i nedisciplinovanim učenikom. Ubrzo se upisuje na isti institut gde je svojevremeno predavao i njegov otac , a profesor mu je bio bivši očev učenik – Karlo Anđeloni, uz čiju pomoć postiže velike rezultate i pokazuje izuzetan talenat. Upravo je Anđeloni bio taj koji mu je usadio ljubav prema operi, upoznajući ga sa Verdijevim partiturama kao što su Rigoleto, Travijata i Trubadur. Svirao je orgulje u nekoliko crkava u Luki i tako davao novčani doprinos porodici. Odlazi u Pizu da gleda Verdijevu Aidu i to će se pokazati ključnim za njega da se opredeli za bavljenje muzikom. Iz ovog perioda potiču njegove prve zapažene kompozicije: kantata ( I figli d´Italia bella), motet (Mottetto per San Paolino), kao i jedna misa koju je komponovao kao završni rad na institutu i koja je nakon izvođenja izazvala oduševljenje i pozitivne kritike. Zahvaljujući majčinom poznanstvu sa jednom dvorskom damom, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju koja mu je omogućila da se usavršava na konzervatorijumu u Milanu koji je tada bio centar opere i obavezna stanica za sve one koji su se u to vreme obreli u ovom muzičkom žanru.Tamo će živeti sa jednim bratom, pristupiće pokretu skapiljata (Gli scapigliati di Milano) i tako će se upoznati sa životom koji će kasnije prikazati u svojoj operi Boemi. Bio je učenik Antonija Bacinija, violiniste i kompozitora kamerne muzike, kao i Amilkara Ponkijelija, kompozitora nekada vrlo popularne opere Đokonda. U toku studija komponuje dve opere koje predstavljaju preludijum za njegov potonji uspeh. Naime, Pučini je na planu opere debitovao kompozicijom Vilise kojom je učestvovao na jednom takmičenju koje je podrazumevalo jednočinke. Opera na libreto Ferdinanda Fontane nije bila pobednička ali je postigla veliki, međutim kratkotrajni uspeh.To je, pak, bilo dovoljno da Pučiniju obezbedi finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom. Zahvaljujući muzičkom izdavaču Đuliju Rikordiju koji ga je zapazio,ohrabreni Pučini će krenuti dalje putem operskog stvaralaštva.To je bio početak njihovog velikog prijateljstva koje će trajati čitav život. Rikordi mu je obezbedio stipendiju i odmah naručio narednu operu uz uslov da bude sastavljena iz dva čina. Tako je nastao Edgar, druga opera iz perioda njegovih milanskih studija, zasnovana na poetskoj drami francuskog pisca Alfreda de Misea. Iako ne samo da nije doživela uspeh prethodne opere, već se ispostavila kao pravi fijasko, ipak nije dovela Pučinija do očajanja. Naprotiv. Budući da je Rikordi imao poverenja u svog štićenika, poslao ga je u Nemačku da čuje Vagnerovu operu Majstori pevači iz Nirnberga, što će biti od vitalnog značaja za nastanak prve velike opere i početak zrelog perioda njegovog stvaralaštva.

4

STICANJE SVETSKE SLAVE

Pučini se iz Nemačke vraća sa planom za operu Manon Lesko, koja je, kao i Manon (francuska kompozicija Žila Masnea), zasnovana na noveli iz XVIII veka koju je napisao Abe Prevost .To označava početak plodne saradnje sa libretistima Luiđijem Ilikom i Đuzepeom Đakozom, budući da će oni pisati libreta i za njegove naredne opere, najpoznatija i najreprezentativnija dela njegovog opusa koja se smatraju vrhuncem operskog verizma. To su neke od najboljih opera ikada napisanih, a kojima je stekao svetsku slavu i veliko bogatstvo: Boemi, Toska i Madam Baterflaj. Zajednička karakteristika im je dramatičnost, u osnovi je dirljiva priča sa ženom kao protagonistom, kao i tragičnim završetkom čiji je cilj da dirne publiku. Budući da je bio perfekcionista koji ježeleo da stvara savršena dela, Pučini je veoma teško podneo fijasko koji je doživela Madam Baterflaj na premijeri u milanskoj Skali. Naime, publika je izviždala operu a negodovanje je usledilo jer je ona bila previše slična njegovim prethodnim operama. Sam kompozitor je neuspeh dela pripisao preteranoj dužini drugog čina ali vrlo je verovatno da se publici nije svidela jer je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora Kloda Debisija, odnosno njegove opere Pelej i Melisanda, i stoga bila previše moderna za italijanski ukus. Pošto ju je preradio, i ona postaje, kao i prethodne dve, deo tzv. stalnog operskog repertoara. Što se tiče opere Boemi, zasnovana je na romanu Henrija Murgera, radnja je smeštena u Pariz i ima četiri čina.U njoj je Pučini ovekovečio scene iz boemskog života, upravo iz vremena svog boravka u Milanu u vreme studija. Toska, inače smeštena u Rim, doživljava fijasko na premijeri u Skali, potom biva prerađena i prikazana u Breši, gde doživljava neverovatan uspeh. Nakon ove tri neverovatne kompozicije, nastupa jedan, za Pučinija veoma težak period. On sam biva ranjen u jednoj saobraćajnoj nesreći, a onda, u nekoliko godina razmaka, umiru njegovi saradnici, prvo Đakoza a onda i Rikordi za koga je Pučini toliko bio vezan da je na njega gledao kao na drugog oca. Kriza koja nastupa u njegovom stvaralaštvu ogleda se u postojanju velikog broja nedovršenih dela koja potiču upravo iz ovog perioda. Nakon ovog teškog perioda nastupa nova faza u stvaranju Đakoma Pučinija – zreli period njegovog stvaralaštva. Naime, Pučini u jednom trenutku odlazi u SAD kako bi prisustvovao izvođenju Boema u Metropoliten operi u Njujorku. Tamo dolazi na ideju da komponuje operu kakva do tada nije postojala, a sve vođen svojom strašću prema egzotizmu. Bira temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje Kći Zapada (ili Devojka sa zlatnog Zapada, prema nazivu drame po kojoj je komponovana). Biva izvedena u Metropoliten operi, pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija i sa Enrikom Karuzom u glavnoj muškoj ulozi. Sjajno prolazi u SAD, dok u Evropi nikada nije postala popularna. Sada Pučini traga za novim libretom. Dobija primamljivu ponudu da za bečku scenu napiše operetu Lastavica čija je premijera (i to u Monte Karlu), zbog Prvog svetskog rata, imala da sačeka do 1917. godine, posle čega je ubrzo i zaboravljena. Sledi delo koje predstavlja vrhunac Pučinijeve potrebe za originalnošću i inovacijama. Budući oduvek zainteresovan za savremene 5

tendencije, Pučini je pratio rad Kloda Debisija, Riharda Štrausa, Arnolda Šenberga i Igora Stravinskog. Iz toga je proistekao triptih jednočinki prikazanih u Njujorku: tragična i veristička Plašt, elegična i lirična – Sestra Anđelika i njegova jedina komična opera – Đani Skiki, koja je odmah postala popularna. Plašt je u početku smatrana lošijom operom ali je kasnije stekla naklonost kritike. Kompozitoru je, pak, najdraža bila Sestra Anđelika. Na posletku, njegova poslednja, nedovršena i jedina fantastična opera – Turandot sa radnjom smeštenom u Kini. Šilerova adaptacija jednog popularnog komada komedije del’arte čiji je autor bio Karlo Goci, bila je ta koja je zainteresovala Pučinija i na njoj se zasniva zaplet njegove opere. Želeo je da stvori delo koje će postati vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi, sve vreme nezadovoljan libretom, i, uprkos teškoj bolesti koja je uzimala maha, uspeva da napiše dva čina i deo trećeg. Svestan da neće uspeti da delo dovede do kraja, pada tešku depresiju. Umire od raka grla sa partiturom Turandota u rukama. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših arija, završio je svoj život bez glasa. Želja mu je bila da ovu operu dovrši kompozitor Rikardo Zandonai. Međutim, njegov zet Arturo Toskanini taj posao poverava Franku Alfanu da je dovrši na osnovu Pučinijevih nacrta, a sam Toskanini dorađuje njen završetak. Premijera je, naravno, izvedena posthumno, 1926. U Skali. Toskanini je dirigovao, i u jednom trenutku za vreme trajanja trećeg čina, prekida izvođenje, okreće se prema auditorijumu i kaže: Ovde se završava delo maestra. Publika je shvatila i u tišini napustila pozorište. Sutradan je opera izvedena u celini i od tada je deo stalne postavke brojnih operskih kuća.

UTICAJI I KARAKTERISTIKE STILA

6